Miroslav Antić

Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 – Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: “Niko ne sme da mi drži govor!”. Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao “Besmrtnu pesmu” i naručio Janikine tamburaše i “Pira manđe korkoro” (“Lutam sam po svetu”).  Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u “pobočnim umetnostima”: na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antićevih knjiga. U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna ličnost. Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiću “znali sve” iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov “Rečnik Vojvodine”. U njoj Antić nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje. Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.

 

Autobiografija
Besmrtna pesma
Balada
Čarobna pesma
Drugarska pesma
Dogovor
Drhtava pesma
Epilog
Ekspres za sever
Govor
Imena
In memoriam
Jedan izgubljeni randevu
Jastuk za dvoje
Kroj
Krila
Ljubav
Mostovi
Malilini
Mreža
More hleba i nevolje
Mali kamerni nokturno
Nepovratna pesma
Pesma za nas dvoje
Poruka
Ptica
Psovke nežnosti
Protestna pesma
Prolog
Pesak
Pod starim mostom
Romansa
Nepovratna pesma
Romansa
Susret
Saputnici
Slutnja
Samoća
Senka
Serenada
Snovi
Šta je u malom veliko
Torba
Usne
Vojvodina
Zapisano u sredu
Zagonetka
Žmurke
Žeđ

 
_________________________________

Autobiografija

U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam pošteno kiriju platio
na ovom svetu sto sam živeo.

Možda sam nekome jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.

I u komšiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.

Ako mi život krila skrati
i sneg u oko počne da veje,

znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.

_________________________________
 

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige…
Zar ima briga?
Tuge…
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao…
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.
3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš – ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

_________________________________

Balada

Od svih si devojaka bila tiša
zbunjena, sama, uplašena, bleda,

ej zašto nisi porasla viša
bar viša za pola pedlja.

Jedne je noći udarala kiša,
tako okrutno k’o čuvari reda,

ej zašto nisi porasla viša,
bar viša za pola pedlja.

Jer kad si se o drvo kraj vrata obesila
jednom u svitanja seda

između bosih nogu i blata
bilo je razmaka samo pola pedlja.

_________________________________

Čarobna pesma
1.
Često te tako vidim.
Istina, kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.
Na nogama ti čizme
od sedam svetlosnih milja.
U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaraš
obrise večitog vremena.
I čujem šapućeš: sezame.
I svet se pred tobom rasklapa.

2.
Dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju.
Dužina tvoga vida
tinja i pokreće krvotok
još nenačetih svetova.
Letiš na čarobnom ćilimu
i dižeš se za pticama
tamo gde je sve prozirno.
Sve u jednoj dimenziji
kao na dečjem crtežu,
al ima nečeg ljudskog,
dubljeg od čovečanstva.
Tamo te čekam budan
u svom kosmičkom snu.

3.
Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju tršavu glavu
koja u sumrak miriše
na sapun i jesenji vetar.
Glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostižne,

sposobne da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji će krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obično puzanje.

4.
Sine moj, i ja letim.
Kao što ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krećem
verujući u ono
što bih hteo da vidim,
a ne što stvarno vidim.
Možda to znači ući
u unutrašnjost tišine.
Možda to znači postići
ono što ne može svako:
da život ne bira nas,
već mi njega biramo.

5.
Ja sam sva svoja najčudnija,
najlepša putovanja,
prevalio kroz pustoš
ove vetrovite glave.
I tu su stali beskraji
o kojima i ne slutiš.
Biti putnik kroz mudrost,
to znači: baviti se
vratolomijom bezumlja.
Ne srljajući, već – drhtavo,
dostojanstvenom nežnošću
jedne predivne lude.

6.

Zato bežim od kuće.
Nađeš me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mučim se da oljuštim
sa čela misli
zemljinu težu čamotinje,
jednolikost života
i otupelost zanosa.
U bestežinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim.
Lebdim nad samim sobom.
Tako zamišljam nebo.

7.
Onda priđeš i kažeš mi:
tata, idemo kući.
Ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila.
Otvaram vrata i ulazim.
Ne u svet, već u sebe.
I ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem.

8.
Kažu: još ništa ne shvataš
sa tvojih trinaest godina.
Oslonjen o zid kiše,
sisam koštice vazduha
i smeškam se u sebi.
Znam mnoge roditelje,
potpuno lišene one
izuzetne ozbiljnosti
kojom se svome sinu
može postati sin.
Ne boj se. Ja te poštujem.
Evo ti ruka i vodi me,
pažljivo, da se ne uplaše
pegave oči lišća
u baricama oktobra.

9.
I dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonačnost,
prestigni vreme i maštu,
al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
Dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,
al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
Početak početka je svuda.
Kraj kraja je u nama.

10.
Posle zvezdanih letova
valja imati mesto
gde možeš da se spustiš.
Jer ljudska srca su niska,
zasađena kao jagode.
U redu, idemo kući,
gde su svici komete
našeg malenog kosmosa,
gde smo načinili sebi
milimetarske beskraje,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima, nepažnjom,
jedan od drugoga, zauvek,
otkinemo i skliznemo
svako u svome pravcu.
Ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura.
Ti daleko od mene
kao sazvežđe Vlašića.

