Dmitrij Šostakovič

Dmitrij Dmitrijevič Šostakovič (rus. Дми́трий Дми́триевич Шостако́вич, Sankt Peterburg 12./25. jun 1906 – Moskva, 9. avgust 1975) je bio ruski kompozitor koji je stvarao za vreme Sovjetskog Saveza. Stvarao je u doba režima Jozefa Staljina i imao složen odnos sa sovjetskom vladom, tako da je pisao himne vlasti, ali se trudio i da ostane na distanci od komunističkog sistema, pretrpevši pri tom 2 javne osude svoje muzike, 1936. i 1948, te povremeno zabranu izvođenja njegove muzike. Uprkos svemu ovome, Šostakovič je i dalje bio najpopularniji i najbolji sovjetski kompozitor svog naraštaja i primio je mnoge nagrade, a služio je i u Vrhovnom Sovjetu. Nakon razdoblja pod uticajem Prokofjeva i Stravinskog (1. simfonija), Šostakovič prelazi na modernizam (2. simfonija i Nos), a zatim razvija hibridni stil u Lejdi Magbet Mcenskog okruga i u nesrećnoj 4. simfoniji. Hibridni stil je obuhvatao razdoblja od neoklasicizma (sa uticajem Stravinskog) pa do postromantizma (sa uticajem Malera). Njegova tonalnost često je uključivala upotrebu modaliteta i nekih neoklasicističkih harmonija a la Hindemit i Prokofjev. Njegova muzika redovno koristi snažne kontraste i elemente groteske. Šostakovič se ponosio svojom orkestracijom koja je čista i dobro osmišljena. Deo Šostakovičeve muzike duguje više Maleru i Rimski-Korsakovu. Njegovim najvećim delima generalno se smatra njegovih 15 simfonija, kao i 15 gudačkih kvarteta, koji važe za najlepše primere kamerne muzike 20. veka. Ostala dela uključuju opere, 6 koncerata i veliki broj filmskih kompozicija. Šostakovič je pored Igora Stravinskog i Sergeja Prokofjeva jedan od najznačajnijih ruskih kompozitora 20. veka. Bio je izuzetno produktivan i mnogostran. Poznati čelista Mstislav Rostropovič za njega je rekao: „Da bismo ponovo iskusili istoriju naše zemlje od 1930. do 1970, treba čuti simfonije Šostakoviča“. Simfonijska dela Šostakoviča još je nazivao: „Skrivena istorija Rusije“. Šostakovičeva dela su, uopšte, tonalna i u romantičarskoj tradiciji, ali sa elementima atonaliteta i hromatizma. U nekim njegovim kasnijim delima (npr. 12. gudački kvartet), koristio je tonske redove. Njegovim opusom dominiraju ciklusi simfonija i gudačkih kvarteta, po 15 od svakih. Simfonije su pravilno raspoređene kroz njegovu karijeru, dok su kvarteti koncentrisani na kasniji period karijere. Među najpopularnije od ovih spadaju 15, 7. i 10. simfonija (teme prvog stava 10. simfonije na slici), te 8. i 15. gudački kvartet. Među ostala njegova popularna dela spadaju opere Lejdi Magbet Mcenskog okruga i Nos, te nedovršena opera Kockari, 6 koncerata (po dva za klavir, violončelo i violinu) i veliki broj dela filmske muzike. Šostakovičeva muzika pokazuje uticaje njemu najdražih kompozitora: Bah u njegovim fugama i pasakaljama; Betoven u kasnijim kvartetima; Maler u simfonijama i Berg u korišćenju muzičkih kodova i citata. Među ruskim kompozitorima, najviše se divio Modestu Petroviču Musorgskom, čije je opere Boris Godunov i Hovánščina reorkestrirao. Uticaj Musorgskog je najprominentniji u zimskim scenama Lejdi Magbet i 11. simfonije, ali i u njegovim satričnim delima kao što je Rajok. Uticaj Sergeja Prokofjeva najjači je u njegovim ranim klavirskim delima, kao što su 1. sonata i 1. koncert. Uticaj ruske crkvene i narodne muzike vidi se u njegovim a kapela zborskim delima iz 1950-ih. Šostakovičeva saradnja sa Igorom Stravinskim bila je duboko ambivalentna, kako je i sam napisao Glikmanu: „Stravinski – kompozitor kojeg obožavam, Stravinski – mislilac koji mi se gadi“.  