Novalis

1772. godine rođen je njemački pjesnik Novalis, pravim imenom Friedrich Leopold Freiherr von Hardenberg, lirik magičnoga idealizma. Studirao je filozofiju u Jeni, pravo u Leipzigu te rudarstvo u Freibergu. Smrt njegove velike ljubavi, Sophie von Lühn, koja u 15-toj godini umire od tuberkuloze, ostavila je pečat na cijelom njegovom stvaralaštvu. Bio je u dodiru s romantičarskim krugom u Jeni. Uz prozna djela autor je glasovitih “Himni noći” u kojima se ritmička proza i stihovi sjedinjuju u zanosan slavopjev noći, u slavu magičnog prostora, čiji su zagonetni simboli ljubav, požuda i smrt. Umro je od tuberkuloze 25. marta 1801. godine.

 

Čežnja za smrću
Himna
Pesma

 

________________________________ 

Čežnja za smrću

Hajdemo sad gde vlada mrak,
u zemljine dubine,
veselog polaska je znak
bol ovaj pun divljine.
Čun uski će za tili čas
prevesti k žalu neba nas.

Neka se slavi večna noć,
san večni nek se slavi.
Pregrejala nas dana moć,
jad nas sprži i savi.
Tuđine siti, u svoj dom
želimo natrag, ocu svom.

Šta će nam ljubav, vernost šta,
kad svet ne ceni ovo?
Za staro jedva ko da zna,
pa čemu onda novo?
Samotno, žalno svetom gre
onaj kom prošlost znači sve.

Prošlost, kada je plamen jak
prožimo čulo svako,
kada su očev lik i znak
viđali ljudi lako,
to je veliki njihov broj
još ličio na uzor svoj.

Prošlost, kad još kroz drevni vrt
izdanci cvahu mladi,
kad iskala su deca smrt
nebeskog carstva radi.
Kad ljubav slomi mnoge tu,
mada i sreće glas se ču.

Prošlost, kada nam i sam bog,
zboriti žarko stade,
i mladi cvet života svog
s ljubavlju za nas dade,
primivši na se bol, da nas
u večiti uvede spas.

Sa čežnjom naziremo nju
gde mrkla noć je skriva;
žeđ nam na ovom hudom tlu
neutoljena biva.
U rodni zato hajd’mo kraj
gde blista svetog doba sjaj.

Šta povratka da spreči tok? -
dragih nam davno nema.
Njih grob je našeg žića rok,
hvata nas tuga nema.
Okončan sad naš je let -
sito je srce – pust je svet.

Beskrajno, tajno kroz nas sad
slađana jeza struji -
ko iz dubina da naš jad
u odjek nama huji.
To dragi čeznu, pa nam, ah!
poslaše svoje čežnje dah.

Nevesti slatkoj hajd’mo mi,
gde Isus vlada milo -
Svi što volite, tužni svi,
čekajte suton čilo.
San će skrhati lance zla,
našem će Ocu da nas da.

________________________________ 

Himna

Mora li se uvijek jutro vratiti?
Ne prestaje li nikad sila zemaljska?
Nesretna djelatnost troši
Nebesku rumen noći?
Hoće li ikada tajna žrtva ljubavi
Vječito goreti?
Odmjereno bješe
Svijetlu njegovo vrijeme
I bdijenju.
Ali moć je noći izvan vremena,
Vječito je trajanje sna.
Sveti snu!
Ne usrećuj previše rijetko
One koji su noći posvećeni
U svagdanjem zemaljskom radu.
Samo te luđaci ne prepoznaju
I ne znadu ni za kakav san
Osim u sjeni,
Koju na nas bacaš, sažalno
U onom sumračju
Istinske noći.
Oni te ni ne osjećaju
U zlatnoj bujici grožđa,
U čudesnom ulju
Bademova stabla
I smeđem soku maka.

Oni ne znaju
Da si to ti,
Koji oblijetaš grudi
Nježne djevojčice
I od krila njenog stvaraš nebesa.
Ne slute,
Da iz starih priča,
Otvarajuć nebo, ti se približavaš
I nosiš ključ
Za stanove blaženih,
Šutljivi vjesniče
Beskrajnih tajna.

________________________________  

Pesma

Jednom, kad brojke i znamenja
ne budu ključ za sva stvorenja,
kad svak što peva, ljubi, sanja
imao bude više znanja
od svakojega učenjaka,
kad svet iz dubokoga mraka
počne ko stvarni svet da hodi
prema životu i slobodi,
kad svetlost se sa senkom spari
u pravu jasnost sviju stvari,
kada se uvidi da večna
zbivanja svetska neizrečna
u bajci i u pesmi leže, -
namah će da se tad razbeže
samo od jedne reči tajne
prilike mrske i očajne.
________________________________ 

