Ljubomir Simović

Ljubomir Simović, dramski pisac, pesnik i romansijer, redovni član SANU. Rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu. Izbor iz Simovićevog pesništva objavljen je u knjigama: Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995). U zajedničkom izdanju Grada teatra Budve i podgoričkog „Oktoiha“, u ediciji „Nagrađeni pisci“, u kojoj se štampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubisa“, objavljeno je 1998, Simovićevo troknjižje, koje bi se moglo nazvati užičkom pesničkom trilogijom: Vidik na dve vode, Istočnice i Igla i konac. Pesma Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj štampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, u Hamburgu, 1997. godine. Sabrane pesme Ljubomira Simovića objavljene su u izdanju „Stubova kulture“ 1999.godine.

 
 

Autoportret sa glavom na stolu
Balada o Stojovićima
Čizme
Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici
Hrast
Krilata godina
Molitva Majke Lutalice svetom Stevanu Vetrovitom
Na betonu
Oslobođenje i buđenje
Pod Čigotom
Persepolis
Pitalica pod hrastovima
Prozor
Predskazanje
Raspodela u mraku 
Seoba Srbije
Snohvatica u kiši
Sudnji dan
Uteha
Učenje u mraku
Vikalica Živane…
Zapis zlatom
Zavetovanje
Zvezda putnica

__________________________________ 

Autoportret sa glavom na stolu

Rastu mi na pragu,
rastu u oluku, rastu na krovu,
po svim sobama
rastu mi korov i trava!
A meni se sapava!

Napradaju me mravi,
ruka mi se do lakta crni od mrava!
A meni se spava!

U sela nam ujahuju vojnici,
pale sena,
hvataju guske i patke,
na drumove izgone
stada ovaca i krava!
A meni se spava!

Razvaljuju mi vrata kundacima,
tuku me,
hapse me,
bacaju me niz stepenice u mrak,
prepun drvenih i gvozdenih sprava!
A meni se spava!

Neko, ne vidim ko,
poziva me u borbu za slobodu,
traži pobedu istine i pravde,
pobedu ustava, zakona i prava!
A meni se spava!

Bacio sam pušku i kapu!
Neka pobedi sneg!

Na sto se spušta,
ko na dno,
moja glava!

Meni se spava,
ugasite,
meni se
spava!

__________________________________ 

Balada o Stojkovićima

Bije batinaš, bogme svojski raspalio,
puca nam koža, lete mrvice mesa;
bije sat, bije dva, bije tri,
otkud mu toliko štapova i besa?
Udara bogato, udara od sveg srca,
već mu se lice od napora krivi,
gubi dah, zastaje, prediše, više ne može,
i pada mrtav umoran,
a mi živi.
Poređaju nas vezane uza zid,
pucaju u nas, – prska nam lobanja,
prska cevanica, podlaktica, koska,
otežasmo od olova u telu.
Dođe i veče. Umorili se strelci.
Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku.
Sa streljanja se vraćamo kući
-ko s posla,
i dok se u kujni podgreva večera
žene nam krpe rupe u odelu.
Posle večere pregledam domazluk:
zakrpim krov, poduprem ogradu,
nakupim kišnicu u kace i aranije.
Uto i spavanju vreme. Pre no zaspim
kažem ženi: vešaće me u pet,
gledaj da me probudiš nešto ranije.
Ujutru vešala, nova novcata, čvrsta,
užad jaka, dželati obučeni,
- ruku na srce, ničemu zamerke nema.
Vešaju nas brzo, vešto i lako.
Visimo tako obešeni do mraka,
vreme je večeri, skidaju nas, – mi živi,
svi nas tuku i psuju, ali ako.
Sutradan zorom dovuku granja i drva,
naslažu lomaču, za nju nas gole vežu,
prinesu šibicu, potpale,
i gori tako, gori nedelju dana,
cela varoš od pepela posivi.
Kad sve dogori, mi izađemo iz dima,
kraljica pada u nesvest, a kralj
trlja oči i gleda nas zaprepašćen:
Sunce vam vaše, pa vi opet živi!
Rastržu nas konjma na repove, raspinju nas na
-točku,
seku nam glave, ruke i noge – strašno!
Streljane nas vešaju, poklane nas guše,
ne znamo zašto, a nije ni važno.
Sudijama je već svega toga dosta!
Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,
dželate vešaju – oni im kao krivi.
Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te vešaj, te seci, te kolji!
-A mi živi.
Nije tu nešto u redu, šapće narod,
to neko štiti sudije od greha!
A i nas katkad hvata zebnja pred san:
nismo besmrtni, neće dugo ovako,
doćiće jednom i nama kraj,
nećemo izdržati
-i umrećemo
od smeha.