11.
Pronađi nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da žive i da dišu.
Al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
Samo se tako možemo
jedan drugom približiti.
Četiri ulice tamo,
i tri ulice ovamo,
i jedva primetan osmeh,
i čiste, iskrene oči,
to je prostranstvo bezdana
koje bih hteo da premostim
od moje zvezde do tvoje.

_________________________________

Drugarska pesma

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve sto umem
ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život
i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
“Tata, škripi u braku…
na poslu… daj za džeparac…”
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram i razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

_________________________________

Dogovor

Od dva tereta, prvo prenosi teži,
Pa će ti drugo teško biti lakše
Za jedan već savladani napor.

Odlučuj se za putovanja kad je nepogoda
I kad su zametnuti tragovi.

Biraj neshvatljivu nauku.
Ne počinji već započete stvari.

Tebe ne interesuju pitanja.
Tebe interesuje samo poslednje pitanje.

 _________________________________

Drhtava pesma

Osećam: nešto u meni raste
pomalo bolno – pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta ću,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Osećam: nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i neće pod čelom da se smiri.
Tu oblog ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.
Nešto me muči,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda – kao dve tople tačke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.
Plačem od sreće,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Prirodo, čuj me:
laganja nema!
Ti bujaj – ja ću od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružičast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
k’o i ja balava za divne stvari.

_________________________________

Epilog

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas – mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima. 

_________________________________

Ekspres za sever

Možda nikada niko nije umeo da te želi
Ovako kao ja noćas:
Tvoje ruke bele kao samoća,
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća,
Tvoj mali šaputavi glas…

Sa nosom dečački zalepljenim
Uz okno vagona,
Nejasan samom sebi kao oproštajno
Pismo padavičara
I čudno uznemiren toplinom
Kao razmažen pas,

Putujem,
Evo,
Putujem da natrpam u glavu
Neke neslućene predele.
Da drveću poželim najlepšu laku noć
Na svetu.
Da se vrtim kao lišće,
Zvezde
I ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
Liftove
I okean.

Da zaboravim ruku na tvome struku
I lice uz tvoje lice

_________________________________

Govor

Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo što osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.
“Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena,
kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.
Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a
možda niko neće ni pokušavati da ga
otkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.
Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja,
… postoji i ljubav ljubavi, sine moj.
Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer
uvek znače drugo nego što ja to želim.
Sve dalje su od govora i teško ih razabirem
u šumovima beskraja.
Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa. Takvo
je moje ćutanje s tobom ove noći. Opnu po
opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor
među nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, ćelije stena i vazduha, i ustavljena
koža vode i večnosti.
To je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem
smo se zadesili.
Pisem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reči odgovora. Znači da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

_________________________________

Imena

 … I ne znaš koliko kao ti – takvih
Večeras ponovo nekog nemaju
I ne znaš koliko kao ti – istih
Za susret s tobom baš sad se spremaju

I ne znaš ko su to, kao ti – divni
I što su kišama suze razblažili
A lepo ste se mogli sresti
Samo da ste se malo potražili

I kreneš u život s pogrešnim nekim
S drukčijim nekim
Nekim dalekim …

_________________________________

In memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kuci ogovara me svasta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tusira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me I tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući I rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Što moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer

Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo

_________________________________

Jedan izgubljeni randevu

Ne znam ko je rekao: pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati.
Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja,
video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva,
i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.

U Lenjingradu je proleće, mila moja, uskoro počinju bele noći
mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo…
Čekao sam vas sinoć na Fontanki,
pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva,
jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.

Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina,
a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,
obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke i ja bih vas voleo, ljubio bih vam dlanove,
mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.

Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice
za bal u „Astroji“ povodom osvajanja Lenjingrada.
A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada.
U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941.
Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942.
Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942.
Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.

Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija.
A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,
babuškom, braćom, sestrama, ujacima.
Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera,
i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada,
tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh
u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova,
u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova,
gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba… Tanja.

Prever je rekao: rat je zaista jedna strana svinjarija,
ali to je najmanje što se o tome može reći.
Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.

Dvadeset šest hektara mrtvih.
Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila.
I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.
Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba.
Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi.
Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.
Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,
dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza… stvarno ne umem.

_________________________________

Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja
I pogled crn.
Zavoli me
Kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
Da napravim jun.

I nemam obične sreće
I nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti
i zdravlja.
Zavoli moju senku
Što se tetura niz mokri dan.

Sutra nas mogu sresti ponori
ili uzglavlja.
Svejedno: lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor.
Uputi
telegram mome ocu:
“Postoji tužna divota
vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od – života…”

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše,
na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica
koje sigurno nekuda vode.

Čak i kad ti se čini
da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago
i nekuda nas vode.

Bićemo tamo negde
možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni,
ili javno prokleti.

Budi uz mene kad odem.

_________________________________

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

_________________________________

Krila

Ako hoćeš da odletiš
sklopi oči
i sve jače
veruj,
veruj kao nikad
u sve ono sto je čedno

Nemoj da mi smešno mašeš
kao glupe vetrenjače
svakom vetru
svakoj ptici, brzopleto,
uzaludno.

Svako dete ima krila,
samo mora da se seti
gde mu rastu sakrivena
-odmah će da poleti

Neko nadje svoja krila
u tatinom novčaniku

Neko proda svoja krila
Neko uvek tudja krade.
Lete ljudi i nogama.
Lete ljudi i jezikom.

Lete ljuti od nevolje
Lete ljudi od parade.

