Slobodan Rakitić

Slobodan Rakitić je rođen 30. septembra 1940. godine u Vlasovu, kraj Raške. Osnovnu školu završio je u Raški, gimnaziju u Novom Pazaru. Jedno vreme studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je na filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je književne časopise Savremenik i Raška. Bio je član prve redakcije koja je pokrenula list (1972). Od 1973. godine zaposlen je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao urednik katedre za kniževnost i jezik. Objavio je knjige pesama: Svetlosti rukopis (1967), Raški napevi (1968), Svet nam nije dom (1970, drugo dopunjeno izdanje 1979), Zemlja na jeziku (1973), Pesme o drvetu i o plodu (1978), Žudnja za jugom (1981), Potomak (1982), Osnovna zemlja (1988), dopunjeno izdanje 1989. i 1990), Tapije u plamenu (1990, drugo izdanje 1991), Duša i sprud (1994), Izabrane i nove pesme (1998) i Vodena slova (2000); knjige eseja: Od Itake do priviđenja (1985), Oblici i značenja (1994); zbornik: Poezija romantizma jugoslovenskih naroda (1978) i Izabrana dela u pet knjiga (1994). Dobio je književne nagrade “Milan Rakić”, “Isidora Sekulić”, “Branko Miljković” i “Laza Kostić”. Knjiga Tapije u plamenu nagrađena je Oktobarskom nagradom Beograda za 1990. godinu i nagradom “Rade Drainac” 1991. Njegove pesme su prevođene na više jezika. Knjiga Zemlja na jeziku objavljena je, u prevodu na francuski, u izdanju “L’Age d’Homme”, u Loznici, 1990. godine. Slobodan Rakitić je bio predsednik grupe Srpskog pokreta obnove u prvoj višestranačkoj skupštini Srbije (1991-1992), predsednik poslanicke grupe DEPOS-a u Saveznoj skupštini SR Jugoslavije (1993-1994). Predsednik je udruženja književnika Srbije od 21. decembra 1994. godine. Na osnivačkoj skupštini Saborne narodne stranke, 28. januara 1995. u Beogradu, izabran je za predsednika. Živi u Beogradu.

 

Ars poetica
Čija si senka, dušo moja
Dečani, šuma borova
Dok umrem
Izokrenuti bunar
Južna zemlja
Ne smem da završim pesmu ovu
Noć duga pola veka
Okrećem lice svoje tebi, Gospode
Ozarenja
Pilatus
Plovidba
Pohvala ljubavi
Ras
Stid
Tajni zapis
Vaga

_____________________________

Ars poetica

Ostati, zasvagda, iza zida,
čuti samo pčele i poj ptičiji
s nebeske reke, glas sve sličniji
tragu zvezde dnom očnog vida.

Zatvoriti, za sobom, sve dveri,
u nekom drugom prostranstvu biti,
sa senkom se svojom sjediniti
u stablo što se tek plodom meri.

Minu li nebom zvezdana kola,
otvoriće se, namah, preko stola
vrt koji neka tajna ruka stvori.

A kad prenuh se, sve bi opsena!
Čuh samo krik orla i krik plena,
lovce i lavež psa negde u gori.

_____________________________

Čija si senka, dušo moja

Čija si senka, dušo moja,
čije te stope svud prate?
Zrela se žita u polju zlate
i dasi gornjega sloja.

Za neki drugi menjala bi vek,
za drugo jutro, drugi dan,
za ogrtač drukčije tkan.
Radije otrov – no lek.

Dušo moja, u polju, sama,
tražeći mesto gde je dublja tama,
tumaraš kao plamen bledi.

Čili i plod na nestvarnoj grani,
u jednu tačku slivaju se dani
i dah se na usni već ledi.

_____________________________

Dečani, šuma borova

Visoki borovi trepere
u preobraženim vrhovima,
al radost to nije,
al žudnja, zacelo, nije.
Čiji to zanos, skriveni
u godovima ne miruje,
čija se to patnja
iznutra javlja?

Ptice nebeske, pod kupolom,
preobraćaju se ko duše kad se
okolo uštapa sviju,
okolo Boga.
Iz méne u ménu
uzleće jezik zemlje
u rodoslovu.

Visoka noć silazi
tragom zvezda, ko dah nečiji
kad neosetno se
javlja i gasi
nad plamenom sveće.

Glasovi nad Bistricom lelujaju,
glasovi bez doma,
al čiji glas to, u zanosu,
meni se vraća
jutrom i večerom?

Visoki borovi u osvit
korenu se svome naginju
i kruže.
Okolo Boga kruže.
Čiji to dah nevidljivi
pređe preko vrhova
ustreptalih?

