Laza Kostić

Rođen je 1841 god. u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava na Peštanskom univerzitetu. Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Kad je oslobođen, u znak priznanja, bude izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost“, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morade napustiti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Umro je 1910 god. u Beču.Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je odmah istaknut u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma.
 

 

Don Kihotu
Dva se tića pobratila
Ej, pusto more
Ej, ropski svete
Lala
Ljubav nema bolje dane
Među javom i međ snom
Među zvezdama
Na ponosnoj lađi
Oprosti mi
Objesen
Postanak pesme
Pogreb 
Snove snivam
Santa Maria della Salute
Sve što mi je rekla…
Slavuj
Snio sam te
U Sremu
Volimo se
Veče

__________________________________ 

Don Kihotu

Kad zarede nove bede,
kad se smrknu beli dani,
kad potamne i poblede
zraci nadom izasjani,
nepogoda nevidovna
kad mi slomi krila plovna,
pa, dok snova ne uzletim,
hoću malo zavetrine,
tad se navek tebe setim,
budaline Savedrine.
Kad me lepo čedo mamne,
te za njome svest zabludi,
mrežom gustom kose pramne
zakloni mi pogled ljudi,
mrakom svetlim oči tamne
užgu sunce mi u grudi’,
pa kad mahom sunce zađe,
a s očiju mrež sađe,
u oblaku mojih jada
jedna mi je pavedrina:
znadem kako i ti strada,
budalino Savedrina!
U skupštini kad se graja
digne na glas mudre reči,
mora da se um pritaja
kad se ludost pred njim peči,
u žestini okršaja
vetrenjača mnoga zveči,
kad je glavi drugo mesto,
a trbuh se za sve brine:
sećam te se vrlo često,
budaline Savedrine.
Kad se posle duge noći
jave zraci nove zore,
te pomislim sad će doći
sloboda na naše gore,
da će hteti, ko će moći,
dići naron Bogu gore,
te će biti srećan, jedan,
neće biti Save, Drine,
i opet se tebr sećam,
budaline Savedrine.
Al’ kad vidim pametare
gde s’ klanjaju šupljoj sili;
kad junake vidim stare
gde ih skotska naslad gnjili,
te sad ono pale žare,
čem’ su bili borci čili;
da želudcu nije smetnje,
mač otpašu sa bedrine: -
takve slike nisu vredne
budaline Savedrine.

__________________________________  

Dva se tića pobratila

Dva se tića pobratila, do dva sokola,
posred boja, posred mila, posred pokolja.
Krila su se zagrlila probatima dva,
u boj lete, rane ljute hrana im je sva.
Tako tići zagrljeni preletaju svet;
bela jedna golubica susrete im let.
Divna beše, sjajna beše, rajski beše cvet;
prevari se soko sivi, carom obuzet.
Osta soko u opseni golubičinoj,
dugo nije pobre vido, ne godi mu boj;
Al’ za pobru već ne beše pobratimska svest:
perje mu je sagorelo, šta će neznanik?
A golupče begat stade, nepoznat joj lik.
Perje mu je sagorelo milujući plam:
milujući u tri duše, osta soko sam!

__________________________________ 

Ej, pusto more

Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srcani zdrali!
Vi mi svu moju radost preneste,
I opet zato umorni neste!
Koji je od vas blazeni djoga
Sto j’ odn’o morem dragana moga?
Il’ nije jedan toliko sretan?
Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga valjda trkom preneli;
Zato ste besni, konjici beli!
Al’ da vas pustim na pleca gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli,
Svi bi k’o janjci morem polegli,
Tuga bi moja u more pala -
Al’ bi i mene sobom odzvala!

__________________________________  

Ej, ropski svete

Ej, ropski svete!
kuda ću pobeći s obraza tvoga,
s obraza tvoga trpežljivoga?
Da propadnem u zemlju
od ljute sramote sa tvoje grehote?
Il’ u nebo da skačem?
U nebo?
Ta tu je tek
najropskije blaženstvo
blaženih robova,
najveća samovolja -
Bog!
A nebo?
Nebo je samo
ugnuta stopa gospoda boga,
njome da zgnječi samrtnog roba
do poslednjeg droba.
A što se diglo tako visoko,
to bi da vidi, pa da uživa
kako se roblje
previja, kida.
Ej, ropski svete, pod otim nebom!
ej, zvezdice sjajne,
štrecavi žuljevi na božjoj stopi!
Valjda kroz vas probi
cikut i vapaj mučenički,
pa kroz svako tako prociknuto mesto
proviru zraci božje milosti
tanko, štedljivo, kao što vladari na zemlji
kolajne dele,
kolajne sjajne i reči lepe
tebi, ropski svete!

