Mihail Ljermontov

Mihail Jurjevič Ljermontov rođen je u Moskvi, u noći između 2. i 3. oktobra 1814. godine. Majka mu je umrla kad je imao tri godine. Odrastao je u domu svoje babe, bogate spahinice Arsenjeve, koja ga je obožavala. Mihail je počeo da piše stihove još u detinjstvu, a sa 14 godina već piše antologijske pesme svetske poezije. Godine 1827. baba ga upisuje u pansion pri Moskovskom univerzitetu, a 1830. godine on postaje student tog univerziteta. Nakon sukoba sa profesorima, zbog kojih je oboren na ispitu i nateran da ponovi godinu, Ljermontov odustaje od daljeg učenja i stupa u vojnu službu: upisuje se u junkersku školu, a stihove skoro da prestaje da piše. Po okončanju škole, kao konjički zastavnik husarskog puka, odaje se slatkom oficirskom životu, ali vremenom se vraća pisanju. Slavu je stekao pesmom «Pesnikova smrt», koju je napisao povodom Puškinove pogibije. Zbog te pesme, koja je bila uperena protiv vladajućih krugova, prognan je na Kavkaz. Ovo prvo progonstvo, međutim, ne traje dugo: posle nekoliko meseci vraća se u Petrograd. Dočekan je kao slavan pesnik, niže uspehe kod žena i u visokom društvu, ali mu taj prazni život brzo postaje dosadan i on se vraća književnom radu, postavši najveće ime ruske poezije. Godine 1840. objavljuje roman «Junak našeg doba», a krajem iste godine i svoju prvu zbirku pesama. Razmišlja da potpuno napusti vojni poziv i posveti se isključivo pisanju. Međutim, oko njega počinju da se pletu intrige visokog društva, čiji je bio žestoki i nepomirljivi kritičar, koji rezultiraju (najverovatnije nameštenim) dvobojem sa de Barantom, sinom francuskog poslanika u Petrogradu i novim progonstvom Ljermontova na Kavkaz, ovog puta u puk koji je ratovao u najudaljenijem i najopasnijem kraju Kavkaza. U borbama protiv islamskih pobunjenika Ljermontov je iskazao izuzetnu hrabrost, ali ga je carska nemilost pratila i tamo: njegovo ime redovno je bilo brisano iz spiskova za nagrade. Februara 1841. godine Ljermontov bez zvaničnog dopuštenja dolazi u Petrograd, u nameri da podnese ostavku i posveti se književnom radu. Međutim, nakon drskog pojavljivanja na balu na kome su prisustvovale i carske osobe, dobija naređenje da se odmah vrati u puk. U povratku na Kavkaz, zadržava se u banji Pjatigorsk, gde sreće svog nekadašnjeg druga iz junkerske škole, Martinova, koji ga ubrzo izaziva na dvoboj. Dvoboj je održan 15. jula 1841. godine u podnožju Mašuka. Okolnosti pod kojima je održan i dan danas su obavijene velom tajne, ali epilog je poznat – Martinov je ubio Ljermontova jednim hicem. Petrogradsko društvo je sa zadovoljstvom primilo vest o smrti pesnika oštrog jezika, jedinog dostojnog naslednika Puškina . . .

 

A.O.Smirnovoj
Grofici Rostopčinoj
Hrid
I pusto, i tužno
Jedro
Kad talas krene
Kad ona peva
Krš
Molitva
Moj demon
Ne, ti sad nisi…
Ne, ja te tako vatreno ne ljubim
Oblaci
Prorok
Pesnikova smrt
Prosjak
Pehar života
Princeza iz mora
Predskazanje 
Rastali smo se
Ruska pesma
Stance
Stijena
Sam u noći idem prema drumu
Susetka
San  
Tebi
Trenutak smo zajedno bili
Terekovi darovi
Uz portret
Vali i ljudi
Zbogom, Rusijo …
Znam da je kraj
Za N.I.
Zavet

_________________________________  

A.O.Smirnovoj

Bez vas bi htio reći vam mnogo,
Kraj vas bih htio slušat vas;
No vi šuteć gledate strogo,
A ja sav zbunjen, gubim glas. 

