John Milton

Engleski književnik Džon Milton( 1608 – 1674) , jedan je od najvećih pesnika svetske književnosti, izuzetno obrazovan, snažna ličnost visokog morala i veliki mislilac. Znameniti je esejist, pesnik i dramatičar. Njegov religiozni ep “Izgubljeni raj” smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku.Posle pogubljenja kralja Čarlsa I 1649. sasvim se posvetio politici i sem nekoliko soneta pisao je samo prozu, raspravljajući o različitim političkim i verskim pitanjima. Do obnove monarhije 1660. bio je latinski sekretar Državnog saveta. Oslepeo je 1652, a kad je monarhija obnovljena dopao je zatvora i izgubio veći deo imanja i otad do smrti 1674. vratio se poeziji. Slep, siromašan i razočaran spevao je najveća dela: “Izgubljeni raj”, religiozni ep u 12 pevanja o pobuni Satane i njegovih andjela protiv nebeskog Samodršca, o padu Čoveka i obećanju spasenja, “Vraćeni raj”, ep u četiri pevanja o spasenju i Hristovoj pobedi nad Satanom i “Samson Agonistes”, tragediju inspirisanu biblijskom pričom o Samsonu koju je napisao po ugledu na grčke tragedije. Ostala dela: poeme “L’All egro”, “Il Penseroso”, maskerata “Komus”, elegija “Lisidas”, prozna dela “Areopagitika”, posvećena slobodi štampe, “Odbrana engleskog naroda” u dva toma u kojoj je opravdavao pogubljenje Čarlsa I.

  

Kancona
Vremenu
Stihovi

_______________________________ 

Kancona

Devojke me i momci veseli
Izokola ispituju: “Zašto pevaš
Čemu pišeš na jeziku ti stranom
Stihove ljubavi, da li te strah sokoli?”
“Reci” – kažu, “da zaludan nisi, s nadom
Da l’ to činiš, želje ti da ispunjavaš?”
Pa se šale: “Vrelu tuđem ti ne valjaš,
Drugi žali čekaju te, drugi vali,
Na drugoj se ono zeleni obali
Od čega biće tvoj venac na glavi,
Besmrtna kruna lišća večno zelena.
Čemu na pleća suvišan teret stavi?”
Pesmo, rekoh tebi, pa mi budi smena:
Gospa kaže, zapovest što srce kosi,
To jezik je na kom Ljubav pobedu nosi.

 _______________________________ 

Vremenu

Let’ zavidno Vreme, koncu trke svoje,
Povedi lenje tromog kroka čase,
Teški zamah klatna hitrost njina što je;
Onim što drob ti ždere pretrpaj se,
Što bolje nije od laži i kala,
I što tek je smrtni talog;
Mi gubimo mali zalog,
Ko dobit tvoja što je mala.
A kad sve stvari zle ti pogrebeš,
I pohlepno najzad sebe proždereš,
Tad duga Večnost blaženstvo da vrati
Svakom od nas poljub’ će dati.
I radost će nas oblit’ pljusku ista,
Kada svaka dobra stvar zaista
I potpuno božanska
S Istinom, Mirom, s Ljubavi zableska
S najvišeg Trona tamo
Njegov srećonosni pogled samo,
Nebeski vođena duša kad nam krene
Gde zemnih Prostota gasne vek,
Međ’ zvezde mi setićemo zauvek
Pobeđujuć’ Smrt, Kob i tebe O Vreme.

 _______________________________ 

Stihovi

I
O slavuju, tvoj razdragani poj
Trepti kroz suton uz drveća muk,
Novom taj nadom srca puni zvuk
Što ljube, dok sat u blagi vodi maj.
Taj glas javlja da dan sklapa oči
Još pre neg’ tupi kukavice zov,
Sluteć’ ljubavni uspeh; o, ako Jov
Veže za glas taj ljubavi nove moći,
Zapoj sad, pre no mržnje ptica zla
Predskaže sudbu beznadnu moju:
Jer svih tih leta kasno primih ja
Pomoć tvog glasa u ovom gaju,
Dal’ te Muza, dal’ Ljubav drugom zva,
U meni obe vernost imaju.

