Stephane Mallarme

Stephane Mallarme, francuski pjesnik; rođen  18. III 1842. u Parizu, umro 9. IX 1898. u Valvinsu. Uz Rimbauda i Verlainea jedan od glavnih predstavnika francuskog simbolizma. Pristaša tzv. “čistog pjesništva”, intelektualni esteta opčinjen mističnom povezanošću stvari, piše poeziju koju karakterizira strogost forme i bogatstvo asocijacija. Lirik je velike kulture i profinjena ukusa, teži univerzalnoj sintezi koja bi objedinila sve umjetnosti, a njegovo se djelo nadovezuje na najbolje tradicije franc. pjesničkog izraza. U početku je pod utjecajem Gautiera, Baudelairea i Poea (vrstan je prevoditelj Poeovih pjesama), a vremenom stječe reputaciju nejasnog teškog i neprotumačivog pjesnika, velikog majstora koji se obraća “elitnim dušama” i stvara za uzak krug odabranih. Na vrijednost Mallarmeove poezije skreće pozornost čitateljskoj publici J. Huvsmans u svom poznatom romanu Nasuprot. Slavljen od literarnih sladokusaca kao vizionar i veliki izmiritelj snova i jave, željenog i mogućeg, viđenog i nedokučivog, M. je ostao trajno opsjednut himerom tzv. čistog poetskog umijeća. Profesor engleskog jezika u provinciji pa u Parizu, on se teško mirio sa svojim školničkim zvanjem. Smatrajući da pristup poetskom djelu ne može biti ni jednostavan ni lak M. drži da zadatak poezije nije u tome da izmišlja već da otkriva da nas rafiniranom igrom i alkemijom riječi oslobađa od vulgarnosti, da ukazuje na isprepletenost pojava, te ukidajući “stvari” otkriva vječne Ideje. Godine 1871. Stephane Mallarme je objavio svoju poemu Herndijadu, 1S76. svoju najsugestivniju pjesmu Faunovo poslijepodne. Estetske poglede iznio je u knjizi eseja Tumaranja, a sabrane pjesme (Poesies completes) objavljene su mu 1897. Svojim djelom ostavio je ne samo neizbrisiv trag o francuskom  pjesništvu već je djelovao i na glazbenike (Debussy), a svojim likom inspirirao je nekoliko glasovitih slikara poput Renoirea, Gauguina i Maneta koji su ga portretirali.
 

 

Bludni sin
Balada
Da l’ će lijepog danas
Dvorac nade
Dar pjesme
Druga lepeza
Faun
Grob Edgara Poa
Grob Verlena
Kad zakonom kobnim…
Kosa
Labud
Listak iz albuma
Morski lahor
Mali napev
Obnavljanje
Plavet
Poklon pesme
Priviđenje
Proza ludih
Prozori
Ružičaste usne
Strepnja
Sonet
Suza
Zdravica
Za Boga

_______________________________

Bludni sin

I

Kod njih čija ljubav narandža je suva
Što bez rujnog nektra drevni miris da,
Tračih Beskraj koji čoveku greh čuva,
A nađoh tek Bezdan dušmanina sna.

- Beskraj; san ponosni što svom snagom ljulja
Krošnje i sva srca slično pesku finom!
- Bezdan, pun otrovnih šibljika, gde kulja
Smradni tok belila izmešanog s vinom!

II

O ti zaljubljena, o rujna, o tajna,
zaneta kroz sveće i kad, nisi znala
Koji Duh te povi tu noć kad si, vajna,
Sliku Svetog-Srca Hrista celivala.

Kolena otvrdla pod molbama pustim
Ljubim ti, i stope što smiriše more,
Da na mršava ti bedra glavu spustim
I pod gorkom haljom da ridam do zore:

Tu, svetice moja, pun pijanosti dimne,
Dalek crnom Bezdnu i Beskraju dragom,
Kad otpevam tiho svoje duge himne
Uspavaću svoju bol na tvom telu blagom.

_______________________________ 

Balada

Ja volim cigansku curu
što ima hod ljupki:
videh je uz stenu suru
dok beše u kupki:
ispod ebonosnih krila,
sjajno je oko skrila
ko luna velika!

