Rabidranath Tagore

Rabindranat Tagor (Rabindranath Tagore; Kalkuta 7. maj 1861 – 7. avgust 1941) je bio indijski književnik, dramaturg i filozof. Napisao je više od 1000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2000 pesama, veliki broj eseja i druge proze. Njegova poezija se odlikuje jednostavnošću emocija, eseji jačinom misli, a romani društvenom svešću. Glavni cilj mu je bio povezivanje istoka i zapada. Sam je prevodio svoju lirsku poeziju na engleski jezik. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1913. godine. Bio je najmlađi sin (sedmo dete) hinduističkog filozofa i verskog mistika Devendranaha. Zadivljen prirodom i njenim detaljima, svoje prve pesme napisao je u svojoj osmoj godini. Do sedamnaeste godine života obrazovao se kod kuće, kada je na očevo insistiranje otišao u Englesku i da bi studirao prava. Studije u Engleskoj nije dovršio, već se vratio u Indiju i opredelio za književnost. Tokom boravka u Londonu objavio je svoje prve dve zbirke pesama – Večernje pesme i Jutarnje pesme . Godine 1913. dobio je Nobelovu nagradu za književnost za zbirku pesama Gitandžali, upravo u to vreme gubi i ženu i decu. Ovu zbirku pesama je napisao 1910. u Bengalu, a dve godine kasnije ista se izdaje u Londonu prevedena na engleski jezik. Godine 1915. je proglašen za viteza od strane britanske vlade. Titule se odrekao posle masakra u Amricaru 1919. godine, kao znak protesta protiv vladara. Osnovao je eksperimentalnu školu u Shantiniketanu, zasnovanu na Upandisanskim idealima obrazovanja. Povremeno je učestvovao u Indijskom nacionalističkom pokretu. Tu se sprijateljio sa Gandijem. Najznačajnija dela su mu zbirke pesama Gradinar i Gitandžali, a od romana Brodolom. Tagore je takođe pisao i priče, romane, pozorišne komade, eseje, mjuzikle, putopise i memoare. Bavio se i slikanjem i komponovanjem. Reči indijske nacionalne himne napisao je Tagor. Umro je u svom rodnom gradu 7. avgusta 1941. godine.
 

Ako me ikada ne pozoveš
Begunica
Čeznem
Čini mi se da sam te morao voljeti
Druga bezimena
Dođi na moje jezero
Gradinar 3
Gradinar 5-6
Gradinar 25
Gradinar 27
Gradinar 36
Gradinar 42
Gradinar 46
Gradinar 49
Gradinar 52
Gradinar 65
Gradinar 66
Gradinar 69
Gradinar 75
Jednog trenutka sve zaboravih
Kada i zašto
Molitva
Prijatelju moj
Pevačeve žrtve
Reci mi
Ti i ja

 
________________________________

Ako me ikada ne pozoveš

Kad mojih stopala više ne bude
u prašini puta ovoga,
i skela bude redovno plovila bez mene,
kad budem kupio i prodao
poslednji put,
i mojim odlascima na pijacu u zoru
i povratcima kući u suton
bude došao kraj,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Kada prah bude prekrio
strune mog instrumenta,
i gušteri se
po mom dovratku budu verali,
kada vrt moj asketsko ruho odene
spreman za pustinju,
a korov zakrili vodu u mom bunaru,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Muzika neće ćutati
u flauti života,
a sati će teći
neprekidno brujeći.
Skele će biti pune,
kao danas što su,
ljudi koji žele na drugu stranu da pređu.
Goveda će pasti,
govedari će se igrati na livadama.
A šta ako me se ne budeš setila,
ako me nikad ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Ali ko kaže
da mene neće biti toga jutra?
Ja ću se igrati
u svim igrama onih što žive.
Imaću nova imena
I druge ruke da ljubavlju me vežu,
jer ja u svim vremenima postojim
i večito ću se na suncu kretati.
Šta onda ako me se ne setiš,
ako me nikad ne pozoveš
podižući pogled ka zvezdama?

Izostavi moje ime iz poklona
ako ti je ono breme,
ali sačuvaj moju pesmu.

________________________________

Begunica

Dođi, proleće,
smeh ljubavnice zemljin,
neka zakuca sreće šuma,
nestrpljivo da se izrazi!
Dođi u naletima nemira usred lišća
i cveća koje hita da se razvije.
Kao sjajna pobuna, baci se u noć,
u tamu vode, iznad zemlje,
oglasi slobodu zarobljnih klica!
Kao smeh munje, urlik oluje,
odjekni u bučnom gradu,
oslobodi reč ugušenu,
napor koji je pao u letargiju,
osnaži nasu borbu malaksalu,
budi pobednik smrti!