I što sad? . . .Riječju neiskusnom
Zanijet um vaš nije mi lako . . .
I sve bi to sad smiješno bilo,
Kad ne bi bilo tužno tako . . .

_________________________________ 

Grofici Rostopčinoj

Ja verujem da rođeni smo
Pod istom zvezdom ja i vi,
I stazom istom išli mi smo,
Obmanuše nas isti sni.
No zbrisale su strasti mutne
Uzvišen cilj što mi je dan,
I ja, sred borbe uzaludne,
Zaboravih svoj davni san.
Strah me da stvu dam slobodu,
Rastanka večnog čuvši čas,
Strah me da sni mi ludi odu
Kud i taj izdajnički glas…

Tako dva vala složno žure
Pustinjom morskom, poput para
Slobodnog, što ga slučaj stvara;
Goni ih zajedno dah bure;
No kad-tad rastaviće njih
Kamena prsa hridi zlih…
I oni, bez ganuća, strasti,
Na razne obale, u vlasti
Hladnoće svoje neizbežne,
Nose svoj romon rastuženi,
Svoj burni šum, sjaj pozamljeni
I svoje večne igre nežne.

_________________________________  

 Hrid

Zlaćani oblačić noćivaše
na grudima hridi-velikana;
na put pođe još za jutra rana,
po plaveti veselo igraše.

Vlažan trag tek osta u mrštini
starog kama. On osamljen stao,
dubokim se mislima predao,
i tihano plače u pustinji.

_________________________________  

I pusto, i tužno

I pusto, i tužno, i nikog da ruku ti dade
kada je duša raspeta.
Želje! Ta našto zaludne želje i nade?
A ljeta bježe – najbolja ljeta!

Ljubit – al koga? Privremeno – ne vrijedi truda,
a vječne ljubavi nema.
Pogledaš u se – prošlosti tamo ni traga:
tu bol i radost je nijema.

Strasti? – Uvijek je naslada bolesna i luda
pred umom u ništa pala.
A život, kad hladno pogledaš oko sebe svuda,
pusta je i glupa šala.

_________________________________ 

Jedro

Na modrilu se jedro bijeli,
na moru pustom, magičnom,
što u daleku svijetu želi,
što ostavi u kraju svom?

A vali plešu, vjetri ječe,
i svija se i škripi stijeg,
o jao — ne želi ono sreće,
nit od nje vodi njegov bijeg!

Nad njime sunca zlatni traci,
pod njime blistav modri vir: —
u bure prkosno se baci,
ko da u burama je mir!

_________________________________  

Kad talas krene

Kad talas krene preko žute njive
I svježa šuma zvukom vjetra pirne,
A u vrtu se tamno-plave šljive
U blagoj sjeni lišća kriju mirne;

Kada, mirisnom rosom umivena,
U rujno veče il u jutru plavom,
Ispod grma mi đurđica srebrena
Predusretljivo nakloni se glavom;
Kad hladan izvor zapleše kroz dragu,
U mislima mi mutne snove niže

I šumori mi tajanstvenu sagu
O mirnu kraju iz kojega stiže.

Tada se smiri moja muka mnoga,
Na čelu bore postaju sve manje,
I obuzme me neko sretno stanje,
A sred nebesa ja ugledam Boga.

_________________________________  

Kad ona peva

Kad ona peva -glas se topi
ko poljupci joj na usnama,
Kad gleda- ko da pogled popi
svu modru radost neba sama;
Kad ide-sve u sklad se spaja
i reč joj,što se u grlu ote-
Sve puno čuvstva,izračaja,
Sve puno čedne joj lepote.

_________________________________  

Krš

Noćila je izmaglica zlatna
Na grudima krša velikana.
Na put pošla još pre jutra rana
Po azuru nebeskoga platna.

Al’ na kršu trag ostade sinji
U borama koje dažd je loko;
Sam krš stoji, zamišljen duboko,
I tiho on plače u pustinji.

_________________________________  

Molitva

U čas života teški,
Kad tuga dušu mori,
Molitvu jednu čudnu
Napamet srce zbori.

Blagodetna je sila
U žive reči zvuku,
U toj lepoti svetoj
Zaboravljam svu muku.

Sa duše breme pada,
Daleko j’ sumnja jako -
I verujem, i plačem,
I lako mi je, lako . . .

