WEB SITE NEWS »

Paul Verlaine

Pol Verlen, veliki francuski pesnik, boem, alkoholičar, skitnica i raspusnik, bio je koliko opterećen porocima i slabostima, isto toliko obilno nagrađen darovima, a pre svega lirskim pesništvom. Njegova poezija, iako po osećanjima duboka i iskrena, po obliku savršena a po zvučnosti muzikalna, bila je takođe zahvaćena njegovim slabostima. Ona je zbog toga dvojstvena i u znaku neprekidne borbe između dobra i zla, između pobožnosti i bogohulništva, između lepog i ružnog, između razuma i ludila. Baš kao i njegov život. Verlen je rođen u Mecu, u oficirskoj porodici. Kad mu je bilo deset godina, otac ga je upisao u licej, na veliku žalost majke. Pri prvom susretu sa učenicima, kod svih je proizveo nepovoljan utisak svojom neprivlačnom pojavom: imao je nesimetričnu lobanju, dve izbočine na čelnim stranama, oči duboko usađene i neodređene boje, nos širok i spljošten, jabučice isturene, obrve guste i nakostrešene. Drugovi su zapazili još i njegovu preteranu stidljivost i nespretnost. Njegov najprisniji drug, koji ga je jako zavoleo, govorio je: „Njegova duša najdivniji je poklon koji se poželeti može“. Kad ga je isti drug doveo svojoj kući, roditelji su ga šapatom upitali: „Kakvo si nam to čudo doveo u kuću?“ U doba polnog sazrevanja, oko svoje petnaeste godine, ispoljava dve nove osobine: počeo je da piše pesme (najpre po ugledu na Viktora Igoa, a kasnije na Bodlera), a zatim se kod njega razvija strast i ljubav (ljubav koja nije bila kao kod većine njegovih drugova, idealna i platonska, s prvim poljupcima i uzdasima, nego telesna i pohotljiva, bez duhovnog uvoda i izražaja, i to najčešće sa izvikanim prijateljicama noći).   Posle odlično položenog ispita zrelosti i završenog pravnog fakulteta, dobio je službu opštinskog zvaničnika u Parizu. Njegovo pesničko stvaralaštvo je u punom poletu, ali ga u isto vreme obuzima alkoholičarska strast. U to vreme objavljuje svoju prvu zbirku pesama, Saturnske poeme, koja od njegovog imena stvara ime velikog pesnika. Kritika je pisala da od Ronsarovog vremena nije ispevano ništa bolje. Među tim pesmama, ispevanim po ugledu na Bodlera, naročito se isticala po lirizmu Jesenja pesma, a isto tako i pesma Moj porodični san, pesma s frojdovskim značajem, koje se ogleda u čežnji za traženom i zamišljenom izabranicom srca. Kada je nedugo posle prve objavio i drugu zbirku, Galantne svečanosti, njegov prijatelj Šarl de Sivri, muzičar, upoznao ga je sa svojom šesnaestogodišnjom devojkom Matildom, koja je obožavala muziku i pevanje. Već pri prvim njenim rečima osetio je ličnost koju je dugo u snu tražio, pa i nakratko viđao. To svoje osećanje odmah joj je i izrazio. Ona mu je uzvratila ravnom merom: „Volim Vas jer volim muziku, a Vi svojim rečima pišete muziku“. Odmah su se verili. Vereničini roditelji, konzervativnog kova, priredili su svečanu veridbu mladenaca uoči samog francusko-pruskog rata. Pesnik nije bio mobilisan, pa je već tokom prvih dana rata obavljeno venčanje. U to vreme se pojavila i njegova treća zbirka, Dobra pesma, koju je Viktor Igo propratio rečima da je to „Prava kita cveća usred pakla kanonade“. Brak kao da je preporodio pesnika: odrekao se apsinta i kafanskog društva i posvetio se svojoj voljenoj ženi. Posle tri meseca skladnog bračnog života, pesnikova osećanja prema ženi postaju sve hladnija i on se vraća boemskom životu: vraća se kući u zoru, pijan, svađa se sa ženom, tuče je, i ona beži dvaput svojim roditeljima. Verlen se posle svakog neuračunljivog ispada iskreno kaje i pokušava da se popravi. Izbija pariska komuna. To izaziva nove svađe: on je oduševljen revolucijom i stupa u službu Komune, dok su mu žena i njeni roditelji odlučni protivnici. Posle pada Komune, kad je Pariz počeo da se vraća svom predratnom životu i izgledu, pesnik je izgubio volju da se vrati na svoje staro radno mesto i predaje se poeziji i noćnom životu. Uskoro je dobio pismo od sedamnaestogodišnjeg provinciskog pesnika Artura Remboa, iz malog grada Šarlvila u Ardenima. U pismu Rembo zaljubljeno hvali poeziju svog velikog učitelja Verlena i ujedno prilaže svoje prve pesme. Ove pesme deluju na Verlena, kako sam kaže, žestinom groma, i iskre su mladićkog i prkosnog genija. Mladi pesnik je, na kraju svog pisma, izrazio samo jednu želju: voleo bi da dođe i da se nastani u Parizu, ali nema novca. Verlen je, bez dvoumljenja, odmah poslao novac i pismo, koje je završio ushićenim rečima: „Dođi, lepa, velika dušo, zovu te, svi te čekaju!