WEB SITE NEWS »

Johann Wolfgang von Goethe

Johan Volfgang Gete (28. avgust 1749. – 22. mart 1832.) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. veka i početkom 19. veka Autor “Fausta” i “Teorije boja” širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela bila su inspiracija za mnoge muzičke i dramske komade.Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765., zatim na, 1770. god. univerzitetu u Strazburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Strazburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Sturm & Drang. 1771. godine radi u Frankfurtu kao advokat; gde izdaje i književni časopis Gec fon Berlinhingen. 1772. godine odlazi, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog pozinanika Jeruzalema, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. 1774. godine izdaje prman Jadi mladog Vertera, koji postiže svetsku slavu. Završava Geca. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar, gde je obavljao niz političkih poslova a na posletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio Egmonta, pretočio u stihove Ifigeniju i započeo Torkvata Tasa. Učestvovao je u ratu protiv Francuske, i u narednom periodu sklopio prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom, koje je potrajalo do 1805. Oženio je Kristijanu Vulpius 1806. Od 1794. posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, preminuo je u Vajmaru 1832. Njegovo najznačajnije delo, napisano pre odlaska u Vajmar, bila je tragedija Götz von Berlichingen (1773.), koje je ujedno bilo i prvo delo koje mu je donelo slavu. Zatim je usledilo delo “Jadi mladog Vertera” koje mu je donelo enormno veliku popularnost. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je “Godine učenja Vilhema Majstera” i prelepu pesmu “Herman i Dorotea” (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i “Rimske elegije”. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je “Fausta” ,”Izbor po srodnosti”, njegovu pseudo-autobiografiju “Iz mog života:činjenice i fikcija, opisao je njegovo putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova, i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost uopšte čim su se pojavila.Kao dopuna radu u književnosti Gete je dao značajan doprinos i naučnom radu. U biologiji, njegova teorija uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi.Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: “To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio”. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage (Dobrodošlica i rastanak). Spomenik Geteu i Šileru u VajmaruGete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke pogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih (Prometej). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Sturm&Drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo, i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečansva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku (Putnikova noćna pesma, Pevanje duhova nad vodama). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta (Božansko). Čežnja za jugom, za Italijom se ogleda u delu Minjon. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Sturm & Drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) je balada zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše.

 

Blizina dragog
Božansko
Dobrodošlica i rastanak
Jutarnja tužaljka
Klaričina pesma
Kralj u Tuli
Lidi
Morska tišina
Minjon II
Noćne misli
Pesma Harfista
Pjev duhova nad vodama
Pred Sudom
Posveta
Putnikova noćna pesma
Prometej
Šarloti fon Štajn
Vilinski kralj
Vilenjak
Zauvek

 

_______________________________ 

Blizina dragog

Mislim na tebe kad se od sunca zapali
pučina sva,
Mislim na tebe kad mesec ustreptali
kladencem tka.

Vidim te kad na putu dalekom spazim
uzvitlan prah,
sred noći, kad čoveka na uskoj stazi
obuzme strah.

Čujem te kad se sve more uskoleba
uz mukli huk.
Slušam u lugu kad ispod celog neba
zavlada muk.

Ti si uz mene,bliskošću svojom rasplinu
daljinu svu!
Zalazi sunce,skoro će zvezde da sinu.
O, da si tu !

_______________________________

Božansko

Plemenit nek je čovek,
Samilostan i dobar.
Jer samo to
Razlikuje ga
Od sviju bića
Koja znamo.

Zdravo neka su nepoznata
Viša bića
Koja slutimo!
Njima nek naliči čovek;
Njegov primer nek nas uči
Da verujemo u one.

Jer priroda je
Neosetljiva:
Obasjava sunce
I zle i dobre,
A zločincu
Kao i najboljemu
Sjaju mesec i zvezde.

Vetar i reke,
Grom i tuča
Huče svojim putem
I zahvataju
I promahu
Jednog po jednog.

A tako i sreća
Nasumce grabi u gomilu,
Zgrabiv čas dečka
Tršavu čednost,
A čas ćelavo,
Grešno teme.

Po večnim, gvozdenim,
Velikim zakonima
Moramo krug svog
Bitisanja svi
Da opišemo.