_________________________________  

Moj demon

Sva zla su njemu u prirodi.
Dok luta među oblacima,
Sudbonosna mu bura godi,
Dubrava šum i reka plima.
Međ’ listovima žutim, svelim
Njegov je presto nepokretan;
Tu sred oluja zanemelih
On sedi turoban i setan.
Nepoverenje usađuje,
Nevinu ljubav s mržnjom gazi,
Sve molbe hladno odbacuje,
Ravnodušan i krv kad spazi,
Strastima suzbija žestokim
Sva osećanja on visoka,
A muza nadahnuća krotkih
Boji se nezemaljskog oka

_________________________________ 

Ne, ti sad nisi…

Ne, ti sad nisi više ona – koja
Osvajaše me nekad; nit’ ljepota
Privlači mene! To je – bol života
I izgubljena zalud mladost moja.

I kad, ponekad, očaram se tobom,
Gledajuć željno u oči ti sjajne,
Ja tada vodim razgovore tajne,
Ali ne s tobom već sa samim sobom.

Sa slikom one drugarice mlade,
Čije se crte u tvom liku skriše,
S ustima koje ne govore više
I sa očima – blijeskom mrtve nade!

_________________________________  

Ne, ja te tako vatreno ne ljubim

Ne, ja te tako vatreno ne ljubim,
Ljepota tvoja ne blista za mene:
U tebi svoje prosle patnje ljubim
I mlade svoje dane izgubljene.

U času, kad te zadivljeno gledam,
S očima tvojim kad svoj pogled spojim,
Tajanstvenom se razgovoru predam,
Ali ne s tobom, već sa srcem svojim.

Ja s dragom zborim, koje više nema,
U tvome liku tražim crte njene,
U živim ustima – usta davno nijema,
U očima ti – sjaj ugasle zjene.

_________________________________

Oblaci

Oblaci nebeski, vječiti putnici!
Ko đerdan bisera preko plavih stepa
jurite vi, kao i ja, prognanici
u tu zemlju južnu sa sjevera lijepa.

Tko li vas to goni: Odluka sudbine?
Il zavist potajna? Il glas zlobe žive?
Il ne podnosite zločina težine?
Ili prijatelja laži zajedljive?

Ne! Vama dodija žeđ tih njiva gladnih…
Strasti i stradanja — tuđa su vam ona!
Vi, vječito slobodni i vječito hladni,
nemate domaje, nemate progona.

_________________________________ 

Prorok

Otkako mi je vječni sudac
Sveznanje dao svog proroka,
U očima ja ljudi čitam
Stranice zlobe i poroka.

I objavljivat ljubav stadoh,
Nauk pravi Istine same,
Al tad su stali bližnji moji
Kamenje bijesno bacat na me.

I pepelom tad posuh glavu,
Iz grada bježah ja skitnica,
U pustinji otada živim
Na božjoj hrani kao ptica.

Čuvajuć zavjet Iskonskoga
Tu sva me bića slušat znaju,
I same zvijezde slušaju me,
Dok radosno trepereć sjaju.

A kada opet užurbano
Ja probijem se bučnim gradom,
Starci uz osmijeh samoljublja
Potomstvu zbore svome mladom:

“Gledajte: to je primjer za vas!
On ohol bješe, ne htje s nama;
Budala, htjede uvjerit nas
Da Bog mu zbori na usnama!

Gledajte, djeco, sad na njega!
Kako je tužan, glednite ga!
I blijed, i slab, i gô, i bijedan,
I kako svaki prezire ga!”

_________________________________  

Pesnikova smrt

Pogibe pesnik, rob svoje časti,
Pade pod kletvom jezika zlih,
S metkom u srcu, odmazde žedan,
Sad i dušom ponosnom spi.
Pesnička duša ne podnese
Sitnih uvreda sram;
Ustade protiv celog sveta
I pade boreći se sam.
Pogibe! I čemu plakati sada,
Hvale i suza izlišan je hor,
I čemu žalost i pokajanje
O smrti njegovoj zbor!
Zar niste nekad baš vi gonili
Njegov slobodni divni dar,
Iz obesti raspirivali
Tek ljubomore zapreteni žar.
Radujte se! Poslednjih muka
Podneti nije mogao jad.
Ko baklja utrnu božanski genije,
S vencem na čelu svenu mlad.
Ubica podli srca tvrda
Prekide njegov plemenit dah
I bez milosti na nišan uze
Genija živog – ne bi ga strah!
I nije čudo. Iz tuđine
Ko mnogi, jurnu i on u lov
Za srećom, čašću, činovima,
Zabasa k nama na sudbe zov,
I smejući se, prezirao je
Svetinje naše i sve nas,
Čak i genija božanski glas!
Pojmio nije na kog se digo
U taj krvavi kobni čas ! . .

