Omar Hajjam

Omer Hajjam rođen je u Nišapuru, u provinciji Horasan u severoistočnoj Persiji. Podaci o godini njegovog rođenja nisu sasvim pouzdani, ali se većina njegovih biografa slaže da je to bilo 1048. Umro je u rodnom gradu 1122. godine. Sahranjen je u vrtu, jer je tadašnje sveštenstvo zabranilo da se kao jeretik sahrani na muslimanskom groblju.  Reč „hajjam” znači majstor za izradu šatora i najverovatnije se odnosi na zanat njegove porodice, jer sam Omer Hajjam bio je čuveni astronom, fizičar i matematičar. Humanističke i egzaktne nauke, posebno astronomiju, meteorologiju i geometriju, učio je u rodnom Nišapuru, potom u Balhu, koji je u to vreme bio značajan kulturni centar… Njegovom reformom persijskog kalendara, na kojoj je radio na čelu grupe naučnika od 1074. do 1079. godine, otvorena je nova era („Dželalova era”), prema nadimku sultana Melihsaha, Hajjamovog prijatelja, zaštitnika i mecene. Takođe je čuvena i njegova rasprava o algebri, koja je objavljena polovinom 19. veka u Francuskoj, a 1931. godine i u Americi. Kao fizičar, pisao je, između ostalog, i radove o specifičnoj težini zlata i srebra. Mada su egzaktne nauke bile njegova osnovna naučna preokupacija, Hajjam je, takođe, vladao tradicionalnim granama islamske filozofije i mogao je s jednakim autoritetom da govori o kur’anskoj egzegezi, kao i o delima velikih pesnika i mislilaca. Vreme u kojem je Omer Hajjam živeo bilo je nemirno, nesigurno, ispunjeno svađama i sukobima različitih islamskih sekti. On, međutim, nije mario za sektaške ili bilo kakve druge teološke prepirke. Budući među najprosvećenijim ličnostima toga vremena, bio mu je stran svaki, a posebno verski fanatizam. U meditativnim tekstovima koje je zapisivao tokom svog života ogleda se izrazita netrpeljivost kojom je posmatrao ljudsku zatucanost, kao i njegovo poimanje relativnosti svih vrednosti. Ispod epikurejskog plašta Hajjamove poezije lako je uočljiv pesimizam i prikrivena tuga. Uverenje da je jedina sigurna stvar na ovom svetu samo nesigurnost oko osnovnih pitanja našeg postojanja i ljudske sudbine uopšte, pesnika „Rubaija” čini srodnim agnosticima druge polovine 19. veka. Omer Hajjam je, slično Montenju, od svog skepticizma načinio prijatan „duhovni jastuk”, na kojem je barem povremeno mogao da zaboravi gorčinu i razočarenja življenja. Pravu mudrost video je samo u tome da čovek u punoj meri iskoristi kratak period svog života, koji se ne vraća. Popularnost koju je Omer Hajjam kasnije stekao na Zapadu može se pripisati prvenstveno tom uspešnom amalgamu epikurejstva i stoicizma, tako tipičnom za autora „Rubaija”.

 

Bog i vjera
Cigla u zidu
Čovjek i svijet
Da je vjernost
Koliko ispaštamo
Ljubav i vino
Ništavni i uzvišeni
Ne oplakuj
Prošlost ne pominji
Ponijeti nećeš
Pepeo postaje

__________________________________ 

Bog i vjera

Uzalud se ljudi među sobom glože,
Ti si, koji meni put pokazat’ može.
Kaži mi ga! Druge ja slijedit’ neću,
Jer su svi prolazni, a ti vječan Bože!

Vjeru od bezvjerja samo časak dijeli,
spoznaju od dvojbe isto tako – veli
mudrac; zato dobro taj časak cijeni -
za me časak traje naš život cijeli!

Da ću jednom umrijeti – ja o tom ne dvojim,
eto zato ni najmanje smrti se ne bojim.
Na svijetu k’o amanet duša mi je data,
kad god hoće, da je vratim, ja pripravan stojim!