Sećam se toga dana.
Pljusak je besneo, pa se smirio,
i ponovo počeo, ćudljiv, s duvanjem vetra.
Uzeh svoju spravu za sviranje.
Nemarno sam dodirivao žice;
nehotice muzika je pratila
ritam naleta vetra i kiše.
Ona je bila krišom ostavila svoj posao,
zastala kod mojih vrata,
pobegla, dvoumeći se.
Vratila se, ostala trenutak naslonjena na zid;
najzad je tiho ušla u sobu i sela.
Pognute glave hitro okreće iglu u tišini.
Uskoro zaostaje, i ide da pogleda kroz prozor
drvored taman od kiše.
Jedan čas kišnog popodneva,
punog senki, pesme i tišine.
Ništa drugo.

Te noći ispevao sam
jednu pesmu,
ali ti nisi bila tu.
Pronašao sam reči
koje sam uzalud tražio vazdan.
Jest, iz nedara noćne tišine
one su se slile u svirku,
dok su se zvezde palile
jedna za drugom
Ali ti nisi bila tu.
Hteo sam jutros
da ti pevam pesmu svoju:
ali iako nisam zaboravio melodiju,
buntovne reči mi izmiču
sada kraj si kad mene.

Zadrhtaću bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome životu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajući se,
prepoznacu tvoje oči,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znaću da su pripadale
zaboravljenom sumraku
predjašnjeg zivota.
Reći ću:
čar tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala žarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Uvećala si me
svojom ljubavlju,
mene koji sam samo
jedan čovek između drugih,
koji plovi običnim tokom,
pokretan voljom
promenljive milosti sveta.
Dala si mi mesto
tamo gde pesnici svih vremena
donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime večnog
pozdravljaju jedan drugoga kroz stoleća.
Ljudi žurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opažajući kako je moje telo postalo
dragoceno od tvog milovanja,
ne znajući da u sebi nosim tvoj poljubac
kao što sunce nosi u svojoj lopti
vatru božanskog dodira,
kojom sija večito.

Gazeći travu na stazi,začuh:
‘Poznaješ li me?’
Osvrnuh se, pogledah je i rekoh:
‘Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice’
Ona odgovori:
‘Ja sam prva velika tuga tvoje mladosti’.
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Poćutah trenutak, a zatim zapitah:
‘Jesi li iscrpla sav teret suza?’
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumeh da je njen plač
imao vremena da nauči govor osmeha.
‘Nekada’,
prošapta ona,
‘govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu’.
Zbunjen, rekoh:
‘Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav’.
I uzimajući njenu ruku u svoju,
dodadoh:
‘ I ti si se promenila.
Nekadašnji bol postao je vedrina’.

Srećan sam što me ne gledaš
više sažaljivo.
Zlokobna car noći
i odjek mojih reči
koje kazuju zbogom,
prestrašene od očajnog naglaska,
dovele su me do ivice plača.
Ali dan će se roditi,
moje srce će biti opet tvrdo,
i neće biti više vremena za suze.
Ko kaze da je zaborav nemoguć?
Samilosna smrt buja
u samom srcu života,
obuzdavajući njegovu ludu
želju za trajanjem.
Burno more na kraju otpočine
u svojoj pokretnoj kolevci;
šumski požar zaspi
u postelji od pepela.
Ti i ja se rastajemo,
i raskid će pokriti
živa trava i cveće nasmejano
na suncu.

________________________________ 

Čeznem

Čeznem da ti kažem najdublje riječi
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem
tajnu svoju sali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznam da ti kažem najvjernije riječi
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi
što imam za te; ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sjedim mirno pored tebe;
ali se ne usuđujem; jer bi mi inače
srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju
čine da je bol vječito svjež.

________________________________ 

Čini mi se da sam te morao voljeti

Čini mi se da sam te morao voljeti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pjesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je stoljećima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvijek gledam iznova u prošlost, na kraju uvijek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvijezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvijek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milijun drugih ljubavnika, dijeleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka -
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvijek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čovjeka svih vremena, prošlosti i vječnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sjećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju -
I pjesme svih pjesnika, prošlosti i vječnosti.