Ishodim opet
iz tamne ćelije.
Primi me pod svoje skute,
dane preobraženja!
Al čije to pamćenje, čiji jezik,
oči čije i žudnju čiju
slušam kako svu noć
huji u borovima?

Zar privid sve je
dok preko bregova hodim
svome zalasku?
Ogledam se u svome zalasku
vrhovima borova
u plamenu.

_____________________________

Dok umrem

Knjige na stolu, prašne, i već tuđe,
zuj mušice, veče u umornom oku,
memla u vazduhu, potmuli bol u boku,
vrata kroz koja nema više ko da uće.

Gle, i kasni zrak sunčani igra na podu,
posustao, al već sutra će da grane,
još jednom, i još jednom će da svane
dan u zlatnim kočijama na svodu.

Nikog da prozor otvori, da se čuje
šum vetra, insekti što u vrtu zuje,
odnekud, s polja, i napev veselih berača.

Na podu zrak se gasi, gasne i duša!
Sama se knjiga zatvara na stolu, i već slušam
korake svoje dok preko neba koračam!

_____________________________

Izokrenuti bunar

Dok lik mi se preobražava,
vidim drugo mesto u gori.
Tuđa se senka od mene stvori
i usred jave – druga java.

Ne sahne vetar zaborava,
sad moje reči Drugi zbori.
Otvaraju se drugi prostori
i čudotvorna svetli trava.

Mračno obzorje preko uma
plamti, kao što plamti šuma,
kad bi bar duša da se stiša.

Al iz nebeske provalije
kao bunar kad se izlije
po svu noć pada crna kiša.

_____________________________

Južna zemlja

Sa južnom zemljom
u slovu,
u jeziku.

Sa jezikom bez zemlje,
sine moj.

Nijedan hram
krilat nije?
Nijedno drvo
uspravno
i rodno?
Ne lete ptice više
prema jugu.
To jug nije.

2.
Već stota zima
a proleće nijedno,
sine moj.

Više ništa nije
kako je bilo.
Sad je to druga zemlja
i drugi jezik slušam
sa praga kućnog.

Uzleće
bunar za bunarom,
korača
šuma za šumom.

Sad stranac hodi
preko polja.

Sad tuđin
iz naše činije
i ruča
i večera.

U postelje nam se
zavlači.

3.
S kolevkom pod jednom,
s grobom pod drugom rukom,
novi dom tražim
i izvor,
jer Boga ovde nije.

Korača prazan bunar
za nama,
sine moj.

Korača ječam,
pšenica
i raž.

Kradu nam oči žive,
kradu nam reke
i Boga.

Ne peva u polju
ševa
ni kos.

Rušni hram,
prazno vreme.

Upamti sve,
sine moj.

4.
Ovo je tvoja zemlja
i tvoji čokoti,
sine moj.

Ovo je tvoj med,
tvoje vino
i tvoj jezik.

Ovaj izgubljeni izvor
i crna šuma ova,
tvoji su, sine.

5.
Rasipa se glas Boga.
Rasipa se glas zemlje.
Rasipaju se reke
dok preko južnog neba
u bezdan teku.

Rasipa se jezik
sve nerazumljiviji.

Rasipaju se slova
i seme.

Rasipa se glas moj
dok prema tebi koračam,
sine moj.

6.
Močvare u ledu,
utrine bez stada,
glasovi i senke umrlih
oko kuće.
Duše umrlih
u kolu
u polju.

Vidiš li južnu zemlju
u ognju;
crni dažd nad utrinama
i njivama?

Vidiš li pauka crnog
na čokotima
i nad bunarom?

Vidiš li lice moje
uokvireno zemljom,
sine moj?

Vidiš li Danicu
kako nam put obasjava
ka severu?

Vidiš li bar ti Boga,
sine moj?

_____________________________

Ne smem da završim pesmu ovu

Oblak ne propušta kišu,
oblak ne propušta zrake sunčeve,
svet se ne menja, rekla si.
Al, pogledaj, još jednom,
moje oči zapaljene,
jesam li to pred tobom,
jesi li ti to preda mnom?

Gledam svet
koji se ne menja, rekla si.

Gledam plod nevidljivi
i mislim na koren.
Gledam stabla, severna i južna,
i mislim na zemlju
koja mi se sve više
osipa pod nogama.

Gledam prah na stolu
i prah u knjizi
i prah na mojim prstima.

Gledam slova kako se rasipaju
iz redova.

Ne smem da završim
pesmu o jutru,
ne smem da završim
pesmu o zalasku sunca,
jer će se tog trenutka, bojim se,
završiti i život moj,
a ti ćeš biti daleko.