O, ti, koji svačije tajne misli znadeš,
koji svakom u muci tvoju pomoć dadeš,
Bože, primi ispriku i pokoru moju,
Ako zeru milosti za mene imadeš!

__________________________________

Cigla u zidu

Raduj se, iako stradanja beskrajnog će biti,
U polju Zodijaka – zvezda će večito biti:
Cigla, što od praha tvog napravljena će biti –
U zidine tvrđava tuđih – ugrađena će biti!

__________________________________

Čovjek i svijet

106.
Niko nije zavirio, otkad ovaj svijet posta,
Za sudbine zastor, mada kušalo je ljudi dosta.
Sedamdeset i dva ljeta ja danju i noću razmišljah.
Ali ništa ne doznadoh, neriješena tajna osta!

112.
Kakve nosi događaje ova noć – ne pitaj,
Za sve ono što dolazi pa će proć – ne ptaj.
Ti ovaj čas upotrijebi kao dobru zgodu:
Što je prošlo ne spominji, što će doć – ne pitaj!

114.
Kad jednom na zemlji ne bude nas – svijet će biti svijet,
Kad nam se izgubi i trag i glas – svijet će biti svijet.
I prije nego što smo bili mi – svijet je bio svijet,
I nama kad kucne zadnji čas – svijet će biti svijet.

135.
Bez moje sam privole na svijet došao,
I na njemu život u čudu gledao;
Protiv volje idem: dakle šta je svrha
Dolaska, odlaska – ja bih rado znao?

__________________________________ 

Da je vjernost

Nazdravi – i ne tuguj za životom što je prošao,
Predahni i uživaj u trenu što nije otišao:
U varljivoj prirodi – da je vjernosti bilo
Nikada na tebe red da se rodiš – ne bi došao!

__________________________________

Koliko ispaštamo

Nebesa, osim patnje – šta su dodala drugo:
Uzdigla biće jedno – da bi srušila drugo?
Kad bi nerođeni znali – koliko ispaštamo
Osim da žive – sve bi odabrali drugo!

__________________________________

Ljubav i vino

1.
Zbirka poezije i Burence vina,
Komad suha hljeba – i nijema tišina,
A ja i ti sami, oko nas pustinja.
Tu je carstvo a ne u kruni od rubina!

2.
Zora je, ustaj draga, izvore moje sreće.
Pij i sviraj na harfi, kraju se život kreće.
Ni oni dugo ne žive što dugo spavati mogu,
A oni koji su bili, nikad se vratiti neće!

9.
Dokle ćeš još brigom razbijati glavu?
Ustaj, jer je sada hora za zabavu,
kud pogledaš, svud se priroda zeleni,
Uzmi čašu – i pij prirodi u slavu!

22.
Vino, svirka i djevojke mlade,
Pa još rijeka i cvjetne livade!
To ti je raj – ne spominji pak’o
Drugog raja – vjeruj – ne imade!

__________________________________ 

Ništavni i uzvišeni

Mi srž radosti i rudnik tuge smo,
More pravde i poprište nasilja smo:
Ništavni i uzvišeni – savršeni i nedovršeni,
Slični zarđalom ogledalu i blistavom peharu smo!

__________________________________

Ne oplakuj

Za danom koji je prošao – ne tuguj,
Sutrašnjicu – što tek stiže – ne oplakuj!
Za onim što je prošlo, ili nije došlo – ne kukaj:
Radostan budi – život u vjetar ne rasipaj!

__________________________________ 

Prošlost ne pominji

Na latici ruže – proljećna rosa – lijepa je,
Na cvjetnoj livadi lice zaljubljeno – lijepo je:
O prošlim danima – šta god da kažeš, lijepo nije!
Srećan budi – prošlost ne spominji – jer danas, lijepo je!