“ Kroz dva dana mladi pesnik stigao je pravo u dom Matildinih roditelja, kod kojih je tada Verlen stanovao. Mladi gost bio je džinovskog stasa, sirovog izgleda, čupave kose i zapuštene spoljašnjosti, a od prtljaga imao je samo svoju zbirku pesama Pijani brod. Konzervativni roditelji i žena zanemeli su. Za stolom, na večeri, vladala je grobna tišina, koja je sve kazivala. Jedini je progovorio Verlen. Kad je iskapio prvu čašu vina, rekao je na adresu vojih ukućana prkosno: „Živeli psi! Psi su jedini pravi liberali!“ Sutradan je gostu otkazano gostoprimstvo i Verlen mu je našao drugi stan. Verlen i Rembo, srodne duše, sklopili su veoma brzo ne samo verno pobratimstvo, već i ideološki savez. Kraj niza ispijanih čaša apsinta, pošto bi ushićeni pročitali svoje pesme, razvijali su svoju novu teoriju poezije, uveravajući jedan drugog da moraju postati vođe, učitelji, preteče, vidoviti, sinovi sunca. Verlen je dovodio svog mladog prijatelja na večeri pesnika na kojima su se čitale pesme i o njima raspravljalo. Mladi prorok javno je izvrgavao ruglu sve pesme drugih pesnika, a jednog pesnika je, čak, napao Verlenovim štapom. Kružok je posle toga zabranio Verlenu da dovodi tog mladog pesnika-siledžiju na večeri, ali je on odgovorio nabusito i odlučno: „Nikad! Mi ćemo dolaziti obojica ili nijedan!“ Pobratimi su tako i postupili. Nisu odlazili u društvo pesnika, ali su nastavili da se druže sami po kafanama ne samo uz apsint, već i uz hašiš. Verlen je u to vreme dobio sina. To ga je ponovo vratilo domaćem životu, ali nakratko. Nastavio je noćni život sa Remboom i vraćao se kući pred zoru, uvek u pijanom stanju. Posle uzaludnih prepirki i svađi, žena mu je odlučno poručila: „Kad Rembo bude napustio Pariz, moći ćeš da se vratiš našoj kući!“ Verlen je popustio: dao je svom pobratimu novac za putne troškove i vratio ga u njegov Šarlvil, a on se vratio porodičnom životu. Taj rastanak je bio kratak. Posle nekoliko meseci Verlen je, slučajno, sreo na ulici Remboa, i odmah su se dogovorili da, uz novčanu pomoć Verlenove majke, napuste Pariz i sklone se u Brisel. Za Verlenom su dojurile žena i njena majka, da ga nagovore da se vrati kući. On se pokajao i pristao na povratak. Međutim, usput se predomislio, vratio se u Brisel i s Remboom pobegao u London. Tamo su iznajmili bednu sobicu, živeli u prisnom prijateljstvu i nastavili pesnički rad, ali su se ubrzo posvađali i Verlen se vratio u Brisel. U nastupu očajanja, rešen da se ubije, kupio je revolver. Kada je odustao od svoje očajničke namere, Verlen poziva Remboa da nastave zajednički život, ali Rembo zahteva odlučno da se vrate u Pariz. Među njima se izrodila oštra svađa; Verlen poteže revolver i ranjava svog pobratima. Osuđen je na dve godine zatvora u Monsu, doživljava teške dane i gorko razočarenje: Rembo ga napušta i vraća se u Šarlvil, žena dobija brakorazvodnu parnicu, a izdavači odbijaju da mu izdaju knjigu pesama jer je izgubio ugled u javnosti. Slomljen duševno i moralno, u svom unutrašnjem bespuću, kod njega se javila nova crta karaktera: potražio je spas u bogu i ispevao zbirku duboko pobožnih pesama Mudrost. Po izlasku iz zatvora saznao je da se Rembo nastanio u Štutgartu, u jednoj porodici, i da je prilegao na učenje nemačkog jezika. Verlen, privezan za Remboa tajanstvenim i zagonetnim vezama, čim se našao na slobodi, dolazi k njemu s pokajničkim brojanicama u rukama, da bi se samo tri sata kasnije odrekao boga, govorio je Rembo. Na obali reke Nekar, u šetnji, među izmirenim pobratimima ponovo izbija žestoka, zagonetna svađa, i seljaci nalaze na poljani Verlena u besvesnom stanju. Utučen, prezren i napušten od svih prijatelja, prokleti pesnik, kako ga je zvao ceo svet, dao se u skitnju. Najzad je dobio službu nastavnika u malom mestu Retelu, gde je upoznao i zavoleo jednog osamnaestogodišnjeg seljačića, Lisijena, kao rođenog sina, ali, koga su mu, očekivano, zabranili da viđa. Kad je zbog pijanstva izgubio službu, preselio se u Lisijenovo selo. Mladi usvojenik je, međutim, uskoro umro i to ga je dotuklo. U potpunom očajanju, tražio je spas u alkoholu i poeziji. Tada je ispevao novu zbirku pesama, Negda i nedavno, koja pokazuje nov uspon u njegovom stvaralaštvu. U bezizlaznom očajanju i pod dejstvom alkohola, odlazi u Aras da iznudi od majke novac, i kad u tome ne uspeva, pokušava da je udavi. Zbog toga ponovo dopada zatvora. Kad se opet našao na slobodi, kao čovek koga su napustili svi prijatelji, skitao je i prosjačio, lutao po drumovima, šumama, selima i gradovima, ili je nalazio skloništa u azilima, bolnicama i sobicama prostitutki. Dok je ležao u bolnici, dobio je poslednje, neočekivano priznanje: javljeno mu je da je izabran za Princa poezije u Francuskoj i da mu je jedan pariski odbor pesnika obezbedio mesečno izdržavanje. Pa ipak, umro je kao puki siromah, u sobici jedne prostitutke u Parizu gde je ostavio svoju poslednju pesmu Razočaranje.