Pogibe i sad je samo sen,
Podoban onom sanjaru blagom
Što ga opeva s iskonskom snagom
Kako ko ljubomore plen
Ko i on pade pod rukom svirepom.
Zašto ostavi domaće radosti
I prijatelje iskrene, časne,
Sa žarom duše slobodne, strasne,
Što stupi u svet prepun gadosti?
On koji poznade ljude u ranoj svojoj mladosti,
Zašto je verovao njima i njinim lažnim maskama?

Oni mu skidoše venac, na čelo staviše novi,
Uvijen lovorima, al’ venac patnje trnovi;
Skrivene igle naneše
Svirepo njemu ranu
Krva sa čela mu bleda na crnu zemlju kanu.
Otrovaše mu mučki poslednje njegove dane
Plešuć i šireć spletke o njemu na sve strane,
I on zatvori oči, duboko žedan osvete
I gnevan zbog prevarenih nada sa ovog sveta krete. . .
Prekrasnih pesama zamukoše zvuci
I nikad se neće razlegati više,
Onemela lira u njegovoj ruci,
Divna mu se usta navek zatvoriše.

Vas ja žigošem, nadmene potomke
Podlošću strašnom čuvenih dedova
Što ropskom petom zgaziše odlomke
U igri sudbe propalih rodova !
Vas koji oko prestola puzite,
Slobodi, Geniju, Slavi kobite !
Zakon vas štiti silni, svemoćni,
Sud su i pravda pred vama nemoćni !
Al’ ima Boga, vi čeda razvrata !
Sudija strašni vas će dostići,
Nepokolebljiv pred sjajem zlata,
Vaše će misli, dela pronići.
Ništa vam neće tad pomagati
Pred njime padati, podlo lagati !
Svu vašu poganu krv uzalud ćete dati
Al’ krv nevinu pesnika nećete njome sprati !

_________________________________  

Prosjak

Kraj vrata manastira sveta
Trese se ispružena ruka.
To prosjak vapi, slab i setan
Od gladi, žeđi i od muka.

Za koru hleba moli jadnik,
Oko mu piju jadi pusti;
Al’ neko tada kamen hladni
U ispruženu ruku spusti.

Tako ja prosih ruku tvoju,
Dok suze kapahu polako;
I ti se svetlu nadu moju
Obmanula zauvek tako.

_________________________________  

Pehar života

1.

Pijemo pehar sav svoj vek
S mrenama preko zene,
Dok suze naše, pale tek,
Sred pozlate se pene.

2.

A kada nam, u smrtni čas,
S očiju spadne mrena,
Tad sve što plenilo je nas
Nestane istog trnena.

3.

I vidimo, kad dođe dan,
Da prazna je ta čaša,
Da piće iz nje, beše – san,
I ona sama – nije naša.

_________________________________  

Princeza iz mora

Kupa po moru princ konja u peni.
Začuo: “Prinče, okreni se meni!”

Dok frkće, striže, dok leti mu griva,
Konj prska, pljuska i sve dalje pliva.

“Ja sam kći carska” – glas onaj ga sledi,
“Hajde, s princezom noć, prinče, provedi!”

Evo, nad vodom i ruka već plovi,
Prinčevog konja za uzdu sve lovi.

Izroni, zatim, i prekrasna glava.
S kosom joj morska upletena trava.

Plave joj oči, i pogledi strasni –
Kapi po vratu, ko biseri krasni.

Princ smera: “Pričekaj, beštijo lepa!”
I naglo, čvrsto za kosu je ščepa.

Snažno je dokopa ratnička ruka:
Ona se brani, i moli, i kuka…

Brzo ka obali princ i plen plove.
Stigli su. Drugove hrabre princ zove.

