Vladimir Majakovski

Vladimir Majakovski, pjesnik, dramatičar, pisac filmskih scenarija, slikar, redatelj i glumac, rodio se 19. jula 1893. u Gruziji, u selu Bagdadi, nedaleko od Kutaisija, u obitelji šumara. Bio je jedan od najaktivnijih i najpoznatijih sudionika pokreta ruske avangarde, koja je željela promijeniti ne samo ruski estetski kontekst, već i onaj izvanestetski, pa prema tome i društvo. Majakovski se bitno razlikuje od prethodnika simbolista i uvodi u rusko pjesništvo futurizam čiji će biti najvažniji predstavnik. U lirskim spjevovima Oblak u pantalonama, Flauta-kičma, Rat i mir i Čovjek Majakovski u obliku monologa oslikava svoje zahtjeve. Doživjevši Oktobarsku revoluciju kao najplodonosniji izraz težnji za oslobađanjem čovjeka od društvenih stega, postaje svjesnim promicateljem njezinih ideja, smjelim i strastvenim agitatorom. Takvi su spjevovi Lijevi marš i 150.000.000 te scensko djelo o biblijskim motivima Misterija buffo pisano u žanru masovnog spektakla. Pisao je i dramolete za Studio, kazališne satire, no kao najbolji satiričar pokazuje se u Stjenici (u kojoj ismijava radnika-malograđanina) i Hladnom tušu, gdje se narugao sovjetskoj birokratiji. Smatrao je svaki književni oblik jednako vrijednim, pa i plakate za sovjetska poduzeća i novinske pjesme – feljtone o dolasku nove civilizacije. Međutim, svojom osobnom žrtvom, među prvima je upozorio na neostvarljivost ideje o civilizaciji po Staljinovu modelu. Drastično je prekinuo svoj život u tom okruženju, počinivši samoubojstvo 14. aprila 1930., naznačivši time i nagli kraj ruske avangarde.
 

 

Da l´biste mogli
Dobro
Evo vam
Flauta kičma
Iz sveg glasa
I pesnik je radnik
Nešto malo o Petersburgu
Oblak u pantalonama
O tome
O ljubavi
Prolog
Priča o crvenoj kapici
Požar srca
Pa ipak
Proljećno pitanje
Plitka filozofija na dubokim mestima
Pristanište
Sergeju Jesenjinu
Volim
Vama

___________________________________

Da l´biste mogli

Izbacivši iz čaše boju,
namazah sliku radnog dana;
na pihtijnom pokazah loju
kose obraze okeana.
Na limene ribe krljušti durnoj
pročitah novih usta poruku.
A vi,
Da l’ biste mogli nokturno
izvesti
na flauti-oluku?

___________________________________ 

Dobro

Dvanaest kvadratnih metara od mene -
sve što nas četvoro imamo od kuce:
Ljilja, Osja ja i Stene
(jedno kuče.)
Ja sam se mnogo po toplim
zemljama motao,
ali tek te zime uz cvokotanje zuba
shvatio sam šta je toplota -
prijateljstvo, porodica, ljubav.
Napisah li nešto?
Ako jesam,
ma šta ako uspeh da sročim -
to su skivile oči-nebesa
ljubljene moje oči.
Goruće, crne
kao u srne.
Odjednom telefon stade da se koči,
udari uho ko motkom:
glad je sakrila oči otokom.
Lekar mota – za oči gazele
treba toplota, treba zelen.
Na kući, već brže voljenoj,
sav strepeć – dve mrkvice držeć
za zelen repić.
Ja poklanjah mnogo cveća i slatkiša,
ali u sećanju čuvam mrkvice ove
od svega više, i naramak
brezovih drva.
Mokra i teška gomila treščica,
a svaka treska
tanka obrvica.
Obrazi natekli.
Zenice se spekle.
Nežnost i celer
oči da iscele.
Pogled izvuci, gledaj revoluciju.
Meni je lako – ja sam Majakovski,
pa glođem tako but konjski.
___________________________________ 

Evo vam

Izliće se, odavde, sokakom iz snova,
po čoveku vaša debljina što ubija,
ja vam pokazah samo kutiju stihova
ja- jeftinih reči rasipnik i trošardzija.

Vama, muškarače, brkovi su od kupusa
iz nepojedenog ščija što klapi.
Vi, ženo, imate belila neka gusta,
žmirkate ko ostriga kad je rak ošapi.