 __________________________________

Ponijeti nećeš

Ne dozvoli da te patnje ovog svijeta slome,
K’srcu uzmi – sitne ni krupne galame:
Nek si živ i zdrav – u ovom svijetu prolaznome
Ni dukat ponijet’ nećeš – i da ga imaš, u kovčegu svome!

__________________________________ 

Pepeo postaje

Od dolaska i odlaska našeg – vajda gdje je,
Od konca našeg postojanja – klupče – gdje je,
Od vatre točka života – srce postojanja
Sagorijeva – i pepeo postaje – a dim – gdje je?

______________________________

Rubaije

1
Budi se! Jutro je u kotao noći
hitnulo kamen* do zvezda što će doći.
Lovac Istoka** stavlja zamku od svetla
i sultanov toranj u njenoj je omči. 

 2
Levom rukom* zora nebo milovaše
kad začuh u krčmi glas što dozivaše:
„Dok pehar života jošte soka ima
– budite se, mili, i punite čaše!“ 
3
Tek što začuh petka kako kukuriče
neko pred krčmom* iz glasa poviče:
„Otvorite vrata! Povratka nema,
jer ovo vreme brzo izmiče“. 

4
S novim letom* žarke se želje pojaviše
ali usamljenik traži mesto što tiše,
gde Mojsije belu ruku** ka grmu pruža
i tamo gde Isus*** pod zemljom uzdiše. 

5
Sa svojim ružama, Irem* nesta sa sveta,
i Džamšidov** vrč sa sedam neba
i planeta,
ali vino još uvek ima boju rubina
i vrt pored vode još uvek buja i cveta. 

6
David* je nem. Zato s pehlevi**
muzikom kreni!
Vina! Rumenovg vina dajte vi sada meni!
Čak i slavuj u vrtu od žute ruže*** traži
da njeno bledo lice uz vino porumeni. 

7
Dođi, napuni čašu i proleće
zimsku odeću kajanja odneće.
Znaj, kratak je put za pticu vremena.
Ona ne čeka, već brzo odleće.

 8
Hiljadu cvetova se s jutrom rascvetaše
a hiljadu drugih u prah se pretvoriše.
Prvi dani leta što donesoše ružu
Džamšid i Kaj Kubada* lepotom zaneše.
 
9
Sa starim Hajjamom dođi, druge ostavi.
Kaj Kubada i Kaj Kausa* sad zaboravi.
Neka se Rustem** bori kako sam to želi.
Neka na piru Hatim Taj*** bez tebe slavi. 

 10
Sa mnom sledi zelenu stazu onu
što deli pustinju i zemlju plodnu.
Tamo reč „zob“ i „vladar“ malo ko zna,
čak sultan Mahmuda* žale na tronu. 

11
Pod zelenom granom sa korom hleba,
vinom i stihom – više mi ne treba –
sa tobom što sad u divljini pevaš
– i divljina postaje deo neba. 

12
Za neke je sreća za živoga veka.
Drugi, pak, kažu: „Raj na nebu čeka“.
Troši to što imaš, pusti veresiju,
slatka je muzika sa bubnja daleka*. 

13
Ruža mi reče: „Osmehom tvojim
pozdravi svet u kojem stojim.
Svileni veo pašće sa mene
i vrt biće posut čarima mojim“. 

14
Nada što nekad u srcu postane
u prah nestaje, ali i zastane.
K’o snežno inje na pustinjskom pesku
zasja za časak, a onda nestane. 

15
Oni što zlatna zrna skupljaju, predani,
il’ puste da ih nose vetar i gavrani,
nikad ovu zemlju pozlatiti neće
ni ustat’ iz groba, jednom pokopani. 

16
U tom sjajnom Karavansaraju*
noću i danju gozbe ne staju,
carevi mnogi prolaze s pompom,
pa svi naposletku tiho nestaju. 

17

Dvorac gde Džamšid beše slavio i pio
lav i gušter čuvaju sve što je on bio.
Da mu divlji magarac dobuje po glavi,
Behram*, taj slavni lovac, san beše usnio.