“Dolazi, družino, ne budi lena!
Gle’te do kakvog sam došao plena…

Što ste u zbunjenoj gomili stali?
Takvu lepotu zar niste još znali?”

Princ se tad osvrnu…zbunjeno kroči:
I kriknu! Zgasnuše ponosne oči.

Na pesku ležaše, vide on lepo,
Čudo iz mora sa zelenim repom.

Rep mu, zavijen u košulju zmije,
Skoro iznemogo, trese se, vije.

Pena, ko potok, sa čela mu nagla,
Oči mu prekrila samrtna magla.

Hvataju pesak pobledele ruke,
Usne još lepeću prekorne zvuke…

Ode princ setan, ko ranjena zver,
Pamtiće uvek tu carevu kćer!

_________________________________  

Predskazanje

Doći će dan, Rusiji crni dan,
Kad pašće čak i carski presto sam,
I ljubav ta, kad biće rulji strana,
I krv i smrt, kad postaće nam hrana.
Za decu kad, i za nevine žene,
Ne može mač ni zakon da pokrene;
Kad kužni smrad od usmrćenih tela
Obiđe sam sva naša tužna sela,
Na svaki mig, da žrtve mu se daju;
Haraće glad po našem dragom kraju.
Kad rumen ta oboji vode reka,
Susrešćeš ti i moćnoga čoveka -
Kad poznaš ga, razumećeš tu dramu
I shvatićeš njegovu strašnu kamu:
I drži se! – tvoj plač i tvoji krici
Mamiće smeh u očajničkoj bici.
I mračno sve, znaj, biće tad toliko,
Ko njegov plašt sa uzvišenim likom.

_________________________________

Rastali smo se

Rastali smo se. – No lik lijepi taj
I još u srcu nosim svom,
Ko lijepih dana odblijesak i sjaj,
Ko ljubav – dušu miluje mi njom.

Strastima drugim predadoh se sam…
Al’ vječno ja se sjećam lika tvog:
Napušten hram je ipak osto hram.
Odbačen idol ipak osta – bog!

_________________________________  

Ruska pesma

1.

Pahulje snežne vetar roji,
Što li se cura lepa boji
Da sama ode
Po vedro vode?
Ko pop kad pokojnika prati,
Ta vejavica dugih sati
Peva i traje,
Pas čuvar bi da nekud beži,
Grizući lanac, zlobno reži
I laje…
2.

Al’ ne ni pasji lavež ružni,
Nit’ vapaj vejavice tužni
Strah tako budi
I ledi grudi:
Dragi je umro, strepi od njega;
Pojaviće se, bleđi od snega,
Reći će, zao:
“Ti, nevero…” – u snežnoj huci
Pokazaće joj prsten na ruci
Što joj ga dao.

_________________________________  

Stance

Zavičajne čame dosta mi je,
dalje, dalje, u krvavi boj.
Tu će, možda, prestati da bije
srce, koje lik ispuni tvoj.

Ne, ja tvoje ljubavi ne tražim,
neću da te strašću uzburkam;
smrt i krv bih da gledam, da blažim
i prelivam svojih grudi plam.

Neka padnem u ljutom ograšju.
Neće mene oplakati svet,
nikog više neće svojom strašću
potresati ovaj život klet.

Leta mladih sveta obećanja
sudbina će prekratiti tu
gde ću se bez misli, bez roptanja
smiriti u žuđenome snu.

Ali ako u snu tom pečalni
san ljubavni dalje snivam ja,
ako li mi ko pratilac stalni,
sudbom poslat, lik tvoj svuda sja;

ako onde sred dalekih strana
gde se duša nada naći lek,
ne iščezne trag dubokih rana
koje usud nanese joj prek;

o, pogledom tad ozari lepim
onog koga vuče gorda strast,
ko od ljudi i muka ne strepi
i za domovine pašće čast;

ko je nekad, s tajnim ushićenjem,
kroz suza te posmatrao roj,
i budeći ljudsko sažaljenje
tako osmeh voleo je tvoj.

_________________________________  

Stijena

Oblak zlatni zanoćio
Na grudima đžina – stjene;
A jutrom rano otplovio
Azurom vaseljene…

Al’ stjena vlažna postala je…
Sve dane i sve noći
Tuži – jer sama ostala je
Plačuć u samoći.

