Pierre de Ronsard

Pjer de Ronsar (fr. Pierre de Ronsard, 11. septembar 1524. – 27. decembar 1585) je bio francuski pesnik i teoretičar književnosti, najznačajniji predstavnik i vođa renesansne pesničke škole Plejade. Ronsar je rođen u plemićkoj porodici, u dvorcu La Posonijer, a veoma rano je počeo da se školuje za vojni i diplomatski poziv. Kao paž, živi na dvoru i u okviru diplomatskih misija putuje u Škotsku i Nemačku. Nakon teške bolesti ostaje oštećenog sluha, zbog čega se odriče vojničkih i diplomatskih ambicija i posvećuje se pesničkom radu i učenju. Na koledžu se posvećuje učenju grčkog jezika, kod tada istaknutog heleniste Žana Dore. Na jednom dvorskom balu (1545) upoznaje Kasandru Salvijati, ćerku bankara iz Firence i zaljubljuje se u nju. Iako se udaje za jednog plemića, ona i dalje privlači pesnika, koji je voli platonskom ljubavlju. U narednih deset godina Ronsar je ispevao veliki broj pesama u Kasandrinu slavu, u duhu Petrarkinih pesama posvećenih Lauri. Pored nje, Ronsar je posvetio i niz pesama Mariji Dipen, seoskoj devojci, i Heleni de Siržer, počasnoj dvorskoj dami, koja ga je inspirisala da napiše Sonete za Helenu. Između 1555. i 1556. objavio je Himne, posvećene Margareti Savojskoj. Za života je imao puno uspeha i njegova slava nije jenjavala. Sarađivao je u pripremama teoretskog dela Odbrana i bogaćenje francuskog jezika, koje predstavlja manifest Plejade. Jedno vreme je bio i zvanični dvorski pesnik. Umro je u šezdesetprvoj godini života. Ronsar je svoju pesničku karijeru započeo pisanjem oda, a prvu je objavio 1547. godine u zbirci pesama Žaka Peltjea. Ukupno je napisao pet knjiga oda, prve četiri je objavio 1550. godine, a petu 1552. Ovaj deo Ronsarovog stvaralaštva je pod velikim uticajem trojice antičkih pesnika: Pindara, Horacija i Anakreonta. Pindarskih oda Ronsar je napisao petnaestak i njima započinje prva knjiga njegovih oda. U njima je Ronsar slavio visoke ličnosti svog doba, državnike, pobednike vojnih pohoda kao što su Mišel de l’Opital, Serizol, Žarnak. On je u potpunosti oponašao antičkog pesnika. Od njega je preuzeo raspored strofa (strofa, antistrofa, epoda), ritam (kratki stihovi od šest, sedam i osam slogova), aluzije iz mitologije, opšta mesta, sentence, slike, izraze i zbog toga su one slabije. To je verovatno činio pod uticajem svog učitelja Žana Dora, koji je i sam pisao ode u duhu Pindara, na latinskom jeziku. I pored ovog neprirodnog spajanja starih antičkih formi i modernog francuskog jezika, Ronsarove pindarske ode prožete su antologijskim stihovima. Horacijevske ode su književno uspelije od pindarskih iako je Ronsar od rimskog pesnika Horacija pozajmio više nego od Pindara. Horacije je omiljeni pesnik Plejade, a posebno Ronsarov, pa je od njega preuzeo veliki broj tema (prolaznost života, ljubav, priroda, smrt), pesničkih postupaka (slike, poređenja, izrazi) i ritmova (metar, strofe). I pored toga Ronsar je u ovim odama uspeo da iskaže svoje originalne stavove, razmišljanja i osećanja. Među Ronsarovim horacijevskim odama posebno se ističu one u kojima je opevano seosku prirodu, pejzaže i predmete i životinje svog rodnog kraja. Anakreontske ode je Ronsar pisao u vreme kada su se Anakreontu pripisivale neke pesme koje su aleksandrijski i vizantijski pesnici ispevali podražavajući antičkog pesnika.