_____________________________

Noć duga pola veka

Zloduh nam rasuo tor,
crne se, zmijski, verige.
Sa brega poleće – bor,
sa stola – spaljene knjige.

Kroz dečje promrzle kosti
u srdžbi huji severac.
Plavi se na svetlosti
slomljen dečji staklenac.

Niz pute zamagljene
rasuto pleme još hoda.
Pevaju munje ognjene,
ptić cvili ispod svoda.

Zapustela su močila,
crn zmijski svlak na steni.
Dečje – ne ruke, već krila.
Na plotu kokot crveni.

Al s juga i zapada
glasnici crni stižu.
Deblo za deblom pada.
Svud vidim veliku strižu.

Pšenica je bez klasa,
a vinograd bez roda.
Zborimo u pola glasa,
jer spava sin naroda.

Skrivena još ćuti klica
i zlatni svoj vek čeka.
Ne videsmo svoja lica
u noći od pola veka.

Na nevidljivoj nam glavi
krvav zasvetli venac,
al nam se u snu još plavi
razbit dečji staklenac.

_____________________________

Okrećem lice svoje tebi, Gospode

Okrećem lice svoje
tebi, Gospode.
Gledam
kako koračaš po vodi,
preko bregova,
iznad šuma borovih
uzlećeš.
Gledam
kako se njišu krovovi kuća naših
u oblacima, visoko,
rasuta groblja preko utrine.
Kroz šuplje dečije kosti,
kao kroz dvojnice,
ko to koga doziva:
mati dete svoje
il dete mater svoju?

Crni hlebovi
za braću izgnanu;
trulo voće u kotaricama
i na granama;
crno mleko u zdelama
i proso u ćupovima.

Crni leptiri
iz čaura izleću,
crne pčele iz košnica.
Al leptiri to nisu,
ni pčele to nisu.
Nad ugašenim ognjištima
krvave verige.

A pili smo rajsku vodu
i vino ognjeno;
zlatnu pšenicu
i raž sejali.
Osmehivao nam se mladi anđeo
svakoga jutra
nad Metohijom.
Sada ni imena svojih
da se setimo.
Gledam
crnog bivola na izvoru,
kentaura u polju,
čauša na pragu kućnom.

Zar si zaboravio decu svoju,
Gospode?
Kom carstvu
da se priklonimo?

___________________________

Ozarenja

Odjednom, kad se tajna vrata
otvore i kroz magle mlečne
prosinu iz tmine oči ti večne,
oglase se nebeska jata.

Al sjaj si što se stalno gasi,
i dok pjan posrćem, mutnog uma
zastanem negde, sred pusta druma
i slutim tvoje zlatne vlasi.

I zasjaš, al čim se pokrenem
da ti dodirnem lik od pene,
nestaneš, i san me svlada.

Kad se u noći opet prenem,
vidim nad sobom tvoje zene
i blage ruke, ko nekada!

_____________________________

Pilatus

Stropoštavaju se visoke vode,
pevaju deblo, kamen i pena.
U brdima je praznik slobode.
Pevaju dete, čovek i žena.
Drozd se sa krova sveta javlja,
žubori voda preko stenja.
Kost-svirala, kupola mravlja,
i tle što se u plodu menja.

Među brdima svetlosni stub,
kao da Gospod kule diže.
Runi se stena i puca dub.
Poleće uvis ovan postrižen.
Čovek-ptica u ambis skače
a divokoza dubinu meri.
Mrkne, kad svod je naoblačen.
Drhture tad i ptice i zveri.

Sa vrhova bogovi slaze
noću kad ih niko ne vidi.
Kao sa drugog sveta staze
preko ambisa i lednih hridi.
Hladna je vatra, voda gori,
a zimzelen huji sa brega!
Čujem tišinu kako zbori
o hladnoj vatri i žaru snega.

Drvo u žudnju, žudnja u voće
jedno se u drugo preobrazi.
Sabrale su se i duše noćne
na skrovitoj šumskoj stazi.
Preobrazio se u sneg plamen
a slap vode u cvet-penu.
Gospod je sebi digao znamen
i preobrazio se u stenu.

_____________________________

Plovidba

Galija naša gde će stati,
sred kakva tajna pristaništa,
zar ne očekuje nas nigde ništa
iza tog mora što se zlati?

Nad nama pustoš, galebovi,
prozirna pena večne plaveti,
al svakoga nam trena preti
ta senka što za nama plovi.

Odnekud, s obale, miris paprati,
odnekud, nam morem, pesma dečija,
i svakog časa nestvarnija
biva ta senka što nas prati.