_________________________________  

Sam u noći idem prema drumu

Sam u noći idem prema drumu,
Što kroz maglu ljeska se u gori.
Sad pustinja nijemo sluša boga,
I sa zvijezdom zvijezda sada zbori.

Veličanstvom sijaju nebesa.
Plavim sjajem nebo zemlju zali.
Što to bolno osjeća mi srce?
Čeka l’ nešto il za nečim žali?

Ne nadam se ničem od života,
Niti žalim za ičim, što minu.
Samo mira tražim i slobode,
Zaspat žudim – nestati u tminu.

Al ne žudim hladni san mrtvaca;
Zauvijek usnut ja bih htio tako,
Da mi život u grudima dršće
I da grudi dišu mi polako.

Da noć i dan, mazeći mi uho,
O ljubavi slatki glas mi zbori,
Da nada mnom silan, vječno zelen,
Stari hrast se njiše i šumori.
_________________________________  

Susetka

Teško da ću iz tamničke tame,
Dan je duži od godine same;
I moj prozor je tako visoko!
I kraj vrata bdi stražarsko oko!

Već bih umro sred krletke slepe
Da mi nije još susetke lepe!…
Danas sam joj i klimnuo glavom
Kad je videh u razdanju plavom.

Razdvojene, to ropstvo nas združi,
Ista sudba – poznanstvo nam pruži,
Srodiše nas i jednaka htenja –
Okov s okna, taj znak zatočenja;

Zorom samo kraj prozora sedam,
Pogledu se svom nesitom predam…
Preko puta, na prozoru niže,
Najedanput zavesa se diže.

Pogleda me vragolanka plava!
Klonula joj na dlanove glava.
Ko od vetra, niz obla ramena
Skliznula joj marama šarena.

Sva se, mlada, po grudima bledi,
Uzdišući, kraj prozora sedi,
Misli krije, baš kao ja, smele,
Tužne oči slobodu bi htele.

O, ne tuguj u toj mračnoj kući…
Kad zaželiš – i kavez će pući,
I nas dvoje, ko božije ptice
Prhnućemo u drage ravnice.

Ukrašćeš mi od oca svog ključe,
Pa ćeš stražu gozbom da odvučeš,
A ja s ovim što ovuda šeta…
Već ću i sam, kad počne da smeta.

Biraj samo kad je mrak, tišina,
Ocu nalij što jačega vina,
Za znak meni – uz večernju senu
Istakni mi maramu šarenu.

_________________________________  

San

U podnevnoj jari, na tlu Dagestana,
Sa metkom sred grudi ja zatvorih oči.
A sve se još puši duboka mi rana,
Dok krv se iz mene u kapima toči.

Sam ležah u pesku sred vrele doline;
Zbijeno mi stenje u pogledu sja:
Oprljilo sunce rub žute planine,
Pa žeže i mene — no mrtav sam ja.

I usnih tad gozbu u rodnome kraju
Gde radosno plamti u ognjima cela;
Med’ ženama mladim, u cveću i sjaju,
Da vesela priča o meni se prela.

Al’ jedna je tamo van priča tih bila
I sedela sama sa mišlju dubokom,
I šta li je samo ta lepojka snila,
Kad tuga joj tako ispunjava oko;

Da, ona je snila sad kut Dagestana,
Leš znani što leži za pšeničnom stazom:
Sred grudi mu dimi i crni se rana,
A krv mu se toči sve hladnijim mlazom.

_________________________________  

Tebi

1.

Pa zbogom ! – Sad nismo već dvoje,
I zadnji put stežemo ruke;
Pa zbogom ! – Sad srce je slobodno tvoje . . .
Tek s drugim ga čekaju muke.
Ja znam da će porivi bola
Još jednom ovladati njime,
Kad dopre mu istina gola
I sazna za umrlog ime.

2.

Postoje ti zvuci što plamte,
Od oholog sveta skriveni –
Al oni se večito pamte:
Ko život su s dušom sliveni;
U njima sni minuli stoje,
Ko grob što sve zanavek prima;
Razume ih jedino dvoje,
I dvoje zadrhti pred njima !

3.