Svi se vi na pesničko srce ko na leptira,
ljutite, prljavi, sa i bez kaljača.
Gomila pozverinji, prepuna nemira,
nakostreši se stonoga vaška.

A ako ja danas ličim na Hune,
neću da majmunišem, je l vama to prija,
Ja ću- evo vam!- da se kikoćem i da pljunem,
pravo vama u lice
ja- jevtinih reči, rasipnik i trošardzija.

___________________________________ 

Flauta kičma

I nebo,
što zaboravi u dimu da je plavo,
i oblake iscepane kao izbeglice,
ozariću svojom poslednjom ljubavlju,
što kao jektičavog
rumeni se lice.
I nadvisiću
komešanja ova,
onih koji zaboraviše nežnost i dom.
Čujte,
ljudi!
Izađite iz rovova,
pa posle doratujte.
Čak i kad
od krvi pijan,
klateći se kao Bahus,
rat kroči,
ni tad da s uma ljubavne reči smetneš.
Mili Nemci!
Znam,
u vašem dahu
Geteova je Grethen.
Francuz
smešeći se na nožu mre,
i s osmehom se ruši pogodjen avijatičar,
ako se sete
poljupca otpre
tvog, Travijata.
Al’ dosta mi je ružičaste mekote,
koju stoleća podnose.
Na kolena ispred nove lepote,
našminkane,
što slavim,
riđokose!
Možda od vremena ovog,
od bajoneta oštrijeg,
kada stoleća pobeli brada,
ostaćemo samo
ti
i ja,
što bacam se za tobom
od grada do grada.
Ako preko mora odeš naglo,
sakrivši se u rupu noći guste -
utisnuću u tebe kroz londonsku maglu
fenjera ognjene usne.
Istegneš li karavne kroz
pustinjsku žegu,
gde lavovi su zasedu zauzeli -
prisloniću ti
pod peščanim bregom
obraz kao Sahara vreli.

Moćni,
ako zatrebam im -
reći će mi:
Idi, pogini u ratu!
Poslednje biće
tvoje ime
na usnama pocepanim granatom.
Pod krunom svršiću?
Na Svetoj Jeleni?
Osedlav života talase-vrance,
jednak sam kandidat
za cara vaseljene
i za
lance.
Određen sam da budem nov car -
tvoje lišce tu je,
na suncanom zlatu moga novca
narediću
da se iskuje.
A tamo
gde svet je ko tundra olinjo,
gde trgujući s vetrom reka se probija;
na lancu izgrepšću ime Ljiljino
i izgubiću ga u mraku robije.
Slušajte vi što zaboraviste da nebo je plavo,
nakostrešeni
kao zver kleta!
Ovo što se zari
ko lice jektičavog
možda je poslednja ljubav sveta.

___________________________________ 

Iz sveg glasa

Već prođe jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.
Ne žuri mi se. I munja-telegram
nema zbog čega da plaši te i budi.
Kao što kažu, incident je rešen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo prečistili, I što da se dreše
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noć zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj čas odustaješ da protumačič sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.

___________________________________ 

I pesnik je radnik

Pesniku viču:
“Videli bismo te kraj tokarskog banka.
Šta su to stihovi?
Znamo tu priču!
A biće za rad-petlja ti tanka.”
Možda
od zanimanja
svakog
za rad nas mnogo tog veže.
I ja sam fabrika.
Ako sam bez dimnjaka,
možda je
meni bez dimnjaka
još teže.
Znam-
niste ljubitelj praznih reči.
Da biste radili-sečete hrast.
A mi,zar drvo
ne umemo seći?
Obrađujemo hrašće glava svih nas.
Svakako-
ribarenje,časna stvar dođe.
Izvlačiti mrežu
kad puna kečiga bude.
Pesnički rad častan je takođe-
loviti ne ribe,nego žive ljude.
Ogroman rad je da se nad nakovnjem gori,
da se usija gvožđe pod rukom kovača.
No zašto
ko dangube neko da nas kori?
Mozgove turpijom jezika glačam.
Ko više-pesnik
il` tehničar-tvori
i koristi?
Oba,
svako kako može.
Jer srca su takođe motori.
Duša je isto motor,samo složen.
Jednaki smo.
Drugovi u radničkoj masi.
Proleteri duha i tela.
Tek skupa ćemo
vasionu ukrasiti,
pustiti da marševima odjekuje čela.
Ogradićemo se od svake fraze.
Na posao!Nov i živ!
Nek ječi!
A u vodenice
poslaćemo
oratore razne,
dokoni,da vrte žrvnje vodom reči.