________________________________ 

Druga bezimena

Nikada ne kažeš riječ koju bi trebalo.
Da te ne bih ocijenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomiješao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtjev veći je od prohjteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

________________________________ 

Dođi na moje jezero

Ako hoćeš da budeš jednom vredna
i da napuniš svoj krčag, -
o dođi, dođi na moje jezero.
Voda će se pripiti uz tvoje noge
i izbrbljati svoju tajnu.
Po pesku je pala svežina kiše koja ide,
oblaci se nagli pod modrim linijama drveta
kao bujna kosa nad tvojim obrvama.
Ritam tvojih stopa, koji dobro poznajem,
udara me u srce.
O dođi, dođi na moje jezero,
ako moraš da napuniš svoj krčag.
Ako hoćeš besposlena da bezbrižno sediš,
dok ti voda nosi krčag, -
o dođi, dođi na moje jezero.
Padina se zeleni i divljega je cveća
bezbrojno.
Misli će tvoje izletati iz tvojih tamnih očiju
kao ptice iz svojih gnezda.
Prevešće ti spasi na stopala.
Dođi, o dođi na moje jezero,
ako hoćeš da sediš besposlena.
Ako si sita igre pa hoćeš da zagnjuriš u vodu, -
o dođi, dođi na moje jezero.
Ostavi na obali plavi ogrtač,
plava će te voda ogrnuti i pokriti.
Talasi će se prpinjati da ti ljube vrat,
da ti na uho šapuću.
Dođi, o dođi na moje jezero,
ako hoćeš da se zagnjuriš u vodu.
Ako moraš u bezumlju da skačeš u svoju smrt, -
dođi, o dođi na moje jezero.
Jezero je moje sveže i bezdano.
Crno kao san bez snova.
U dubinama njegovim isto su dani i noći,
a pesma je ćutanje.
Dođi, o dođi na moje jezero,
ako hoćeš da utoneš u svoju smrt. 

________________________________ 

Gradinar 3

U zoru bacih mrežu u more.
Izvukoh iz mračna bezdana stvari čudnovata
obličja i čudnovate ljepote – neke se
blistahu poput smiješka, neke se sjahu
poput suza, a neke bijahu rumene poput
obraza u nevjeste.
Kada s dnevnim ulovom dođoh kući, dragana
moja sjeđaše u vrtu dokono trgajući latice
s cvijeta.
Malčice oklijevah, a onda joj metnuh pred
noge sve što bijah izvukao te stadoh bez
riječi. Ona pogleda i reče: “Kakve li su ovo
čudnovate stvari? Ne znam koja li je korist
od njih!”
Postiđen, ponikoh nikom i pomislih: “Nisam
ovo izvojštio u ratu ni kupio na sajmištu;
nisu ovo darovi nje dostojni.”
Onda ih cijele bogovetne noći jednu po jednu
bacah na ulicu.
Zorom naiđoše putnici; pokupiše ih i
ponesoše u svoje zemlje.

________________________________ 

Gradinar 5-6

5.

Nespokojan sam. Žudim za dalekim stvarima.
Duša moja bludi u čežnji da dodirne rub tamne pučine .
O veliki drugi svete, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da nemam krila za letenje, da sam prikovan za ovo parce zemlje za večita vremena.

Budan sam i pun žudnje; tuđinac sam u tuđoj zemlji.
Tvoj dah dopire do mene i došaptava mi nemoguće nade.
Tvoje su reči prisne mome srcu, kao njegove.
O meto u daljinama, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da ne poznajem puta, da nemam krilatog hata.

Nespokojan sam, putnik sam u svom srcu.
U sunčanoj magli oklevajućih časova, kakvo je silno tvoje priviđenje u plavetnilu nebesnom!
O najdalji kraju, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da su sva vrata zatvorena u kući u kojoj boravim sam.

6.

U kavezu je bila pitoma ptica, slobodna ptica bila je u gori.
Kada je došlo vreme, susretoše se, tako je hteo usud.
Slobodna ptica peva: ’O draga, vinimo se u goru.’
Ptica u kavezu cvrkuće: ’Hajde da živimo zajedno u kavezu.’
Slobodna ptica reče: ’Gde je prostora za rešetkom da se rašire krila?’
’Avaj’, vapije ptica u kavezu, ’gde ću se u oblacima odmarati bez šipke?’