Nekom mama krila sveže.
Nekom mama krila sreže.

Neko ode za pticama
Neko padne čim se vine.
Al divno je,
al najteže
kad u nebu nadješ krila

i obletiš maštom samo
za trenutak sve visine…

I svi misle:tu si bila
A ti si na nebu bila

_________________________________

Ljubav

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crni.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove
ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obične sreće i nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.
Svejedno – lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti činovnik ni doktor. Uputi
telegram mome ocu:”Postoji tužna divota
Vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od – života…”

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti,
budi uz mene kad odem.

_________________________________

Mreža

I vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima
nismo u stanju da sagledamo obim?
milijarde su godina potrebne da se vratimo
u dubine strpljena.
jer ogromna je starost
tog svojevrsnog čuda koje se zove: nas
dvoje.

u tami prastare prošlosti, baš kao i sad,
ovako, spusti mi polako glavu na neko
bivše rame, i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.

da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen
na ovom mestu. da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to
što se zove beskrajno.

veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti
prvi put u ovoj večnosti.

II
neko vreme sam mislio da imam ogromnu
moć nad dušom večernjih voda. otkrio
sam to slučajno.
ništa ne činim silom. ništa ne činim namerno.
ni naučeno napamet. niti umem da
predvidjam.
jer ja budućnost ne slutim. to ona mene
naslućuje kao daleko proricanje.

jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna,
mekša od želatina.
i ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga
lika video nešto čudno: lice jedne
devojčice.

bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten,
pa uplašen, kad je ta slika počela uporno da se ponavlja.

napustio sam jezero i zaštao u brda.
ništa se nije izmenilo.
lik se i dalje javljao.

III
ubrzo sam razumeo da nema smisla bežati.
ne prati ona mene, već ja idem za njom.
nadnesem li se nad lokve, bunare ili potoke,
već je čekala tamo.

danima sam se mučio da je noktima oljuštim
sa površine talasa. i nije mi uspevalo.
onda sam pokušavao da je dotaknem usnama
i na prevaru posrčem. i skoro sam
se udavio.

skakao sam u nju. i gnjurao se uzalud. pleo
sam mreže od trave, vrše od grabovih mladica i zabacivao udice.
gadjao sam je kamenjem, a kamenje se vraćalo
i tuklo me po licu.

i ma koliko se trudio da je odatle izvadim,
uvek bi na dlanu ostao njen izgužvani
osmeh, mokar kao celofan, i curio mi
kroz prste.
a lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.

_________________________________

Mostovi

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.

_________________________________

Malinini

Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja.
Nemam dukat da te kupim.
Nemam braću da te otmem.
Nemam majku da te uvračamo.
Da odem u vojsku
dve-tri godine,
rano mi je za vojsku,
a i šta ću bez tebe
Da idem po vašarima,
Da sviram po birtijama,
da kupujem perje,
da se kockam, pa da zaradim,
- udaćeš se za nekog
dok se vratim, nesrećo.
Beži mi sa mojih očiju.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
Nisi ti ni lepa,
Malilini.
nisi ti ni kao ptica
od šarenog perja.
Ima takvih u ciganskom rodu
i još lepših – barem hiljadu.
Da te kupim za dukat,
da ga odmah potrošiš.
Šta će meni braća,
pa da se u tebe zaljube.
Da je živa moja mati,
ti bi u nju pogledala
urokljivim očima,
i ***** bi moju pretvorila
u vrbu.
A možda i ne bi,
Malilini.
Eto šta ja govorim.
Teško meni: lud sam!
Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja – priznajem!
Nemoj da me kljuješ
u to moje grlo
sa tim lepim očima.
Ne mogu da dišem
od tebe.
U nosu mi duša,
nesrećo.
Ja žvaćem tvoju kosu.
Ti žvaćeš moju krv.
Ja žvaćem tvoje ruke.
Ti žvaćeš moje srce.
Ja žvaćem tvoju crvenu maramu.
Ti žvaćeš moj nikakvi život.
I moju nikakvu sudbinu.
Tako si me dovela u nešto
glupavo
pa govorim,
a ne znam šta govorim.
Pa osećam,
a ne znam šta osećam.
Pa ja plačem
i ne plačem ujedno.
Sad moram da idem
da probam da nađem
neki drugi život
i drukčiju sudbinu.
Idem u vojnike.
baš me briga za tebe.
Idem odmah sutra
da budem oficir.
Baš je meni
život lep.
Otkud da je nikakav.
Nakriviću kapu preko uveta.
Četa mirno!
Četa napred marš!
Eto vidiš šta govorim.
sve – koješta.
šalim se.
Oprosti.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

_________________________________

More hleba i nevolje

Lepo kažem sebi: neću da idem na selo, nisam ja više za one stare tesne kože.
Pokvario me asfalt, mašina za pranje veša, senf iz Dižona, tapete na zidovima…
Deca mi uče engleski, razumem se u Čajkovskog i dizajn, dušu ispustim na nos kad je lift u kvaru…
Ničeg više u meni zdravog, seljačkog, kao da sam, bože mi oprosti,
rođen u svili i dojili me belom kafom.

Postoji još malo dobrog sećanja na detinjstvo i prvu mladost, i jedna tuga,
što me svrbi u nozdrvi kad stanem pred onih nekoliko grobova
obraslih u travu pokislog seoskog groblja.

