WEB SITE NEWS »

Veljko Petrović

Pesnik i pripovedač Veljko Petrović rođen je 1884. godine u Somboru, u svešteničkoj porodici. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu, a pravo je studirao i apsolvirao u Budimpešti. Prve stihove objavio je kao student, 1903. godine u “Brankovom kolu” i “Srpskom književnom glasniku”, a prve novinske članke u zagrebačkom “Srbobranu”. Nakon Prvog svetskog rata, u kojem je učestvovao kao dobrovoljac, dobija mesto referenta u Odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu, a do 1941. godine radi u Ministarstvu prosvete u Beogradu. Godine 1936. postaje redovni član Srpske akademije nauka. Na mesto upravnika Narodnog muzeja u Beogradu, gde će dočekati penziju, dolazi 1944. godine. Umro je u Beogradu, 27. jula 1967. godine. Veljko Petrović je u književnost ušao početkom 20. veka kao pesnik intimne i rodoljubive lirike. Prvu zbirku pesama (“Rodoljubive pesme”) objavljuje u Beogradu 1912. godine, a prvu knjigu pripovedaka (“Bunja i drugi u Ravangradu”) devet godina kasnije.

 

Avali
Erotika
Moli voćka mlada kalemara
O zašto
Ponor
Ratar
Srpska zemlja
U prolazu
Verujte prvo
Vidoviti
Zapis cara Dušana

___________________________________

Avali

Kada sputan klonem pod nemim pritiskom,
Kada mi se njegove useku u žile,
Kada se uvijam sa beznadnim vriskom,
A pod tvrdom šakom nemilosne sile,
Kao ranjen oro moj duh tebi letne,
Sa smirene grude sumornih ravnica,
O Avalo, što si oblake plavetne
Kao veo svila oko gorda lica.
Ali ti si hladna, i ja uzaludno
Sa uzdanjem čvrstim i ljubavlju stedrom
Oblećem te, ljubim i preklinjem žudno,
Tebe što se oholo dižeš nebu vedrom.
…Kao despotica, krunom ovenčana
U gluhoj osami porfirnoga trona,
Ti ne ćutiš bole zakorelih rana,
I ne čuješ vapaj ropski miliona.
O, al’ možda ove reči, reči nisu,
Tek očajan jecaj u ludilu bola, -
Možda tvoja duša strepi i u visu
Za pastorčad hudu zatočenih kola?
Ponositos tvoja možda je tek varka,
I srce se tvoje, ko naše, krvavi,
Pod studenom korom krv ti ključa žarka,
I duša se tvoja otima i davi.
O, ja imam veru tvrdu kao stena,
- Divno li se s njome i bori i pati!
Da u tebi živi jos spomen vremena,
Kad si bila nama svima, svima mati.
O, ja imam veru da će doći trenut:
- Zapeni l’ se krvlju i Dunav i Drina -
Dušmani će naši poraženi blenut,
Kad ti grune najzad srdžba iz dubina.
Iz utrobe tvoje pokuljaće lava,
I od tvoga srca plamenoga žara
Usahnuće Dunav i drina i Sava,
I stopit se opet otadžbina stara!
A na kraju bure i podviga slavni’,
O, carice naša, s tvog najvišeg krša,
Kao prvo slavlje naših zlatnih ravni,
Rujne će slobode steg da zaleprša!

___________________________________ 

Erotika

Još osećam miris kose tvoje
i ukus usana tvojih jagodasti’;
još strepi, dršće, gori srce moje
sa milja i sa prohujalih slasti;
a još te želim i ruke ti pružam,
i gorim, plamtim sa ljubavne žeđi.

O, dođi, da te svu obaspem ružam’
i krinom što je od mene još bleđi.
O, dođi, svilna i blistava ženo,
utoli moje čeznuće i žudi,
u praznom času dok još nisam sveno,
mladošću dok mi još raspinju grudi.

O, dođi, svilna i blistava ženo!

Šibaj me, šibaj bičevima svoje
zlaćane kose, buhavne i meke;
pusti da tonem u nebesne boje
očiju tvojih i snivam daleke,
čarobne snove!…

Siši, iscrpi gramzivim usnama
svu toplu rumen dečaštva mi čedna,
nek padne pusta ravnodušna tama
i nemoć, šuplja, zimogrozna, ledna.