___________________________________ 

Nešto malo o Petersburgu

Suza s krova u oluk pljusne,
praveć u reci uvojke;
a neba spuštene usne
zagrizle kamene dojke

I nebu – stihlom – došla vjera:
tamo, gdje činije mora brode,
suri kočijaš umorno tjera
dvogrbu kamilu Neve-vode.

___________________________________ 

Oblak u pantalonama

Vi mislite bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
“Doć’u u četiri” rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i veče
u noćnu strahu beži,
veče decembarsko
s prozora
u magli
U staračka leđa smeju se i ržu
kandelabri.
Mene više prepoznati ne može:
ja sam zgrčena
gomila
žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila.
Jer više nije važno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje -
od gvožđa hladnog -
bije.
Noću i čovek svoj zvek
u nešto žensko, meko,
želi da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od čelika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je -
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, što se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
čekam,
zabivši lice u rošavo lice kiše.
I već me je poprskala dreka
gradske plime, sve više.
Ponoć, sa nožem kog pruža -
do đavola s njim! -
došla je,
zaklala.
I kao s’ panja glava suznja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kišne kapi,
kreveljeći se,
nakrcale,
k’o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Čujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle -
u početku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrčao.
Sada je sa druga dva
očajno igrati stao.
Pao na plafon spratu niže.
Živci
veliki,
mali,
mnogi -
pomamno skaču
i već -
gmižu.
Živci pali s nogu!
A noć se po sobi glibi i oko,
otežalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvileše, ko da
krčma zub na zub
ne može da sastavi.
Ušla si
osorna, kao “na!”
gužvajući rukavice kao luda,
i rekla: “Da, znate, ja ću da se udam.”
Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo.
Izdržaću.
Gledajte – ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Sećate se?
Govorili ste:
“Džek London, novac, ljubav, strasti” -
a ja videh samo jedno:
vi ste Đokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet ću ljubav u terevenkama utući
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući
skitnice nađu dom!
Izazivate?
“Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja” Setite se!
Pala je Pompeja
od razdraženog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvešćivanja,
zločinstava,
pokolja,
da li ste najstrasnije
videli -
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osećam -
“ja”
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srce i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Nećeš?
Čekaš
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu lošem,
dođem
i procedim bezubo
da sam ja danas
“neobično pošten”.
Marija,
vidiš -
ja se, već poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?
Ptica
živi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noć iskašljavala na prljavu
ruku Presnje.
Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljanja što bode-
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidiš -
zabili su u oči iz šešira ciode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne žene od znoja
gubave.
Ja kroz život vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da ću se opet prilepiti za hiljade lica -
”devojke Majakovskog” -
u izdajničko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, priđi!
U bestidnosti nagote,
ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije:
srce i ja nijednom ne doživesmo do maja,
a u prokletom životu
tek stoti april je.
Znači – opet,
dok mračno sve je to,
uzeću srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko što
u štenaru pseto
nosi svoju šapu presečeno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odeću belu lepi se prašine cveće.
oko zemlje – Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce će da se okreće.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca -
krvlju označiće se put što vodi
ka domu moga oca.
Izaći ću
prljav (od jendeka, gde provodih noći)
primaći ću mu se bliže,
sagnuću se
i na uho mu reci:
Slušajte, gospodine Bože!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreskavih
zamakati oči odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtešku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemogući, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti -
a zašto nisi izmislio
da se bez muke
može ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Mišljah – Božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen,
rasporiću odavde do Aljaske!
Pustite me!
Nećete me zaustaviti.
lažem li, u pravu li
sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte -
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
položivši sapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

___________________________________ 

O tome

Ovom temom,
i plitkom i ličnom,
prečvakanom
kroz strofe i strofe,
k’o pesnička veverica vično
vrteh se i vrteću se opet.
”Ona” i ”on” balada je sva.
Nisam užasno nov ja.
Užasano to je
što ”on” – sad sam ja
i što je ”ona” – moja.