 

 

Ars poetica
Bijeli mjesec
Drage ruke
Fifi se probudio
Green
Gaspar Hauser pjeva
Iz tamnice
Jesenja pjesma
Kaledioskop
Klonuće
Moj intimni san
Mesečina
Malaksalost
Moj svakodnevni san
Moj Gospod mi reče
Pero
Romace bez riječi
San mračan i težak
Sentimentalni razgovor
U taj najsvjetliji čas
Zaboravljeni napjevi
Zavjet
Zelenilo
Zar ne

  

__________________________________

Ars poetica

Muzika nek te prva brine
i zato Nepar nek ti pjeva
što mutan lakše se prelijeva,
a sve bez poze i težine.

Kad biraš riječi, nek ti godi
da ih ne biraš bez prezira:
siva nas pjesma više dira,
kad se Nejasno s Jasnim vodi.

To su za velom oči krasne,
sjaj dana kada trepti zrakom,
il na jesenskom nebu mlakom
u plavoj zbrci zvijezde jasne.

Nek nam je još i Preljev dan,
jedino preljev, a bez Boje!
Samo preljevi lako spoje
flautu s rogom, san uz san.

Od Dosjetke ti bježi smjele,
od kruta Duha, Smijeha gnjila;
s njih plaču oči Plavetnila;
sve je to luk iz proste zdjele!