Jedino čovek
Može nemogućno:
On razlikuje,
Bira i sudi;
On može trenutku
Trajanje da da.

On samo sme
Da nagradi dobrog,
Da kazni zlog,
Da leči i spasava,
I sve što luta, bludi,
U svrhu da sveže.

I mi štujemo
Besmrtna bića
Kao da su ljudi,
Kao da u velikom čine
Što najbolji u malom
Čini ili bi hteo.

Plemeniti čovek
Nek je samilostan i dobar!
Neumorno nek stvara
Korisno, pravo,
Nek nam bude uzor
Slućenih onih bića! 

_______________________________

Dobrodošlica i rastanak

Na konja! srce burno reče;
poleteh skoro isti tren.
Ljuljuškaše već zemlju veče,
gorom se plela noćna sen;
ramena hrasta-ispolina
već zaogrnu maglen skut,
iz žbunja gledaše me tmina
stotinom očiju uz put.

Mesec se mutni tužno njih’o
zasevši na oblačka hum,
mahaše vetar krilom tiho,
stravičan slušah njegov šum;
noć čudovišta bezbroj stvori,
al’ bodra radost svlada strah:
o, kakvom vatrom krv mi gori!
U srcu kakav oganj plah!

Spazih te i tvoj pogled mio
ozari svaki damar moj;
svim srcem svojim tvoj sam bio,
svakim sam dahom bio tvoj.
Prolećni rumen ćuv je lako
obavijao tebe svu,
pa nežnost za me – Bože! Kako,
čime zaslužih sreću tu?

Al’, avaj! mlado sunce sinu,
rastanak srce steže tad:
u poljupcu ti pih milinu,
u oku tvome čitah jad!
Ja podjoh; vlažan, bolom skoljen,
pratio me pogled tvoj:
pa ipak, sreće biti voljen,
sreće voleti, Bože moj!

_______________________________ 

Jutarnja tužaljka

O, nestašna i draga djevojko,
Kaži meni, što sam ti skrivio
Da me stavljaš na muke goleme,
Da zadanu riječ svoju kršiš?

Sinoć si mi prijazno stiskala
Ruke, milo šaputala riječi:
Da, doći ću, sigurno ću doći,
Predjutro, u tvoju sobu, dragi.

Pritvorena ostadoše vrata,
Kada dobro preispitah šarke,
Sav radostan što nisu škripale.

Kakva li je noć čekanja prošla!
Bdijah brojeć svaku četvrt sata;
Ako i zaspah na koji trenutak
Srce osta budno bez prestanka,
Budilo me iz lakog drijemeža.

Kako tada blagoslivah tmine
Koje tako mirno sve zastiru.
Veselih se sveopćoj tišini.
U tišini slušah, prisluškujuć,
Neće li se koji glas pokrenut.

«Da su njene misli kao moje,
Da osjeća kao što ja ćutim,
Ne bi ona do jutra čekala,
Već bi došla ovoga trenutka.»

Ako mačka skoči na tavanu,
Ako miš u uglu zašušketa,
Makne li se bilo što u kući,
Ponadam se da tvoj korak čujem,
Uvijek mislim da tvoj stupaj čujem .

ležao sam tako dugo, dugo,
Pa već i dan zače da se rudi,
Stade žamor na četiri strane.

«Jesu l’ njena vrata? Da su moja!»
Podnimljen, u krevetu svom sjedim,
Gledam vrata poluosvijetljena,
Neće li se ipak pomaknuti.
Oba krila stoje pritvorena,
Mirno vise na tihim šarkama.

A dan posta svjetliji i veći.
Čuh već škripu vrata susjedovih
Koji žuri zaslužit nadnicu;
Čuh uskoro zatim štropot kola.
Već se i vrata grada otvoriše:
Raste metež nemirnoga sajma.

U kući je odlaz i dolazak
Uza stube i niz njih, katkada
Škrinu vrata, koraci zatutnje;
A ja kao od lijepog života
Još ne mogu rastat se od nade.

Najzad, kada omrznulo sunce
Obasja mi prozore, zidove,
Skočih i požurih prema vrtu
Da svoj topli dah, prepun čeznuća,
Pomiješam sa svježim zrakom jutra,
Da u vrtu možda sretnem tebe.
Ali tebe nema u sjenici,
Ni u starom drvoredu lipa.