__________________________________ 

Čizme

Vidim da imaš prvoklasne čizme!
Ne pamtim da sam video takve čizme!
To su čizme od najboljeg boksa!
Ne samo iz neke jesenje susnežice:
u tako dobro građenim čizmama
čovek bi se i iz potopa vratio suv!

To su zaista prave državne čizme!
Pogledaj samo kako su potkovane!
To nije samo obuća, to je oružje!
Kad si obuven, ti si naoružan!

Nema toga pred čime će ustuknuti
čovek obuven u tako moćne čizme!
Ti na tim debelim đonovima stojiš
kao kula na temeljima!

Ne samo blato, makadam i sneg:
te velelepne čizme gaze sve!
Gaze prste, gaze zube, gaze usta!
Na đonovima raznose brašno i krv!

Zar se nikad nisi zapitao
zašto su ti obuli te čizme?
Zar zato da, štiteći njihove guzove,
šutiraš i razbijaš naše glave?
Glave kao lubenice i tikve?
Glave kao zemljane ćase i lonce?

Zar se nikad nisi zapitao
da te čizme nisu od kamena,
a gazde te šalju preko vode?

Da li si se ikad zapitao
da li ćeš uspeti da izuješ te čizme?
Zar ih se nećeš nikada osloboditi
i, bacivši ih daleko u trnje,
bos i oslobođen poći prema reci,
bos i oslobođen kroz pčele i cveće,
bos i oslobođen kroz beline snega,
belih rada, oblaka i ovaca?

Dokle misliš da stigneš u tim čizmama?

Zar ćeš obuven u krvave čizme
leći u zemlju, kraj bosih otaca?

__________________________________ 

Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici

Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!

Trojeručice, katance, brave i vrata,
braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam tvoja treća ruka otključa!

Trojeručice, dok nas love i mere
metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!

Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnicima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!

Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva
na Tvojoj trećoj ruci sazidana!

Gole, mlaćene motkama, sekirama,
oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, trojeručice, isceli!

I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!

U ovom svetu neslanih mora i jela,
dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek se osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!

Trojeručice, luko i uteho,
majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!

Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom.

__________________________________ 

Hrast

Gospodara voda, vodenica i stada,
magacina, otkupnih stanica,
skela, mostova, žitnica i ljudi,
gledam ga kako vlada,
kako seva i grmi, kako sudi,
sedeći za trpezom pod hrastom
koji će ga nadživeti.

I gledam kako taj hrast,
otac oluje, šumni bog,
bog kome sunce izgreva iz krune,
osviće u nekom zimskom jutru
kao naramak drva kraj furune.

I čujem kako na furuni zuji čajnik,
miris lipe se u snegu oseća,
i vidim kako skočanjene ruke
lončetom čaja greje drvoseča,

čiji sin izlazi u proletnji dan,
vedar, plavičast,
kapu u kaput baca na hrastov panj,
kopa jamu, i sadi novi hrast.
Krilata godina

Sve leti, vrane – i ne samo vrane,
Slepi miševi, golubovi, komarci, -
Nego i puhaći, šarani i svinje,
Krilati, nadleću kovilje i smilje.

Krila je dobio, pa leti i panj
Na kome su nam glave sekli,
I sekira, što ide uz taj panj,
S leptirima leti kroz vedar dan.

Krila je dobilo i što ih nije htelo,
Samo meni ne dadoše ni pero.
A kad bi mi i dali neka krila,
Ta bi krila od kamena bila.

__________________________________ 

Molitva Majke Lutalice svetom Stevanu Vetrovitom

U ogrtaču brze prašine,
u vodi koja uzleće s Dunava,
sa munjama u obe ruke, dođi,
zalupaj prosom po prozorskom staklu,
duni unakrst, zagrmi odasvud,
i sevni, sveti Stevane Vetroviti,
stozrak sevni, pobuni sunca, protresi
nebo i zemlju, rasteraj ovu maglu!

