Aleksa Šantić (27. maj 1868 – 2. februar 1924) je bio bosanskohercegovački pjesnik srpskog porijekla i jedan od najpoznatijih predstavnika novije lirike u BiH. Najveći dio svog života je proveo u rodnom Mostaru. Nakon što mu je otac umro, staranje je preuzeo strogi stric. Imao je dva brata, Peru i Jakova, te sestru Radojku koja se udala za njegovog prijatelja Svetozara Ćorovića. Živio je u trgovačkoj porodici u kojoj nisu imali razumijevanja za njegov talenat. Poslije završetka trgovačke škole u Trstu i Ljubljani vratio se u rodni Mostar. Bio je i jedan od osnivača kulturnog lista „Zora“ kao i predsjednik Srpskog pjevačkog društva „Gusle“ u Mostaru. Tu je upoznao i družio se sa poznatim pjesnicima tog doba: Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Đikićem i drugima. Njegov život je poslužio kao osnova za romantiziranu filmsku biografiju „Moj brat Aleksa“, u kojoj je glavnu ulogu tumačio beogradski glumac Branislav Lečić. Muziku za film komponovao je sarajevski dirigent i kompozitor Ranko Rihtman, a pjesme je otpjevao Dragan Stojnić, dijelom uz podršku okteta „Collegium Artisticum“ iz Sarajeva. U njegovom pjesničkom stasavanju najviše udjela su imali pjesnici Vojislav Ilić i Jovan Jovanović-Zmaj, a od stranih pjesnika najvažniji uticaj je imao Heinrich Heine, koga je i prevodio s njemačkog jezika. Svoju najveću pjesničku zrelost Šantić dostiže između 1905. i 1910. godine kada su i nastale njegove najljepše pjesme. To je vrijeme burnih društvenih promjena u Bosni i Hercegovini, u kojima Šantić aktivno učestvuje.
Anahoreta
Čežnja
Emina
Elegija
Hljeba
Hrizantema
Jesen
Jesenje strofe
Kolebanje
Ljubav
Moja staza
Mi znamo sudbu
Nemir
Na izvoru
Ne vjeruj
Na ubogom polju
Naša poezija
O klasje moje
Ostajte ovdje
Pesma duše
Pesma jakih
Proletnja bura
Ruke
Senke
Seoba
Sa Brankovog brega
Stara pesma
Što te nema
Tamni trenuci
Tvojih ruža nema
U dubini duše moje
Vodenica
Zora
_________________________________
Anahoreta
Sve više i više, ti kuda si htela
Pođoh žarom slepim,
I timora mojih planuše sva vrela
U dugama lepim.
Sve školjke s dna duše gde su mora bila
Plime, bure cele,
Sve brodove, žale s palmama kô svila,
Sav koral i bele
Albatrose tebi prinesoh na skute…
I klicah i poja‘,
Sledujući trajno samo tvoje pute
Kao senka tvoja.
No ti skrenu strmu… sve dublje u ždrela
U kaljugu bare,
Iz koje se kao paučina pela
Riđa struka pare.
Vran graknu… Sad vetar ne leprša na me
Plamen zlatni tvoje
Kose plave… Ti si iščezla, a same
Ovde hridi stoje.
Neke zgrčile se, kao rob do roba
Pun bola i treme;
Neke, kô buđavi kosturi iz groba,
Svrh ponora streme.
A tamo gde staza kô zmija se krade,
Gde crv panje šara,
Uz ruine ćute memljive arkade
I grobišta stara…
Vrhu sarkofaga, spomenika sedi‘
Okrnjele pole,
Kô zgođeni zrnom ubojnici bledi
Posrnuli dole.
Pusto… Samo, gde se uza čempres gnio
Loza žuta vije,
Jošte trošna česma romori i ti’o
Voda mramor mije.
Lutam dalje… Gledam… Evo mora, žala!
Gle, uz koplja trska,
Skrhano korablje mutna pena vala
Po pržini prska.