II

Gospođo ljupka, čije ime sjaji
Travnoj dolini Rena i čuvenom žalu,
Ne zasluži niko čast, istinsku hvalu,
Spram duha ti ljupkog ko ljubav ne gaji,
Što se slatka ne taji otkrita,
Što se u svakom dragom pogledu srela,
U daru što ljubavi je luk i strela,
Tamo gde plemenita moć ti cveta.
Kad besediš divna, il’ ti sreća zapoje
Tad činiš da stabla u gori se kreću,
Daj da se onom što ljubavi vredan nije
Zatvore oči, zvuci da ne leću;
Samo milost nebeska njega će da greje
Dok se boli ljubavi u srcu mu sreću.

III

Kao što u ponoć, na brdu golom,
Pastirica mlada ostavljena tamo,
Zaliva cvet divni, neobičan samo
Što lišće svoje razvija mukom,
Daleko od podneblja svog, pod zlom klimom,
Tako i Ljubav na jeziku što bruji
Novi cvet stranog govora mi gaji,
Kad tebe, Gospo, slatkom i otmenom
Opevam, neshvaćen od dobrog mi puka
I lepu Temzu za Arno menjam draži.
Ljubav to ište, i to nije bruka,
Ko onima Ljubav ništa što ne traži.
O, kad bi mi grudi, moga srca huka
Bile tlo Njegovo što seje s neba draži!
IV

Diodati – ja u čudu ću ti reći
Da uporan bejah u ljubavi prezrenju
Smejući se njenom lažnom poverenju,
A sad se tu našla, gde pošten nema reči.
Ni rumen obraz, ni kose zlato što ječi,
Ne zavedoše me tako, već lik novi
Što čudesnom draži mi srce ovi,
I fine, smerne kretnje, tama što zrači
Iz pogleda njena mirna, duboka,
Govor kom’ se divim, narečja mnoga,
I pesma što mami sa svoda široka
Mesec da skrene sa puta svoga,
Dok joj iz zena bije vatra jaka
Takva da huči i bez sluha moga.

V

Zaista su, Gospo moja, vaše oči
Ne nalazim ništa, do Sunce za mene,
Jer biju na me tako jarko te zene
Ko onog što libijskim peskom kroči;
Hoće li dah vreo (što prvi put me tlači)
Da se javi tamo gde leži mi patnja,
Koju zaljubljeni, ta njihova tlapnja,
Uzdisajem zovu; ne znam šta to znači;
Zarobljen delom, obuzdan i smeten,
Krije se u grud’ma, u eter bežeći
Mrzne se i zbija u zagrljaj leden;
Tako mnogo onog što slutim videći
Čini da noćima suzama zaveden
Plačem, plač se vrati ružama odeven.

VI

Jednostavan, tih i mlad udvarač ja sam,
Što ne zna kud bi utek’o od sebe,
Gospo, vama dajem skromni dar što zebe,
Srce svoje; mnogo puta htedoh da ga dam
I videh da je verno, dobro, iskren mu je plam,
Mudrom i poštenom veselošću zbori;
Kad se silno nebo grmljavinom ori,
Stegne se čvrsto ko adamanta kam,
Bezbrižno od nevolja je, zlobe,
Od priprostih strahova i nada,
Ko što želi genij’, uzvišena dela,
I Muze i zvuk lire kad zavlada;
Samo ćete videt’ dok je snage slabe
Probi ga nelečiva Amorova strela.