Slobodna ptica kliče: ’Miljeno moje, otpevaj mi pesme dubrava.’
Ptica u kavezu veli: ’Sedi do mene da te naučim govoru mudraca.’
Šumska ptica kliče: ’Ah, ne, ne! Pesme se ne mogu nikada naučiti.’
Ptica u kavezu veli:’Teško meni, zaobravila sam pesme dubrava.’

Njihova je ljubav žarka, puna žudnje; ali one ne mogu nikada da lete krilo uz krilo.
Kroz rešetku na kavezu gledaju se i uzalud trude da se upoznaju.
Lepršaju čežnjivo krilima svojim i pevaju: ’Hodi bliže, drago moje!’
Slobodna ptica klice: ’Ne ide, strah me zatvorenih vrata na kavezu.’
Ptica u kavezu cvrkuće: ’Avaj, krila su mi iznemogla i mrtva.’

________________________________ 

Gradinar 25

“Dođi k nama, mladiću, reci nam po istini:
odakle ova ludost u očima tvojima?”
“Ne znam kakva sam se vina od divljega
maka ponapio pa mi je ludost ova u
očima.”
“Ah, sram te bilo!”
“Pa, neki su mudri, neki glupaci; neki su
oprezni, a neki nehajni. Ima očiju koje se
smiješe, ima očiju koje plaču – a ludost je
ova u mojim očima.”

“Mladiću, zašto tako nepomično stojiš u sjeni
drveta?”
“Noge moje otečaše od bremena mojega
srca, pa nepomičan u sjeni stojim.”
“Ah, sram te bilo!”
“Pa, neki stupaju svojim putem, neki su
slobodni, neki okovani – a noge moje
otečaše od bremena mojega srca.”
________________________________

Gradinar 27

“Veruj ljubavi i onda kada zadaje bol! Ne zatvaraj svoje srce.”
“Ah, ne, prijatelju, mračne su tvoje reči, ne mogu ih razumeti.”

“O dragana, srce je tu da se daruje samo jednom suzom, jednom pesmom.”
“Ah, ne, prijatelju, tvoje su reči mračne, ne mogu ih razumeti.”

“Radost je osetljiva kao kap rose: dok se smeje, već umire.
Ali je jad jak i žilav. Pusti ljubav punu jada neka bdi u očima tvojim.”
“Ah, ne, prijatelju, tvoje su reči mračne, ne mogu ih razumeti.”

“Lotos cveta gledajući sunce i gubi sve što ima.
Ne bi mogao poneti pupoljke u večitoj zimskoj magli.”
“Ah, ne, prijatelju, tvoje su reči mračne, ne mogu ih razumeti.”

________________________________

Gradinar 36

On mi došapnu: “Dragana, podigni oči tvoje”:
Ja ga surovo prekoreh i rekoh: “Odlazi!” ali se on i ne pomače sa mesta.
Stajao je preda mnom držeći obe ruke moje.
Rekoh mu: “Ostavi me!” ali on ne ode.
Priljubio je svoje lice uz moje uho.
Pogledah ga i rekoh mu: “Neka te je sram!” ali on ne hajaše za to.
Njegove mi usne dodirnuše obraz. Uzdrhtah i rekoh mu:
“Drznuo si se i suviše!” ali on nije znao za stid.
Udenu u kosu moju jedan cvet. A ja mu rekoh:
“Ne pomaže ti ništa!” ali on stajaše tu nepomično.
Skide venac sa moga vrata i ode.
A ja plačem i pitam srce svoje: “Zašto se ne vraća?”

________________________________ 

Gradinar 42

Daj da divlja lakoumnost provali i otrgne me
s mojih sidara.
svijet je prepun uglednika i radiša, korisnih
i pametnih.
Ima ih koji s lakoćom stižu prvi; a ima ih koji
pristojno dođu za njima.
Sretno njima i berićetno bilo, a meni daj da
budem ludi i beskoristan.
Jer ja znadem da je konac svih poslova opiti
se i otići bestraga.

Kunem se da se s ovih stopa odričem svih
zahtjeva za častima pristojnih ljudi.
Ostavljam se ponosa učenosti i suda što je
pravo a što krivo.
Razlupat ću posudu uspomena i raspršiti i
posljednju kaplju suza.
Okupat ću se u pjeni rujnoga vinca i
smijehom se razvedriti.
Rastrgat ću ovoga puta nasitno svaki znak
uglađenosti i staloženosti.
Svetim ću se zavjetom zavjetovati da ću biti
ništarija, da ću se nakresati
i otići bestraga.
________________________________ 

Gradinar 46

Ostavila si me i otišla svojim putem.
Mislio sam da ću biti tužan, pretužan za tobom
i da ću u svome srcu uramiti samo tvoju sliku
protkanu zlatnim stihovima.
Ali, avaj, moje zle sudbe – vreme je kratko!