A odem, đavo me odneo, vuče me nešto: jesen valjda, ili novo vino,
stari prijatelji, kaljavi sokaci, golo bagrenje, miris novembra…
Odem, pa plačem, štucam, pevam, i opet još više plačem i – pobegnem.

Kafana – ne više od pet stolova.
Škilji sijalica od 15 sveća, upljuvana muvama još letos,
a ljudi se okupili oko mene kao da sam, izvinite na izraz:
poslanik ili ministar, i dušu mi otvaraju.
Veruju: možda ću im nešto pomoći.
Svi mi koji jedemo senf iz Dižona i imamo tapete na zidovima,
a nemamo ispucale pete i šake kao lopata, ličimo im na nešto svemoguće.
I oni, kao deca, svi ti moji vršnjaci, i njihovi očevi, i još po neki živi deda,
obasipaju me pitanjima, diktiraju mi svoje brige i ponavljaju ko zna po koji put:
da mi učiniš to i to, da mi središ to i to… ko će, ako ne ti!

I ne znam šta mi bi, vrag ga znao, hteo sam valjda da se našalim…
tek – kažem ja njima:
- Mnogo mi nešto kukate, a seljaci bolje žive od građana.
I tek kad sam zinuo, vidim: pogrešio sam. Zagrizem jezik, ali – kasno.
- A znaš li ti sine – pita me jedan sedamdesetogodišnjak – šta su to staračka domaćinstva?
- Znam – kažem. – Samohrana.
- Đavola znaš – smeška se on krezubo i liže cigaru zavijenu u novine.
- I što si znao, zaboravio si. Nas matorih je sve više samih sa zemljom.
Mladi beže u škole, na zanate…
Tvoji vršnjaci su poslednji koji su još ostali da se rvu sa bogom, zemljom i ljudima…
A rvanje je bilo. Nisam zaboravio.
Kosila seljaka i priroda, i vlast, i Franja i kralj, i Švaba i džandar,
i milicija i poreznici, i reforma i otkup…
Nisam zaboravio naslove iz novina koji su bili i direktiva i zakletva:
“Vojvodina mora dati za pasivne krajeve”.
I gledam ih sad, pogrbljene i ostarele, na zemlji rođene, na zemlji premorene,
spremne da se vrate zemlji u onom istom ancugu što miriše na naftalin i lišće dunje,
crnom, jedinom odelu za svadbe, svečare, sahrane i smrt.
- Imam deset jutara i ne mogu sam da radim, – žali se starac – izmolim nekako,
ali nisu svi te sreće, i prime mi zemlju u zadrugu pod arendu.
Dobijao sam 430.000 starih dinara godišnje, dvesto sam plaćao porez i bilo mi je dobro.
Čak su mi mnogi i zavideli. Sad neko mudar povećao mi porez za još sto hiljada godišnje.
Pitam te lepo, u oči mi gledaj, pitam te: kako da živim sa 130.000 dinara godišnje?
A nas je, stvarno, sve više takvih i sve je više parloga.
Treba li ovoj zemlji hleba, bog li vas vaš?
- Prema jednoj anketi – kaže mi agronom, mlad i pametan čovek,
ali slab na piće, zajapuren kao nova mlada
- ljudi bi bili zadovoljni i kad bi dobili samo petnaest hiljada penzije mesečno.
Pa neka nosi zemlju ko hoće.
Njima bi bilo dosta ono malo okućnice, a sa pet stotina dnevno mogao bi čovek da kupi hleba,
duvana, soli i tamjana…
U meni, nešto zgrušano. Jesam li lud ili pijan. Pevajte, vičem i razbijem čašu o čelo.
Neću da živite sa petnaest hiljada mesečno, ljudi moji rođeni,
očevi moji i vršnjaci mog pokojnog dede.
Neću da plaćate poreze nikom, jer platili ste sto puta sto tuđih poreza.

Dajte ovamo cigane, neću da plačem, kažite mi nešto lepo,
pričajte nešto makar i bezobrazno, i politički, pričajte svakojako,
samo me nemojte opominjati da sam čovek…

Ne mogu ja ništa da vam pomognem. Ko sam ja?
Plivam po moru hleba i moru nevolje, baš kao i vi, i davim se zajedno sa vama,
i grcam, i da znate, dajem vam reč, žaliću se saveznom ministru za poljoprivredu!
A oni me gledaju sažaljivo:
- Takvog ministra u ovoj zemlji nema…
- Zatvori televizor! – grmim na krčmara, čoveka ni krivog ni dužnog.
- Neću da slušam objašnjenja. Daj nabavi cigane i daj da se pije iz cimenti.

Novembar je.
Miriše na zimu i maglu. Smrdi nam kosa i koža na loš duvan i jeftinu rakiju.
Otrovala nas dudovača, gacamo upaljenih beonjača, kroz blato,
a naše seljačke duše vetar kao otrcane zastave vitla niz vreme.
Kod kuće bacim sa terase senf iz Dižona, pljunem na tapete,
pustim do daske Čajkovskog i pevam kontra, na sav glas, ciganske bezobrazne pesme.

- Opet! – viču mi komšije sa raznih balkona.
- Opet! – vičem i ja njima.

I pevam, a suze mi, velike kao trešnje, kaplju iz seljačkih očiju.
Ko mi je kriv, đavo me odneo, što sam večno ostao seljak.