Rječitost zgrabi, vrat joj stezi!
Pri radu ti se često sjeti
i Rimu malko opameti,
jer pustiš li je, ona bježi.

Za grijehe Rime nema riječi!
Zar gluho dijete, Crnac ludi
taj jeftin nakit nama nudi
što pod turpijom prazno zveči?

Muzike još i sveđ i dugo,
da stih ti kao smion važi
leteć iz duše koja traži
druge ljubavi, nebo drugo.

Nek stih ti bude avantura,
u hitrom vjetru jutra rasut,
od kog metvica i smilj cvatu…
Sve drugo je – literatura.

__________________________________ 

Bijeli mjesec

U šumi blista
mjesec bijeli,
od svakog lista
glas se seli
kroz snene grane..

O moje lane.

U dno zrcala
smirene bare
sjena je pala
vrbe stare
gdje vjetar zove…

Čas je za snove.

Beskrajna sada
meka tišina
kao da pada
ozgo s visina
gdje zvijezda sja se..

To divan čas je.

__________________________________

Drage ruke

O, nekad moje, drage ruke,
toliko divne i malene,
poslije zablude nesmiljene
i svih bezdušja i sve muke,

poslije svih luka i gradova,
i pokrajina i zemalja,
otmjene ko u kakva kralja,
o drage ruke mojih snova.

Ruke u snu, na mojoj duši,
znadem li što ste izvoljele
u doba podle buke vrele
reći toj duši što se ruši?

Zar lažu moje slutnje čedne,
pune duhovnog srodnog stanja
i materinskog pomaganja,
ljubavi prisne, nepregledne?

O patnjo dobra, grižnjo naša,
sni blagi, ruke posvećene,
o ruke drage i čašćene,
pružite kretnju koja prašta!

__________________________________ 

Fifi se probudio

Fifi se probudio.U zoru si mi dala
celov za dobro jutro,a jadna ptica mala
jedanput zacrvknuta i glavu skri pod krilo
te utihnu na časak pevanje njeno milo.
Tada ti za tvoj celov je celov svoj uzvratih
mnogostruk,posvudašnji,koji te celu prati,
sve dole od stopala do kose raspletene
stajući na mestima gde su bljesci i sene.
Bilo je to veselo i tebe smeh osvoji,
a ja kolena naglo tisnuh između tvojih,
opreh se na njih,nagnut,usta ti zgrabih živo,
i tada postah surov,a ne je krivo,
čak mi tvoj pogled vlažni kao da reče hvala.
Tada se Fifi prenu,nemirna ptica mala

I kao veran drugar,veseo svakog časa
što ne zavidi sreći niti zlo kakvo snuje,
on pozdravi moj trijumf salvama svoga glasa
kao da hoće da ga i samo nebo čuje.

Skakutaše ponosno ko momče što se diže
da slavnom pobedniku uzvikuje i maše
a zora što tad rujna na stakla sobe stiže
bila je,ne lažući,svedok ljubavi naše.

__________________________________ 

Green

Evo lišće i cvijeće, grane, plodovi zreli,
evo i moga srca što samo za vas bije.
Nemojte ga raniti rukama svojim bijelim,
i ovaj skromni darak neka vam mrzak nije.

Dolazim prepun rose, po meni kapi mnoge,
od vjetra na mom čelu hvata se inje lako.
Pustite da moj umor, smiren uz vaše noge,
sanja časove sretne i da se odmori tako.

I po gradima vašim nek moja glava pliva,
koja od poljubaca sva šumori i pada.
Od te oluje krasne nek tako otpočiva,
i da trenutak zaspim kad i vas umor svlada.

__________________________________ 

Gaspar Hauser pjeva

Tiho siroče, ja sam pao,
noseći samo oči snene,
u grad, međ ljude nebrojene,
i vidješe da nisam zao.

U dvadesetoj, kao slijep,
sav planuh, duše zaljubljene;
tad spoznah da su lijepe žene,
 no za njih ja ne bijah lijep.

Bez kralja i bez domovine,
 a niti hrabar nisam bio,
u ratu ja sam umrijet htio,
no smrt ne htjede da me skine.