Mladost prolazi godina za godinom;
Proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija
nežni cvet,
a mudrac me opominje da je život
samo kap rose na lotosovom listu.

Treba li sve to da propustim
i da samo ginem za onom jednom što mi
okrenu leđa?
To bi bilo i grubo i ludo, jer je vreme kratko.

Dođite, moje kišne noći, pljuskajući nogama;
osmehni se moja zlatna jeseni;
dođi, bezbrižni aprile, prospi po zemlji
poljupce svoje!
Dođi i ti, i ti, i ti!
Dragi moji, znate da smo smrtni.
Pa je li mudro kidadi srce zbog jedne,
koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.

Slatko je sedeti u uglu i razmišljati da ste
mi vi ceo svet.
Hrabro je poželeti sreću svome bolu, i biti
rešen,
ne dopustiti nikome da te teši.

Ali, jedan novi lik gleda kroz moja vrata
i podiže svoje oči k mojima.

Ja mogu samo svoje suze da obrišem
i da izmenim melodiju svoje pesme:
Jer je vreme kratko!

________________________________ 

Gradinar 49

Čuvam joj ruke, grlim je i tražim
Da poljupcima opljačkam njen smeh,
U naručju da otmem joj draži
Da ispijem joj usne, tamne kao greh.

Ali ko nebu plavetnilo da uzme?
Lepotu mi se dodirnuti htelo,
Al’ izmeđ’ ruku ona mi ispuže:
U rukama mi osta samo telo.

Gde je lepota? Gde je njen svet?
Vraćam se natrag prevaren i smožden.
Ah kako telom da dotaknem cvet
Što samo duh ga dotaknuti može?

________________________________ 

Gradinar 52

Zašto li se je svijeća utrnula?
Zastro sam je ogrtačem da je od vjetra
zaštitim, eto zašto se je svijeća utrnula.

Zašto li je cvijet uvenuo?
Pritisnuh ga na prsi, pun žarke ljubavi, eto
zašto je cvijet uvenuo.

Zašto li je rijeka presahnula?
Zajazih je da se okoristim njome, eto zašto je
rijeka presahnula.

Zašto li je u harfe žica pukla?
Gledah nasilu iz nje izbiti zvuk koji ne
mogaše dati, eto zašto je u harfe žica
pukla.

________________________________ 

Gradinar 65

Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.

________________________________ 

Gradinar 66

Neki luđak skitnica, razbarušene kose,
preplanuo i prašnjav, tijela ispijena, nalik
na sjenu, usta čvrsto stisnutih poput
zatvorenih vrata svojega srca, očiju
zažarenih kao svjetlost u krijesnice koja
ište svoga para, tražaše kamen za kušanje
zlata.

Pred njim tutnjaše beskrajni ocean.
Bučni valovi neprestance pripovjedahu o
skrivenome blagu, izrugujući se gluposti
koja ne dokučuje o čemu oni zbore.
Možda mu više ne osta nikakove nade, pa se
ipak ne htjede smiriti, jer mu istraživanje
postade životom.
Upravo kako ocean neprekidno diže k nebu
ruke da dohvati nedohvatljivo, kao što
zvijezde vazda kruže a ipak traže cilj koji
se nikada ne može doseći, isto tako na
osamljenoj obali luđak, prašnjav,
raskuštran i preplanuo, svejednako lutaše
tražeći kamen za kušanje zlata.

Jednoga mu dana priđe seoski dječačić i
upita:
“Reci mi, gdje si našao ovaj zlatni lanac oko
svojega pasa?”
Luđak se lecnu: lanac koji prije bijaše od
željeza sada je bio od žeženoga zlata; nije
to bio san, nego on nije znao kada se zbila
pretvorba.
Žestoko se lupao po čelu: O gdje li je samo,
gdje, i ne znajući, taj uspjeh postigao?
Bio se je već navikao skupljati oblutke,
dodirivati lanac i odbacivati ih a da ne bi
ni pogledao ima li kakove mijene; tako
luđak nađe i izgubi kamen za kušanje
zlata.
Sunce je tonulo nisko na zapadu, nebo bijaše
zlatno.
Luđak se vraćaše istim putem da iznova
nađe izgubljeno blago, pogrbljen,
slomljena srca, kao iščupano drvo.