_______________________________ 

Klaričina pesma

Poplavljen
srećom
i jadom i snom,
strepeti
nadom
i grcati njom,
klicati
s nebom,
nemeti pod njim –
voleti! – Bože,
šta ima nad tim!

_______________________________ 

Kralj u Tuli

Bi kralj u Tuli. – Vjernost
Do groba: sav mu mar.
U smrtni čas mu ljuba
Da pehar, zlatan dar.

Kralj, voleć ga nad svime,
Dok moro suze lit,
Iz njega samo htio
Na svakoj gozbi pit.

Kad smrt mu priđe, doznav
Gradova svojih broj,
Sve nasljeniku dade;
Al ne da pehar svoj.

S vitezim uz sto sjedne
Veseo slavit zbor,
U dvornici, kraj mora
Gdje njegov stoji dvor.

Još jednom vatren gutljaj
Tu popi stari kralj,
Pa s visa pehar sveti
U morski baci val.

Gledo ga padat, tonut
Do mračna hladna dna.
Pa oči sklopi. – Zadnja
Bi njemu kaplja ta.

_______________________________ 

Lidi

Jedinog, Lida, kojeg voleti možeš
tražiš celog za sebe, i s pravom.
I jeste samo tvoj.
Jer otkad odoh od tebe
čini mi se i najbržeg života
komešanje bučno
samo koprena laka, kroz koju gledam tvoj lik
vazda kao u oblacima:
blista mi ljupko i odano
kao što kroz nemirne zrake severne svetlosti
odbljeskuju večite zvezde.

_______________________________ 

Morska tišina

Mir duboki vodom vlada,
nepomično more ćuti;
niz pučinu glatku svuda
gleda lađar zabrinuti.
Nigde vetra s jedne strane!
Smrtni pokoj, strašan, ledan!
U daljini grdnoj tamo
ne miče se val nijedan. 

_______________________________ 

Minjon II

Ko čežnju zna, taj zna
jad jada moga!
Pečalna s duše dna,
bez ikog svoga,
onamo gledam ja
u nebo meko.
Ah, ko me voli, zna,
taj je daleko.
Svest mrkne, gorim sva
s dna srca svoga.
Ko čežnju zna, taj zna
jad jada moga.

_______________________________ 

Noćne misli

Žao mi je vas, o jadne zvijezde,
Koje divno tako jasno sjate,
Nevoljenome svijetleći brodaru,
Bez nagrade od boga i ljudi,
Jer ne znate jadne, što je ljubav,
Niti ste za ljubav ikad znale!
Bez prekida vode vječni sati
Nebesima povorke vam sjajne.
Kakve li ste prevalile pute,
Dok ja bijah u naručju drage,
Ne misleći na vas ni na ponoc!

_______________________________ 

Pesma Harfista

Tko nije na svoj hljebac suze lio,
Tko nije nigde cele noći
U plaču na svom logu bdio,
Taj ne pozna, vi nebeske noći!

U život vi uvedite čoveka
I pustate da jadnik bude kriv,
A tada bol i stradanje ga čeka,
Jer svoju krivnju svak ispasta živ.

Pjev duhova nad vodama
Ljudska je duša
Slična vodi;
S neba silazi,
K nebu se penje,
I opet dolje
Na zemlju mora
U vječnoj mijeni.

Teče s visoke,
Strme hridi
čisti mlaz;
Tad pršti ljupko
U oblacnom valu
Spram glatke stijene
I, lako dočekan,
Prozračan, struji
Tiho sumoreći
U daljinu.
Strše li grebeni
U susret slapu,
Pjeni se srdito
S kama na kam
U ponor.

U plitku koritu
šulja se travnjakom
A u mirnu jezeru
Pasu svoj lik
Sva zviježđa.

Vjetar je ljupki
Ljubavnik vala;
Vjetar s dna miješa
Zapjenjene vale.

Dušo čovječja,
Kako si slična vodi!
Sudbo čovječja,
Kako si slična vjetru!

_______________________________ 

Pred Sudom

S kime sam zanijela, neću vam reći,
Ma umrla ovog trena
Vi pljujete na pod: gledaj te kurve!
A ipak sam čestita žena.