___________________________________ 

O ljubavi

Četiri sata.
Teški kao udar.
Caru- carevo, bogu- božije!
A neko
Kao ja
Kuda bi, kuda?
I žta se meni dati može?
Kada bi bio
malecan
Kao Veliki okean-
čučnuo bi na talase,
uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa ženom.
Gde naći dragu
Koja bi bila kao ja?
Takvu ne bi držalo nebo maleno!
O, kad bi prosjak bio
kao milijarder!
Pare? Šta će duši?
Nezasit lopov u njoj ipak spije.
Moje želje- to je horda što ruši,
mallo joj je zlato svake Kalifornije.
Kada bi bio mucav
ko Dante
ili Petrarka!
Dušu jedinoj dati!
Stihom narediti da je trulija!
I reči
I ljubav od koje patim-
Trijumfalna je to kapija,
raskošno,
bez traga će kroz nju ipak,
ljubavnici svih vekova da minu.
O, kada bi bio
tih
kao grom jak-
plakao bih,
tugom zagrlio izandjalu planetu- pećinu.
Kad bih
svoj moćni
pustio glas boje duge,
komete bi slomile vrele ruke,
i bacile se dole od tuge.
Očima bih od zraka grizao noći-
o, kada bi bio
ko sunce bez sjaja!
Tako mi se hoće.
Zemlja mršavi stomak
sijanjem svojim da napajam.
Proći ću
vukući svoju ljubavnicu.
U kakvoj samo noći
punoj lutanja
gde zlo ne vreba,
Golijati neki posejaše mene- klicu,
tako velika mene tako nepotrebna?
Dim pojeo vazduh ljut.
Soba je-
glava u paklu punom buke.
Iza tog prozora,
sjeti se prvi put
ludački milovah tvoje ruke.
A sada sediš, srce železno, tudje,
Još je dan-
teraš me uz osmeh, možda lukav.
U tamnom hodniku nikako da udje
drhtajem slomljena ruka u rukav.
Poći ću,
besciljno, do mila vraga.
Divlji,
izbezumljen,
očajan, jadan.
Ne treba
tako
moja draga,
rastanimo se odmah sada.
Pa, ipak,
moja ljubav-
teško breme za te
na tebi stoji,
ma kud pobegla tajno.
Daj, poslednjim krikom svojim
da gorčinu uvreda isteramo.
Buka oznoje do umora,
on spas nadje u vodi jaže.
Bez tvoje ljubavi
ja
nemam mora,
volim te stihovima-ne pomaže.
Da se odmori- i slon se sprema,
legne u pesak, vreli, istinski.
Bez tvoje ljubavi
ja
sunca nemam,
a ne znam gde si, ne znam s kim si.

___________________________________ 

Prolog

Misao vašu, što mašta na omekšalom mozgu,
k’o lakej na ma masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca, okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadesetdvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete, grube.
A ne možete izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.

Dođite u kafanu da se naučite -
u haljini od batista prava,
pristojna činovnica anđeoske lige.
I koja usne spokojno prelistava,
k’o kuvarica stranice svoje knjige.

Ako hoćete, od mesa besan ću da režim
- i ko nebo menjajući tonove -
ako hoćete, biću besprekorno nežan,
ne čovek, već – oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene ljudi,
uparloženi kao bolnica,
i, k’o poslovica otrcane žene.

___________________________________ 

Priča o crvenoj kapici

Bio jednom jedan kadet,
Crvenom kapicom beše snabdet

Osim te kapice što pripade kadetu
ni trunke crvenog u njegovom svetu.

Revolucija je negde-ću kadet-začeta,
al je kapica još uvek na glavi kadeta.

Ko bubreg u loju živeli za kadetom kadet,
I otac kadetov i kadetov praded.

Podiže se jednom neki silni vetar,
u parčiće razdra kapicu kadeta

i on ostade crn.Videć’ ga gde šeta,
vuci revolucije ščepače kadeta.

Zna se u vukova kakva je dijeta:
Zajedno sa manžetama proždraše kadeta.

Kad se budeš bavio politikom,dete,
Ne zaboravi priču o ovom kadetu.

___________________________________ 

Požar srca

I osjećam-
“JA”
za me je malo.
Neko se iz mene uporno otima.

Halo!
Ko govori?
Mama?
Vašeg sina divno boli!
Mama!
Srce mu požar obuzeo.
Recite sestrama,Ljudi i Olji-
ne zna više kud bi se dio.
Svaka riječ,
ma i šala,
koju rigaju usne goruće,
izbacuje se kao prostitutka gola
iz zapaljene javne kuće.