Podigni plastove, tikvama buši oblake,
izvali bukvu, šumu naglavce prevrni,
zar sam ti zalud sveće pred licem palila?
Duni, dužniče,
oduži svoje ime, zahuji,
podigni vatru, podigni vodu, i rasturi
ovu maglu koja je panj izvalila!

Zar se zalud sve veće nebo,
ustajući, sve crnje nad Dunavom crni?
Zar zalud, stamnjeno, katkad proplamsava?
Šta će mu tutanj toliki,
ako ne donosi onoga koji spasava?

Biće to ozgo još veća pokora, – ne bila ja!
Raste nebo, na kolenima uzmičem,
čujem odozgo neki veliki dah,
pokreće drveće, čupa vodu i travu,
tama mi na lice stiže,
osvrćem se – gde li je ona magla? -
da bar u nju da sakrijem glavu.

__________________________________ 

Na betonu

Šta je, opet ne spavaš, ne da muka?
Misliš nikome nije kao tebi,
nigde pod nebom nevolje kao tvoje?

Otkad si došo, ne dižeš glavu s astala!

Može i takva nevolja da te zadesi
da se ovog jada sećaš kao veselja,
da sam sebi na ovom jadu zavidiš!

S tvojom bi mukom neki mučenik pevao!

Znaš li ti koje je doba?

Kad vidim jade koji me mimoilaze
ja u mome jadu kažem hvala!

__________________________________ 

Oslobođenje i buđenje

U tamnicu,
Kad mi smrt gola
Beše ko žena blizu,
Sa čistim vazduhom banuli prijatelji,
Noge mi raskovali,
Ruke otključali,
U jesenje vedrine
Pustili me na sve četiri strane.
Bolje da nisu.

Ruka u snu
Pružila se ka zavesi
Iza koje se krije,
Ni gladna ni žedna,
Golotinja bez nade,
Golotinja užasa,
Al budilnik na kredencu,
Između kutije na kojoj piše BIBER
I kutije na kojoj piše SO,
Probudio me.
Bolje da nije.

Pod Čigotom

Na seniku precvetava
seno, na visokom.
U senu Višnja spava
zagrlivši me nogom.

Vetar duva satima,
duva, zube ledi.
Senik lupa vratima,
hoće da poleti.

__________________________________ 

Persepolis

U crveno ili belo obučeni,
plavetnim ili zlatnim ogrnuti,
uz stepenice se penjemo, sa muzikom,
da se Kralju kraljeva poklonimo,
da ga molimo za zaštitu i spas.

Nosimo drago kamenje, nosimo zlato,
nosimo začine, nosimo vunu i vino,
nosimo ovnove i lavove u naručju,
kao mravi u mravinjak,
unosimo blago u Kralja kraljeva.

Ali tu gde je, sevajući i sjajeći,
i štiteći nas pred bogovima i zverima,
sedeo Kralj, sada su ostala
samo njegova kamena stopala,
veća od nas.

__________________________________ 

Pitalica pod hrastovima

Kad hrast ispuni svoju hrastovu meru,
šta biva kad izraste preko nje,
i prstima se dohvati gornjeg sveta?

Da li on možda ostale hrastove
u nehrastove oblike i visine
preko te mere i granice povuče?

Ili ga ostali hrastovi izopšte,

a neko ga iz tog gornjeg sveta
hrastovim lenjirom

po prstima

tuče?

__________________________________ 

Prozor

Posle sto godina, u ovoj staroj kući,
probili smo prozor na slepom zidu.
Ko da se na dosad nepoznatu stranu
cela kuća okrenula.
U kuću mesec sija s druge strane,
naopako se okrenule senke,
sve je s neznane strane obasjano.
Jesenji sumrak svetli iglom i koncem.
Kuća sad gleda u neku drugu šumu,
niz neki drugi put, u druge zvezde.
S druge nam strane sada vetar duva.
Putnike koje smo dosad gledali kako dolaze,
odsad ćemo gledati kako odlaze.

__________________________________

Predskazanje

Ne samo oni koji ubijaju,
ni samo oni koji pale i kolju;
niko, ni žrtve,
ni nevini, ni pravedni,
niko neće izaći čist
iz ove krvi!

Ne samo onom koji besno goni,
nego ni onom koji gonjen beži;
ne samo zlatnom šlemu otimača,
nego ni vunenoj kapi siromaška, -

nikome se neće otvoriti,
nikog zakriliti, nikog ogrejati,
to nebo, ljubičastije
od cveta divljeg graška!