Talasa hučnih čisto inje,
i penu morsku, i prah nebesa,
i sen aveti s ruku stresam
i treptim, ko drvo sred pustinje.

I ne znam ko je nestvarniji,
ta senka, il mi – na palubi?
Osećam kako te stalno gubim -
na vodi da l osta trag ičiji?

Ni vreme da se jednom stiša!
Slutim s daleke visoravni
zaboravljeni miris davni,
nežnu mahovinu, svetli lišaj.

Odasvud kob: to talas vapi!
Gde bejah, Gospode, pre rođenja?
Dok ovde mi se i oblik menja,
ja bivam kap u jednoj kapi.

Galija naša gde će stati,
sred kakva tajna pristaništa,
zar ne očekuje nas nigde ništa
iza tog mora što se zlati?

_____________________________

Pohvala ljubavi

Nečujna me kiša vazda plavi,
obrise sveta duh mi obavije.
U mome snu biće ti najčistije,
u tvom glasu šumi beskraj plavi.

Da l te videh u snu il na javi,
i čega nema zar ni bilo nije?
U mojoj smrti biće ti najstvarnije,
u svemu bdi pogled ti treptavi.

Dok pevam i tražim da l išta postoji
izvan te reči što me s tobom spoji
kada u magli zasjaš nehotice?

Postadoh stablo na rubu ponora,
da slušam vale nevidljivog mora
i zanet gledam tvoje blago lice.
_____________________________

Ras

Zar ikome je dano da stasa
vrh Boga? Tu beše grad. I kula.
I presto na kom seđaše župan. Sad – podne jula.
Ni sokola nad bregom. Ni mirisa. Ni glasa.

Gde neimar je? Gde zdanje? Sat se ne vidi.
Ni oklopnici. Ni kamen na kamenu, sada.
Tu beše grad – od svakog veći grada.
Da li iko pamti ime ove hridi?

Bez drveta – plod se u mraku njiše,
nevidljiv neko nad praznom rekom diše,
to mrtav grad se, u meni, budi.

Zar nesta sve to? U meni se stiče
svet iz neke sasvim druge priče
i oganj trostruke studi.

_____________________________

Stid

Onaj što nam je vezao teg
o vrat i razorio dom,
i mrtav nas još goni u zbeg
po istom polju – paklenom.

Bar da nas runo ovčije
zgreje il munja nebeska.
Sakućemo – pleme ničije
očima punim peska.

Iz mraka slušamo smeh
njegov i sklapa nam se vid.
To zloduh nadima svoj meh.
Osta nam još samo stid.

_____________________________

Tajni zapis

Rasprskavaju se oblici
i svet u bezličnost tone.
Sve zemaljske pucaju spone,
al tajni zapis je u klici.

Srdžba se tvorca na svet sruči,
na oblike, plod i suštinu.
Ruši se svet – u prazninu!
Al gde je klica, tu su ključi.

U pukotini – skrito seme,
u semenci – sažeto vreme.
Žudnja dve bube na pokrovcu.

Kraj neke živice, il ispod bora,
preostaće još samo čvorak
kao uzorak novom tvorcu.

_____________________________

Vaga

Onaj vazduh
i ovaj vazduh,

ona zemlja, koju više ne vidim,
i zemlja ova u osipanju,
i zemlja ova, rekoh,
koja mi sve više
izmiče ispod stopala,

onaj dan
i ovaj dan,

jesu li isti?

Onaj narod u tminama
i narod ovaj u tminama
jesu li isti?

Jezik onaj, u nevidljivim znacima,
i jezik ovaj, bez ognja,

jesu li isti?
Ko se kome približava
niz reke ploveći valovite
na tankim čunovima
bez vesala?

Stada ova
i stada ona (jagnjad krilata
preko nebeskih livada),
jesu li ista?

Vepar u kukuruzištu
i crni bivo
kraj reke.

Kos, drozd i vuga
svu noć pevaju
ne razlikujući se.

Reči one
i reči ove
jesu li iste?

Još samo sebi mogu da govorim,
Bogu iza leđa
na tas dušu da stavim.

Još samo sebi da govorim,
jesam li isti danas i juče,
jesam li isti ovde i tamo,
jesam li
na drugi oblik sviko?

Senka ona
i senka ova
jesu li iste?

Ništa na svome mestu nije,
niko na svome mestu nije,
a kiša pada ko i juče,
i sunce greje ko i juče,
i voda teče
baš kao i juče.

A ništa isto nije.

Pesništvo nije ništa drugo do sanjarija o boljem, čežnja za lepšim, opomena, bekstvo od smrti i straha., (Slobodan Rakitić)