Ljudi njuše-
vonja paljevinom!
Stigli nekakvi.
Blještavi!
Pod kacigama!
Čizmetinama nije moguce!
Recite vatrogascima,
da se nježnije penju na moje srce goruće.

Sam ću.
Bačve suza iz očiju istočiću.
O rebra dajte da se operem.
Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću!
Ljosnuli.
Iz srca nećeš iskočiti!
Na lice što gori
iz pukotine usana
pougljen poljupčić hoće da prokljuje.

Mama!
Pjevati ne mogu.
U crkvici srca pojanje se čuje!

Obgorjela figurice riječi i brojeva
iz lobanje,
kao djeca iz goruće zgrade.

Tako je strah
uhvatiti se za nebo
dizao
goruće ruke “Luzitanije”

Ljudima što drhte
u tišini soba
s pristaništa stooki se odražava sjaj.
Kriku posljednji,-
barem ti jeku
o tome, da gorim, stoljećima daj!

___________________________________ 

Pa ipak

Ulica se provalila ko noć sifilistika.
Reka sladostrašća, rasplinuta u slini.
Odbacivši rublje do poslednjeg listića,
parkovi se sramno steru u junskoj vrućini.

Izađoh na trg,
kraj osvetljen gusto
pade mi na glavu ko riđa perika.
I plaše se ljudi- iz mojih se usta
koprcaju noge nesvarenog krika.

Ali osuditi me neće i neće dići graju
ko proroku pred noge staviće do cveta cvet.
Svi ti razvaljenih noseva znaju, ja njihov sam poet.

Ko krčma plaši me vaš strašni sud!
Mene će jedinog kroz goruće zdanje
prostitutke poneti ko svetinju svud
i Bogu pokazati kao opravdanje.

I Bog će nad knjigom mojom da pusti suze!
To nisu reči, već grčevi- gomila zbita‚!
I nebom potrčaće , pod mišku ih uzev,
znacima svojim, zadihan, da ih čita.

___________________________________ 

Proljećno pitanje

Strašno me muči mora.
Sigurno su -
besane noći.
Razumijete li da će skoro
u RSFSR
proljeće doći
Ta sva su druga pitanja
jasna vise il’ manje
I ona što se odnose na mir
i pitanja hljeba.
Ali ovo kardinalno
proljećno pitanje
najzad urediti treba.

___________________________________ 

Plitka filozofija na dubokim mestima

Postaću ne Tolstoj,
no nesto mnogo gore,
jedem,
pišem,
i ludim od toplog svoda.
Ko jos nije filozofirao nad morem?
Voda.
Ko vrag ljut beše
okean prošlo veče,
danas -
golubica na jajima,
pun smirenja.
Kolika razlika!
Sve teče
Sve se menja.
A ima voda svoje vreme:
plima, oseka,
jedno po jedno.
Samo kod Stjeklova
voda ne izlazi iz teme.
I to nepravedno.
Crknuta riba usamljena sred vode.
Ko slomljena krilca -
peraja trag.
I pliva tako, i ode vragu.
U susret trom, fokinog tela,
brod iz Meksika,
a mi – tamo sada.
Drukcije i ne može.
Podela rada.
Kazu – kit.
Može biti.
Vrsta ribljeg Bijednog -
trostrukog obima.
Samo kod Demjana brci su spolja,
a kit ih unutra ima.
Godine – galebi.
Poređaju se i u more se zariju
kljukajući se ribom nemilice.
Pa se sakriju.
U samoj stvari, gde su te ptice?
Ja sam se rodio, sisao isprva
živeo, radio, i starost će doći
Evo, i život kao Azorska ostrva
će proći.
___________________________________ 

Pristanište

Krpe su vode pod trbuhom bile.
Cepali ih beli na talase zubi.
I krik sirena – k’o da su se lile
pohota i ljubav bakrom koji trubi.
Kolevkom ulaza barke su se gušile,
pripile se uz dojke gvozdenih matera.
Ogluvelih brodova u ušima
gorele su minđuše lengera.

___________________________________ 

Sergeju Jesenjinu

Naš je planet
radostima ubog nešto.
Treba otimati
radost
danima što bježe.
Na svijetu
umrijeti
nije teško.
stvarati život
daleko je teže.