S kime se ljubim, neću vam reći.
Drag mi je, divan je za me,
Nosi li zlatan lanac o vratu
Ili samo šešir od slame.

Pa ako već mora biti sramote,
Ponijet ću sama sve jade.
Ja njega znam, on mene zna,
A bog nas oboje znade.

Mira mi dajte, gospodine suče!
Jednako, župniče i vi!
Dijete je moje i ostat će moje,
Od mojih će ruku da živi!

_______________________________ 

Posveta

(Iz Fausta)


Priđoste opet, lelujna stvorenja,
kao pred davni mutni pogled moj.
Da vam sad čvrsta dam uobličenja?
Zar još sam srcem sklon zabludi toj?
Vi navirete svud iz isparenja
i magle – lepo! vas nek vlada roj!
Kako mi dušu mladički potresa
čarobni dašak oko vaših lesa!

Vi donosite slike vedrih dana
mnoge su drage seni usred vas;
javlja se, ko iz zamrlih predanja;
ljubavi i drugarstva prvi čas;
pominje zbrku životnih putanja
obnovljenoga bola zalan glas
i dobre duše koje, prevarene
od kobi zle, uminuše pre mene.

Buduće pesme oni ćuti neće
kojima nekad svoje prve slah;
rasu se krug što ljubazno saleće,
utihnu onaj prvi odjek, ah!
Moj bol sad mnoštvo neznano presreće
od koga me je i kad pljeska strah,
i što sam negda pesmom razgaljivo
ko zna kud luta, ako je još živo.

čeznja me, već zaboravljena, goni
tim duhovima, u mir, ozbiljnost, sklad,
kao da s harfe Eolove zvoni
pesma i šapće polujasan jad,
ježim se, suza za suzom se roni,
strogo se srce sve razneži sad;
što imam, to se u daljini skriva;
što nestade, za mene stvarnost biva.

_______________________________ 

Putnikova noćna pesma

Nad svim vrhovima
je mir.
U vršcima svima
jedva će živ
i dašak još koji biti.
Pjevanje ptica je stalo.
Čekaj: još malo,
pa ćeš počinut i ti.

_______________________________ 

Prometej

Pokrij svoje nebo, Zevse
oblaka tmušom
i kušaj, kao ludo dete
što obezglavljuje čkalj,
svoju snagu na hrašću i bregovima!
Ali mi zemlju moju
moraš ostaviti
i kolibu, koju mi ne podiže ti,
i ognjište moje,
na čijem ognju mi
zavidiš!

Bednijeg ničeg ne znam
pod suncem od vas, bogovi!
Kukavno prehranjujete
žrtvenim porezima
i molitvenim dimom
svoje veličanstvo;
a skapali biste da nisu
prosjaci i deca
punonadežne lude.

Detetom kad bejah
i ne znađah ni kud ni kamo,
obraćao sam zalutali pogled
suncu, kao da nad njim
ima uho da čuje moj vapaj
i srce, kao moje,
da se sažali nevoljnome.

Ko mi pomože
protiv obesti titana?
Ko me od smrti spase,
ko od sužanjstva?
Zar nisi sve to učinilo samo ti,
do svetosti zažareno srce?
A plamtijaše li mlado i dobro,
obmanuto, zahvalnost za spasenje
onome što spava gore?

Ja da te štujem? Zašto?
Jesi li ublažio ikad
bole potištenome?
Jesi li utro ikad
suze skrušenome?
Zar me nije skovalo čovekom
svemoćno vreme
i večni udes,
gospodari i moji i tvoji?

Il’ misliš valjda
da mi valja mrzeti život
i bežati u pustinje
što nisu sazreli svi
cvetni snovi?

Evo me gde sedim, stvaram ljude
po svojoj slici,
rod meni ravan,
da trpi, da plače,
da uživa i da se raduje,
i da se ne osvrće na tebe,
kao ni ja!

_______________________________ 

Šarloti fon Štajn

Što nam dade vid dublji i veći
da u Sutra zremo slutnjom zlom,
da se nikad ljubavi i sreći
ne predamo blaženosti snom?
Što nam, sudbo, dar duši dosudi
jedno drugom da u srce zri,
da bismo kroz sviju mena ćudi
srž odnosa svog saznali mi?