__________________________________  

Lala

Koliko volim, koliko ljubim
tvog srca divotan klik,
kol’ko te ljubim, toliko slutim
da si mi zlokobnik.

Mirisi moji tvoje su pesme,
uzdasi tvoji svi,
sve što si rek’o, sve što si da’n'o
u grudma mojim spi.

Zato ih čuvam; niko ih ne zna,
ne znaš ih ni sam ti,
al’ nemoj zato da si mi tužan,
nemoj mi zameriti.

Kako te lala žestoko ljubi,
kad bi otvorila lis’,
svu ujedanput svu milinu bi,
sav bi ti dala miris.

I ne bi bilo mirisa više,
uveo bi ost’o lis’,
da ga raznesu vetri i kiše,
večiti plač i briz.

Ljubav nema bolje dane

 
Ljubav nema bolje dane
Sve je sad i nikad više
Sve što iza toga dođe
Dođe samo da nju zbriše
Ljubav nema bolje dane
Nema sutra nema juče
To je škola za ludake
Koji malo teže uče
Ljubav nema bolje dane
Sama kreće sama stane
Sama pali sama gasi
Nas uništi sebe spasi…
Nemoj da joj brojiš mane
Ljubav nema bolje dane

__________________________________  

Među javom i međ snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k’o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
 
__________________________________

Među zvezdama

Iza sna se teško prenu.
Mrak je. Gde sam? – al’ na tremu
muklim tutnjom odgovara
šetalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
Koračanje mog stražara.
Al’ me ljuto boli glava-
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava-
ova java!
Nemojte me pitat’ sade,
da vam pričam stare jade,
stare jade, nove nade,
što ih naša zvezda znade;
već pođite do javora,
pobratima onog bora,
što ga stuži i sasuši
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zaveštala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braća jada sete,
da se sete, da ih svete!-
Ja vam ne znam reći više,
da što knjiga ova piše,
dok ne prođe ova java,
što mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il’ dok opet ne poletim.

__________________________________ 

Na ponosnoj lađi

Na ponosnoj lađi
Na lađi ljubavi
Pošo sam tebe naći,
Ostrovac ubavi.
Zaluto sam daleko,
‘Di prestaje već svet,
Od sveta sam i bego
I stvaro ga opet.
Metanišuć sam kleko
Na divan otočac,
U uzdisaj se slego
Nametnut poljubac.

__________________________________  

Oprosti mi

Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor`o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
al` ti se svetiš, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojojzi nestade je,
nikad više
vitim perom da zapiše,
da se maši za mač britak-
nikad- nikad!
Oprosti mi! Oprosti mi oku mome,
oku mome željanome,
što ti upi sunce, tvoje lice;
al` to lice, osvetniče,
sazeglo mi oba oka,
da ne vidim ništa
od neba visoka
do pusta zemljišta-
ništa- ništa!
Oprosti mi!  Oh, oprosti!
Oprosti mi reči u milosti,
što te moli`
da mi vratiš što me boli,
da mi vratiš moju ruku,
da mi moje vratiš oči,
pored sunca da nisam u noći,
pod melemom da ne trpim muku;
moje krvi ust`ma mi se pope
oh, skini ga, nemoj da se tope
u poljupci`, u slasti golemoj,-
nemoj- nemoj!
Što me gledaš?
Hoj, ta sto me štediš?
Pritisni me na grudi ozorene,
odjedanput da izgori sve od mene,
da sašuši-
sat ostane štogod- da te svetu tuži!
Bar toliko, da te čuti može,-
mili bože!
Tek iz tvojih usta pokajku da primi:
oprosti mi!

__________________________________  

Objesen

Ostarelo leto bolno,
opada mu kosa gusta,
drvlje suho i nevoljno,
i što osta lišća pusta -
sve je velo,
neveselo.

Al’ moje je srce sveže,
proleća se njemu smeše,
pa kada bi lišće velo,
pa kada bi samo htelo
po mom srcu da poleže,
svaki listak što bi pao
ko cvetak bi ponikao.

Al’ umesto lišća vela
jedna se je ruža svela,
pa je pala, pa se rascvetala
posred srca moga vrela;
al’ od te će ruže mene
vrelo srce da uvene.