Voda tekla joj sa grudi,
ruža sva u rosi!
Pred koleno što rudi
alga nežnost nosi…
Tu, zanemela i vedra,
ti spazi na odi sneno
svoj lik sveži, rujna ženo
u kolevci vetra!

To mi u srce žar prospe!
U mom srcu s večeri
ja vidim – grud moje gospe
kroz crn zrak treperi!
I duž zraka lune riđe
što mi s čela sneno zrca,
kao vampir do mog srca
moja crnka siđe!

Al’ ispod krila istkana
od plavila vedra
ja vidim gde kurtizana
otkriva mi bedra!
Na usni anđela draga
Poigrava zlo sabrani
poput tvoga, o Satano…
-A šta ako voleh vraga!

_______________________________

Da l’ će lijepog danas

Da l’ će lijepog danas čista živost ova
pjanim krilom razbit to zaboravljeno
i kruto jezero, pod mrazom mučeno
prozirnim glečerom propalih lijetova!

Negdašnji se labud sjeti sebe sama:
divan je, al stremi slobodi bez nade,
jer nije kraj pjevo gdje se živjet dade
kad jalove zime bljesnula je čama.

Cijelim vratom strest će bijelu agoniju
koju da mu prostor što ga on negira,
al ne i tla užas gdje mu krila sniju.

Avet koju ondje njen čist sjaj privlači,
on smiren biva u hladnu snu prezira
kojim, zalud prognan, Labud se oblači.

_______________________________ 

Dvorac nade

Tvoja se bleda kosa talasa
Između mirisa tvog tela
Ko zastava nestasna i bela
čija svila na suncu belasa.

Umorno bijući kroz krike
Napev bubnja kog voda osvaja,
Od prošlosti srce se odvaja
I, šireći vale tvoje kike,

Juriša, penje se – pijani borac
Kroz močvare krvi, – da zabije
Tu zastavu zlatnu najhrabrije
Na taj način i bakreni dvorac

Gde, kad nehaj celu je ogrne,
Plačna Nada gladi se i svija
Dok ni jedna zvezda ne izbija
Kroz noć crnu poput mačke crne.

_______________________________

Dar pjesme

Donosim ti dijete jedne Edomske noći!
Crna, s golim krilom koje krvlju toči,
Kroz stakla žgana od mirisa i zlata,
Kroz okna ledna, o jao, s rana sata
Zora se na lampu anđeosku baci.
Palme! I kad svetih moći ti ostaci
Otmu pogled oca što u smiješku tinja,
Zadrhta samoća, sterilna i sinja.
Ženo, što kraj zipke nijetiš sanak plašan
Djevojčice primi i taj porod strašan;
Glas ti je nalik glasu clavecina i viola-
Hoćeš li uvelim prstom stisnut grud da kola
Sok taj, sibilske ženstvene bjeline,
Usni izgladnjeloj azurne daljine.

_______________________________ 

Druga lepeza

O sanjarko, da na kraj
Čiste slasti prodrem čilo,
Preneznim lukavstvom, znaj
Da sačuvaš moje krilo.

Večernje svežine dah
Stiže ti uz udar jači
Čiji zarobljeni mah
Nežno vidik sav razvlači.

Nesvestica! trepti svud
Prostor kao celov koji,
Jer nikom se rađa, lud,
Niti izbija niti stoji.

Osećaš li plasni raj
Kao osmeh malaksali
Koji se uz usne kraj
U jedinstven preliv sali.

Žezlo rujnih zala svih
Popalih na noći divne
To je, taj let sklopljen, tih,
Što stavljaš spram plama grivne.

_______________________________ 

Faun

Te nimfe, da ne odu želim.

Belu
Put im ćutim u tim bljescima u
velu
Satkanu oda sna strasna.

Zar voljah tek sanje?

Te nimfe, da ne odu želim.

Belu
Put im ćutim u tim bljescima u
velu
Satkanu oda sna strasna.

Zar voljah tek sanje?

Te nimfe, da ne odu želim.

Belu
Put im ćutim u tim bljescima u
velu
Satkanu oda sna strasna.

Zar voljah tek sanje?