__________________________________ 

Raspodela u mraku

Uzmi to i ne zapitkuj!

Nisam te pitao hoćeš li, ili nećeš!

Ne znam da li ćeš ti da jašeš to,
ili će to da jaše tebe!

Nije moje da mozgam šta ćeš s tim!

Ne pitam te da li si to tražio,
da li ti to treba,
da l si toga gladan!

Ne znam kako ćeš, lopatom ili viljuškom,
vatraljem, kleštima, ili iz bokala!

Ne znam da li ćeš stojeći, ili sedeći!

Ne zanima me znaš li čemu služi,
i kuda vodi!

Uzmi to i kaži hvala!

Sledeći!

__________________________________ 

Seoba Srbije

U zlo se seli, dobroselica!

Prtenom vrećom ogrnut Negotin,
Beograd sa šlemom na ranjenoj glavi,
Užice s rana razgoneći vrane,
Obrenovac na nosilima.

Valjevo s grobom na ramenu,
sa točkom oko vrata Vranje,
Kruševac noseći odsečenu glavu,
vuku se preko Kosova.

Osta na severu, na vešalima, Kosmaj,
vidik na jugu zatvaraju obrisi grobova;
beži iz svojih šuma Kopaonik,
na drenovu štaku oslanja se Povlen,
ogluveo od topova.

Drvlje i kamenje valjajući, Drina,
Timok, zagrcnut mutnim kišama,
Lab, pun potopljenih topova i svinja,
glibovita Kolubara,
štapom pipajući, slepa Nišava.

Uzleće Petrova crkva, praćena svojim grobljem,
sija Gračanica u oblaku, iznad rasula,
okruženi žetvama uzleću Sopoćani,
leti Žiča, lete Visoki Dečani,
puna jabuka, pred njima
Ćele-kula.

Kuća iz kuće izbačena,
drvo iz drveta prognano, -
zaglibljeni već do ramena
kroz razlivena gacamo blata;
ni iz nebeskog bleska ni iz čamca
niko nam ruku ne pruža;
tonu gradovi, planine, tonu crkve,
za pramen magle
davljenik se hvata.

Nad barom što nam se popela do brade,
od devet nebesa, osam se smračilo,
a deveto se dimi.
Sve iznad njih se zapalilo!

Gledamo taj plamen
visoko iznad goleti,
gledamo taj plamen,
u njemu još ničeg nema!

Ni onaj ko nas vodi ne zna
hoće li odatle da nam siđe zora,
ili požar u kome ćemo,
grad za gradom, žito za žitom,
izgoreti.

Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici
Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!

Trojeručice, katance, brave i vrata,
braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam tvoja trće ruka otključa!

Trojeručice, dok nas love i mere
metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!

Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnicima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!

Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva
na Tvojoj trećoj ruci sazidana!

Gole, mlaćene motkama, sekirama,
oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, trojeručice, isceli!

I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!

U ovom svetu neslanih mora i jela,
dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek se osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!

Trojeručice, luko i uteho,
majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!

Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom!

__________________________________ 

Snohvatica u kiši

Višnjeva kiša, svetla kiša.
U orahu, u hrastu kiša.
U svakom oknu oko nas
svetli svetica zlatna, kiša.

Vreme je da se dugo spava.
Ko da se baci sedlo na talas,
ko na talasu da se jezdi,
tako duboko da se spava.

Pod mojom bradom njena glava.

Od kiše svetli ceo stan.
Sija petao iz mokre višnje.
Žena se okreće nauznak.
Iz njenog pupka gleda i svetli
veliko zlatno oko kiše.

U svakom oknu gori vatra.
Šušti i blista ceo dan
ta zlatna crkva oko kuće.
Stići ćemo iznad oblaka,
iza zvezda, u svoje lice,
stići ćemo daleko, daleko,
ne izlazeći iz ove kuće.

__________________________________ 

Sudnji dan

Izdajice nam sude za izdajstva,
ubice za ubistva.
Oni koji su pobegli pred jednoglavim
sude nam što bežimo pred troglavim.

Vezani nas vezuju, pretučeni tuku,
kuvaju nas oni koje peku,
na vešala nas osuđuju
sudije sa omčama o vratu.