S prelomljenim jedrom još, na hladnoj ploči
Počađale vode,
Jedva dve-tri lađe vide moje oči
Gde put zadnji brode.
Svrh njih u pređama maglina odela,
Gdeno potke crne
Sve to više rastu, kô tifona strela
Vrana jato srne…
I suton… No zvezda ne trepte dragulji,
Ne sja nebo lepo,
Samo što iz magle u me mesec bulji
Kao oko slepo…
I godine teku… A ja jošte, eto,
Iz karika ovih
Izlaza ne nađoh, put u novo leto,
U sjaj vrha novih.
No čamim i gledam, kao stena žala
Kraj kopalja trska,
Gde skrhane lađe mutna pena vala
Po pržini prska…
_________________________________
Čežnja
Gdje ste?… Ja budan na prozoru stojim
Naslonjen čelom na staklo… Sve spava…
Noć sjajna, kô da po oknima mojim
Polako šušti vaša kosa plava…
U ove čase zvijezdâ i snovâ
U vašu baštu ja sam dolazio;
Mirisao je jorgovan i zova,
I mrki čempres povijô se ti’o.
U ove čase vi ste ruža bili,
Ja leptir bio što na cvijet pada;
Ah, vaše kose, oči, smijeh mili,
I vaše tijelo i ljepota mlada
Opiše mene… Mi bjesmo u raju,
Jabuke slatke berući sa grana…
Dok slavuj pjeva i zvijezde sjaju
I rasipa se miris jorgovana.
No sve je prošlo… Kô jablan bez rose
Sam ginem sada i u čežnji stojim…
Noć, sjajna, kô da svila vaše kose
Polako šušti po oknima mojim.
_________________________________
Emina
Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S‘ ibrikom u ruci stajaše Emina.
Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kada šeće i plećima kreće…
– Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!
Ja joj nazvah selam. al‘ moga mi dina
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti džule zalivati ode;
S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!
Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njom crko‘!…
_________________________________
Elegija
Zašto se meni javljaš tajno
Kada mi duša tiho sniva?
I zašto tvoje oko sjajno
Golemu tugu i jad skriva?
Zašto me kroz noć staneš zvati,
I šta ti jadno srce ište?
Ta ja ti nemam ništa dati,
O, ja sam pusto pepelište.
Sve što sam imo ja sam dao,
Nevjerno hladna ljubavi moje, –
Sve što sam svojim blagom zvao:
Mladost i oganj duše svoje.
Pa zašto meni stupaš snova,
Šta tražiš ovdje u mrtvaca?
Hladna je, hladna ruka ova
Što nekad na te ruže baca.
Pusti me! Pusti i ne mori!
Nek sam ovako trajem dane,
Sve dok mi srce ne izgori,
Sve dok mi duša ne izda’ne.
_________________________________
Hljeba
Parobrod spreman. More se koleba.
Posljednji plamen na zapadu trne;
Suton se radja i s jesenjeg neba
Polako pada na hridine crne.
Paluba puna. Ruke uzdignute
Pozdrav šalju i rupcima mašu.
U mnoštvu ovih vidim čeljad našu,
Naslonili se na pervaz pa ćute…
Zemljaci moji, dokle ćete, dokle?
„Tamo daleko! Jer nas usud prokle
I na nas pade tvrda tuča s neba…“
A zar vam nije zavičaja žao?
„Žao je brate… Bog mu sreću dao.. .
No hljeba nema… Zbogom! Hljeba… hljeba…“
_________________________________
Hrizantema
Noć je. Moja sjenka sa mnom tiho stupa
Po obali ovoj gdje nikoga nema.
I dok srebrn mjesec u moru se kupa,
Ja u duši ćutim miris hrizantema.
Po ovome kraju ona često hodi,
Ispod ovih grana sinoć sam je sreo,
I kada sa lica smače tanki veo,
U mome se srcu nova vatra rodi.
Smijući se na me, sve slađe i slađe,
Niz mramorne skale lakoj barci sađe,
I stari je mornar odveze daleko.