VII

Kako muklo Vreme, mladosti lopov hitri,
Na svom krilu odne dva’est i tri leta!
Dan mi se za danom užurbani sreta,
Al’ kasna mi prolet još mlad cvet ne otkri.
Mlado telo možda istinu i skriva,
Te ko da međ’ ljude nedavno sam stig’o,
Jer zrelost mi duše ne kazuje mnogo,
Ne više no u nekih srećnika što biva.
Pa bilo malo, mnogo, sporo il’ brže,
Ali uvek i to u meri tolikoj,
Sudbina je ista, slab il’ snazi bliže,
Vreme kroz nju vodi, ka volji Nebeskoj;
Trud sav drag mi biće, zbog milosti blaže,
Da oku i volji služim Gospodnjoj.

VIII

Kapetane, pukovniče, viteže,
Zauzet’ možeš ta nemoćna vrata,
Al’ ako časna dela tebi su plata,
Čuvaj ih, nek’ briga za njih te veže,
Iznutra ih pazi, dug ti vratit’ može
Ono što pozna slavu za ta dela,
Zna širit’ tvoj glas na mora i sela,
Svud gde ih sunčev sjajni krug prože.
Ne diži koplja svog na Muza Gaj!
Osvajač Veliki htede da poštedi
Pindara kuću, zamka, tvrđave sjaj
Kad padoše: tad, ko nekad, glas usledi
Tužnog poete Elektrinog vaj
Da atinskom zidu propast uštedi.

IX

Gospo, što mudra u mladosti ranoj
Izbeže široka vrata i put
I s tim darima vrednim izabra trud,
Delo na polzu Istini nebesnoj,
Ko Mariju il’ Rut, dobri dijel tvoj
Izabra te, a oni što te mrze
I na sve veću veru ti se trse
Bes ne bude, već milost i žalopoj.
Brige ti čvrste revnosno hoće
Da lampu mira delom svetlim pune
S Nadom, ne u sram. Sigurna zaista
Budi, da ženik s pratnjom kad dođe
Na svadbu u ponoć, da vrata zasune,
Ti s Njim ćeš uć’, Djevo mudra i čista.

X

Kćeri dobrog Erla, što prvak bi
Engleske Saveta, blagajnik njen,
Obadva bi, zlatom neosvojen,
A pred sobom čist, oba ostavi,
Dok hud slom te Skupštine što se zbi
Ne skrha ga, ko pobeda sramna
Kod Heroneje, slobodi kobna,
Ta vest što Starog Mudraca ubi;
Ko da gledam, mada rođen posle
Dane sjaja oca vašeg, gospo,
Ko da ga kroz vas život vidim baš;
Dobro tvoje časne reči hvale
Vrline mu, što sve sudi lepo
Da ih i ti, Margareto, imaš.

XI

Bodrih sat da brnjice im skine
Zakonom drevne slobode pouka,
A okruži me varvarska buka:
Kukavice, sove, mule i psine.
Ko kad se kmeti žabam’ načine
Zbog rugla dvojnom potomstvu Latone,
Što posle sjaj Sunca i Lune pone.
To bi ko biserni dar pred svinje;
Viču: “slobode!” na način tupi,
Ćute kad ih oslobađa pravda.
Misle: dozvola – kliču: sloboda!
Voliš li je? Mudrost, dobrotu skupi;
Da su daleki tom, vidim tada
Kad puk lije krv i snagu gubi.

XII

Gle nove knjige – Tetrakordon zvana;
Sadržaj, oblik, stil, čvrsto je splela;
Predmeta nova, celi grad obišla,
Dirnu mudre ljude; al’ samo izvana.
Čitalac se čudi: budiboksnama!
Ta reč ko naslov? I u tekstu neke
Dugo zvuče, da će neko zbog njih peške
Stić’ do Majl End Grina. Gospodo, jel’ vama
Gore neg’ Galesp, Gordon, Makdonel, Kolkit?
Ta gruba imena ust’ma sad su slatka,
I Kvintilijan će čudom oči širit’.
Doba ti se ne hte, Duše ser Džona Čika,
Od novih reči ko od žabe, guje skrit,
Da grčki zna Kembridž, kralj Edvard, ti satka.