________________________________ 

Gradinar 69

Lovim zlatnoga jelena.
Možete se smijati, prijatelji moji, ali ja gonim
priviđenje koje mi izmiče.
Jurim preko brda i dolina, lutam bezimenim
zemljama,
jer ja lovim zlatnoga jelena.
Vi dođete i trgujete na sajmu, i vraćate se
kući punih ruku kupovine, ali je mene
takla čarolija beskućnih vjetrova, ni sam
ne znam kada i gdje.
Nemam briga u srcu; sve svoje čežnje
ostavljam daleko za sobom.
Jurim preko brda i dolina, lutam bezimenim
zemljama,
jer ja lovim zlatnoga jelena.

________________________________ 

Gradinar 75

O ponoći jedan tobožnji isposnik objavi:
“Vrijeme je da ostavim dom svoj i da Boga
potražim. Ah, tko li me je ovdje toliko u
opsjeni držao?”
Bog šapnu: “Ja!”, ali uši toga čovjeka
bijahu tvrde.
S djetetom na grudima ležaše žena njegova
mirno spavajući na jednoj strani postelje.
Čovjek reče: “Tko ste vi da me toliko
vremena zaluđujete?”
Glas mu opet odvrati: “Oni su Bog!”, ali on toga
ne ču.
Čedo zaplaka u snu gnijezdeći se uz majku
svoju.
Bog zapovjedi: “Stani, budalo, ne napuštaj
kuće svoje”, ali on toga opet ne ču.
Bog uzdahnu i protuži: “Zašto me sluga moj
ide tražiti ostavljajući me?”

________________________________ 

Jednog trenutka sve zaboravih

Jednog trenutka sve zaboravih i dođoh.
A ti mi pogledom svojim otkri da l’ onih dana
postoji
još sen, kao daleki bledi oblak na vidiku u kome
kiše više nema.
Oprosti mi moj zanos, samo sad.

Ruže su još u pupoljku; ne znaju one da ovog leta
cveća mirisnog brati nećemo.
Jutarnja zvezda treperi u zoru, ranu svetlost
zamrežilo granje
pred tvojim prozorima, ka nekad, onih dana.
A ja zaboravih da vreme je sad drugo, i dođoh.

Zaboravih kako si me postidela, okrenuvši glavu od srca
koje sam ti nudio.
Sećam se samo onih reči što izgovaraše drhtavim usnama,
sećam se u svojim tamnim očima bleska strasti
kako pomicaše, kao u smiraj dana krilo ptice
što traži svoj dom.
Zaboravih da se ti i ne sećaš i dođoh.

*

Srećan sam što me više nećeš čekati sa izrazom
sažaljenja u pogledu.
Na oči mi suze naviru, al’ to je samo čarolija noći,
to su samo reči moje na rastanku, što i mene
zbunjuju prizvukom očaja.
Proći će noć i doći svetlost dana, oči će se osušiti, srce će
se smiriti; i neće više biti vremena za plač.
Ko kaće da je teško zaboraviti?
Milosrdna smrt nagriza srž života i ludoj upornosti
njegovoj smirenje donosi.
uzburkano more utišaće se najzad u svojoj stenovitoj kolevci;
šumski požar pašče u san na postelji od pepela.
Ti i ja ćemo se rastati, raskid će sakriti mlada trava
i cveće što se smeje na suncu.

*

Ako ljubav nije ništa nego bol,
zašto će ljubav ova?
Kakva ludost tražiti uzdarje srca njenog
za svoje što joj dade.
Sa gorućom u krvi strašću
i žarom mahnitim u pogledu.
Zašto lutanje kroz pustinju?
Ne čezne ni za čim na svetu
onaj koji sebe poseduje sam.
Za njega nije slatki miris proleća, cveće i ptica poj;
A ljubav kad dođe, kao senka zakloni sav svet,
Potire život i mladost.
Zašto onda tražiti u magli ljubavi
pomračenje postojanja svog?

________________________________

Kada i zašto

Kada ti donesem šarene igračke, dijete moje,
onda razumijem otkud boja razigranim oblacima, vodi i cvijeću-
kada ti donesem šarene igračke, dijete moje.

Kada poželim gledati kako plešeš, ja zapjevam.
Onda zaista znam zašto je muzika u lišću i zašto talasi šalju horove
svojih glasova u srce ustreptale zemlje-
kada zaplešeš uz moju pjesmu.