što će jadni Gaspar na svijetu?
Rođen je kasno ili rano?
O, srce mu je otrovano:
molite za njeg molitvu svetu!
__________________________________

Iz tamnice

Nebo je evo, tu, nad krovom,
plavo i sve tiše.
A stablo jedno tu, nad krovom,
granama njiše.

I zvono evo, na nebu ovom,
tihano zvoni.
I ptica neka na stablu ovom
tugu romoni.

O moj Bože, životom tamo
sklad i mir vlada.
A ta smirena buka tamo
stiže iz grada.

Što li učini, ti, kome samo
suze se roje,
što li učini, reci samo,
od mladosti svoje? 
 
__________________________________

Jesenja pjesma

Plača pune
Bruje strune
jesenje;
Mene tuge
Tište duge,
Čemerne.

Kad je mukla,
Ura tukla
Gušeć sve,
Plač me prenu
I spomenuh
Prošle dne.

Lutam samo;
Jer me zao
Vjetra ćuh
Amo,tamo
Nosi kao
List već suh.

 __________________________________

Kaledioskop

U ulici jednoj, sred sanjana grada,
bit će ko kad prođe ovaj život strašan:
trenut istodobno žestok i nejasan…
O sunce u magli koja se raspada!

O krik s mora, zvuči što ih šuma lije!
Bit će kao da nam ništa nije znano;
iz metampsihoza buđenje lagano:
stvari bit će iste više nego prije.

U ulici posred grada začarana
orgulje u suton napjeve će mljeti,
mačke će se na sve šankove popeti,
limene će glazbe ići sa svih strana.

Bit će tako kobno kao da se mrije,
na licima suze od slatkoga plača,
smijeh prepun jecaja u lomu kotača,
dozivanje smrti da dođe što prije.

Neke drevne riječi ko uvelo cvijeće,
od plesova čut ćeš buku uzavrelu,
udovice nose cekine na čelu,
roj se prostakuša med kurvama kreće,

koje se muvaju, strašni klapci s njima
i lišajni starci, bez obrva, bijeli,
dok na drugom kraju narod se veseli
uz bljesak raketa i miris urina.

Bit će kao onda kad se od sna budi
i ponovno zaspi i ponovno sniva
te ukrase čudne, pune cara živa,
ljeto što nam travu i zuj pčela nudi.

__________________________________ 

Klonuće

Ja sam kao carstvo, kasno, blizu kraja,
što barbare bijele kako idu gleda,
Akrostihe kujuć lijene stihe reda,
Sloga zlatna, bolna od sunčeva sjaja.

U osami duša od dosade pati.
Krvave su bitke, kažu tamo dolje,
O, nemoćni što smo, slabi i bez volje,
Bez želje da radost života se vrati!

O, ne moći htjeti, o, čak niti htjeti!
Oh, ispili sve smo! Bathil, smij se tiše!
Oh, ispili sve smo, riječi nema više!

Samo pjesma jedna vatri namijenjena,
Jedan rob nehajni, što sveđ nekud leti,
I dosada neka, bol nepreboljena.

__________________________________

Moj intimni san

O ženi nepoznatoj san mi se čudan vraća,
O ženi što me voli i što je meni mila,
koja nikada nije kakva je prije bila,
a nije ni drukčija, i voli me i shvaća.

I jer me shvaća, ona jedina može ući
u moje srce – jao! – koje za nju samo
nije zagonetno, a znojno čelo tamno
jedina ona zna mi osvježit plačući.

Ne znam je l’ crna, plava, riđa ta ljepota.
Ime joj? Samo pamtim: zvoni milo i meko
kao imena dragih prognanih iz života.

Kao pogled kipa pogled je njen usnuli,
a u glasu joj tihom, teškom i dalekom
glasovi drhte dragi koji su umuknuli.

__________________________________ 

Mesečina

Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se sluša,
Ko da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere,
Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja,
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja,

Sa mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
Jecaju, vitki, u svome mramorju.

__________________________________ 

Malaksalost

Ja sam Carstvo koje siđe sa vrhunca,
Koje motri golem hod belih Varvara;
Zlatotkane, lenje akrostihe stvara
U kojima igra malaksalost sunca.