Od onoga časa ja mira ne steko‘,
No lutam i sanjam nju, što ravne nema,
I u duši ćutim miris hrizantema.
_________________________________
Jesen
Prošla je bura, stišale se strasti,
I ljubav s njima sve je bliže kraju;
Drukčije sada tvoje oči sjaju –
U njima nema ni sile ni vlasti.
Ja čujem: naša srca biju tiše,
Tvoj stisak ruke nije onaj prvi;
Hladan, bez duše, bez vatre i krvi,
Kô da mi zbori: nema ljeta više!
Za društvo nekad ne bješe nam stalo,
O sebi samo govorismo dugo;
No danas, draga, sve je, sve je drugo:
Sada smo mudri i zborimo malo…
Prošlo je ljeto! Mutna jesen vlada.
U srcu našem nijednog slavulja;
Tu hladan vjetar svele ruže ljulja,
I mrtvo lišće po humkama pada…
_________________________________
Jesenje strofe
Ja te nađoh kao jednu baštu, koju
Obasiplje drago kamenje fontana,
Pa sve ptice svoje pustih da ti poju
Među bokorima i vencima grana.
Moje su se čežnje nihale na svili
U granama tvojim, gde plod rudi mio;
Moje čaše tvoji ljiljani su bili,
Iz kojih sam vino vrele strasti pio.
Ali jesen stiže uz vihore slepe,
Pa jabuke tvoje i sve dunje lepe
Otkide i sjajne cvetove ti strese…
Pobegoše ptice… Bašta osta sama…
Vaj, kô grobni venci sada svele rese
Vise svrh kubeta mrtvijeh česama.
_________________________________
Kolebanje
Niz litice Huma nasmijana, blaga,
Rana večer slazi svrh vode i trska.
Sa ramena njenog, iz puna krčaga,
Preliva se grimiz i po kršu prska –
Raspe se rijekom na ševare gole,
I zapali lišće breze i topole.
Gle, mahala stara sva od nje zaruđe,
Kô da u požaru izgara cijela!
I u tvoju baštu sada, evo, uđe
I šedrvan osu. S mramora bijela
Prosuše se sjajni planuli dragulji,
I po bašti svuda kliknuše slavulji.
Lagano na murve, smokve i granate
Ispe se u valu, sva sjajna i draga;
Smijući se, ozgo, s jedne grane na te
Rujni grimiz izli iz svoga krčaga.
A ti u ljuljajci pa se njišeš ti’o,
Kô na međi jedan mak crven i mio.
Ja kraj plota stojim, gledam u vas dvoje;
Jednake ste kao kaplje na cvijetu!
I ne mogu više znati ljepši ko je,
Ili ti il‘ ona?… Kô leptir u letu
Sav treptim, i mislim, draga, od vas dvije
Koju li bih sada zagrlio prije?…
_________________________________
Ljubav
O, da mi je nešto pa da budem reka,
Pa da tečem ispred tvoje kuće male;
Pevajući tebi, da razbijem vale
O pragove gde ti staje noga meka.
Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom
Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,
Prigrlim te sebi u svoje klobuke,
I da tebe, draga, više ne dam nikom.
Na dušeku trava i mojih smaragda,
Kao nimfa moja, da počivaš svagda,
I da niko ne zna tvoje mesto gde je.
Samo moje oči da gledaju u te,
Samo moje sve dubine i sve kute
Da lepota tvoja osiplje i greje.
_________________________________
Moja staza
Gle, ja opet stojim na toj stazi dragoj
Sa koje sam nekad, razdragan i čio,
Pozdravljao nebo u večeri blagoj,
Što je na me sjala kô njen prizrak mio.
I ja snova čujem one slatke zvuke
Što ih žarka sreća u samoći budi;
Ah, ja opet vidim one bijele ruke
Kako mene grle na prebujne grudi!
Ja osjećam plamen kako slatko gori
Kada njeni poljub moje usne krene…
Ona moje ime šapuće i zbori,
A ja žudno gledam u očice njene…
Oj, varljivi snovi!… Moja stazo pusta,
Ja po tebi više neću cvijeće brati,
Nit‘ ću ikad više ljubit usta slatka,
Nit‘ ću svoje blago svojim blagom zvati.