Ah, tma ljudi, trajuć dane sure,
ne zna ni svog srca zvuk i kret.
Nasumice i beznadno jure
s nepredvidnim bolom kroza svet,
kliču onda kad im sreće krila
iznenadne zore snesu žar.
Samo nama nije data bila
uzajamna sreća ta na dar,
da volimo, da se ne poznamo,
da smo jedno drugom ne znam šta,
da za srećom iz sna tumaramo
i strepimo ispred zla i sna.

Blažen koga san prazan zanima,
blažen kom su slutnje tašta sen!
Snom i slutnjom nas, avaj, prožima
svaki pogled i susret i tren.
Reci šta nam sudba sprema tavna,
reci čim nas do te mere sli?
Ah, u doba iščezlo odavna
ti mi sestra ili žena bi.

Znala si me svega, čula kako
najčistiji nerv treperi moj,
mene, koga teško prozre svako,
čitao je jedan pogled tvoj.
U krv plahu kapala si meru,
vodila me u lutanju mom,
nađoh, slomljen, svoj mir, svoju meru
u naručju anđelskome tvom.
Opsenarski lako svi me sebi,
snom opčini mnoge moje dne.
Ima l’ raja nad slašću kad tebi
beh kraj nogu, kad mi srce sve
na tvom srcu širilo se, pelo,
dobrim sebe zreh u oku tvom,
bistrilo se mojih misli vrelo,
taložio buk u srcu mom.

I sad lebdi tek spomen od svega
oko srca neizvesnog, bdi
još istina stara na dnu njega,
a iz novog stanja žuč mu vri.
I ko da smo s po duše stvorenja,
dan pun sunca sutonski nam sja.
Sreća samo da nas bar ne menja
kob što tako mučiti nas zna.

_______________________________ 

Vilinski kralj

Ko jaše po noći i vetru kroz do?
Otac sa svojim sinom je to;
Drži dečaka u naručju svom
I steže ga čvrsto i greje ga on.

Što lice, moj sine, prestrašen skri?
Oče, zar tamo ne vidiš ti
Vilinskog kralja? Gle krune, gle skut!
Moj sine, to magla se vije uz put.

„Prelepi dečko, hajd za mnom sad!
U mom je domu sve zlato i sklad;
Da lepih igara se igramo tu
Po cveću što se šareni na tlu.“

Moj oče, moj oče, zar ne znaš ti:
Šapće i mami me vilenjak zli!
O, smiri se, dete; kroz čestar suv
To šumi i huji ćuv.

„Hodi, hodi dečače moj!
Da mojih kćeri začuješ poj,
Da one te dvore po vasceli dan
I ljuškaju pesmom i igrom u san.“

Gle, oče, gle njišu se tamo kroz lug
Vilinskog kralja kćeri u krug!
Ne, sine, to vrba starih je red,
Trepti po njima sjaj mesečev bled.

„Ja hoću da ljubav i sreću ti dam;
Povešću te silom, ne želiš li sam.“
Hvata me, oče! Zlo mi je, zlo!
Otac se zgrozi kad začu to.

Potera otac konja u kas;
Sinovljev sve slabiji bio je glas.
Kad stigoše domu u osvit siv,
Dečak već nije bio živ.

_______________________________ 

Vilenjak

Tko jezdi tako pozno kroz noć i vjetar taj?
To otac s čedom svojim kroz pusti jaše kraj;
dok vije vihor bijesni i strašna siječe stud,
on dijete svoje grli, o toplu grije grud.

>> Što, sine, skrivaš tako lice i pogled svoj?<<
- Ne vidiš vilenjaka, oče, u noći toj?
Tog vilenjaka s krunom i njegov dugi skut?
>>To,sine, noćne magle prelaze neba put.<<

>>O drago čedo, hodi i pođi sa mnom ti!
Prekrasne igre mnoge s tobom ću igrati,
po obalama cvijeće šareno ćemo brat;
majka će moja tebi zlaćano ruho dat.<<

- O, oče, zar ne čuješ vilenjak kako taj
sad mene tiho zove i mami u svoj kraj?
>>Smiri se, čedo moje, to nije bio glas,
iz suhog lišća vjetar pozdravlja šumom nas.<<