Za tren smo mi zajedno bili,
Šta večnost pred njime sad vredi !
Svu slast smo za tren taj mi pili,
I spalili poljubom jednim;
I zbogom ! – Ta ljubav je naša,
I zato bez žalosti beži:
Jer kraj nam se činio strašan,
Al susret bi bio još teži!

_________________________________  

Trenutak smo zajedno bili

Trenutak smo zajedno bili,
no vječnost je ništavna pred njim!
U poljubac čuvstva smo slili
i spalili poljupcem jednim.
Zbogom! Jer ljubismo kratko
čemu da tuga te steže?
Razdijelit se ne bješe lako,
no sastat se bilo bi teže!
_________________________________ 

Terekovi darovi 

Divalj, ljutit, Terek juri
Dok mu stene urlik kriju,
Njegov plač je sličan buri,
Suze mu visoko biju.
Ali kad se stepom prospe,
Tad se smiri Terek beli,
Pa kad Kaspij-moru dospe,
Lukavo mu, mazno, veli:

,,Razmakni se, starče-more,
Primi talas zamoreni!
Prošao sam mnoge gore,
Za odmor je vreme meni.
Ja sam rođen na Kazbeku,
Dojila me neba čeda,
Stalno spremnog da čoveku
Vlast nad sobom samim ne dam.
Tvojoj deci ja za radost
Rodni Darjal sav razorih,
Oblutaka celo stado
Za njih, tako, evo, stvorih.”

Ali, prilego uz pesak,
Kaspij ćuti, ko da sneva;
No Terek, uz nežni pljesak,
Opet starcu tiho peva:

„Poklon sam ti dati voljan!
Poklona ti evo vrednog:
Kabardinca s bojnog polja,
Kabardinca hrabrog jednog;
Skroz pancirom zamotana,
S nalakticom od čelika,
Na kojoj je iz Korana
Svetog stiha zlatna slika.
Sumorno je veđe svio,
S brkova mu, gustim krajem,
Mlaz je sparne krvi lio,
Da ih boji purpur-sjajem.
Iz pogleda umrtvljenog
Stara mržnja opet bije;
S temena mu otkrivenog
Zavetni se perčin vije.”

Ali, prilego uz pesak,
Kaspij čuti, Kaspij drema;
Terek, pomalo već besan,
Novu priču starcu sprema:

„Uzmi, stari, poklon sjajni!
Šta su drugi naspram njega?
Ja ga dosad velom tajni
Čuvah sam od sveta svega.
Doneću ti s talasima
Kozakinje telo skrito,
S mrkobledim ramenima
I s vlasima kao žito.
Lik joj krije tužne dane,
Sklopljene joj slatko oči,
A na grudi, s male rane,
Crven joj se mlazić toči.
Za devojkom, za lepotom
Mnogi junak će kraj voda
Iz kozačkih sela, potom,
Tugovanju da se poda.
Osedlaće vranca svoga
I u gori će, u boju,
Sresti nož Čečenca zloga,
Izgubiti glavu svoju.”

Tad zaćuta Terek ljuti,
A na val je, ko sneg bela,
Već ispranih vlasi žutih,
Bleda glava izletela.

I u blesku strašne vlasti
Skoči starac ko oluja,
Dok mu vlaga silne strasti
Tamnoplavim okom buja.

Razigra se, prepun sreće,
Pa zagrljaj moćni sklopi
I svu vodu što naleće
Uz ljubavni romon popi.
_________________________________  

Uz portret

Ko mali kuštravko je živa,
Ko leptir sred krinovih kruna;
I prazna reč, značenjem siva,
U ustima njenim je puna.

Al’ duga joj ljubav ne prija:
Od navike duša joj trne,
I kliznuće ona, ko zmija,
Ko ptica će mala da prhne.

Te veđe će, kao od šale –
I radost, i tugu da stvore.
U oku joj – neba se pale,
U duši joj – crni se more!

Čas iskrenost sva biti ume,
Čas evo skroz lažljivog stvora!
I ne može da se razume,
No zato se voleti mora.

 _________________________________ 

Vali i ljudi

Protiču valovi jedan za drugim,
Pljušte uz potmuli huk;
Prolaze ljudi u grupama dugim
Jedan za drugim, uz muk.
Slobodni val mesto studeni neće
Ni topli podnevni zrak;
Ljudi bi dušu… al’ iz nje još veća
Izbija studen i mrak!