Ti samo ljubi, manito i slepo,
u zlikovačkoj, usplamteloj strasti,
dok nisam žića uze sve pocepo,
opijen od tvog vrućeg daha slasti!…

O dođi, divna, demonova kćeri,
pripij se zmijski uza me, priljubi,
i kikoćuć se isposničkoj veri,
nek blesnu tvoji slatki, grešni zubi!

O, dođi, divna, demonova kćeri!

Padajmo slepo i u zagrljaju,
u usijano to rumeno more;
zagnjuriimo se u sunčanom sjaju
i nek mladost bukteći izgore!…

O, dođi, divna, demonova kćeri!

___________________________________ 

Moli voćka mlada kalemara

Moli voćka mlada kalemara:
- da mi čuvaš martovske pupoljke,
da mi čuvaš aprilskoga cvata,
da mi čuvaš letnje zelenilo
a s jeseni slatko rumenilo,
od prokleta mraza jutarnjega,
od manita vetra olujine,
od burine hladne kišurine,
i od rđe, a od grada grđe,
leptirice lažne laskavice,
gusenice, gadne izelice:
pa ću tebe nagraditi lepo;
kad s proleca zagrlis jaranku,
zasuću vas cvetnom vejavicom
da vas dušman selu ne prokaze;
junskom danku daću hladovine
i ćutljivu pod mesecom senku;
a kad prva maglica zabeli,
iz vrbaka i na dolovima,
ja ću kumu jabuku u ruku,
da dukatom ureče budimku,
da rumenu daruje devojku.
___________________________________

O zašto

O zašto smo se, zašto smo se sreli
na mrtvoj stazi opora venjenja,
pod mutnim nebom mađijskog jesenja?
O zašto smo se pogledali, je li?

O zašt` se nismo mimoišli, draga,
ko do dve lađe na sred okeana,
što crnih jedri, a s dva mrtva kana,
plove i minu u magli bez traga…?

___________________________________ 

Ponor

Ko duplja džina što pogibe anit,
jer htede drsko svod da robi zvezdan,
i čije kosti već srasle u granit -
u grotlu zija ponor, crn i bezdan.

Od njega pastir svoja stada čuva,
i burnih noći, kad se lomi građa,
mlađima priča: – vitlac to je Stuva,
noćas u muci majka mrtvo rađa.

Kad oštra stena u oblake zadre,
i bljunu blatni bujičini besi,
sva voda s brda tad u njega nadre,
a on je guta – i spasava vesi.

No blisne l kolo duhovsko u srmi,
u njemu rikne potmulo aždaha:
vazduh zanemi, posukne od straha,
pretrne lišće – i tuča zagrmi.

Ni mahovina njegov rub ne krasi,
ni ranjena se divljač tu ne skriva;
naleti l svitac nad njim, on se gasi,
a pogleda l ga ko, o smrti sniva.

Pustolov samo što rukama golim
orliće hvata sme da se nadviri,
no javi l mu se sa uzvikom holim,
huleći memla iz dubine piri.

Ko ružu spusti u milosnoj ćudi,
crna, ko suza o ponoći, pline;
veseli smeh se u njegovoj studi
mrzne, i kao jecaj dole gine.

A hiti l kamen ko u ponor crni,
on prvo jekne ko grudva po lesu,
pa ko lavina glas raste i grmi:
brda se ruše, svetovi se tresu!…
___________________________________ 

Ratar

Žuljave ruke odmara na plugu.
Duboko diše, i kao da dremlje.
A vetar, čuhom probudjene zemlje
Nadojen, trese sedu vlas mu dugu.
Pred nogama mu polegle, spokojne,
Bogate brazde, i kako ih gleda,
Ko svoja dobra i marljiva čeda,
Bezmerna nežnost obleva mu znojne
Bore, u mračnoj borbi uzorane.
On voli zemlju tu, na kojoj stoji,
Napornim radom, znojem što je gnoji,
Na kojoj svoje on tavori dane.
On sa nje klikće, s nje ga seta mori…
I kada seme nečujno pucketa,
Il’ klasje šušti, giba se sred leta:
On to razume, to mu zemlja zbori.
I kad je tako miluje, u grudi
Nesvesno mu se tiha pesma javi:
Prosta ko zemlja, ko različak plavi,
Sumorna, blaga, bez golemih žudi…

___________________________________ 

Srpska zemlja

Ovo je zemlja burjana i drača,
ovo je zemlja podlih suncokreta,
ovo je zemlja pijanki i plača
i leglo vrapca koji nisko leta.
Ovo je zemlja burjana i drača.

Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka
al’ na njoj samo štir visoko điko.
Ovo je zemlja čmalih pupoljaka,
plodove čije ne okusi niko.
Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka.

Ovo je zemlja kasnoga cvetanja,
ovo je zemlja mrazeva prerani’,
ovo je zemlja gde se mnogo sanja,
a berbu misli tuča potamni.
Ovo je zemlja kasnoga cvetanja.

Ovo je zemlja otrovana krvi,
korenje gdeno krepkog duba trune,
orlovi ginu a blaguju crvi,
gde se il’ kadi il’ pakleno kune.
Ovo je zemlja otrovana krvi.

Ovo je zemlja prokleta, al’ moja;
maćeha moja, moja mati draga;
o ja te mrzim, jer te niko ko ja
ne ljubi tako, moja mati draga!
O, ti si zemlja prokleta, al’ moja!

A ja sam tvoje pastorče što gori
i silne žudi raspinju mu prsa,
i što se slepo nada novoj zori,
i čeka slavu novoga uskrsa.
O, ja sam tvoje pastorče što gori

da svoja krila razmane; i smelo,
titanskom snagom i uzdanjem, hoće
svetlosti prave da dosegne vrelo
i da ti pruži s daljnjeg grma voće.
O, ja sam tvoje pastorče što gori.

Al’ čujem glas tvoj. On me natrag zove.
I ja se vraćam s nesvršena dela.
U šupljih grudi šuplje nosim snove,
skrhan i jadan; al’ tako si htela,
jer ja čuh glas tvoj, gde me natrag zove.

I ja se vraćam opljačkane krune,
da vučem krst svoj bez ropca i plača.
Gušim se, gušim, a snaga mi trune;
postajem hranom burjana i drača,
postajem hranom burjana i drača.

___________________________________ 

U prolazu

Prošla je kraj mene nečujno ko miris,
Bleda kap ljiljan, ponosna ko iris;
A kad dalje tiho i svetački minu,
I trag joj pod korakom zlatnim bleskom sinu
…O, ko si ti, ženo sa neznanih strana,
Obasjana čudnim, nadzemaljskim sjajem?
Imena ti ne znam, ali te poznajem,
- Ti uskrsla pesmo rumenih mi dana.
Ti si ko uvelak iz kog tajno struji
Prva moja ljubav, ona sreća tija -
Ah, u srcu mome probuđena bruji,
Ona slatka, slatka stara melodija…
___________________________________ 

Verujte prvo

Prvo je: svaki neka zna šta hoće!
O maglu koplja nikad se ne lome.
Slobode? Dobro! Al’ to nije voće
Što zrelo pada u šešir ma kome.
Verujte prvo! i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti!

Gospodin, seljak, bogat i siroma’,
U uspeh borbe verujte – i dosta.
I vaša snaga biće snaga groma,
I zamršena pitanja sva prosta.
Verujte prvo! i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti!

Velika dela istu tvrdu siju.
Začep’te usta mudrih grošičara!
Dignite srca! zgaz’te sumnje zmiju,
I bor’te se za uspeh bez šićara.
Verujte prvo, i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti!

Vera u uspeh, uspeha je pola.
Slobode prsten ko na ruci nosi,
Taj već je jači nego sila hola,
I cerov list mu već cveta u kosi.
Verujte prvo, i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti.

- Mi svi sad znamo: hoćemo slobode,
I da smo svoji u rođenoj kući; -
I pre no što nam mač srce probode
O volju našu on će krto pući!
Mi verujemo! i stisnutih pesti,
Sa ruku nasih lance ćemo stresti!

___________________________________ 

Vidoviti

Ne mogoše ga u platno ni povit
a neutešnog sumora sen siva
neotvorene oči mu celiva:
- On zajeca, i postade vidovit.

I sad preko svih voda, stena, gora,
kroz zavese bedeme i mandala,
on vidi svaku suzu kad je pala,
jasno, ko noću kaplju meteora.