XIII

Hari, čija zvučna, skladna pesma
Prva nam englesku pouči liru
Spajat’ reč, zvuk, jezik na miru,
Ne slaveć’ Midu dug stih veoma;
Vrednost te diže iz mnoštva troma,
Hvali veština da zavist pobledi;
Da čovek si, to će dugo da vredi,
Što pesmom si srca budio svima.
Ti slaviš stih, a stih krilo oviv’
Hvali te, žreče Febovog hora,
Što himnom, il’ odom tvoriš slog divni.
Dante će dat’ Slavi da te više mora
Od Kasele dić’, kog da peva moliv’
Srete u blagoj Čistilišta seni.

XIV

Kad Vera i Ljubav, to što svud te prati,
Povedu ti dušu pravednu do Boga,
Krotko spusti breme zemnog puta tvoga
Smrt, život zvanu, što pravi život krati.
Tvoja dobra dela, dobročinski sati
Ne behu sa tobom u grob pokopani;
Već, što zlatnim skipt’rom Vera taći kani,
Večnu sreću će ti i blaženstvo dati
Ljubav ih povela, i Vera, što znaju
Najviše o njima, te pratilje tvoje,
Da u purpur zraka, azur krila sjaju,
Istinu tvoju pred Tronom poju slave,
Pred Sudijom što tad daće te spokoju
Iz vrela večnih da piješ vode prave.

 

 

Miltonovih 630 riječi

Oksfordski se rječnik iz godine u godinu puni novim riječima. Od 301.100 riječi za njih 630 odgovoran je John Milton. Za jedne ponajbolji britanski pjesnik, sjedi s desna Willu Shakespeareu svemogućemu, za druge noćna mora njihovog srednjoškolskog obrazovanja zbog zastrašujući duge biblijsko epske poeme čije se prvo izdanje iz 1667. protezalo na punih 10 knjiga. No, John Milton (1608-1674), autor Izgubljenog raja, u povijesti će ostati zapamćen kao najplodniji jezikotvorac engleskoga jezika. Povodom 400. godišnjice Miltonova rođenja koja pada krajem ove godine, Gavin Alexander, profesor engleskog jezika na Cambridgeu proučio je Oksfordski rječnik i zaključio da je slijepi pjesnik odgovoran za kojih 630 riječi koje se aktivno koriste i danas. Iako su neologizme kovali i tužni pastir Ben Johnson (558), zapostavljani pjesnik John Donne (342) i već spomenuti bard Shakespeare (229), ipak je Miltonova jezična zaigranost najviše obogatila engleski leksik. Alexander, koji je, kao i veliki pjesnik pohađao Christ’s College, ukazuje na to da je rani moderni engleski bio neopisivo podatan za lingvističke inovacije:”Ako se niste mogli sjetiti neke riječi, mogli ste je jednostavno izmisliti temeljeći je na latinskim ili francuskim riječima koje su svi učeni ljudi razumjeli.” I tako nastadoše: liturgical (liturgijski), padlock (zakočiti), besottedly (omamljeno), debauchery (razvrat), unhealthily (nezdravo – prilog!), terrific (strašan), embellishing (ukrašen), fragrance (miomiris), didactic (didaktički), complacency (samoljublje) itd. Milton neologizme tvori na više načina, dokazujući svoj slobodarski duh i na primjeru tvorbe riječi – dodajući novo značenje staroj riječi, pretvarajući jednu vrst riječi u drugu, kreativno krojeći negativne oblike i sklapajući novu riječ od dvije postojeće poput arch-fiend – arcineprijatelj. No nisu se sve Miltonove izmišljotine udomaćile, opiniastrous na primjer nikada nije izbacila tvrdoglavi opinionated.  

 

AUDIO

Paradise lost

On His Blindness