18
Čak ni ruža nije toliko crvena
kao krv Cezara kad je prolivena.
Cvetovi božura* iznikli u vrtu
nekad lepe glave sad su uspomena.
 
19

Ta zelena trava na obali* reke
izvor njen prekriva k’o vitice meke.
Tu oprezan budi, jer ne možeš znati
da l’ taj izvor behu nežne usne neke.

20
Napuni, draga, vrč što danas briše
sutrašnje pretnje ili što se zbiše.
Znaj da sutra biću vekovima* star,
pa „juče“ i „sutra“ ne postoji više. 

21
Najbolje međ’ nama, što svud prvi biše
Sudbina i Vreme k’o grozd iscediše*.
Kad vrčeve svoje ispiše zaredom
odoše u miru – i nema ih više. 

22
Gde igramo sada – drugi su igrali,
a cvetovi letnji i tada su cvali.
Moramo li i mi nestati pod zemljom
– da bi nekom drugom ovo mesto dali? 
23
Uživaj dok te radost osvaja
U prah nam sudba život prekraja;
Prah smo i tamo svi ležaćemo
Bez vina, bez pesme i – bez kraja.
 24
Ovome što sve za danas sprema
i onom što se za sutra priprema
iz Mračne kule mujezin kliče:
„Budale! Nigde spasenja vam nema“. 
25
Mudraci i sveci uzalud se trude
o Raju i Paklu da nauče ljude.
Kada im prah večni zatvorio usta
odbačeni leže k’o proročke lude.  26
Pođi sa Hajjamom, pusti mudre priče
sigurno je samo da život promiče.
Jedno je istina, ostalo je tek laž:
Cvet kad jednom uvene, više ne niče. 
27
K’o mladić pomno sam doktore sluš’o
i mudraca reči željno sam kuš’o.
Na vrata njina odlazi često
al’ uvek izađoh kakav sam uš’o. 

28
Mudrosti seme beše mi setva,
al’ vrlo jadno okonča žetva.
Za sav moj napor, poruka osta:
„Dođoh k’o voda. Odoh k’o vetar.“* 
29
Pitanja su mnoga, a koje je preče:
ko smo, kud idemo – to niko ne reče.
Da l’ smo kao vetar što nasumce duva
ili kao reka što bez cilja teče. 

 30
Odakle ovde, bez volje, dođoh?
I kuda sada, bez volje, odoh?
Vinom zato utapam sećanje
na smelost Sudbine pred Bogom*. 
31
Iz utrobe Zemlje, kroz sedam kapija,
uspeh se i sedoh na sâm tron Saturna*.
Mnoge tad dileme na putu razreših,
al’ ne šta je to Smrt i šta je Sudbina. 

 32
Ključ za ta vrata uvek ću sniti
Prošlosti veo tajnu će kriti:
Dve kratke reči Tebe i Mene*
I posle više neće nas biti. 
33
Kad zavlada tama i opasnost vreba
koje svetlo Sudbe slediti nam treba?
I ja Nebo pitah šta je izlaz tada.
„Slepo verovanje!” – odgovor je Neba. 

34
Primakav’ krčag usnama dvema
pitah se šta mi sudbina sprema.
Čuh: usna usni šaptaše tiho –
„Pij, jer kad umreš – povratka nema!“ 
35
Za trenutak tom peharu uzdah se iskrao
pa spomenu uživanja koje je spoznao.
Dok mu hladne usne ljubim,
ja se pitam sada:
Koliko je poljubaca uzeo i dao? 

 36
Sinoć na pijaci ugledah lončara
kako mokru glinu* surovo udara.
A glina mu šapće najnežnijim glasom:
„Lakše, brate,
ja sam prah vremena stara“. 
37
Pij! Što da se žalim uzvišenom Bogu
što vreme protiče ispod naših nogu!
Za „sutra“ nerođen, a za „juče“ mrtav,
uživam za „danas“ – to jedino mogu. 