_______________________________ 

Grob Edgara Poa

U njeg samog najzad vječnost ga okrenu
i sad eto pjesnik golim mačem bije
svoj vijek pun užasa što spoznao nije
slavlje smrti u tom glasu nečuvenu.

Skokom hidre, kad ču da anđel donese
nov i čišći smiso pučkoj riječi, cio
svijet razglasi da je sve te čari pio
u nečasnu valu neke crne smjese.

Zemlje i oblaka dušmanskih, o jadi!
Ako duh naš od tog reljef ne izradi
da sjajni grob Poeov njim ukrašen svane,

ta hrid mirna, pala iz tamna sudara
nek bar granit ovaj vječnu branu stvara
crnom letu kletvi u buduće dane.

_______________________________

Grob Verlena

Crna gnevna stena koju vihor vuče
Ni pod rukama pobožnim ne bi stala,
Što dodirom traže sličnost ljudskih zala,
Blagoslovom crte kobne maske uče.

Ovde skoro uvek ako golub guče
Bestelesna žalost na bore je pala
Zreloj zvezdi kojoj budućnost je dala
Da blistanjem srebra gomilu prevuče.

Ko traži, u sledu samotničke stope
Još nedavne, našeg lutalicu opet -
Verlena? Verlena sada trava skriva,

Bezazleno samo da shvati u miru,
Suve usne, daha nepresušno živa,
Klevetničku smrt u njenom plitkom viru.

_______________________________ 

Kad zakonom kobnim…

Kad zakonom kobnim sjena kraj najavi,
stari San, ta želja i bol sve moždine,
tužan što pod svodom grobnim eto gine,
u meni sigurno svoje krilo savi.

O dvorano sjajna, gdje, zavodeć kralja,
u smrti se svojoj grče vijenci slavni,
gordost lažna što je mrak izmišlja tavni
za vid samca kojim žar vjere upravlja.

Znam da zemlja posred te noćne daljine
čudne tajne baca, po sjaju visoke,
kroz vijekove koji mrače ih sve teže.

Prostor, sebi jednak, dok raste il gine,
u toj čami valja zle vatre – svjedoke
da duh uzvišene zvijezde se užeže.

_______________________________ 

Kosa

Kosa let plamena dosežući puni
zapad želja tako da je svu razvije
spuša se (ja kažem umire u kruni)
na venčano čelo mesto joj ranije

Al bez zlata žudeć samo oblak slavlja
usijanje vatre unutarnjeg toka
prvobitno jedno jedino nastavlja
kroz dragulj istinskog i šaljivog oka

Obnaženost nežnost heroja zlo prenu
nju koja ne mičuć zvezdu ni zar prsta
tek pojednostaviv pobedosno ženu
izvršuje svojom glavom podvig čvrsta

sejući rubine sumnjom koju muči
nalik veseloj i zastitničkoj luci.
_______________________________ 

Labud

Devičansko Danas, živahno i krasno
zanesenim krilom da l’ razbiti smede
jezero sleđeno, s injem, kud se dede
letova zastalih lednik blistav jasno.

Negdašnji se Labud seća, ali kasno:
divan je,no zalud slobodu on htede,
jer opevo nije kraj gde da provede
vek, kad mraz jalov sinu čamom strašno.

Vratom strešće belu tu smrt što je steče
prostorom kažnjena ptica kog poreče,
al’ na užas tla što perje joj sputava.

Sablast koja na tom mestu sjaji, prisno,
ukočen u hladnom snu prezira spava
zaodenut Labud,izgnan beskorisno….

_______________________________ 

Listak iz albuma

Nenadno i ko u šali
Gospođice kad bi čula
Kako gaj se diže mali
Raznovrsnih mojih frula

Mislim da tim pokušajem
Izvedenim sred ravnice
Činim nešto kad prestajem
Da bih gledao vam lice

Da taj dašak koji putih
Uzaludno ja sve vise
S nekoliko prsta krutih
Nema sredstva da opiše

Vas prirodni i pun zara
Smeh čeda što zrak očara.
_______________________________ 

Morski lahor

Put je tužna, jao! Knjige pročitane.
Pobjeć, tamo, dolje! Znam, ptice/su pjane
od želje med nebom i pjenom da lete.
Ni vrtovi stari što u oku svijetle
neće suzbit srce što za morem žudi,
o noći, ni pusti sjaj lampe što rudi
nad praznim papirom kog bjelina brani,
ni ta mlada žena koja čedo hrani.
Idem! Brode, na kom jarbolje se valja,
diži sidro, hajdmo put divnih zemalja!