Glave nam bacaju u torbe,
natiču na kolac, polažu na panj,
i dok nam pod nebom koje eksplodira
zemlja pod nogama nestaje
brže nego maslo u tiganju,

glava u torbi
smeje se glavi na kocu,
glava s koca
ruga se glavi na panju.

__________________________________ 

Uteha

Zbog zala proklinješ,
a ni za jedno se dobro zahvalio nisi!

Pitaš se od kog je nemilosnog boga,
ili od koga đavola, ovo zlo,
a za dobro pitao nisi od koga je!

Stiskaš glavu šakama, kolenima,
pitaš se čime si ovaj pokor zaslužio,
a čime si dobro zaslužio pitao nisi!

Ustaj, otri te suze, ne cvili tu,
umij se, očešljaj se, uljudi se,
i gledaj da odsad
sa tom krvavom suzom u srcu živiš
ko što si dosad
s veselom vodom kroz livade, živeo!

__________________________________ 

Učenje u mraku

One koje krvavi majstori muče,
i koji ne znaju da se brane i bore,
još krvaviji protomajstori uče
da od zla spasava samo gore;

da te od sekire sablja oslobodi,
da te iz poplave izvlače čaklje i kuke,
da te u mutnoj vodi, polumrtvog,
iz usta kečige otimaju štuke;

da se, kad sjaši, dizgini i uzde
oduzmu od plehanog hajduka
zato da ih, uzjahavši, uzme
gvozdena rukavica i ruka;

da se ruke, vezane naopako,
dreše da bi vezale brata jedinoga;
da se od đavola oslobađa tako
što se crnji đavo proglasi za boga.

__________________________________ 

Vikalica Živane…

Stani, alo! Natrag, alo!
Suknju dižem iznad glave, alo!
Gledaj, alo! Nagledaj se, alo!
Dobro gledaj, alo, da bi znala,
ako bi zagrizla na šta si zinula,
kakva bi te ala progutala!

Poješće ti konje do potkovica!
Poješće ti jezik, srce, krila,
kandže, perje, i ostalo salo!
I sve će joj, alo, biti malo!
Još bi trista stotina takvih ala
u ovu alu nad alama stalo!

Gladni mesa, žedni krvi, doleteli
na krilatim konjima bez uzda,
pogledajte kako zija, kako zeva,
peć, pećina, provalija, ala,
koja bi vas nadušak progutala,
mračni oblaci, zinuli na sva usta!

Zadižem prtenu suknju iznad glave:
evo ovom te alom teram, alo!
Ako više sebi želiš dobra
no što nama misliš zala, alo,
beži, alo, glavom bez obzira,
da te ono na šta si zinula
ne bi progutalo!

__________________________________ 

Zapis zlatom

Medj kvrgavim svećama dočekah zimu 1254. Svake noći, uz horove vukova i smetova, moje bdenije je dugo kao put plamena sa vrha do dna sveće, kad gavranovim perom ispisujem listove manastirskog letopisa za leto Gospodnje 1235.
U ovoj tesnoj ćeliji
prepoznajem leto po prešini po snežnom
prahu prosejanom kroz uske pukotine.
Sveća nad mojim oslepelim očima, kvrgav prst gubavca sa oštrim noktom od plamena, već godinama pokazuje nebesa Gospodnja, i opominje me:
Nad glavom mi se ljuljaju zvona, veliki, zlatni
stogovi sena, nekad u selu Volujcu.
I snevam da ne postojim,
da me to samo neko sanja,
da je blizu zora,
i onom što me usnu vreme je da se budi.

__________________________________ 

Zavetovanje

S rukom na srcu,
svi se zavetuju,
da će svim snagama,
da će do kraja života i sveta,
da će do poslednjeg daha,
i posle njega,

iz pokoljenja u pokoljenje,
iz oblaka u oblak,
u veke vekova,
da prenose zavetnu reč.

Al znam ja dokle će ko
ovaj zavet da nosi:
ozebli do vatre,
do cokula bosi.

__________________________________ 

Zvezda putnica

Da li te iko na kraju puta čeka?
Je li ti nebo prazno bez čoveka?

Ili si mračna što znaš da gore ima
jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima?

Ili znaš tamu jutra koje ne osvane?
I koliko pepela od jednog sunca ostane?

 
Volio bih da ljudi koji imaju problema u komunikaciji jednostavno zašute.
Tom Lehrer