>>Hoćeš li, slatko čedo, hoćeš li kraju mom?
Tebe će moje kćeri s ljubavi pazit svom;
one će noću plesat lagani tanac svoj
i ljuljat će te brižno i pjevat slatki poj!<<

-O oče, zar ne vidiš otud u onaj mrak
da vilenjaka kćeri tamo mi daju znak?
>> O, čedo moje, vidim, al’ tebe vara gled:
to noćni vjetar starih povija vrba red.<<

>> Ja volim, čedo, tebe i lice što ti sja.
Nećeš li milom, silom odnijet ću tebe ja!<<
-O oče, on me hvata, evo me grabi sad,
vilenjak mi, moj oče, zadade bol i jad!

Dubokom prožet jezom otac uskori gred,
u naručju mu sinak od boli jeca blijed;
a kad je pred dom stigo s mukom i jadom svim,
mrtvo je čedo bilo na grud’ma njegovim.

_______________________________ 

Zauvek

Jer sve što čovek, od sreće što prianja
uz ljudski život, božanskim imenom zva,
vernosti sklad, što ne zna kolebanja,
i prijateljstvo, što bez sumnje cva,
luč, što mudraca put vrletnih misli ganja,
a pesniku slikama lepim sja,
sve sam ja to u svoje najlepše čase
otkrio u njoj i našao za se.

_______________________________ 

Der Totentanz

Der Türmer, der schaut zumitten der Nacht
Hinab auf die Gräber in Lage;
Der Mond, der hat alles ins Helle gebracht;
Der Kirchhof, er liegt wie am Tage.
Da regt sich ein Grab und ein anderes dann:
Sie kommen hervor, ein Weib da, ein Mann,
In weißen und schleppenden Hemden.
 
Das reckt nun, es will sich ergetzen sogleich,
Die Knöchel zur Runde, zum Kranze,
So arm und so jung und so alt und so reich;
Doch hindern die Schleppen am Tanze.
Und weil hier die Scham nun nicht weiter gebeut,
Sie schütteln sich alle, da liegen zerstreut
Die Hemdelein über den Hügeln.
 
Nun hebt sich der Schenkel, nun wackelt das Bein,
Gebärden da gibt es vertrackte;
Dann klippert’s und klappert’s mitunter hinein,
Als schlüg’ man die Hölzlein zum Takte.
Das kommt nun dem Türmer so lächerlich vor;
Da raunt ihm der Schalk, der Versucher, ins Ohr:
“Geh’! hole dir einen der Laken.”
 
Getan wie gedacht! und er flüchtet sich schnell
Nun hinter geheiligte Türen.
Der Mond und noch immer er scheinet so hell
Zum Tanz, den sie schauderlich führen.
Doch endlich verlieret sich dieser und der,
Schleicht eins nach dem andern gekleidet einher,
Und husch! ist es unter dem Rasen.
 
Nur einer, der trippelt und stolpert zuletzt
Und tappet und grapst an den Grüften;
Doch hat kein Geselle so schwer ihn verletzt,
Er wittert das Tuch in den Lüften.
Er rüttelt die Turmtür, sie schlägt ihn zurück,
Geziert und gesegnet, dem Türmer zum Glück;
Sie blinkt von metallenen Kreuzen.
 
Das Hemd muß er haben, da rastet er nicht,
Da gilt auch kein langes Besinnen;
Den gotischen Zierat ergreift nun der Wicht
Und klettert von Zinne zu Zinnen.
Nun ist’s um den armen, den Türmer getan!
Es ruckt sich von Schnörkel zu Schnörkel hinan,
Langbeinigen Spinnen vergleichbar.
 
Der Türmer erbleichet, der Türmer erbebt,
Gern gäb’ er ihn wieder, den Laken.
Da häkelt – jetzt hat er am längsten gelebt -
Den Zipfel ein eiserner Zacken.
Schon trübet der Mond sich verschwindenden Scheins,
Die Glocke, sie donnert ein mächtiges Eins,
Und unten zerschellt das Gerippe.

Ples smrti, Goethe

“Život je najljepši pronalazak prirode, a smrt njena vještina, da što bolje iskoristimo život.” J.W.Goethe

 

AUDIO

Wanderers Nachtlied

An den Mond

Tiefe Blicke