Posebno ga je oduševila i inspririsala Simfonija psalama koju je Stravinski napisao, te je 1962, kada je Stravinski posetio rodni SSSR, predao Stravinskom svoju klavirsku verziju dela. Susret dvojice kompozitora nije bio uspešan, ali su posmatrači su komentarisali Šostakovičevu nervozu i „grubost“ Igora Stravinskog prema njemu. Mnogi komentatori su uočili diskontinuitet između eksperimentalnih dela nastalih pre zabrane 1936. i konzervativnijih nakon nje. Šostakovič je rekao Flori Litvinovoj: „Bez ‘Partijskog vođstva’… pokazao bih više briljantnosti, koristio više sarkazma, mogao bih da iznosim svoje ideje otvoreno, a ne da ih kamufliram“. Članci koje je Šostakovič izdavao 1934. i 1935. navode Berga, Šenberga, Kreneka, Hindemita i „posebno Stravinskog“ kao njegove uticaje.  Ključna dela ranijeg perioda su 1. simfonija, koja je kombinovala akedemizam konzervatorijuma sa Šostakovičevim vlastitim osećanjima, U godinama nakon 1936, Šostakovičeva simfonijska djela su bila naizgled muzički konzervativna, bez obzira na ikakav subverzni politički sadržaj. U to vreme se sve više okretao kamernim delima, „području na kojem je mogao da komponuje sa maksimalnom ozbiljnošću i sa minimalnim spoljašnjim pritiskom“.[22] I dok su njegova kamerna dela bila uveliko tonalna, ona su dala Šostakoviču put za mračniji sadržaj koji nije najbolje prihvaćen od strane javnosti. Ovo je najučestalije u njegovim kasnijim kamernim delima, koja prikazuju „svet jadne bezosećajnosti“[23]. U nekim od ovih je koristio i tonske redove, iako ih je tretirao kao melodične teme, a ne serijski. Vokalna dela su takođe istaknute odlike ovog perioda, sa tekstovima koji se uglavnom bave ljubavlju, smrću i umetnošću. Jedna prominentna kritika upućena Šostakoviču, tačnije njegovim simfonijskim delima je ta da su ona, kako kaže Džerard Makberni, „izvedena… smećasta, prazna i već korišćena“. Ovo mišljenje su izrazili i zapadni kompozitori kao Pjer Bulez („Mislim o Šostakoviču da je druga, ili čak treća kopija Malera“), ali i njegovi sunarodnici kao Filip Gerškovič, koji je Šostakoviča nazvao „izgubljenikom u transu“. Još jedna primedba je ta da je bio vulgaran i grub: Stravinski je o Lejdi Magbet napisao da je „brutalno gruba… i monotona“, dok je poznata kolumna iz Pravde, Blato umesto muzike, o istom delu napisala: „Sve je grubo, primitivno i vulgarno. muzika kvače, rokće i reži“. Tačno je da je Šostakovič uveliko pozajmljivao materijale i stilove od ranijih majstora klasike i iz popularne muzike. Vulgarnost „niske“ muzike je značajan uticaj na ovog „najboljeg od eklektika“. Mekbarni prati tragove ovoga do avangardnih umetničkih krugova ranog sovjetskog perioda u kojima se Šostakovič kretao na početku karijere i govori da su te pozajmice bile namerne tehnike koje bi mu dopustile da stvori „nijanse kontrasta, ponavljanja, isticanje“ koje su njegovoj muzici dale veličinu koja joj je trebala.

 

AUDIO

 

 Second Waltz – Andre Rieu – Forever Vienna

Romance From ‘The Gadfly’

Lady Macbeth Of Minsk