_________________________________

Mali kamerni nokturno

ikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.

I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.

Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.

Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.

_________________________________

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al’ kad pođeš – nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek’ od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš – kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al’ ako se i pozlatiš,
il’ sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

_________________________________

Pesma za nas dvoje

Znam,
Mora biti da je tako:
Nikad se nismo sreli nas dvoje,
Mada se trazimo podjednako
Zbog sreće njene i sreće moje.

Pijana kiša šiba mlati,
Vrbama vetar čupa kosu.

Kud ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka.
Zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
Zasto se nismo sreli nikad?

Ili je već bilo?
Trebalo korak?
Mozda je sasvim do mene došla.
Al’ ja,
U krčmu svratio, gorak.
A ona, Ne znajući prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
U žudnji ludoj,
Podjednakoj,
A za korak se mimoišli.

Da, mora biti da je tako…

_________________________________

Poruka

Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju – daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući – u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše

- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.

_________________________________

Ptica

1.

Ovo mi je prišapnula
jedna dugorepa ptica,
brbljiva, sveznajuća,
prozračna kao svetlost.

Hoćeš li da čuješ čaroliju
prišapnula je ćućoravo
i dotakla mi kljunom
rame i krajičak uha.

I rekla mi je čaroliju:
najvažniju na svetu,
to je
umeti videti vetar
i čuti sneg kako pada;
umeti dotaći prstom
sumrak na prvom uglu
i osetiti na usni
sanjivi ukus mesečine.

2.

Ja se samo osmehnuh
lepoj dugorepoj ptici.
Jer i ja imam čaroliju,
najvažniju na svetu.

To je
videti nečije lice
i čuti nečiji govor
i dodirnuti rukom
nečiju ruku i kosu
onda, kad više nikog nemaš,

kad si ostao sam,

dok jedno veliko leto
napušta ove ulice
i ostavlja za sobom
žute pečate lišća
po pločnicima,
u krošnjama
i u sećanju.

_________________________________

 Psovke nežnosti

Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se stmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.
 

_________________________________

Protestna pesma

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo – sebe ne razumem.
Ja, čuvao, ljudi ovce
tamo negde na kraj sveta,
mojoj deci kajmak smeta,
luk im smeta…
Sve im smeta.
Ja do škole pešačio
i po kiši i po snegu,
moje kćeri k’o knjeginje,
k’o da se u svili legu:
jednom šmrknu,
dvaput kinu
i beže u limuzinu.

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo – sebe ne razumem.
Ja krčio s ocem šumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu – gospodinu
teško i da đubre prospe.
Kad mu mati nešto reži
mislim: žensko pa nek’ reži.
A on: odmah kupi stvari
i od kuće u svet beži.

Još mi žvrlja neka pisma
oproštajna,
puna bola.
Ispadnemo pred njim krivi
mi i škola.
Traži novac, kuka, moli
- nema čime stan da plati,
a ja šašav
pa ga pustim
da se mirno kući vrati.

I sve divno, divno umem
samo – sebe ne razumem.
Sve sam ovo za njih stek’o.
Niko hvala nije rek’o.
K’o da moram da se zboram
i da leđa večno krivim
zbog prinčeva i princeza.

K’o da samo zato živim.
A ja živim jer se nadam
da me i sad negde čeka
jedna šuma iz detinjstva
i vedrica vrućeg mleka,
i tišina ispod brega,
i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.
Al’ putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su zatrpane
moje bose dečje stope.

Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.
Išao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.

_________________________________

Prolog

Prekoljite već jednom te vaše violine
i obrišite gudala o rukave.

Dignite se na prste kad vas krste.
I ljube u belo čelo.
I pljuju u oči plave.

Pogasite sveće.
I cveće.
I trave.

Prošla su bezazlena leta.

U ovu noć, zgužvanu kao ćebe
među nogama časnih sestara
koje pate od nesanice,
ja sam poslednje jeftino nebo
za sve sanjare
i pijane ptice.

Oslušnite, to zvezde sa presnim krestama
kukuriču jesenji vetar.

Možda je to starost nečujno dotakla
naše usne i obraz bled,
i nišani nam kroz zenice
iz dve pokojne puške.

Zašto bi, inače, tišina
tako sanjivo grlila drvored,
kao pripiti vojnik prozeblu butinu sluškinje
na rastanku
u parku
iza fudbalskog stadiona?

Gospodine grade,
vi ne zaslužujete beskrajne bakljade ptica
iznad krovova davno posivelih,
ni žute suze u očima bandera
duž svih ovih ulica,
gde smo jedinu mladost zevajući oživeli.

Gospodine grade, dosta je bilo parade,
vatrometa i zvona.

Nisam, valjda, uobrazio da to krošnje
pod mojim oknima jecaju,
i sviraju u orgulje.

A ruke im tako oguljene,
tako uvele,
tako krastave?

U ovu noć,
kad svi ravnodušno put groblja marširaju,
marširaju,
i vuku po blatu svoje otrcane vence
i zakrpljene zastave,
dižem u ruci trobojne pelene
nerođenoga sina.

U ovu noć, kad se magla u daljinama
zgrušava i razliva,
kad niko i ne pokušava
da mi razume u zenicama ove varnice,
nisam, valjda, uobrazio
da sam jedini ovako
lud i naivan, i divan,
divan kao izlog periferijske starinarnice
u kome ima mina.