_________________________________
Mi znamo sudbu
Mi znamo sudbu i sve sto nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe,a ne ljudi-
Bog je slobodu dao za čovjeka.
Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati sviko
U svojoj smrti da nadje lijeka.
Mi put svoj znamo,put Bogočovjeka,
I silni kao planinska rijeka,
Svi cemo poći preko oštra kama!
Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote
Grobovi naši boriće se s vama!
_________________________________
Nemir
O, kako me trese ovo gluho doba –
Mjesečina sjajna kao sedef sušti,
I šedrvan što mi pod pendžerom pljušti,
I dušeci ovi i mirisna soba!…
Gdje si?!… Tebe samo volim, rekla sam ti!
Ja sam tvoja bašta, i sve ljeto moje
Ove noći, dragi, meni svjetlilo je,
I po mome granju toplo voće plamti…
Na te čeka… Hodi, hodi mi što prije!
Hodi dokle hladna jesen došla nije,
Po plodove moje, iz maglenih luka!
Moj bulbule, sleti u jabuke moje:
Selimino njedro gori, sazdrelo je –
Hoće tvoga stiska, hoće tvojih ruka…
_________________________________
Na izvoru
O leptiri laki, svilenoga krila,
Je li koja cura sinoć ovdje bila?
„Vidjeli smo jednu s ibrikom u ruci,
I ruže je brala ovuda, po luci“.
Je li njeno lice kô behar na grani?
Biju li joj sitni pod grlom merdžani?
„Pod grlom joj puno crvenih đerdana;
Lice joj je bjelje no behar sa grana“.
Vidjeste li oči i njezine veđe?
Jesu li joj kose plave ili smeđe?
„Kose su joj plave i od svile mekše,
Pod veđama tankim oči kô melekše“.
U njedrima njenim je li zdrelo voće?
Zgara li je snaga pa ne znade što će?
„Po licu joj svuda žarka aspa bije,
U njedrima rastu krupne dunje dvije“.
Znam, leptiri laki, svilenoga krila,
To je moja Jela sinoć ovdje bila.
_________________________________
Ne vjeruj
Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime;-
Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo, gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,
Dođi, čekaću te!- U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi t’jelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,
Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna,
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše.
_________________________________
Na ubogom polju
Na ubogom polju moga zavičaja
Ne čuje se pjesma veselja i žetve,
Samo šum žalosni robinje Neretve
Hladan vjetar nosi preko pusta kraja.
Ovoj zemlji gospod sreće dao nije,
Pritisk’o je jadom i čemerom dugim;
Dok se sunce rađa narodima drugim,
Nas studena zima razdire i bije.
O, zar nije dosta nevolje i tuge,
I surova puta što reže i bode?!
Vaj, uzaman more naše krvi ode…
Moja jadna zemljo, mi smo i sad sluge.
Gdje su naše muke?…Gdje su naše žrtve?
Zar ne čuje niko, sve jače i jače
Krv naših otaca kako ljuto plače
I kako se tresu one kosti mrtve?
Teško nama!…Eno, tuđin se veseli
I sva blaga naša otima i hara…
I bog mu pomaže i njime se stara,
A naš crni seljak crna hljeba želi.
Na ubogom polju svoga zavičaja
On ne pjeva pjesmu veselja i žetve…
Samo šum žalosni robinje Neretve
Hladan vjetar nosi preko pusta kraja.
_________________________________
Naša poezija
Kraljice moja, šta je s tobom bilo?
Gdje su ti sile, gdje je oganj sveti,
Tvoj glas božanski, što iz duše leti,
I tvoje misli ovjenčani zrak?
Zar tvoje srce, tvoje moćno krilo,
Tvoj žarki polet i istinu sjajnu
I tople nade i ljubav beskrajnu
Okova teški i duboki mrak?
Moj narod tebe ne poznaje više.