__________________________________ 

Postanak pesme

Sunašca na zalazu
kroz prozor pada žar
odande na tvoj adiđar,
sa njega na duvar.
Razišo se u mlazu,
pa šara bledi zid,
plavetan kao nebni vid,
pa rumen kao stid.
Zapali srce moje,
iz njega sinu zrak,
kroz oka tvoga kamen drag
prosinuo je blag.
Pa i on je u boje
razišao se ceo,
još lepši šar je razapeo
na listak ovaj beo.
I nestaće mu sunca,
al’ trajaće taj cvet,
jer to je onaj nepovred
što pesmom zove svet.

 __________________________________ 

Pogreb 

Razbolela se ljubav
u tvome draganu,
razbolela se časkom
i časkom izda’nu.

Da vide kako mi je
u tuzi velikoj,
povešću sjajan pogreb
umrloj jedinoj.

U ljubavna ću pisma
obaviti je svu,
da čuva tajna tajnu
i kletva zakletvu.

Položicu joj telo
na čudna nosila,
od pokidanih žica
i starih gusala.

Za nosili’ će ići
rodbina njena sva:
Lepota, mati njena,
i Vera, sestrica.

A kraj nje će da idu
sve sitna siročad,
skorašnjih poljubaca
ljubavni porod mlad.

Pred nosili’ će ići
po redu popovi,
u odeždama crnim
sa sveti krstovi.

Ti popovi su stari,
sve večni bolovi,
sve uzdisaji crni,
ti crni popovi.

Pred popovi’ će biti
đačića koji red,
da poju “svjati bože!”
da bude pogreb svet.

Ti đačići su pesme
što za njom uzdišu,
što teše dušu njenu
i bogu uzdiču.

Stihari im se svetle
na mladih rameni,
a barjaci se viju
s čiraci’ plameni’.

Nad grobom su joj dali
opelo popovi,
“So svjatimi” se ori
nad mladi grobovi.

“So svjatimi” se ori
k’o pripev iz raja,
naposletku još đaci
otpoju “Vječnaja”.

Poskakala je za njom
rodbina njena sva;
i njojzi moji đaci
otpoju “Vječnaja”.

Još i sad k’o da čujem
to sveto “Vječnaja”,
a k’o da ću ga slušat
životu do kraja.

I sinoć baš ga čujem,
već dockan pred zoru,
a neko k’o da kucnu
na tamnom prozoru.

Zablista mesečina
sa bleda pokrova: -
ljubavni vampir to je
i pratnja njegova.

 __________________________________ 

Snove snivam

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al’ ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.
Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al’ su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.
Al’ nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi. 

__________________________________

Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku lepotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,
sve je to davno pep’o i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak neću nikoga klet’;
štagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
— svu večnost za te, divni trenute!
— Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje — a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvevde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. —
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k’o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muza i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: “Evo me, naj!”
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama ćemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

__________________________________ 
 
Sve što mi je rekla…

 Sve što mi je rekla u zvezde sam slivo,
od tih zvezdica sliku sam joj skivo
- ta tako su valjda nekad i skovana
po tom božijem ruvu ta puceta sjajna -
sve sam slici kazo što mi srce taji,
nakitio sam je moji’ uzdisaji’,
al’ za taj su teret zvezde bile male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je željom srca moga,
pustom, teškom željom srca žeđanoga,
al’ za taj su teret zvezde
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
nakitio sam je slašću od usana,
blagoslovom rajskim grešnog milovanja,
al’ i za taj teret zvezde behu male
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je kletvama ljubavnim,
kitama žeženim, plamenom krvavim,
nek osete zvezde kako kletve tište,
nek nebu procvile, nek Bogu propište,
kako pate ljudi neka mu se tuže,
što veruju Boga, te ljubavi služe:
ej! al’ za taj teret zvezde behu male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Sve je mirno, mirna su mu stada,
samo jedna zvezda preko neba pada,
a ja mislim, bolan, iz oka je pala,
što je pri rastanku slika zaplakala.

 __________________________________ 

Slavuj

Što mi se lepo snuždilo dete,
te na moj ne gleda vis?
Što mi je ruke sklopilo blede,
savilo beli lis’?

Raširi ruke, a grudi nežne
mirisom žestokim skri,
k’o što su moje žestoke pesme,
što od njih ponoć vri.

Koliko zora, koliko noći,
u pesmi samo bdim,
i opet imam s čime ti doći,
i opet imam s čim!

A ti zar nikad, nikada meni
ni jedan iz duše miris?
ni konak jedan u čašicu belu,
u liska meki niz?

 __________________________________ 

Snio sam te

Snio sam te u gradini,
de o smilju ruža drema,
da smo sami,dušo moja,
a macije tvoje nema.