Hymne

Wenige wissen
Das Geheimnis der Liebe,
Fühlen Unersättlichkeit
Und ewigen Durst.
Des Abendmahls
Göttliche Bedeutung
Ist den irdischen Sinnen Rätsel;
Aber wer jemals
Von heißen, geliebten Lippen
Atem des Lebens sog,
Wem heilige Glut
In zitternde Wellen das Herz schmolz,
Wem das Auge aufging,
Daß er des Himmels
Unergründliche Tiefe maß,
Wird essen von seinem Leibe
Und trinken von seinem Blute
Ewiglich.
Wer hat des irdischen Leibes
Hohen Sinn erraten?
Wer kann sagen,
Daß er das Blut versteht?
Einst ist alles Leib,
Ein Leib,
In himmlischem Blute
Schwimmt das selige Paar. -
O! daß das Weltmeer
Schon errötete,
Und in duftiges Fleisch
Aufquölle der Fels!
Nie endet das süße Mahl,
Nie sättigt die Liebe sich.
Nicht innig, nicht eigen genug
Kann sie haben den Geliebten.
Von immer zärteren Lippen
Verwandelt wird das Genossene
Inniglicher und näher.
Heißere Wollust
Durchbebt die Seele.
Durstiger und hungriger
Wird das Herz:
Und so währet der Liebe Genuß
Von Ewigkeit zu Ewigkeit.
Hätten die Nüchternen
Einmal gekostet,
Alles verließen sie,
Und setzten sich zu uns
An den Tisch der Sehnsucht,
Der nie leer wird.
Sie erkennten der Liebe
Unendliche Fülle,
Und priesen die Nahrung
Von Leib und Blut.
Himna,  Novalis

Poezija leči rane što ih zadaje razum. (Novalis)

 

 

 ________________________________ 

Georg Filip Fridrih fon Hardenberg alijas Novalis (od de novaill), iz prastare plemićke loze, rođen je 2. maja 1772. u Obervizenštetu u Kursaksoniji na porodičnom dobru, sekularizovanom dominikanskom manastiru. Novalis je idealnotipični karakter romantične prirode, te simbolizuje rani nemački romantizam kao nikoji drugi pesnik. Hese ga je nazvao “genijalnim osnivačem prve romantičarske škole”. Susret sa Šilerom u Jeni ga je okrilatio, a Rajnhold, Fihteov prethodnik, uveo ga je u osnove Kantove filozofije, Lajpciški genius loci ga je oplodio i još silnije nadahnuo. Tu je susreo Fridriha Šlegela, koji će, onda Vinkelmanovim duhom ponesen, postati kongenijalni poznavalac antičke poezije. Šlegel je u Novalisov religiozni humanizam uneo osnove estetičkog humanizma. U Vitenbergu, gradu strogog luteranskog pogleda na svet, okončaće Novalis svoje studije. U dva maha je bio veren – najpre sa trinaestogodišnjom Sofijom fon Kun a potom i sa Julijom fon Šarpentije, ćerkom svoga učitelja.        Ono što karakteriše Novalisovu stvaralačku energiju čini nekoliko stadijuma: Prvi čini ispolinska snaga doživljaja smrti njegove verenice Sofije fon Kun. Otad je uporište njegovoj egzistenciji eshatološko, onostrano.To iskustvo će rasplamsati njegovu fantaziju i od njega učiniti romantičara. NJegova velika “Himna noći”, najdublja filozofija smrti, nastaće u ovom stadijumu. Mističar, mag i majstor fantastike, postaće prednaznačitelj Hegelovog sistema. Mnogo godina bavio se filozofijom i fizikom. Francuska revolucija, Fihte, Gete i Šlegel najviše su uticali na Novalisovu filozofsku poetiku.        Novalis radikalizuje moć i snagu “ja” do sotiriološke (isceliteljske) snage celog univerzuma. On razlikuje filozofiju u “uobičajenom” smislu od “prave” tj. transcendentalne filozofije. Šest “Himni noći” su ritmička proza s utkanim rimovanim stihovima, pisane su jezikom najviše muzikalnosti i lepote. Novalis veliča smrt kao prelaz u viši bogopredani život i noć kao beskrajno carstvo poezije i sna, kao mističko sjedinjenje sa božanskom ljubavlju. Novalisov roman u fragmentu “Hajnrih od Ofterdingena” trebalo je da bude romantični antipod Geteovom “Vilhelmu Majsteru” za koji je Novalis apodiktički držao da je “fatalna i besmislena knjiga”.        Novalisov “magični idealizam” progovara najpotpunije u neizrecivoj punoći aforističkih ideja o religiji, poeziji, prirodnim naukama, koje je Fridrih Šlegel objavio u “Ateneumu” (1798). Racionalno znanje njegove epohe biće tim fragmentima kroz “potenciranje”, kako on svoje mišljenje naziva, pretvoreno u šifru iracionalnog. Novalis sjedinjuje u svom delu infantilnu hrišćansku pobožnost sa dubokom filozofskom spekulacijom. Osnovna struktura Novalisovog pesništva je prodor transcedentnog u imanentno i neka vrsta korelativne otvorenosti za ovostrano iskustvo u transcedentnom.        Hugo Fridrih u “Strukturi moderne lirike” veli da je Novalis svojim pesništvom odredio pojam buduće poezije i da njegove teorijske refleksije o poeziji nadrastaju njegovu poeziju. Vilhelm Diltaj pak ističe u Novalisovom delu suštastveni momenat posredovanja filozofije i pesničkih ideja, odnosno njihovog prožimanja. Diltaj veli da u Novalisovom delu samo pesnik sme tumačiti metafizičke spregove života od kojih filozof zazire. Time je distinkcija između filozofije i poezije postignuta, no samo za razliku od Fridriha, sa kontrernim naglascima: poezija dovršava ono što je filozofiji ostalo tajna.  Novalisova poruka je apoteoza čoveku čija se sveukupnost, oslobođena od prolazne egzistencije, uliva u totalitet besmrtnog života. Opaka bolest ga je sasekla 25. marta 1801. u nepunoj dvadeset i devetoj godini.      Zoran Andrić