Ti si mu sada k’o koketa prava
Što svakom milost i poljupce dava
I lažnim bleskom zavarava nas;
Blijedo doba s tvog čela briše
I zadnji spomen oreole tvoje. –
Svetlosti neba pogažene stoje
I tvoj proročki sledio se glas.
Kako si jadna! Sputano ti krilo
U maglu srlja ne znajući metu;
Za lažni nakit i za toaletu
Ti si sve dala: istinu i žar;
I sada si pusta, kao što bi bilo
Nebo bez sunca, zv’jezda, zore plave;
U tebi nema kapi krvi zdrave, –
Umri! Il‘ snova daj svetlost i žar!
_________________________________
O klasje moje
O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih ptica, moja muko tvrda?
Skoro će žetva… Jedro zrnje zrije…
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.
Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova će teći krv iz moje rane –
I snova pati, seljače, i trpi…
Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru…
A tebi samo, ko psu u sindžiru,
Baciće mrve… O, sram i grdoba!…
I niko neće čuti jad ni vapaj –
Niti će ganut bol pjanu gospodu…
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!
O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih ptica, moja muko tvrda?
_________________________________
Ostajte ovdje
Ostajte ovdje!…Sunce tuđeg neba,
Neće vas grijat kô što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.
Od svoje majke ko će naći bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.
Za ovu zemlju oni bjehu divi,
Uzori svijetli, što je branit znaše,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vaše.
Kô pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.
Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat’te se njojzi u naručju sveta;
Živite zato da možete mrijeti
Na njenom polju gdje vas slava sreta!
Ovdje vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas neće;
Bolji su svoji i krševi goli
No cvijetna polja kud se tuđin kreće.
Ovdje vam svako bratsku ruku steže –
U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta,
Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat kô što ovo grije –
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije..
_________________________________
Pesma duše
Planina je duša moja što oblake sebi vuče,
A grad bije
Iz njih svije‘,
Seva i grom vrhe tuče.
Katkada je sva u snegu, niti ima koga cveta,
Samo stremi,
Samo nemi
Svrh ponora ovog sveta.
Ako koji žedni putnik njoj se svrati u te dane,
Sva će vrela
Naći svela
I kô kostur svrh njih grane.
Ali negda vrsi njeni probiju se ispod tama,
Pa svi gore
Kô luč zore
Svrh krstova i svrh hramâ.
Na timoru njezinome praznici se svetli jave,
Zmaj ognjeni
Špilja njeni‘
U visine seva plave.
Ona tada stabla tresne i prosiplje hrpe cveta,
Sa svih strana
Svojih grana,
U ponore ovog sveta;
Peva, vrhom dotiče se božjeg skuta i rukava,
I sva čista
Tako blista
Pod šatorom neba plava.
_________________________________
Pesma jakih
Mi nećemo reči gde praznina zveči
Kao klepka šuplja
Mi hoćemo dela velikih bez reči –
Žuljeva i znoja, stradanja i vere,
Pelena iz čije žuči pčela bere
I med slatki skuplja.
Neka stupe nama samo, samo oni
Što u duši nose
Raspaljene vatre i vihor što goni
Oblake i ljulja i plimom i sekom,
I proleće svetlo javlja s groma jekom
Niz hridine kose.
Bogovi su naši bogovi što dižu
Oltare lepoti.
Oni vedra čela pred Pilate stižu,
I reč im je blaga, no silna kô reka,
Ponosita, carska, sveta reč čoveka
Što stupa Golgoti.
Mi nećemo reči gde praznina zveči
Kao klepka šuplja
Mi hoćemo dela velikih bez reči –
Žuljeva i znoja, stradanja i vere,
Pelena iz čije žuči pčela bere
I med slatki skuplja.
_________________________________
Proletnja bura
Smrklo se. Kô vojske široke sa strana,
Sa hukom i besom silne bure stižu,
Sukobe se, krše. lome se i dižu,
I urlaju lišće kidajući s grana.