Gledalo nas tiho veže
de se tiho milujemo,
cveće vene pa nas gledi
de se venuć` rastajemo.

Cveće vene,kanda znade,
ispod suza setno gledi:
stišlo mu se srce malo,
lekovito bilje cedi.

Pod tu rosu lekovitu
iz srdašca ružinoga
podmeto sam bonu dušu
iz srdašca bolanoga.

Kapalo je na to srce,
kapalo je na tu dušu,
kapalo je da razgali
tu paklenu, žednu sušu.

Iz tvog oka kapalo je
u tu žednu,kobnu času,
a ja sam ti napio je
u ljubavnu sreću našu.

U ljubavnu sreću našu
ti si času zaiskala,
kako si je žedna bila,
i času si progutala.
 

 __________________________________ 

U Sremu

 Ubava Fruško, divoto moja,
u tebi nema vrleta gorostasnih,
ti se ne namećeš ponosnom nebu,
ne nudiš mu ljubavi tvoje
pružajući mu gole, kamenite ruke
u razbludi silovitoj;
ti se smešiš, samo se smešiš.
Kad je stvarao bog ovu zemlju,
to punačko devojče,
stvorenje u koga je srce oganj,
a telo kamen i voda,
na tebe je, Fruško, prorezao lepojci toj
čarobne usne;
ti se smešiš, samo se smešiš.
Taj osmejak pusti,
kad ga je videlo nebo prvi put,
čisto ga gledam ‘de od milina
rastvori grudi sjajne,
‘de izli na tebe ljubavni blagoslov,
najplemenitije pleme raja svoga,
čedo ljubavi, anđela strasti:
vino;
čisto ga gledam ‘de ti se hvali rajem,
‘de ti ga nudi -
taj oduzeti poklon bogovske ćudi,
što sam u sebi trune,
neviđen, neuživan i neblagosloven,
‘de ti ga nudi,
a ti se smešiš, samo se smešiš.
A kad te ugleda usred raja
ono staro drvo,
sviju jabuka pramajka,
prva svetiteljka, grešnica prva,
otvori joj se rana
pod onom jedinom otkinutom peteljkom
i zatrese se.
Stresoše se na tebe jabuke
i u svaku rupicu obraščića tvojih
pade po jedan
zabranjen plod;
u svaku dolinu tvoju pade po jedan
namastir beli.
Na usnama ti plodovi vise,
pa zar je i tebi zabranjen plod?
- Ej, tantalski rode, Fruško tantalico!
crvi ga jedu, avetni crvi, a ti? -
a ti se smešiš, samo se smešiš.

 

 __________________________________ 

Volimo se

Volimo se, dušo, je li?
e, pa šta nas jošte deli?
je l´ se kakva crna sila
il´ sudbina namerila
da se baci među nas?
Crna sila, te nagrnu
na zenicu tvoju crnu
i na tvoju crnu vlas?
Al´ raširi bele ruke,
poleti mi, zagrli me
zagrljajem plamenime
zagrljajem žestokim;
pa što bude sudbe kivne
da u plamu ne izgori,
to će stisak da umori
zagrljajem, dušo, tim.

__________________________________ 

Veče

Blago je veče, ko lice blago
sedoga patrijara.
Karlovac rumen; je l’ od radosti,
il’ je to zraka srditog žara?
sunce već seda; kroz oblak gusti
prodiru svetli njegovi zraci,
ko zračni, sjajni podupirači,
što sunce drže da se ne spusti.
Al’ badava je; eno ih nema,
crn im se oblak sumrakom sveti,
a noć će crna skoro odneti
sunčevu slavu i slavu njinu. -
Oj, sunce, sunce, što tako već ode,
ala me sećaš na sunce slobode,
na srpski sabor – i na manjinu…

__________________________________ 

Santa Maria della Salute

Forgive me, O Holly Mother, I pray
For mourning our mountains, stripped of pine,
Those woods that became, despite our dark day,
Part of Your Mansion, a Holy Shrine,
And, Source of Mercy, forgive, as you may,
This, my earthly sin, this guilt of mine.
Repentant, I kiss the hem of your dress,
O, Maria della Salute, Blessed.

Is it not better to bear Beauty’s weight,
Hold up your arches, solid as rock,
Than to feed the hearths of the world’s hot hate,
Burning to ash the heart and its bark,
Than to sink like a ship, rot at a gate,
Like the devil’s own fir tree or oak?
So much lovelier the eternal rest
O Maria della Salute, Blessed.