___________________________________ 

Volim

Brodovi i -
oni u luke se sliše.
Vozovi – na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nešto tim više -
jer volim -
vuče i goni.
Puškinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uživa.
Tako ti se vraćam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam.
i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vraćajući se,
zar
ne odlazim kuci,
zar nije?!
Konačnoj se vraćamo meti.
Smrtne zemaljsko naručju veze
Tako
tek što rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
težim.

___________________________________ 

Vama

Vi što doživljavate toliko orgija,
i kadu, i topli klozet imate,
stidite li se kad predloge za Georgija
mirno, sa novinskih stranica čitate?

Znate li, nedarovite njuške uboge,
što u glavi držite samo jela sliku –
možda je, baš sad, bomba odsjekla noge
Petrovu, hrabrom poručniku.

A kad bi on, odveden u klanja,
video sad, ranjen, vaša lica umilna
kako sa njuškama umazanim od ždranja
pohotno recitujete Sjeverjanjina!

Vama, ženskarima i gurmanima,
ne bih dao ni dobra ni spasa
Radije bih u baru redom svima
nudio sokove od ananasa.

___________________________________

Облако в штанах
1

Вы думаете, это бредит малярия?
Это было,
было в Одессе.
“Приду в четыре”,- сказала Мария.
Восемь.
Девять.
Десять.
Вот и вечер
в ночную жуть
ушел от окон,
хмурый,
декабрый.
дряхлую спину хохочут и ржут
канделябры.
узнать не могли бы:
жилистая громадина
стонет,
корчится.
Что может хотеться этакой глыбе?
А глыбе многое хочется!
Ведь для себя не важно
и то, что бронзовый,
и то, что сердце – холодной железкою.
Ночью хочется звон свой
спрятать в мягкое,
в женское.
И вот,
громадный,
горблюсь в окне,
плавлю лбом стекло окошечное.
Будет любовь или нет?
Какая -
большая или крошечная?
Откуда большая у тела такого:
должно быть, маленький,
смирный любеночек.
Она шарахается автомобильных гудков.
Любит звоночки коночек.
Еще и еще,
уткнувшись дождю
лицом в его лицо рябое,
жду,
обрызганный громом городского прибоя.
Полночь, с ножом мечась,
догнала,
зарезала,-
вон его!
Упал двенадцатый час,
как с плахи голова казненного.
В стеклах дождинки серые
свылись,
гримасу громадили,
как будто воют химеры
Собора Парижской Богоматери.
Проклятая!
Что же, и этого не хватит?
Скоро криком издерется рот.
Слышу:
тихо,
как больной с кровати,
спрыгнул нерв.
И вот,-
сначала прошелся
едва-едва,
потом забегал,
взволнованный,
четкий.
Теперь и он и новые два
мечутся отчаянной чечеткой.
Рухнула штукатурка в нижнем этаже.
Нервы -
большие,
маленькие,
многие!-
скачут бешеные,
и уже
у нервов подкашиваются ноги!
А ночь по комнате тинится и тинится,-
из тины не вытянуться отяжелевшему глазу.
Двери вдруг заляскали,
будто у гостиницы
не попадает зуб на зуб.
Вошла ты,
резкая, как “нате!”,
муча перчатки замш,
сказала:
“Знаете -
я выхожу замуж”.
Что ж, выходите.
Ничего.
Покреплюсь.
Видите – спокоен как!
Как пульс
покойника.
Помните?
Вы говорили:
“Джек Лондон,
деньги,
любовь,
страсть”,-
а я одно видел:
вы – Джоконда,
которую надо украсть!
И украли.
Опять влюбленный выйду в игры,
огнем озаряя бровей загиб.
Что же!
И в доме, который выгорел,
иногда живут бездомные бродяги!
Дразните?
“Меньше, чем у нищего копеек,
у вас изумрудов безумий”.
Помните!
Погибла Помпея,
когда раздразнили Везувий!
Эй!
Господа!
Любители
святотатств,
преступлений,
боен,-
а самое страшное
видели -
лицо мое,
когда
я
абсолютно спокоен?
И чувствую -
“я”
для меня мало.
Кто-то из меня вырывается упрямо.
Allo!
Кто говорит?
Мама?
Мама!
Ваш сын прекрасно болен!

Oblak u pantalonama, Vladimir Majakovski

Pa, ako zvijezde sjaju znači – to je nekome potrebno? (Vladimir Majakovski)

 

AUDIO

A Есенин

Скрипка и немножко нервно