Ja strukom zavijen uvrh sela stojim;
Preda mnom se šiblje ogoljelo svija,
Kao da se snoplje posadilo zmija
Pa sikćući maše repovima svojim.
Evo pljuska. Sevnu. I porfira strele
Pokri i obasja vrh samotne jele,
I grom tuče. Jekom otpozdravljaju ga
Provale i ždrela, borovi i smrči.
Razbarušen neko bos niz polje trči.
I nad gorskim rtom eno izbi duga.
_________________________________
Ruke
Sam sedim ovde, na vrhu stene što nebu
Uskočiti bi htela,
I gledam dole uske puteljke i reku,
I naša uboga sela.
I vidim hrpu velikih, jakih ljudi
Na jutru vedrom i jasnom,
Gde zamahuju u tvrdu, zaraslu grudu
Motikama i krasnom.
Još je u zemlji ostalo korova dosta,
I svoje grube vreže
On je raspleo svuda, i mnoga lepa klica
Pod njima klonu i leže.
No one jake, one žuljave ruke
Sve će im razriti žile,
Jer one tvrde, nabrekle ruke nose
U sebi Hrista sile.
One su samo stradalnicima žednim
Pružile kreposti čaše,
I razbijale crna tamnička vrata
I teške verige naše.
One su s neba skidale lučeve svetle
Nedokučenom moći,
I sejale ih s purpurom krvi svoje
Po mraku velike noći.
One na našim guslama posvećenim
Višnje su zapele strune,
I sakovale od čista, žežena zlata
Sva naša žezla i krune.
One su juče na pobednome stegu
Donele orlove bele –
Da nam radosti i da nam slave naše
Slatku naforu dele.
One nas ruke krilate dižu i nose
I svojom snagom brane,
I one crne, blagoslovene ruke
Nas belim hlebom hrane.
Vi zlatne ruke kraljevskog pokoljenja,
Vi ruke časnoga dela,
Sa ove stene ja evo zasipam cvetom
Sve vas i vaša sela.
I skidam kapu i na kolena padam,
I sklapam dva svoja dlana,
I glasno pojem: vi, ruke životodavne,
Osana vama, osana!
_________________________________
Senka
Vi, senke, što sada po putima mojim
Urličete kobno, kô s razboja hrti,
Ma vi bile kandže svih beda i smrti,
Svejedno, ja vama na belezi stojim!
Ne tresu me više oštrohrte osti,
Ni jed zelen s vaših gubica što prska;
S vama ću u koštac, pa me poput trska
U pritegu vašem prsnule mi kosti.
Ne, vaš pomam nema snage da me satre,
Ja sam gore gde se carske rude kriju,
I na svaki udar raspu se i biju
Iz mojijeh stena iskre zlatne vatre.
O grmenje moje zube krši vreme,
I u njemu svaka hajka lava nađe.
Još su moje snage gorda jedra lađe,
Gde prosipa zora svoje dijademe.
Mičite se s puta! Iz kaljuže ove,
Gde se oreola čovečnosti cepa,
Ja na timor idem, kuda srce lepa
Kupe se i hrle na polete nove.
Onamo, na vrhu, kô dan jedan beo,
Ja ću s kopljem stati, ti, maglena hordo,
I kô požar zlatan, radosno i gordo,
Na bregu lepote izgoreti ceo.
_________________________________
Seoba
Pusto li ces biti, Nevesinje ravno,
Rasadnice srpstva, kolijevko lava!
Pusto, jer se, eto, seli pleme slavno,
A nasa buducnost, gde je ona? – Spava .
Vjerovasmo u nju ko u sveti život
Vasijija svetog sto klonule snazi!
Vjerovali smo u nju ko u vječni život.
Vjerujući u vas, o orlovi naši!
A sada vjera nasa umire i gasne,
Mutno oko gleda u nebo bez zraka…
Pred ikonom plaču javor-gusle jasne
Jer ostade zemlja bez svojih junaka..
Braćo, zar vas dusa ni malo ne boli?