Ta čama, nadama grubim prevarena,
u pozdrav rupčića još je uvjerena.
Jarbole što čeznu za olujom kobnom
možda će ih vjetar svit nad brodolomom
pustim, bez križevlja, bez otoka plodnih…
Čuj, srce, mornari poju pjev ugodni!

_______________________________

Mali napev

Neumoljivo se skrha
Ko nada što tu ti šine
Da samotna prsne s vrha
Puna ljutnje i tišine

Neobični glas u gaju
Bez odjeka što zaluta
Ptica koju ne slušaju
U životu drugi puta.

Muzičarka preplašena
Izdahnjuje to u slutnji
Moja prsa a ne njena
Istisnu li jecaj mutni

Cela da l’ će rastrgnuta
Ostati kraj nekog puta!

_______________________________ 

Obnavljanje

Proleće je bolno odagnalo s tugom
Zimu, doba vedrog rada, zimu jasnu,
A po mome telu gde krv tmurna splasnu
Proteže se nemoć u zevanju dugom.

Sutoni se beli mlače iza čela
Kog pas gvozden steže krutije od groba
I, tužan, ja lutam posle sna čarobna
Kroz polja gde snaga silna se začela.

zatim, smoren, padam dahom krošnji trovan
I, dubeći licem raku svojoj sanji,
Grizuć toplu zemlju gde niče jorgovan,

čekam, ponirući, da moj bol se smanji …
- S Ograde se Plavet smeje, i buđenje
Jata što na suncu s cvrkutom se penje.

_______________________________ 

Plavet

Vedra ironija vječite plaveti,
hladno lijepa ko cvijet, satire i troši
nemoćna pjesnika što počinje kleti
dar svoj u Bolova neplodnoj pustoši.

Zatvorenih oči, bježeć, znam da prijeti
strašnom grižnjom motreć moju dušu praznu.
Kud pobjeć? I koju noć divlju prostrijeti,
ko dronjke, po tome preziru poraznu?

Gore, magle! Duge krpe monotone
svog pepela s tmušom lijte po vedrini
koja u jesenskoj bari nek potone
i tako sazdajte prostrani svod mirni!

A ti, draga Čamo, iz Letine vode
izađi i skupi blijedih trski, blata,
te rukama čilim zalij rupe modre
što ih posvud buše kobnih ptica jata.

I još! nek dimnjaci tužni dime vazda
i nek čađom ona tamnica što luta
pogasi u jezi svojih crnih brazda
sunce koje gine sred obzorja žuta.

Nebo umrije! Tvoj sam, o tvari! udijeli
da Cilj strašni i Grijeh zaboravi sada
taj mučenik koji ležaj dijelit želi
na kom sretno stado ljudi u san pada.

Jer tu ću – kad mozak moj ispražnjen eto,
ko sud za bjelilo pored zida bačen,
ne zna ukras dati misli razapetoj -
zijevati zloslutno sve do smrti mračne.

Zalud! Plavet blista. Čuj, u zvonu lakom
pjeva. Dušo moja, to se glasom javi
da nas straši svojom pobjedom opakom
leteć s bronce žive u angelus plavi.

Valjajuć se tmušom, drevna, bode tvoju
stalnu smrtnu muku kao mača nalet.
Gdje pobjeć u ružnu i jalovu boju?
Opsjednut sam. Plavet! Plavet! Plavet! Plavet!

_______________________________ 

Poklon pesme

Donosim ti dijete jedne Edomske noći!
Crna, s golim krilom koje krvlju toči,
Kroz stakla žgana od mirisa i zlata,
Kroz okna ledna, o jao, s rana sata
Zora se na lampu anđeosku baci.
Palme! I kad svetih moći ti ostaci
Otmu pogled oca što u smiješku tinja,
Zadrhta samoća, sterilna i sinja.
Ženo, što kraj zipke nijetiš sanak plašan
Djevojčice primi i taj porod strašan;
Glas ti je nalik glasu clavecina i viola-
Hoćeš li uvelim prstom stisnut grud da kola
Sok taj, sibilske ženstvene bjeline,
Usni izgladnjeloj azurne daljine.