U dosadu gustu jad duše ugranja.
Kažu, tamo negde krvavo se bori.
O, bez moći, slabi, željom tako spori,
O, bez htenja za lepotom postojanja!

O bez moći, o bez htenja: malo smrti!
Sve je popijeno. Batil, smeh uglasi!
Sve je pojedeno. Ništa da se glasi!

Tek luckasta pesma bačena sred vatre,
I rob koji sporo oko vas se vrti,
I jad neznan koji hoće da vas satre.

__________________________________ 

Moj svakodnevni san

Često sanjam čudni san što me osvaja
o neznanki koja ljubit bi me htela,
i koja me, večno drugačija i vrela,
voli i svu dušu s mojom dušom spaja.

Jer ona mi shvata srce puno vaja,
shvatila je, avaj, mene čim me srela.
Samo ona moče, s moga bledog čela,
otkloniti setu i dati mu sjaja.

Ne znam je li smeđa, crna ili plava.
Ime joj zvučnošću svojom očarava
kao ime onih koje život ubi.

Kao pogled kipa i njen pogled drema,
a njen glas, ozbiljan, i tih, dok se gubi,
seća na glas dragi onih kojih nema.

__________________________________ 

Moj Gospod mi reče

Moj Gospod mi reče : ”Mene ljubi, dete!
Gledaj moje sjajno srce koje strada,
moje stope koje Magdalena mlada
spra suzom, i moje ruke koje svete

sve grehove tvoje. Gledaj čavle klete,
krst, gorčinu, spužvu, sve nalaze sada
da mene tek voliš na svetu gde vlada
moja Krv i Meso, moje reči svete.

Ne ljubih li tebe do zadnjeg trenutka,
po Ocu moj brate, po Duhu moj sine,
i zar ne podnesoh jad tvoje sudbine?

Ne jecah li zebnju što se u te utka,
ne mučih li muku u tvom veku tamnom,
prijatelju plačni koji tragaš za mnom?”

__________________________________ 

Pero

Ne više iz stare pesme sanjar strašan
Čiji smeh za pretke porugom se ori;
veselost, ko sveća, više mu ne gori,
I sad duh nas njegov goni, tanak, jasan.

I kad užas duge munje sevne blizu
Na hladnome vetru haljine mu liče
Na pokrov, a usta zjape, ko da viče
Jaucima jer mu crvi meso grizu.

Šumom krila ptica u noćnome zraku
Beli se rukavi pokreću u znaku
Jednog ludog saopštenja bez otklika.

U očima zjapi rupa crna, strašna,
Gde sja fosfor, a još groznije zbog brašna
Oštre su, beskrvne crte samrtnika.

__________________________________ 

Romace bez riječi

Sve jače srce plače,
Ko kiša povrh grada;
Što bol i sjeta znače
Što muče me sve jače?

O blagi šume kiše
Po zemlji i po krovu!
Sve dosade je više,
O tiha pjesmo kiše!

Razlog plaču nema,
U srcu što se trza!
Zar izdaja se sprema?…
Toj tuzi razlog nema.

To najviše me boli
Da ne znam, čemu srce
Nit mrzi niti voli,
A teške pati boli!
__________________________________

San mračan i težak

San mračan i težak
na život mi pade:
spavajte: sve želje,
spavajte: sve nade!

Već ne vidim ništa,
ni lijepa ni ružna
ne sjećam se više…
O prošlosti tužna!

Koljevka sam samo
koju ruka njiše
u podrumu tamnom:
tiho, samo tiše!

__________________________________ 

Sentimentalni razgovor

U starome parku, usamljenom, lednom,
Dve senke se srele u trenutku jednom.

Oči su im mrtve, govore sve tiše:
Ta ni reči njihove ne čuju se više.

Dve seni, po mraku, u parku se srele
Pa rečima prošlost oživet bi htele:

- Sećaš li se onih divnih uspomena?
- A što da se sećam tih prošlih vremena!

- Da li tvoje srce još za mene bije?
I da li je u tvom snu još moj lik?
- Nije!

- Ah, ti divni dani! Ljubavno čeznuće,
Pa susreti, poljupci…
- Moguće.

- Pa velike nade! Nebo uvek zračno…
- Nade su otišle, sad je nebo mračno!