38
Ako staneš za tren na prag Poništenja
spoznaćeš za časak i Tajnu Življenja.
Gle, zvezde već blede i karavan kreće
Zori Ništavila. Žuri, sve se menja… 
39
Dokle oko svega podizati buku
i tražiti izlaz uz napor i muku.
Bolje biti srećan i sa jednim grozdom
nego s gorkim voćem ili praznih ruku. 

40
Kažem vam, mili, obraza čista:
kuća mi novim veseljem blista.
Jalovi razum gurnuh od sebe –
oženih ćerku vinovog lista! 
41
Za „jeste“ i „nije“* nikad nisam brin’o,
o „gore“ i „dole“ dileme prekin’o.
Jedino što želeh do kraja da saznam
bilo je šta znači – u suštini – vino. 

42
Odškrinuvši tiho na kafani vrata
Kroz sumrak Anđeo ruke mi se hvata.
Nosio je pehar na ramenu svome:
„Okusi“ – reče – „to je sok od zlata“. 
43
Voljom prirode to je grožđu dato
da sto sekti* zbuni i mudraca jato.
Alhemičar to je koji za tren oka
i sivo olovo pretvara u zlato. 

44
Taj moćni Mahmud*, gospodar ljudi,
svakog kod kog se sumnja probudi
u crnu hordu nevernih stavlja
i britkim mačem seče i sudi. 
45
Ostavi mudre neka se bave sobom,
ciljevima sveta i opštom teskobom.
Dođi sad sa mnom, daleko od buke, i
igraj se s’ onim ko se igra sa tobom. 

46
„Napolje, unutra, ovamo, onamo“:
Magičnih senki predstavu gledamo.
Na sceni* gde Sunce gori mesto sveće
Mi kao fantomi vrtimo se samo. 
47
Ako li vino koje si ispio
I ako usne koje si ljubio
U Ništa odu i ti Ništa budeš
Nećeš biti manji no što si bio. 

 48
Dok na obali reke mirisna ruža spi
sa starim Hajjamom dođi i rujno vino pi.
A kad ti Anđeo svoj tamni tovar pruži
– uzmi ga odmah bez reči i bez bojazni. 
49
Na šahovskoj tabli od dana i noći
gde se Sudba igra porazom i moći
čovek je figura, veća ili manja,
uklonjena jednom, natrag neće doći. 

50
Loptu nije briga šta je „da“ il’ „ne“,
da li će levo il’ desno da skrene.
Onaj ko te u tu igru bacio –
on zna šta čini, da stane i krene. 
51
Šta je napisano – ništa ne povrati.
Pobožnost i razum pomoć neće dati
da povučeš nazad ma i jedno slovo
kog ni tvoje suze neće izbrisati. 

52
Izvrnutu kupu što nad nama sja
zovemo Nebo. To je mudrost sva.
U smrtnome času tu pomoć ne traži:
ono je nemoćno, kao ti il’ ja. 
53
Ljudski lik je stvoren od praha zemljana,
kad su zadnje žetve zrna posejana.
Šta je prvo jutro Postanja pisalo
znaće zadnja zora Sudbinskoga dana. 

54
Na vatrenom ždrepcu* ovom,
sred nebeske tmuše,
Plejade** se Jupiteru po pleći rasuše.
Mada beše određeno da sâm budem tamo,
uđoše u moj perivoj od praha i duše. 
55
U vinu je odgovor gde istina niče.
Sufija se tome ruga – koga se to tiče.
Od kovine moje duše biće skovan ključ
što otvara vrata pred kojim on urliče. 

56
Kad svetlost poželim da ublažim tamu,
nekad jarost tešku, nekad ljubav samu,
ako u kafani samo za tren zasja –
biće mnogo jača no u praznom hramu. 
57
Znajuć’ tvoje zamke i vatreni meh
da l’ opasnom stazom lutati ja smeh?
Ti me nećeš, ipak, Sudbom oboriti,
želeći da pad moj pretvoriš u greh. 