Kada spustim slatkiše u tvoje željne ruke,
ja znam zašto postoji med u čašici cvijeta,
i od kuda dolazi slast zrelog voća-
kada spustim slatkiše u tvoje željne ruke.

Kada poljubim tvoje lice da izmamim osmijeh,
onda pouzdano razumijem čari neba u svjetlu zore
i slasti što ih ljetni povjetarac donosi mome tijelu-
kada poljubim tvoje oči da izmamim osmijeh.

________________________________ 

Molitva

Tamo gdje je misao bez straha i glava se drži uspravno
Gdje je znanje besplatno
Gdje svijet još nije polomljen u komade
Tijesnim poznatim zidovima
Tamo gdje riječi izlaze iz dubine istine
Gdje neumorna težnja pruža svoje ruke prema savršenstvu
Gdje bistra struja razuma još nije izgubila put
U turobnoj pustinji mrtvih navika
Tamo gdje je um vođen tvojom rukom
U uvijek rastuću misao i akciju
U tom slobodnom raju, moj Oče,
Probudi moju zemlju
________________________________ 

Prijatelju moj

U nedeljnom hladu kišnoga jula
koračaš tihim korakom, nem kao noć,
i mimoilaziš strazu.
Danas je jutro zatvorilo oči, i ne haje
za užurbanu viku glasne košave;
preko uvek budnog plavog neba
prevućen je gust veo.
U šumama su umukle pesme,
a na svakoj kući vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama,
O, moj jedini prijatelju, najmiliji,
na kući je mojoj kapija otvorena
ne mimoiđi je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noći
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko ko očajava.
Noćas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju
i gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu ništa da poznam pred sobom;
pitam se gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hučne šume,
kroz koji varljivi ponor senki
tražiš svoj put ka meni, moj prijatelju !

U prvom osvitu čuh šapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju našem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pažljivog osmeha
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reči.
Zar još nije vreme ? Zar još ima posla?

Gle, veče se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdiše
ptice se morske vraćaju gnezdima svojim u letu.
Ko zna kada će se odrešiti lanac
i kada će se čun,
kao poslednji odsev zalazećeg sunca,
izgubiti u noći…?

________________________________ 

Pevačeve žrtve

U nedeljnom hladu kisnoga jula
koračaš tihim korkom, nem kao noć,
i mimoilaziš strazu.
Danas je jutro zatvorilo oči, i ne haje
za užurbanu viku glasne košave;
preko uvek budnog plavog neba
prevučen je gust veo.
U šumama su umakle pesme,
a na svakoj kući vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama.
O moj jedini prijatelju, namiliji,
na kući je mojoj kapija otvorena -
ne mimoiđi je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noći
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko koji očajava.
Noćas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju i
gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu ništa da poznam pred sobom;
pitam se, gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hučne šume,
kroz koji varljivi ponor senke tražiš
svoj put k meni, moj prijatelju?

Svetlost! O, gde je svetlost?
Užeži je na razbuktaloj vatri čeznje!
Ovde je žižak, ali, avaj, plamen
ne treperi – jeli to sudba tvoja,
sreće moje! Bolja bi ti bila smrt.
Beda kuca na vrata, njen glas objavljuje:
tvoj gospod bdi,
zove te kroz noćnu tamu na sastanak.
Nebo pokrivaju oblaci;
kiša je beskrajna.
ne znam šta se u meni budi,
ne poznajem smisao toga.
Jedna munja navlači mi preko oka
jos deblju tamu; moje srce pipa
i tri put na koji me dozivaju
glasovi noći.
Svetlost!
O, gde je svetlost?
Užeži je na razbuktaloj vatri čeznje!
Grmi, huji vetar s piskom krz planinu.
Crna je noć, crna kao kamen.
Ne daj da časovi prođu u mraku!
Užeži žižak ljubavi svojim životom!

U prvom osvitu čuh šapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju našem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pažljivog osmeha,
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reči.
Zar još nije vreme? Zar još ima posla?
Gle, veče se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdiše ptice
se morske vraćaju gnezdama
svojim u letu.
Ko zna kada će se odrešiti lanac
i kada će se čun,
kao poslednji odsev zalazećeg sunca,
izgubiti u noći?