Tako koračaše sred noćne tišine.
I samo je noć čula razgovore njine.

__________________________________ 

U taj najsvjetliji čas

U taj najsvetliji čas u mom životu
Plameno će letnje sunce, puno zlata,
Istaći između svile i brokata,
Još jače svu vašu tu milu lepotu.

Kao plavi čador nebesa daleka
Raskošne velove svje raskrilice
Nad čelima našim, koja bleda biće,
Uzbuđena bliskom srećom što nas čeka.

A kad padne veče, povetarac zračni
Milovaće blago u igri vam skute,
Dok će tihe zvezde po nebu rasute
Smesiti se prisno na mladi par bračni.

__________________________________ 

Zaboravljeni napjevi

1.

To je zanos i čeznuće,
ljubavno je to klonuće,
to su šume u drhtanju
pod dodirom od lahora,
to su sitni glasi zbora
što pjeva u sivom granju.

O šumore svježi, boni!
To žubori i romoni,
slično ko da plače trava
kad lahori kroz nju hode…
il se to pod virom vode
šljunak nijemo odronjava.

Ova duša što se čuje
kako sneno jadikuje,
to je naša, je li tako?
Duša moja, duša tvoja,
pune tiha, čedna poja
što bruji kroz veče mlako?

2.

Nazirem evo u tom žamoru
glasova drevnih obrise fine,
a kroz sjaj glazbe iz daljine,
blijeda ljubavi, buduću zoru!

Srce i duša, puni nemira,
sada su poput dvostrukog oka
gdje kroz dan mutni, iz duboka,
drhturi arija sviju lira!

Ljubavi plaha, umrijeti nijemo
od smrti što se samotna klati
s njihanjem starih i novih sati!
Ah, od zibanja da poginemo!

3.

Plače u srcu mome
ko što nad gradom kiši;
kakve me tuge lome
rujuć po srcu mome?

O slatki šume kiše
vrh zemlje i krovova!
Za srce što izdiše
o pjesmo tihe kiše!

Kako bez smisla plače
sred srca koje grca.
Zar prevara se zače?…
Taj bol bez smisla plače.

O, jad me teški ubi
jer ne znam zašto srce
nit mrzi niti ljubi,
a ipak jad ga ubi.

4.

Vidite, treba nam oproštenje dati,
tako ćemo sreću osjetiti jaču,
pa nek nam je život pun sumornih sati,
bit ćemo bar dvije duše koje plaču.

Mi, duše sestrinske, o da pomiješamo
s nejasnim željama dječja uživanja:
pobjeći od ljudi i žena nekamo
u zaborav novi sveg što nas proganja.

Nek smo dva djeteta il djevojke dvije,
opijene ničim, svime začuđene,
koje idu da ih mlado hrašće skrije,
čak ne znajuć da su grijeha oproštene.

5.

Klavir što ga ljubi jedna ruka mila
sja se sred sutona sivkasto-rumena
dok nečujno, kao laki lepet krila,
arija starinska, dražesna i snena
odajom tumara kao zaplašena
kroz miris što ga je Ona ostavila.

Što li znači ova zipka iznenadna
koja moje jadno biće ljulja samo?
Što hoćeš, ti Pjesmo vesela i skladna?
Što si htio, nježni, neodlučni poju,
koji ćeš sad zamrijet u prozoru tamo
odškrinutom prema malom perivoju?

7.

O kako moja duša vene
zbog jedne, zbog jedne žene.

Ne nađoh mira ni slobode,
premda mi srce od nje ode,

premda mi srce, duša, zjene
daleko bjehu od te žene.

Ne nađoh mira ni slobode,
premda mi srce od nje ode.

A bolno srce, uzdišuć,
duši mi reče: Jel l’ moguć,

je l’ zbilja moguć – poslije sveg -
taj gordi bijeg, taj tužni bijeg?

A duša reče srcu: Zna li
da smo u čudnu zamku pali,

te smo prisutni, njoj odani,
premda daleki i prognani?

8.

Beskraj čame puca
u pustoj ravnici,
snijeg sakrit u tmici
ko pijesak svjetluca.

Posve su u tmini
bakrene visine,
a mjesec se čini
da živi pa gine.

Gle sive hrastove
gdje iz šume blize
ko oblaci klize
i kroz maglu plove.