Forgive me, O Mother, I’ve borne such hurt,
Much sin I’ve repented and renounced.
All my young heart had dreamed is but naught,
Ripped up by the walking world, denounced.
All that I yearned for, all hope my youth bought,
Crumbled to ashes, dusty accounts,
All in fulfillment of some malign jest,
O, Maria della Salute, Blessed!

Poisons, corruptions have hurt me within,
Yet I’ll injure no man with my curse.
Whate’er I’ve suffered, from lash or snake’s sting,
I’ll have no man bear the blame or worse.
The power that broke this spirit’s bright wing,
Choking its breath as it flew on course,
Sprang from this mad head, this mind of unrest,
O, Maria della Salute, Blessed.

Then my secret nymph stood there at my side.
Oh, such a sight had my eyes ne’er seen!
From the black darkness, a poem in her pride,
Broke dawn’s glory in a dazzling sheen,
Healed in an instant all my wounds beside,
Yet left deeper wound, sharper pain.
Now how could I bear this joy in my breast,
Dear, Maria della Salute, so Blessed?

She looked on my face, and none has yet seen
Such a shine that sparkled from her eyes.
On a frozen landscape the light of that mien
Could warm mountain tops, melt snow and ice.
Now my heart’s every wish was there to glean
Sorrows and sweetness, gall and fresh spice,
Hunger and thirst and the wants of my breast
Eternity be yours for this bequest,
O Maria della Salute, O Blessed!

Was all of this splendor for such as me?
This prize like a miracle mine?
All these golden fruits, now ripe on the tree,
Indeed all for me, in life’s decline?
O rarest fruit, you, so sweet to see,
Why were you not ripe at the harvest time?
Forgive me, for I’m a sinner confessed,
You, Maria della Salute, Blessed.
Two forces struggled for mastery in me,
Mine against heart, against flesh’s yoke,
How long did they fight in this awful way,
Like the tempest against the old oak?
Finally passion grew weak in the fray,
And the grooved brain made its last attack.
You’re the hinge of the mind; you hold it fast,
You, Maria della Salute, Blessed
My mind consticed, compressed my own heart;
I fled its pleasures, mad in my flight.
Oh, how I fled, so hurt at the start.
Cold rose round my sun and quenchead its light.
Stars darkened, and tears burst from heaven’s part;
‘Twas the world’s end, Judgment’s awful night,
The crack of doom, the world’s trial at the last,
O, Maria della Salute, Blessed.

All broken hearted, my mind scored with fears,
I hold her memory a holy shirine.
Now in later years, whene’er she appears,
It’s as thought God’s face were here, Divine.
Within me the ice of agony thaws;
Throuth her I see; all knowledge is mine.
Why are our wise minds perplexed and distressed,
O Maria della Salute, Blessed?

In sleep she comes, all silent, refusing
The loud rabble-cry of my desire.
When she will speak, the time of her choosing.
At her command she holds strange power,
And all around her, in clouds suffusing,
A heavenly pattern of charming hours.
And my path to her is thus paved and pressed
By Maria della salute, Blessed.

We hold one another as man and wife,
Without unhappiness, without care,
Halcyon days, wich no fever of life,
Our passions cooled by heavenly air.
She’s older now, and there is no strife;
The past is as mute as unsaid prayers.
For here my own age is blessed by the best,
By Maria della Salute, Blessed.

For us our children are poems I have made,
Timeless traces of our elation,
A written text, neither sung, nor e ’en said,
Only the soul’s ray’s penetration.
Only two known where the secret is laid,
Rare is heavenly revelation.
It’s what rapturous prophets have expressed,
O Maria della Salute, Blessed.

When the time of my doom comes round at last,
When I break my head ‘gainst life’s jagged stone,
My dream will be born with Death’s rattling brass;
Then I’ll hear ringing cry, “Come home!”
From nothingness into glorious grace,
From limbo to the Heaven’s fult bloom,
To heaven and into her arms so warm.
Then that yearning will rise within my breast,
And my heart-strings will quiver without rest,
And the moving stars in the skies above,
Both the men there and gods will gaze aghast,
We’ll alter the path on wich the stars move;
We’ll melt in our warming sun all the frost,
Till the dawn’s red glow lightens every cove,
And all the ghosts are by love obsessed,
Dear Maria della Salute, Blessed!
 

Santa Maria della Salute, Laza Kostić

Ono što je najljepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi ,na kojoj je sve lijepo,to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna naša mana ne dolazi do izraza.Mnogo šta što je zlo u nama iščezava,a ono što je dobro utrostruči se. (Ivo Andrić)

 

 

AUDIO

Među javom i međ snom

Santa Maria della Salute