 

Heleni
Kasandri
Mrtvoj Mariji
Moj ljupki slavuju
Oda
Prestani plakati
Sonet
Usred tmine noći
 

________________________________

Heleni

Kad kao starica, naveče, sijeda i napola slijepa,
Sjedeći kraj kamina, tananu predući nit,
Reći ćete, uz pjesme moje, ne moguć zanosa skrit’:
“Ronsard mi pjevaše slavu nekoć, kad bijah još lijepa”

Tad će i služavka vaša klonulu uspravit glavu,
- Umor je svladao teški, čitavi radeći dan -
Ali kod imena moga odmah je nestao san:
Zanosno ona će na vas besmrtnu prosipat slavu.

Ja ću u zemlji već ležat, na kosti neće bit kost,
Tiha mi sjena tek mirte tužni će biti još gost;
Zgrbljena, kraj kamilna, o mnogom vi ćete satu

Prošlom, žaleći ljubav, snatrit i kajat se tada.
Nemojte čekati sutra; živite, dok ste još mlada,
Danas već berite ruže, što stazom života vam cvatu!

________________________________

Kasandri

Draga, hajdmo videt ružu ovu
što je jutros rascvetala novu
Haljinu na suncu rujne boje,
Zadrža li sada dan kad gasne
Liske svoje purpurne i krasne
I lik sjajan ko u tebe što je.

Ah, lepojko, vidiš li, u trenu
Kako sva krasota njena svenu:
Gle, opala već po zemlji sva je!
O prirodo, maćeho opaka,
U tvom krilu zašto ruža svaka
Od jutra do mraka samo traje!

Zato ako veruješ mi, draga,
Sve dok cveta mlada tvoja snaga
I svežinom lice ti se zari,
Uživaj dok traje mladost bajna:
Jer ko ruži toj, starost će vajna
Da pomrači tvoje ljupke čari!

________________________________

Mrtvoj Mariji

Ko što majskoj ruži, kad blista na grani
u mladosti lijepoj, u svom prvom cvatu,
i nebo zavidi na sjaju i zlatu,
a Zora je, plačuć, suzom rose hrani.

Ljubav i milina u njoj sniju tada
i mirisom njenim vrt čitavi diše,
a onda, najednom, od žege i kiše
nemoćna umire, list joj po list pada.

Tako tebe mladu u ranoj ti zori,
dok te sve slavilo s ljepote i sreće,
kobna Parka ubi i u prah obori.

Posljednji ti poklon žalost moja pruža:
tu posudu s mlijekom i košaru s cvijećem,
da živa i mrtva budeš kao ruža

________________________________

Moj ljupki slavuju

Moj ljupki slavuju što ovim vrbakom
Sa grane na granu razdragano letiš,
Nadmećeš se sa mnom, hoćeš da nadmašiš
Pesmu koju pevam u trnutku svakom.

Oba uzdišemo, tvoj glas umiljati
Oglašava svima da si voljen žarko,
A ja, tužan, čeznem za lepotom takom
Od koje mi srce u ranama pati.

Naša je, slavuju, razlika u tome
što ja nisam voljen ko ti u snu svome,
Mada zanos isti nosimo u duši.

Dok ti dragu ganeš grajom milozvučnom,
Moju dragu pesma ispunjava ljutnjom,
Da me ne bi čula prepokriva uši.

________________________________

Oda

Slatka moja mladost je prošla,
Za njom snaga sva mi je pošla,
Zubi su crni, a glava bijela,
Živaca nemam, čelo mi bruji,
A mjesto krvi vodica struji
Žilama moga ledenog tijela.

Liro, sad zbogom, i djevice mile,
Ljubavi nekoć radost ste bile,
Zbogom, svog žica ja pristižem kraju
Od sveg veselja mladosti moje
Za stare dane osta tek troje:
Peć, krevet, vino radost mi daju.