 _________________________________ 

Zbogom, Rusijo…

Zbogom, Rusijo, ti prljava
zemljo robova i gospode,
zbogom i vi, odijela plava,
i ti, njima poslušni rode.

Možda ću iza kavkaskog zida
pobjeć od tvojih paša svih,
od svevidnoga njina vida,
ušesa njinih sveslušnih.

_________________________________  

Znam da je kraj

Znam da je kraj; Al’ te ko san
S portretom nosim ja i sad:
Taj spomen bled na lepši dan
Meni u duši vida jad.

I kad se novoj strasti dam
ne mogu biti bez sna tog:
Napušten hram je-ipak hram,
Svrgnuti idol-ipak Bog.

_________________________________  

Za N.I.

Ja ne zaslužih možda sreću
Ljubavi tvoje – sudit neću,
No san moj i uzdanje žarko
Ti si nagradila tek varkom,
I zato moram reći ja
Da nepravedna si i zla.
Lukava nisi poput zmije,
Samo pred novim utiscima
Otporna tvoja duša nije;
U njoj trenutak svu vlast ima
I mnogi su ljubimci njeni,
A niko najdraži međ’ njima,
- No uteha to nije meni.
U dane kada, tebi mio,
Ja mogoh reći sudbi: hvala,
Celov si nežno meni dala
Što znak je oproštaja bio,
No žeđ, kad mori dah vrućine,
Neće od kapi da umine.
Kad bi ti sudba bar još dala
To što si mirno proćerdala;
No ne zaboravljaju žene
Onog ko voli poput mene;
Zato će na te, u čas slasti,
Ko pokor uspomena pasti
I mučiti te pokajanjem!
Kada prokune s preziranjem
Ništavni svet taj moje ime,
Ti ćeš sa strahom žaliti me,
I prestupničko saučešće,
Krivicom tvoju dušu ješće!

_________________________________  

Zavet

Sastanka s tobom, brate,
Željan je prijan tvoj:
Jer smrtni čase krate
Mlađani život moj!
A ti ćeš doma, druže –
Poruči…ali šta!
Svi behu hladne duše
Dok gonjen bejah ja!

No zapita l’ od ljudi
Ma ko – ti reci tad:
Tane mu probi grudi
Iskoči život mlad!
Ranjen u tuđem kraju,
Za cara prijan moj
Pade; i zavičaju
On posla pozdrav svoj.

Oca i majku ako
Zastaneš žive, ti
Ne zbori njima tako,
Strašno je to za nji’:
Bolje im reci: živ je,
No lenj je glas da da –
A kad će da se vrati,
To bog jedini zna!

Susetka ona mlada,
Kad dođeš ti, već znam –
Pitati neće tada,
Već ti joj kaži sam.
Njoj reci, dragi brate,
Redom po istini:
Nju pusti neka plače,
To ništa ne čini…

_________________________________ 

Пророк

С тех пор как вечный судия
Мне дал всеведенье пророка,
В очах людей читаю я
Страницы злобы и порока.

Провозглашать я стал любви
И правды чистые ученья:
В меня все влижние мои
Бросали бешено каменья.

Посыпал пеплом я главу,
Из городов бежал я нищий,
И вот в пустыне я живу
Как птицы, даром божьей пищи;

Завет предвечного храня,
Мне тварь покорна там земная;
И звезды слушают меня,
Лучами радостно играя.

Когда же через шумный град
Я пробираюсь торопливо,
То старцы детям говорят
С улыбкою самолюбивой:

“Смотрите: вот пример для вас!
Он горд был, не ужился с нами:
Глупец, хотел уверить нас,
Что бог гласит его устами!

Смотрите ж, дети, на него:
Как он угрюм и худ и бледен!
Смотрите, как он наг и беден,
Как презирают все его!”

Prorok, Mihail Ljermontov

Nema ništa paradoksalnijeg od ženskog razuma: žene je teško uveriti u nešto; treba ih dovesti dotle da se same uvere; dokazi kojim one nište svoje predrasude vrlo su originalni; da bi se naučila njihova dijalektika, treba naopako okrenuti sva naučna školska pravila logike. (Mihail Ljermontov)

 

AUDIO

Парус (Jedro)