Vetre,
izvolite samo,
pobacajte lišće u reku,
kao deca svoje raspukle balone.

Jesen je najbudalastija tuga među tugama.

Jesen je moja ljubav
od pet zelenookih slova,
i laž,
najdetinjastija laž,
od koje sam do nesvesti rđav i dobar.

Vetre,
šta nas dvojica znamo,
možda u ovom trenutku u sve žute vagone
na nekim dalekim žutim prugama
ulaze devojčice iz naših žutih snova,
devojčice sa kosom žutom kao raž.

Zašto bi se,
inače
sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?

Mi, koji ovako promuklo tepamo
i ljubimo,
mi, očetkani pažljivo kao jedina odela,
i rasušeni u tuđim sećanjima
kao iskrpljena olupina
zaslužili smo noćas ovu poslednju,
najlepšu svoju plovidbu,
zar ne, vetre,
zaslužili smo noćas, kad truli i kisne svet.

Njeno belo ime među našim utrnulim zubima
ima ukus krvoliptanja i kupina.

Kad je volimo, to je tako užasno crveno,
crveno do dna naše jetre.

Kad je volimo,
to je kao kad golim trbuhom srljamo
na bajonet.

Nisam, valjda, uobrazio
da zvona bez razloga zvone?

Gospodine grade,
ja sam pošteno prolazio i gazio.
Sad mi je dosta parade.

U ovu noć,
iskraćalu kao serijske bluze i pantalone
u popravilištima za posrnulu mladež,
dozvolite mi da se javno iskradem.

Raskidam rodbinske veze sa onima
koji večno vole i večno žive.

Neozbiljan sam kao drveće
što čupa najzdravije korenje
i nekud beži tajno
za šesnaestogodišnjom kometom
da joj ponudi pokislo gnezdo
u svojoj razbarušenoj kosi.

Moja ljubav je sve od molitve
i od kičmene moždine.

Moja ljubav je kao pregrejane lokomotive.
One što napuštaju šine
i skreću poludele svetom
nekuda sasvim levo,
nekuda sasvim beskrajno.

Moja ljubav je kao kad se poskidamo bosi,
do srca bosi,
do sramote bosi.

Prijavljujem se,
ako je potrebno da se nekome ludost
usmeno javi.

Raspoložen sam da se čitave jeseni
pravim i naivan i zlatan.

U ime svih vas kupiću ujutro travi
najlepši poklon plavi,
da sporije požuti od zavidljive tuge
kraj vrata.

Zabranjujem da drvo pred mojom kućom
zbunjuju prognozama meteorologa.
Mi, koji proizvodimo lišće,
zaslužili smo da živimo duže i od fresaka.

Polako ova samoća pije mi krv,
mada je mnogo zdravije popiti duplu
od bresaka.

Nije me stid
što sam u desetercu sisao mleko
jedne neverovatne domaće matere,

Iako ponekad pornografski usnim
i Pariy,
i Las Vegas,
i Rio.

Ja sam od neke vatre matore,
i već sam razapinjao šatore
i tamo gde je Atlantski okean bio,
i gde nikad Atlantski okean nije bio.

Ja ću vam gledati u lice kad kažem:
dan.

Ne učite se iz novina kako da se molite,
i volite,
i žalite i šalite.

Ako smo jednako goli,
dole paravan!

Upalite!

Upalite da zakrpim sva mesta
gde se polako cepa moja urođena kudelja
i juče kupljena svila.

Upalite, da propešačim po sebi
malo duže i sporije.

Upalite, neka sve bude smešno
i budalasto kao prvog aprila!

I neka satovi igraju, dok se skroz ne
raskorače,
svoj otrcani – gran žete – iz istorije.

Nešto nije u redu odavde
- do moje krštenice.

Na usnama mi okoreli
najukusniji poljupci.

Od zvezda se u očima
nagomilale žute ranice.

Nešto zaista nije u redu:
ulica se uvija u kukovima
kao oznojena palanačka raspuštenica
na vatrogasnom balu
u rukama sanjivog šefa stanice.

Vežite me
čim počnem da sanjam vinograd!
Zna se ko sam kad se pogase leta.

Neka me uhapsi moja majka,
i saobračajna milicija:
imam najneispravniju kočnicu.

Mogu da živim jedino ako oktobar liči
na zlatnorumeni metak.

Oktobre,
molim da mi sa pola metra
budete ispaljeni u slepoočnicu.
 

_________________________________

Pesak

Ovu pesmu treba čitati
sasvim polako.

Malo nakriviti glavu,
sklopiti oči
i razmišljati o pesku pustinje
koji se talasa i prosipa
a ipak ima svoju povezanost
i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da žuri.

Naiđu nepogode,
i on ih utiša svojom težinom.

Niču i sahnu narodi i kulture,
a on ih nadživi i zatrpa.

Eto zašto se ova pesma čita
polako kao pesak
dok se naslanja na uho
na ogromni gluvi prostor oko sebe
i razmišlja o stvarima
koje nas čine jakim i dugovečnim.

Samo onaj,
ko nije uhvaćen da žuri,
može se uzvisiti nad početkom
i krajem
i zaslužiti vrlinu da bude vladar
jednog nezamislivog predela,

i istraživač jedne ružnoće
ili lepote stvari oko sebe.