Zar vam nije zao ovih polja ravnih,
Gdje se jedno more naše krvi proli
I gdje leže kosti otaca nam slavnih?
Zar vam nije žao, na ognjištu onom
Gdje vas oganj grijo sto ce tudjin biti?
Sto že nase gore pogrebnijem zvonom
Odjeknuti tužno, a mi suze liti?
Il ne znate da je izdajstvo junaku
Ostaviti zemlju gdje ga majka rodi?
Ostaviti brata, bez snage u mraku,
S nevoljama dugim da sam borbu vodi?
O, ne dajte, Srbi, da Vukova ljaga
Okalja vam obraz cist ko sunce s neba!
Ne idite braco, od rodnoga praga,
jer mucenoj zemlji mucenika treba..
Treba muške snage i viteških ruka
Treba Obilića i slobodnih lava.
Treba više smrti i vašijeh muka,
Jer, tamo daleko, naša zora spava…
_________________________________
Sa Brankovog brega
Ja prvi bejah što s klikom podigoh steg
S maglama da se bori;
I mojim klikom još se razleže breg,
I plamen moj jošte gori.
Na živom vrelu napunih krčag svoj,
I na krilima vere
Sve vas ponesoh u okršaj i boj,
Gde sunca lovor se bere.
Ja sruših tvrdi vekovne tame zid
I dugom u sjaj zaroni‘;
Izvorom zvezda slepima oprah vid
I boga videše oni.
S pobednim kopljem i s krunom na najvećem
Ja bregu sada stojim,
I svoju žetvu bogatu jošte žnjem
Sa zlatnim srpom svojim.
Ja prvi bejah što s klikom podigoh steg
S maglama da se bori,
I mojim klikom još se razleže breg,
I plamen moj jošte gori.
_________________________________
Stara pesma
Svake te noći grlim, i tvoj sam dušom vas,
I ne znam druge pute,
I snova, draga, svaki čas
Zaljubljujem se u te.
Ljeta su burna prošla, mladost mi uze bog
Kô jesen ruže ljetne,
Al‘ i sad u dnu srca mog
Širi se oganj Etne.
Još, ljubeć tebe strasno, kô sunce orô mlad,
Klonuo duh mi nije;
Još polet snova, bol i nad
Mladošću mene grije.
Možda će skoro, draga, negdje na grobu mom
Procvasti ruže ljetne,
Al‘ u tom srcu silom svom
Plamtiće oganj Etne.
I vijekovi će mnogi kô jedan trenut proć,
A ja ću živiti jošte,
Grliti tebe svaku noć
Žarom nove milošte.
_________________________________
Što te nema
Kad na mlado poljsko cv’jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l’jeće:
„Što te nema, što te nema?“
Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
„Što te nema, što te nema?“
Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
„Što te nema, što te nema?“
I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
„Što te nema, što te nema“…
_________________________________
Tamni trenuci
Ne hvataj, draga, više rukom belom
Za moje stablo. Zatresti se neće,
U slatkoj žudnji i sa snagom celom
Po tebi lepo da razaspe cveće…
Gledaj, u njemu sada gnezda viju
Pauci kobni i crv grize, dube…
Otrubile su sve njegove trube
Vihora, strasti i čeznuća sviju.
Ono sad misli samo da je varka
Sve ovde što je, a istina sušta
Jedino ona crnoriđa barka
Sa nama što se izgubi i spušta
Tamo gde Lete val huji i ječi…
Ono sad misli: prave sreće čaša
Na tom svetu da je smrt naša,
Jer kroz nju bogom biva sin čoveči…
Vaj, sve je vetar i zvuk praznih reči…
_________________________________
Tvojih ruža nema
Tvojih ruža nema,
Prošlo zlatno doba, –
Samo ljuta drača s gole grane bode.
Gdje je polet snova? Kuda radost ode?
Tamo gdje su mrtvi, gdje je grob do groba.
Ovdje u samoći,
Gdje se ljubav zače,
Ne čeka te draga, umrla je ona…
To ne pjeva slavuj, glas pogrebnih zvona
Negdje u visini to jeca i plače.