Posve su u tmini
bakrene visine,
a mjesec se čini
da živi pa gine.

O vrano sipljiva
i mršavi vuci,
u toj zimskoj muci
što li s vama biva?

Beskraj čame puca,
u pustoj ravnici,
snijeg sakrit u tmici
ko pijesak svjetluca.

9.

Slavuj koji s visoke grane gleda dolje
misli da je pao u vodu. Na vrhu je hrasta pa
ipak se plaši da će se utopiti.
CYRANO DE BERGERAC

Poput dima mru sred rijeke zamagljene
od stabala sjene;
a grlice gore sred stvarnoga granja
pune su jadanja.

Često, o putniče, kraj taj što siv biva
tebe vidje siva,
a u lišću plačuć tvoje su se čule

__________________________________ 

Zavjet

Dragane nam prve, mlade oariste!
Kose zlatne, oči plave, cvjetna čela,
U mirisu, zatim, dragih mladih tijela,
Mnoge igre plahe, spontane i čiste!

Je li već daleko tih radosti doba
I nevinost naša? Avaj! već su plačne
Proljeću pokajnom stigle zime mračne
Nevolja mojih, gadosti, tjeskoba.

Evo me sad sama, sama i sumorna,
Sjetna poput pretka, hladna i umorna,
Ili ko siroče bez sestre starije.

Gdje je žena neka, blaga, nevesela,
Da ljubavlju maznom moje srce zgrije,
I ponekad da me poljubi sred čela!
__________________________________

Zelenilo

Evo cveća, evo lišća, voća, svega,
I evo mog srca. Samo za vas bije.
Tim rukama belim ne kidajte njega,
Nek vam lepom oku dar taj mrzak nije.

Stigoh sav pokriven od rosne svežine
Koju na mom celu vetar je zamrzo.
Dajte da moj umor kraj vas otpočine,
Jer će ovaj dragi trenut proći brzo.

Nek mi glava klone na prsa vam mlada,
Sva prepuna vaših poljubaca strasnih;
Nek joj mine bura ta prijatna sada,
I da zaspim uz vas, pošto čas je kasni.
__________________________________

Zar ne?

Zar ne? I u mržnji pakosnika koji
zavidni će biti, sjaju naše sreće,
ponosna će blagost pored nas da stoji.

Zar ne? Krenućemo skromnim putem gde će
presresti nas Nada u svom svome sjaju.
srećni što nas niko prepoznati neće.

Sama u ljubavi, ko u pustom gaju,
dva će naša srca, ispunjena setom,
biti dva slavuja u tom divnom kraju.

Možda ćemo mržnju sresti među svetom,
ili možda blagost. Ostaćemo svoji
i ako nas ljudi stvore svojom metom.

Udruženi dragom vezom što nas spoji,
štićeni oklopom kome ravna nema,
mi ćemo se smešit svemu što predstoji.

Ne misleći na to šta nam sudba sprema
poći ćemo skupa, puni sreće stvarne,
držeći se čvrsto rukama obema,

kao čedna deca voleći se, zar ne?

__________________________________ 

Colloque Sentimental

Dans le vieux parc solitaire et glacé
Deux formes ont tout ŕ l’heure passé.

Leurs yeux sont morts et leurs lčvres sont molles,
Et l’on entend ŕ peine leurs paroles.

Dans le vieux parc solitaire et glacé
Deux spectres ont évoqué le passé.

—Te souvient-il de notre extase ancienne?
—Pourquoi voulez-vous donc qu’il m’en souvienne?

—Ton coeur bat-il toujours ŕ mon seul nom?
Toujours vois-tu mon âme en ręve?—Non.

—Ah! les beaux jours de bonheur indicible
Oů nous joignions nos bouches!—C’est possible.

Qu’il était bleu, le ciel, et grand l’espoir!
—L’espoir a fui, vaincu, vers le ciel noir.

Tels ils marchaient dans les avoines folles,
Et la nuit seule entendit leurs paroles.
 

Sjetni razgovor, Paul Verlaine

Oštre su, beskrvne crte samrtnika. (Paul Verlaine)

 

AUDIO

Chanson d’automne

Le ciel est par-dessus le toit