Ko žuri – zakasniće.
Široko začuđenih zenica,
ostaće zauvek pobeđen.

Zauvek samo podanik.

_________________________________

Pod starim mostom

U meni večeras ova reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce riđe,
jer mora nekuda da iziđe.

U tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je zlatna.
I čas je plava.
U njoj se ceo svet odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod ovim istim mostom sretne.

Zato su naše sreće i tuge
tako drugačije istovetne.

_________________________________

Proročanstvo

Ne osećati hladnoću,
ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otići mirno.

Pretočiti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u šume,
ovakve jedne noći
pod maglom neprozirnom.

I onda:
živeti prostran.

Biti do kraja sveta
sve što se doseći može.

Nikad ne ostati mali.

Biti miris i boja,
biti tišina u vetru,
i biti okean zvezda
što se u večnosti pali.

________________________________

Romansa

Na svet sam došao sličan ljudima
Koji na srcu nemaju ljusku
I sve sam menjao u grudima
Za jednu pesmu dobru i ljudsku

U nebo sam se sunovratio
Sa svima sam se vlažno ljubio
I kome treba, nežnost vratio
I kome treba, bol izgubio

Bičevi grana … Rebra plota …
Vetrovi sumrak za rukav vuku
Šta sam to imao od života?
Nečiju kosu … nečiju ruku …

I jedno srce ustreptalo
I dva-tri osmeha tiha i prosta
Sve je to ponekad tako malo
Sve je to, videćeš, sasvim dosta.

_________________________________

Susreti

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća se žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi
Dugo si dugo čekala pod jablanom na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše

Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza
I sa vetrom-drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

_________________________________

Saputnici

Znam: sve se neće na jedan osmeh svesti
Znam: neće svima jednako biti sunca
Na istoj cesti uvek će se uplesti
Trag povratnika sa stopama begunca

Hodaće oba u jednom istom smeru
Tegleći svaki svoju drukčiju veru
Pa i mi tako jedan uz drugog nemo
Po istoj cesti teglimo živote i dane

I uporedo rame uz rame idemo
I lagaćemo kako se razumemo
Sve dok na kraju zajedno ne stignemo
Tim istim pravcem na dve suprotne strane

_________________________________

Slutnja

Još se danas rođena moglo plavo voleti
Pored niskih taraba gde se veče javlja
Sutra će se sigurno ceo svet razboleti
Od drukčijeg osmeha i drukčijeg zdravlja

Zalud će ti zenice zelenilom roditi
- drugi neki ljubavnik grlo će ti gristi
Prvo ćes se stideti, posle ćeš se prodati
U večeri drukčije, kraj taraba istih

Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik, a
Belom dušom opružen niz obzorja ravna
Jedini ću ostati pijan od harmonike
Bez bola u očima, prost i jednostavan

Znam sutra će drukčije tepati i voleti
Naše stare osmehe niko neće shvatiti
Možda ćeš me tražiti, možda će te boleti
Al se više nikada neću tuda vratiti

Predgrađe pod granama. Vitla vetar listove
Sive malje sumraka na oke se pletu
Shvati da će umreti ove noći blistave
Zadnje zvezde nežnosti u velikom svetu

_________________________________

Samoća

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.

_________________________________

Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba zbog
svega što smo najlepše hteli.

_________________________________

Serenada

Mesec je tupom krivom kamom
poseko jedno veče žuto.

Oprosti,
bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se:
kao lopata vrelog snega,
nasmejan,
izgužvane kose,
od ptica ranjav,
od cveća pegav.

Oprosti,
uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera – oči.
Što kvase vode
obale obraza za skitačem?

Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar.
Pomalo tužan.

Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ,
na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja,
nedorečen.

Mesec je tupom krivom kamom
poseko jedno žuto veče…

_________________________________

Snovi

Velike reke imaju ušće
Koje ih pretvara u okean.

Veliki vetar prozračne
Puteve prema ravnici.

Ja imam samo san,
Običan malecki san
U kom sam za pedalj bliži
Ponekoj zvezdi
I ptici.

U zoru, od svega toga
Čitavo nebo izraste
Na mojim rukama toplim
I obrazima snenim.

I dan je nalik na jedne
Zenice graoraste
Oivičene zelenim.

I uopšte,
Zvezdo
I ptico,
Uopšte,
Celi svete,
Divno je kad se u nama
Neko čekanje javi.

Pa se od toga na usni
Nešto rumeno isplete.

I nešto graorasto
I zeleno u glavi.
Šta je u malom veliko

Svaka prava toplina ima u sebi bezbroj
prisnih malih toplota.

Svako veliko dete nosi u sebi bezbroj
balavaca i švrća.

Ovaj ogromni život prepun je kao saće
običnih malih života.
I mnogo nekakvih toplih
i blagih predvečerja
i dobrih vedrih svanuća.

I sve te buvice sreće
i sumnji
i slutnji
i snova
- armija nežnosti cela,
moli nas da im svakom po jedno zrno srca
ćušnemo krišom pod krilo.

Jer bez tih malenih srca
što drhte duboko u nama
šćućurena i bela,
ne bi ni velikog srca,
ne bi ni velikog belog,
- ničega ne bi bilo.

pa i nas,
eto,
ovakvih;
čudnih i lepo ludih,
zar misliš da bi nas bilo?