58
Ti što čoveka stvori od zemne grude,
zmiju Raju zavešta i kazni ljude,
za sve grehove što nas zajedno kriviš
– oprosti, da Tebi oprošteno bude. 
59
Čuj me. Jedne noći, krajem Ramazana
Kad mlad mesec beše samo javka rana
Kod starog grnčara stajah sam u radnji
Sred ljudi od gline, kao senka strana. 

60
Ćupovi* što stoje ovde od davnina
nemi su i mirni, svuda je tišina.
Al’ jedan nestrpljiv iznenada viknu:
„Ko je ovde lončar, a ko li je glina?“ 
61
Uzalud ne beše što sam hteo znati
da li grudvu zemlje mogu sobom zvati.
Onaj ko mi od nje ovaj oblik dade
nekad me razdrobi i zemlji me vrati. 

62
Nikad srdit dečak ćup iz kojeg je pio,
sanjama i srcem i oblik njegov slio,
poželeti neće da taj spomen slomi,
ni u strašnom besu, ma kakav taj bio. 
63
U grobnoj tišini, kad utihnu buka,
ružni lonac reče: „Tuđa je to bruka.
Smejete se meni, al’ niko ne pita
da li je grnčaru zadrhtala ruka?“ 

 64
O krčmaru mrkom kod koga sam pio
jedan mi prošapta: „Đavolu je mio!“
Na to iskušenje, s prezirom uzvratih:
„On je dobar drugar, i uvek je bio! 
65
Uzdaha teških ćupu se iskralo:
„U staroj glini vlage je nestalo.
Daj mi da srknem voljenog soka.
Živnuću, možda, malo po malo!“ 

66
Razgovor ćupova jedan je prekin’o:
„Mlad mesec* na nebu konačno je sin’o!“
Svi u jednom trenu prenuše se: „Brate!
Eno nam nosača što donosi vino!“ 
67
Kada me Sudba jednom savlada
vinom mi telo umijte tada,
pokrov nek bude vinovo lišće
a grob nek bude kraj vinograda. 

68
Pepeo mog tela kad pokopan bude
k’o mirisna zamka privlačiće ljude.
Čak iskreni vernik zastaće nesvesno
da udahne vazduh kada prođe tude. 
69
Idolima davah svoju veru čednu,
sad sliku o meni načiniše bednu:
U plitkome vrču čast mi potopiše,
prodavši moj ugled tek za pesmu jednu. 

70
Pokajanje moje osećam k’o teg.
Možda to moj beše u pijanstvu beg.
Jer – proleće dođe i ruža procveta,
pa kajanje moje nestade k’o sneg. 
71
Iako je vino zaručnik izdaje
Pitanje moje večno će da traje:
Može li vinar za sebe da kupi
bar upola vredno od onog što daje? 

72
Sa nestankom ruže odlazi proleće,
listove mladosti sa sobom odneće.
I slavuj što tiho pevaše na grani –
da l’ će da se vrati, ili možda neće… 
73

 Ljubavi! Hajde sa Sudbom
da se udružimo
i žalosne sheme života skršimo.
Rasute komade skupićemo tada
da po želji srca opet sastavimo. 

74
Mesece slasti koja ne vene,
kad umrem, jednom seti se mene.
Koliko puta sjaćeš na nebu,
nad istom baštom – bez moje sene? 
75
Kad među goste prođeš,
k’o međ’ zvezdama,
travnom putanjom što je tvoja noga zna,
na mestu gde nekad ja samovah pijan,
okreni čašu – i iskapi je do dna!
 
 

Na nebesima ima zvijezda i Bik se naziva,
A na drugom vele da Zemlja počiva.
otvor’ oči, pa pogledaj: kol’ko magaradi
Među dvama bikovima živi i uživa.  (Omar Hajjam, Rubaije)