Glava mi šumi od mnogih jada,
Starost i bolest što mi ih zada,
Sa sviju strana briga me mori;
Bilo da idem, stajem il sjedam,
Zabrinut uvijek za sobom gledam,
Hoće li otkud smrt da se stvori.

Jer ona treba svakoga časa
Odvest me tamo, gdjeno se glasa
Nekaki Pluton, koji nam sprema
Otvoren ulaz u svojoj kući,
Kuda je lako svakome ući,
Al’ otkud nikad povratka nema.

________________________________

Prestani plakati…

Prestani plakati, knjigo; sudbine tebi je znana
Volja, da za mog života nećeš doseći slavu;
Prije no onkraj sam rijeke crne sklonio glavu,
Počast, koja te ide, neće ti biti dana.

Netko, za tisuću Ijeta, pjesmama zadivljen mojim,
U mom će htjeti Loiru kao u Permesu piti,
I moj kad kraj vidi mali, sav će u čudu tad biti,
Očima neće moći pravo vjerovat svojim.

Hrabra mi budi, knjigo: dokle god živi čovjek,
Odlične njeg’ve vrline mrske su Ijudima dovijek.
A kad ga više nema, svatko ga smatra bogom.

Zloba klevetati živog nikada neće da staje;
Al kad u carstvo smrti trudnom si stupio nogom,
Tada tek potomstvo kasno bez zavisti počast ti daje.

________________________________

Sonet

Pozdravljam te, pukotino divotna,
Što međ’ slabinama njenim blistaš vazda;
Nek je blagoslovena ta blaga brazda
Koja mi vraća zadovoljstva životna.

Blagodareć’ tebi nestade bez traga
Strelac što mi život smuti svojom moći;
Imajuć te samo četir’ kratke noći
Osećam u sebi da mi slabi snaga.

O, rupice-umilnice, dlakavice,
Mekobruca kudravice, maljavice,
Što po želji krotiš bundžije najveće,

Znaj, svi bi pesnici s osećanjem časti
Morali pred tobom na kolena pasti
Držeći u ruci zapaljene sveće!

________________________________

Usred tmine noći

Usred tmine noći ja sam jednom snio
kako se preda mnom grob otvara jedan:
smrt ležaše u njem, sva od strave blijeda,
-to grob je Marije-odzgor natpis bio.

Od tog sna preplašen kliknuo sam smjesta:
“I ljubavlju dakle ljudski zakon vlada!
Najljepše je svoje izgubila sada,
i njegova carstva s jednom smrću nesta”

Ni dorek’o nisam, kad u zoru ranu
putnik neki brižan na vrata mi banu,
i vijest bolnu saznah od putnika toga.

Hrabro, dušo moja, slijedit nam je treba:
isti smjer bje puta i njenog i moga;
i vec čujem kako zove nas sa neba.

________________________________

Sonnets pour Hélène

Si c’est aimer, Madame, et de jour et de nuict,
  Resver, songer, penser le moyen de vous plaire,
Oublier toute chose, et ne vouloir rien faire
  Qu’adorer et servir la beauté qui me nuit,
Si c’est aimer, de suivre un bonheur qui me fuit,
  De me perdre moymesme et d’estre solitaire,
Souffrir beaucoup de mal, beaucoup craindre et me taire,
  Pleurer, crier mercy, et m’en voir esconduit,
Si c’est aimer, de vivre en vous plus qu’en moymesme,
  Cacher d’un front joyeux une langueur extresme,
Sentir au fond de l’àme un combat inegal,
  Chaud, froid, comme la fievre amoureuse me traitte,
Honteux, parlant à vous, de confesser mon mal :
  Si cela c’est aimer, furieux je vous aime,
Je vous aime, et sçay bien que mon mal est fatal,
  Le coeur le dit assez, mai la langue est muette

Sonet za Helenu, Pjer de Ronsar

“Svi ljudi poput nas su mi, a svi ostali su oni.” (Rudyard Kipling)