Šta ćeš više ovdje?
Čekaš li trenute
Da ti snova dođu s jutrom sreće tvoje?
Ne varaj se! Groblja bez odziva stoje,
I umrli tvrdo u pokoju ćute.
Tvojih ruža nema.
Go se bokor njiše.
Na zorinom vjetru dršće grana bona.
Slušaj! Eno zvoni glas pogrebnih zvona,
Zaspi snom nebesnim i ne ljubi više
_________________________________
U dubini duše moje
U dubinu duše moje
Tvoj premili pogled pade,
Kao poljub sunca vrela
Na njedarca ruže mlade.
Oh, to sveti zračak bješe,
U kom rajsko milje leži:
Svaki duše osjećaj mi
Razvi se u cv’jetak svježi.
I sada je duša moja
Perivoj, gdje cv’jeće miri –
Svaki cv’jetak tebe sanja,
Tebi svoja njedra širi!
_________________________________
Vodenica
Staro mjesto moje! Pod sjenkama grana
Radobolja mrmlja, vere se i prska;
Mrke hridi streme visoko sa strana
Pune gustih zova, smokava i trska.
Sve je isto, staro… Samo, kao prije,
Ne čuje se hitri točak da udara;
Kô bol jedan što se u dnu duše krije,
Ostavljena ćuti vodenica stara…
Kroz vidnjaču malu, gdje u suhoj travi
Samo studen gušter polagano šušne,
Ne javlja se mlinar sa šalom na glavi,
Niti vidim one oči prostodušne.
Mnogo li sam puta ja ovdje, u hladu,
U večeri ljetne na odmoru bio,
I, dižući oči na mlinarku mladu,
Iz vedrice, žedan, hladne vode pio!
Bog zna gdje je sada?!… Radobolja mrmlja
Puna grmjelica, srebra, adiđara…
I dok zlatno veče pada povrh grmlja,
Nakrivljena ćuti vodenica stara.
_________________________________
Zora
Golubovi prvi lete preko luka.
Ne znam šta je, srce s njima bi mi htelo!
Kao da me davnih dana jutro srelo,
Kad sam trčo majci raširenih ruka
I pado joj glavom u krilo i meku
Ljubio joj ruku… Sav treptim ko prutke
Jasike, i hodim putanjom uz reku,
I gledam na njene srebrne svijutke.
Jutros, kao i ti, lepa reko čista,
I moja sva duša žuvori i blista,
Razleva se, raste, i hučno koleba…
Gle, vrelo joj biva sve šire i veće,
I u njezinijem dubinama sreće
Ogleda se zora i plav šator neba.
_________________________________
Emina
Zu Nacht, als ich heimging vom warmen Hamam
Ganz nahe beim Hause des alten Imam.
Stand sie im Garten, im Schutz der Jasmine,
den Krug in der Händ die schöne Emine.
Welch Mädchen, welch Wesen! Fürwahr beim Imam,
Sie wäre ein Schmuck dem Seraile des Sultan!
Und erst, wenn sie schreitet, die Schultern bewegt…
-Mir helfen kann nicht mal des Hodschas Gebet!
„Salam ich sie grüßte. Bei meinem Galuben,
Die schöne Emina will´s nich erlauben,
Den Krug nur geht sie mit Wasser zu füllen,
Den Durst der Rosen im Garten zu stillen.
Der Wind von den Zweigen umweht die Gestalt,
Er löst ihre Haare mit sanfter Gewalt,
Und gleich Hyazintchen so duftet ihr Zopf,
Daß Schwindel erfaßt meinen trunkenen Kopf.
Fast wär´ichgetaumelt, beim menem Leben,
Die schöne Emina mag mir nichts geben,
Sie schaut mich nur an mit finsterem Blick,
Beachtet mich nicht, auch wen ich ersticke!
Aleksa Šantić, Emina
Blago onom ko suza ima, u toga srce umrlo nije.“ (Aleksa Šantić)
AUDIO