O svetlosti, svetlosti moja,
koja celivaš oči i stišavaš srca!
Ah, dragane, svetlost igra
u sedištu mog života;
svetlost dotiče, dragane,
strune ljubavi moje;
nebo se otvara, vetar duva pomamno,
kikot juri zemljom.
Leptiri šire krila u moru svetlosti;
kruna svetlostnih vala
treperi od ljiljana i jasmina.
Dragane, svetlost preliva zlatom
oblake i rasipa drago kamenje.
Sa lista na list, dragane,
skakuće veselje i bezmerna radost.
Nebeska reka izašla je iz korita,
potop radosti se razlio.

San što počiva na detinjim očima -
ko zna od kuda dolazi?
Govore da obitava u zavičaju vila,
gde u šumskom hladu, koji slabo
osvetljuju svici, više dva nežna
čarobna pupoljka.
Otud on ide da celiva detinje oči.
Osmeh što u snu preleće preko detinjih usana -
ko zna gde je rođen?
Govore da jedne jeseni bled zrak
mladog meseca pogodio rub nekoga
oblaka koji je nestajao – tu, u snu
jednog rosnog jutra rođen u osmeh
koji preleće u snu preko detinjih usana.
Slatka svežina što nežno obavija
detinje udove – ko zna
gde se tako dugo skrivala?
Da, još dok je majka bila nevesta,
prozela je u nemoj nežnoj tajni
ljubavi srce njeno – slatka svežina
što nežno obavija detinje udove.

Bol rastanaka to je što se širi svetom,
što rađa nebrojene oblike na beskrajnom nebu.
Bol rastanaka to je što nemo noću
ukočeno gleda od zvezde do zvezde,
i postaje pesma u žuboru lišća sumornog
kišnog jula.
Bol rastanaka to je što se preliva,
što se udubljuje u ljubav i žudnju,
u patnju i radost ljudskoga doma,
što se uvek topi i teče pesmom
kroz moje pesničko srce.

________________________________ 

Reci mi

Reci mi, je li sve to istina, dragane, reci mi je li sve to istina?

Kad ove oči sipaju munje, tamni oblaci u grudima tvojim
odgovaraju burom.

Je li istina da su moje usne slatke kao razvijeni pupoljak
prve ljubavi?

Oklijevaju li uspomene minulih majskih noći
u mojim udovima?

Treperi li zemlja, kao harfa u pjesmama,
kad je moja stopala dodirnu?

Je li istina kako iz očiju noći kaplje rosa kada se pokažem
i da se zora veseli kada obavije moje tijelo?

Je li istina, je li istina kako je tvoja tvoja ljubav
lutala kroz vjekove i svjetove tražeći baš mene?

I kad si me našao, kako je tvoja duga čežnja
našla svoje krajnje spokojstvo u mom nježnom govoru,
toplom zagrljaju, u mojim očima i usnama,
u mojoj bujnoj kosi?

Je li istina da je tajna beskonačnosti ispisana na mom
malom i dragom čelu?

Reci mi, dragane, je li sve to istina?

________________________________ 

Ti i ja

Ti ispunjavaš moje misli
Dan za danom
pozdravaljm te u samoći
Van sveta
ti si zagospodarila
Mojim životom i smrću.

Kao sunce na izlasku
Moja duša tebe netremice gleda
kao jedino oko.
Ti ličiš na uzvišeno nebo,
Ja ličim na beskrajno more
A između pun mesec plavi.

Ti si večito spokojna
Ja sam bez počinka trajno
Pa ipak na dalekom horizontu
Mi se stalno srećemo.
 
________________________________ 

The Gardener
The tame bird was in a cage, the free bird was in the forest.
They met when the time came, it was a decree of fate.
The free bird cries, “O my love, let us fly to the wood”.
Says the free bird, “Amond bars, where is there room to spread one’s wings?”
“Alas,” cries the cage bird, “I should not know where to sit perched in the sky.”
The free bird cries, “My darling, sing the songs of the woodlands.”
The cage bird says, “Sit by my side, I’ll teach you the speech of the learned.”
The forest bird cries, “No, ah no! songs can never be taught.”
The cage bird says, “Alas for me, I know not the songs of the woodlands.”

Their love is intense with longing, but they never can fly wing to wing.
Through the bars of the cage they look, and vain is their wish to know each other.
They flutter their wings in yearning, and sin, “Come closer, my love!”
The free bird cries, “It cannot be, I fear the closed doors of the cage.”
The cage bird whispers, ‘Alas, my wings are powerless and dead.”

Gradinar, R. Tagore

Velika srca vole, mala traže da budu voljena. (Rabidranath Tagore)

 

AUDIO

Epilog

 Where the mind is without fear

 Shesher Kobita