On vidi suze i neisplakane,
iz suvog oka što na dušu kanu,
gde skamenjene prokrvave ranu,
i stalno bride, ko olovno tane;

i srca sva, što sama sebe jedu,
ko zadnji živi posle opšteg sloma,
koja u sebi nose oganj groma,
a tu, bez iskre, mrznu se u ledu;

sva, što se grče u gluhome miru,
kroz rite, oklop, i kroz zlato toka,
kroz zveket lažni osmehovih šljoka,
on vidi bistro, ko šljunak u viru.

I noć kad seda kao mukla sova
s krilima mekim povrh kule bodre,
on vidi moru gde u lože prodre,
i besanicu, i leptire snova.

I vidi kako jedan oblak raste:
- uzdasi, čežnje iznad crnog grada,
a jato misli, iluzija, nada,
svud mrtvo pada ko po snegu laste.

… I svuda suze kapaju bez mere,
ko večna jesen o prozor mu tuku,
i svuda, kud on pruži svoju ruku,
krvavo voće, bolna srca bere.

___________________________________ 

Zapis cara Dušana

Oholo pade carska sen na stube,
Uljenik plamti sa kamena stola,
A u daljini Sofijino kube
Blešti ko dojka raskošna i gola.
Govori Silni. Reč mu zvoni svaka
Ko zlatni dukat sa njegovom slikom:
“Dijače, piši crvenilom maka,
Što car još nije reko nikad nikom.
Ja, Stefan Dušan, s uzdignutim mačem,
S nogom na kruni večitoga cara,
Ne znam za sreću i u duši plačem,
Jer sila moja tek je zlatna para.
Dok jednom rukom gradim carski bedem,
Raskola zloduh krotim, ko psa, drugom;
Al, on će proći, čim ja oči svedem,
Preko mog dela sverazornim plugom.
- O, lažno svetli tečka kruno bona,
O, carski san je varljiv san bez mira,
O, kol’ko krvi od Rodope do Stona,
O, ko’lko zamki od Sola do Epira!
Ne vara mene trofej sa Velbužda,
Ni mir vlastele, ni protosevasti,
Ni skupi poklon mletačkoga dužda;
- O, sve to čeka, kad ću u grob pasti:
Ja verujem u bezimenog sebra,
Što pevajući pase tuđa stada,
Što pljusku strela pruža svoja rebra,
Što živi i kad car s velemožom pada.
O, znam ja dušu bezglasnoga puka;
Ja čuh njen glas, što diže i survava,
Bez licemerstva kesara i duka,
Pitom i strasan ko pučina plava.
Znaj kad god mi se stegle o vrat omče
Dušmana mojih i vlastele hole,
Kad videh crne duplje smrti, momče,
Ja spustih oči sa prestola dole.
Pa kad hiljade zenica se sliju
Na carskom čelu i usnama bledim,
Prislušnem; srca zajedno nam biju,
Duh mi poraste, kliknem i pobedim.
Granice moje od mora do mora,
Počasti, svite, sav raskošmog dvora,
Sve zadužbine od zlata i srebra,
Sve je to delo moje i mog sebra.
- A ja mu ne beh pravi otac,đače,
Pođoh, i stadoh slepo na po puta…
- Mutne mi slutnje svetli vidik mrače,
Svud čujem šikce, vreba zmija ljuta. -
Kad trijumfalno prođem Zlatnim Rogom,
Zasmejaću se svemu taštom blesku,
Jer osetiću da sam venčan glogom,
Jer znaću: sve je kasno i na pesku.
Smrtno je carstvo to, ko moja snaga.
Ja vidim gde ga, ko odoru Hrista,
Vlastela besna vrh mog sarkofaga
Kida i glođe u komada trista.
I vidim vrtlog kobi, gde sve guta,
I tuđi zakon gde po mome gazi.
- Al’ pogle, sebri dižu se, ko pluta,
A moja kruna s groba njima silazi.
I misao, koju dadoh, al ne sazre
U žaru moje same dijademe:
Kad dođe sebi i kada je nazre
Jednom u teško i buntovno vreme,
Moj će je sebar oplotiti divnu
S hiljadu svojih besmrtnih srdaca!…”
- I carsko čelo u zanosu živnu,
A luča purpur pred noge mu baca.

“Zamislite koja bi tišina nastala kada bi ljudi govorili samo o onome što znaju.” (Karel Čapek)