_______________________________ 

Priviđenje

Mesec tugovaše. Serafini setni,
S gudalom u ruci, kroz spokoj su cvetni,
Snevajući, vukli s umirućih struna
jecaje što klize vrh plaveti kruna
- To dan blazen beše tvog prvog celova.
Moja sanja željna da me muči snova
Znalački je pila miris tužnog slavlja
Što ga bez gorčine i grize ostavlja
Berba Sna u srcu gde je bio košen.
I lutah, zagledan u pločnik istrošen,
kad si me na putu, u smiraju dana,
Sa suncem u kosi srela nasmejana
Pa mišljah vila si sa kapom od svetla
Što kroz moje snove maženog deteta
Minu, puštajući da s ruku drhtavih
Sneže beli svežnji zvezda mirisavih.

_______________________________ 

Proza ludih

Snila je: treptaše prst njen, bez prstena
I nag, pod košuljom, posle uzdaha snena
Zasta, podižući batist s pupka njena.

I stomak joj beše od snežnih iskrica
Gde bi, dok zrak blista vrh šumskih iglica,
Palo meko gnezdo veselog štiglica.

_______________________________ 

Prozori

Strt bolnicom tužnom i tamjanom smradnim
Što lebdi kroz bednu belinu zavesa
Do raspeća rastuženog zidom praznim,
tu samotnik mukli stara leđa stresa,

Gmiže, al ne svoju trulost da otkravi
Već sunce da vidi na zemlji, da slepi
Bele dlake, kosti i lik svoj mršavi
Uz prozore koje spaliće zrak lepi,

A usna, plaveti modrikaste gladna,
Takva, mlada, znade blago udahnuti,
Jedna čedna koža i od nekad! sad na
Topla zlatna okna spušta celov ljuti.

Pijan, živi smetnuvši užas svetih ulja,
Čajeve, časovnik, i krevet određen,
Kašalj : i dok veče kroz crepove kulja
Oku mu, niz vidik svetlošću omeđen,

Vidi zlatne lađe, lepe ko labudi,
Na reci mirisnoj i rujnoj dok snene
Njišu žut i bogat sjaj što niz njih bludi
U nehaju silnom punom uspomene!

Užasnut gadošću stvora duše tvrde
Što pliva u sreći gde mu čak i gladi
Jedu, i što traži uporno tu smrdež
Da da ženi koja hrani porod mladi,

Bežim i kačim se po oknima vitim
Okrećuć životu leđa i , pun sjaja,
U staklu im, spratom rosama večitim,
Koje zlati časno svitanje Beskraja

Anđelom se vidim, i tad mrem, i ljubim
- Nek prozor umetnost bude, il strahota -
Da vaskrsnem, noseć san svoj kao rubin,
Na prethodnom nebu gde cveta Lepota!

Al, avaj! Ovde je gazda čija snaga
I u tom bezbednom stanu me saleti,
A mrski ispljuvak Gluposti me nagna
Da začepim sebi nos ispred plaveti.

Mogu li, ja koji znam ukus čemerja,
Da razbijem kristal kome zver pakosti,
I pobegnem, sa dva krila mi od perja
- Izložen da padnem za vreme večnosti?
_______________________________ 

Ružičaste usne

Jedna Crnkinja, kojoj demon telo čupa,
Hoće da okusi tužno dete sveža ploda,
Nevinu zločinku u haljini punoj rupa,
Pa se sprema bludna za lukavstva podla.

Na trbuh poleže sise ko životinje tmaste,
Srećna što je gola, pa rukama besnim
Grabi raširene noge u čizmama tesnim,
Od čijeg izgleda zadovoljstvo njeno raste.

Pa kraj belog tela, mršavog ko u gazele
Što drhti, na leđa poput ludog slona
Izvrnuta, čeka i divi se, pokazujuć bele
Zube, naivno se smešeć put dečjih prepona,

I, otkrivši na nogama gde lezi nevoljka
Žrtva, crnu kozu otvorenu ispod runa gusta,
Primiče joj nepce tih čudesnih usta,
Bledih i ružicastih kao morska školjka.