Nikad nas ne bi bilo.

_________________________________

Torba
1.
Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog
što ti sada govorim, sine moj.
U naježenom vetru večeri drveće otresa s
leđa suvi bakar. To se dogegao septembar.

Ti sutra polaziš u školu.

Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne
magle i prve kiše. Vazduh se para kao
paučina i sav je izbušen kricima divljih
jata što se sele na jug.

2.
Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret
u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja.
S njom ćeš prespavati noć.

“Prazna je torba najteža” – pevaju Cigani dok
se vuku niz bespuća. Ja u sebi pevušim:
“Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje
mašta svega što živi i želi. U punu ne staje
više nijedna mrva sna.
Nijedna gipkost ovog po malo okoštalog
sveta.”

3.
Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od
svoga oca, dok prima u šake sudbinu.
Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom
sinu: “Ko premnogo u torbu trpa, poderace je.”

A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je
torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to
torbe bez dna.
I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u
njih pregršt zanosa, nežnosti, nade, još
uvek ostaće mesta za nove, šire proste,
još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.

Još uvek ostaće mesta za mnogolike svetove
koji na prstima prilaze i nose ispod kože
toplije i belje ljubavi.

4.
Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji
veliki broj budućnosti.

I moraš imati dalekovidu moć proricanja da
se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.

Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve
tako lako poderivo – sem čoveka.

_________________________________

Usne

Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
I da ti šapat šapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pčela od vetra s pčelom od mleka.

Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije, mekše, mlađe i slađe.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje.

_________________________________

Vojvodina

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te… volim… oprosti,
ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova…
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

_________________________________

Zapisano u sredu

U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo ni znali.
U petak smo se zavoleli
u ponedeljak posvađali.

Opet je sreda, sad svima kažem
dok lutam po korzu sam:
ne, nije ona lepša ni draža
od drugih devojčica koje znam.

Pa kad je sretnem – oči krijem.
Zvizdućem. Gledam u nešto drugo,
i mislim: zbilja, svejedno mi je…

Al osvrćem se dugo… dugo…

_________________________________

Zagonetka

Pogodi kako se raste.
Pogodi kako se lako
stigne do krova,
do laste,
oblaka punog kiše,
do neke zvezde daleke
i više
i još više
u čudne visine plave.

Pogodi da li kroz kragnu,
kroz nogavice,
rukave,
dok neka snaga u tebi
i neka lepota u tebi
pravo do sunca vodi?

Zažmuri pa pogodi.

A možda nije ni važno
da se unapred setiš.

Možda se najlepše raste
kad nista ne primetiš.
Možda se najlepše biva
veći,
jos veći,
najveći,
- ćuteći
sasvim ćuteći,
kroz neki tihi nemir
što se u tebi stvori,
pa gori,
beskrajno gori
i nikako da izgori.

I niko ne zna to.
Najžednija na svetu.

_________________________________

Žmurke

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se
čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva
groznica uobrazilje. Čarolija…
Trag koji se već dogodio unapred.
Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam
žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj
obilje neobičnih stvari.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram
ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta
može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim
stvarima…
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad
otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a
tuđe kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni
boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe
orijaška sunca.
Sve se to događa zato što nismo skinuli omot
sa svog još uvek pitomog i detinjastog
srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog života, mi u tom srcu
nosimo sve ono što postoji i što će tek
postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo
čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime
se boji i čime sanja…
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih
potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči.
Bar ti znaš da se igraš žmurke…
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko
otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš
li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri
u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

_________________________________

Žeđ

Reka bi mogla da bude
Okean, ako se zgrči,
Toliko ima u sebi
Ogromne, večite vode.

Al ako ikada zapne
I umori se dok trči,
Umreće bez daljine,
Umreće bez slobode.

Umreće u njoj vetar.
Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca
Što se uz obale pletu.

Zato ne sme da stane
I zato večito hita,
Sa usnama od vode,

_________________________________

Alle Farben dieser Welt

Die Welt in mir ist so wundervoll,
wenn die Blätter grün werden
oder alles blau wird wie das seidige
Kinderhaar oder Vogelfedern.
Die Welt in mir ist so wundervoll
wenn alles gelb und rosa wird.
Um mich leben viele Farben.
Um mich wird die Welt
manchmal grau oder dunkel
und trüb.
Deswegen ist es gut, dass es auch meine
schöneren Farben gibt.
Und ein Lächeln sonnig und scheu,
und der Wind so leise wie Atem.
Wenn alles in Schlaf fällt
und alles verwelkt,
wenn die Welt so trüb um mich scheint,
leben hunderte Feuerwerke
einer bunten und schöneren Welt in mir.
Manchmal wünsche ich mir meine Rosa
mit der ganzen Stadt zu verteilen,
und mein Weiß mit gelben Gras,
und mein Gelb mit der blauen Nacht,
und mein Blau mit dem Fluss im Traum…
Nur das Grün bewahre ich auf
für die Augen, die nicht meine sind,
aber aus ihnen wachsen,
wachsen schon lange
alle anderen Augen und Farben.
 

Sve boje sveta, Miroslav Antić

Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga.” (Mika Antić)

 

AUDIO

Tatina pesma         Pesma za nas dvoje

O čemu pričamo dok šetamo

Vojvodina                Epilog