_______________________________ 

Strepnja

O zveri, ja neću večeras u tami
Da ti svladam telo, večno greha žudno,
Niti poljupcima u beskrajnoj čami
Da ti mrsim tužno masne kose bludno.

Teški san bez snova moje srce traži,
San koji će svako kajanje da zbriše,
San drag tebi posle tvojih crnih laži,
Tebi, što o smrti znaš od mrtvih više.

Jer, Blud rijuć ispod otmenosti moje,
Jalavošću svojom žigosa nas dvoje;
Al’ dok ti u grudma surovim ko kam

Srce je kog zločin ne vredja ni jedan,
Ja bežim, bled, videć les mrtvački ledan:
Bojim se umreću ako legnem sam.

_______________________________ 

Sonet

Pošto mu pečenje beše najslasnije,
Pošto su novine razmatrale blud,
Pošto domaćica smetnu da zašije
Dugmence na kragni uz vrat suv i krut,

Pošto iz kreveta poput sakristije,
Posmatra, na satu, par drevan i lud,
Ili što sna nema i što, najmirnije,
Svojom nogom drugu nogu trlja svud,

Gad poda se stavlja svoju hladnu ženu,
Kapuljačom svojom trlja kapu njenu,
I dahćući radi trudeć se što više:

I zbog tog što noćas, bez zanosa besnih,
Ta dva bića u snu najzad se spojiše,
O Šekspiru, o Dante, biće možda pesnik!

_______________________________ 

Suza

Oh! želim da plačem! plačem ispod iva!
Dalek ljudskom smehu, dalek pesmi ptica!
Da plačem … zbog koga? svih čija kob, siva,
kao cvet na vetru, krenu do grobnica? …

Ne: zbog sebe. Jer ja smrt sam, moja zlatna,
moje ledno srce svijeno je plaštem!
Ja .. što sanjam plavet, s dve stope sred blata,
sve izgubih, jadnice .. Oh! želim da plačem!
_______________________________ 

Zdravica

Ništa, stih čedni, ova pena
Da naznače tek sjaj pehara:
Tako daljinom kao para
Nauznak tone roj sirena.

Mi plovimo, o nebrojena
Družbo, za mene krma stara
Vi slavni pramac koji para
Val gromova i nevremena.

Pjanost mi krasna daje daha
Ljuljanjem njenim da bez straha
Zdravicu držim tu uspravno

Samoćo, hridi, zvezdo vedra
U ime svega sto je ravno
Brižnosti beloj našeg jedra.

_______________________________ 

Za Boga

Sazda li me da te ljubim?
Stavi li sred moga mraka
zvezdu da je bolje gubim?
Zar da svene iznad raka
jorgovan kog koda, noću,
ljubavnik bežeć u samoću?
S neba se smeješ dok plačem?
Kud nam hrli reč tanana,
ne mrijuć pod tvojim plaštem,
kao tišti val tamjana.

_______________________________ 

Brise marine

La chair est triste, hélas! et j’ai lus tous les livres.
Fuir! la-bas fuir! Je sens que des oiseaux sont ivres
D’etre parmi l’écume inconnue et les cieux!
Rien, ni les vieux jardins reflétés par les yeux
Ne retiendra ce coeur qui dans la mer se trempe
O nuits! ni la clarté déserte de ma lampe
Sur le vide papier que la blancheur défend
Et ni la jeune femme allaitant son enfant.
Je partirai! Steamer balancant ta mature,
Leve l’ancre pour une exotique nature!
Un Ennui, désolé par les cruels espoirs,
Croit encore a l’adieu supreme des mouchoirs!
Et, peut-etre, les mats, invitant les orages
Sont-ils de ceux q’un vent penche sur les naufrages
Perdus, sans mats, sans mats, ni fertiles ilots ….
Mais, o mon coeur, entends le chant des matelots!

Morski lahor, Stephane Mallarme

Svijet je stvoren da preraste u lijepu knjigu. (Stéphane Mallarmé)

 

 AUDIO 

L´azur