Victor Hugo

Viktor Igo (fr. Victor Hugo) (26. februar 1802.-22. maj 1885.) bio je ne samo veliki francuski pisac, već i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Veoma je bio uključen u politički život Francuske. Tradicionalna ljubav Francuske prema slobodi, snaga nacionalnog duha i veličina njene humanosti najpotpunije su se izrazile u delu ovog velikana. Igo je rano stekao književnu slavu, koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove zapažaju i pohvaljuju najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj biva primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava stalno raste i on, od ugledanja na na velika imena francuskog klasicizma, prelazi na originalno književno stvaranje. Igo tada istupa kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna reč već je bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije. Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. On se humano zalagao za pohvatane revolucionare nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naorda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine. Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. On je uspeo da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu.

 

Albertu Direru
Dolazak
Gitara
Junske noći
Juditi Gotije
Kod Avranša
Mesečina
Mauzolej
Mors
Mrtvoj kćerki
Naši mrtvi
Oluja
Pošto sam
Reči na pesku
Slepi miš
Sanjarija
Sunce na zalasku
Sova
Sijač
Stella 
Šetnja  

______________________________

Albertu Direru

U starim šumama, gde val struje sočne
Poji krhke breze i hrastove moćne,
Ti si, zar ne, često, preko proplanaka,
Sluteći za sobom jeziv korak mraka,
Hitao, bled, drhtav, raširenih zena.
Alberte Direru, dušo zamišljena!
Tvoje divne slike, kroz svetlost i boje,
Kazuju da oči vidovite tvoje
Otkrivahu svuda usred šumskih sena
Sva božanstva šume, sjaja zelenih zena,
Fauna i pana usred cvetnih špilja
I vilu s rukama punim svežeg bilja.

Šuma je za tebe svet neuređeni
Gde su san i stvarnost svud isprepleteni,
Gde i hrast visoki u snu saginje se,
Gde vetar borove zamišljene trese
I gde u tom mračnom granju što se krivi
Ništa nije mrtvo niti sasvim živi.
Potočarka žedno pije; vali beže;
Na padini, ispod grma, jasen steže
Zemlju čvornovatim nogama u tmini;
Cvet se u jezerskoj ogleda dubini;
A vi što hitate dok vas užas hvata
Budite himeru ljuskavoga vrata
Što, stežući koren stabla usred tmice
Iz neke vas špilje motri netremice.
O rastinje! snago! tvari gde duh sniva!
Skrila te je kora hrapava i živa!

Ni ja još ne videh šumu treperavu,
A da nisam srcem osetio stravu
I gledao trave što u vetru dišu
I nejasne misli što se s granjem njišu.
Sam bog, koji vidi u ljudskoj dubini,
Zna kako osećah često u divljini
Ja, biće u kome topli plamen sija,
Da, živeći s dušom, drhti kao i ja,
Da se smeje i da poluglasno zbori
Čudovišno hrašće koje šumu stvori.

______________________________ 

Dolazak

Stajemo. Kraj gospinih nogu fenjer trne.
Stigli smo. Putnik želi san. Kočijas lupa
I viče : – Hej, krćmaru! – ćutnju noći crne
Pune besnim lavežom psi iz svojih rupa.

Domaćin, bos, silazi. Kapija polako
Jedno krilo otvara, krčmar jedno oko.
Dah vetra gasi sveću. Sluškinja, pred mrakom
Oči je izbečila u tu noć, duboko.

______________________________ 

Gitara

A šta ćemo, kažu oni,
Kada ćun taj brzo tone
I kada nas pandur goni?
- Vi veslajte, kažu one.

Ali kako, kažu oni,
Da se suze sad ne rone,
Kako mržnji da odzvoni?
- Vi spavajte, kažu one.

Kako da nam, kažu oni,
Bez napitka budu sklone
Lepe žene? – Glas im zvoni:
- Vi volite, kažu one.

______________________________

Junske noći

Leti, čim dan mine, cvetna polja tako
Iz daljine miris opojni svoj liju,
Da u snu prozračnom mi lebdimo lako,
Uva skoro budnog, sklopljnih očiju.
Jasnije su zvezde, mrak blaži izgleda;
Polusvetlost večnim svodom je rasuta;
Da izgleda svu noć nežna zora bleda,
Čekajuć da grane, u dnu neba luta.

______________________________

Juditi Gotije

Lepota i smrt su dve velike stvari,
što sadrže mnogu sen i svetlost sjajnu;
Dve obilne sestre, pune strašnih čari,
Skrivajući istu čudnovatu tajnu.

O glasovi, oči: crne, plave žene!
О biseri nežni što vas ljulja more!
Ја mrem а vi sjajte, budite voljene.
О vi svetle tice, usred mračne gore!

Judita, naša je sudba skoro ista,
što se ne bi reklo, poredeć nam lice:
Sav bezdani svemir u oku vam blista;

Мoja duša krije zvezdan ponor ceo;
susedi nebeski mi smo, gospođice,
Pošto lepi vi ste a ja ostareo.

______________________________

Kod Avranša

Tmurna noć je padala u prostore tmurne.

Krilo vetra večernjeg iz daljine burne
Teraše, kraj grebenja granitnog, u muku,
Jata prema gnezdima i jedra u luku.

Svet me okružavaše žalošću što guši.
Oh! beskraju talasa, ponore u duši!

Sen-Mišel izranjaše u mrak kao gora,
Tamni Keops zapada, piramida mora.

Razmišljah o Egiptu, nedostupnom blesku
Jedne večne osame usnule na pesku,
O mračnome logoru smrti, gde pod kamom
San čadore carske ispunjava tamom.

Avaj! U toj pustoši koju moćnim dahom
Bog prožima milošću ili crnim strahom,
Sve što čovek podiže do nebeskog krova,
To je ona grobnica i tamnica ova.

______________________________

Mesečina

Per amica silentia lunae.
Virgilije

Vedra mesečina morske vale ljubi.
Kroz otvoren prozor najzad stiže lahor.
Sultanija gleda more koje plaho
Srebrnim talasom crni otok rubi.

Iz ruku, drhteći, pada joj gitara.
Sluša… Prigušeni zvuk odjeke diže.
Da li turska lađa to s otočja stiže
Grčkog, pa veslima gluhi odjek stvara?

Da li kormorani to rone, pa voda
Kao biserje im s krila se rasula?
Ili to u more ruši stene s kula
Zloduh što zviždeći po tvrđavi hoda?

Ko to kraj harema uzburkava more?
Ni crni kormoran koga njiše voda,
Ni kamenje zida, ni milenje broda
Čija duga vesla s valima se bore.

To su teške vreće, gde se jecaj gubi.
Ko traži, naći ce, tu, pod talasima,
Kako nesto ljudsko miče se u njima…
Vedra mesečina morske vale ljubi.

______________________________ 

Mauzolej

Ja sam div-spomenik gorostasnog srca;
Pod mojim kubetom kojim azur vrca
Ni smrt nije smrtna; ona sja i živi
S tolikim porfirom da se sebi divi!
Ja sam likujuća tuga, grob palata.
Oh! dok god umrla bića budu data
Zaboravu, ispod ljudske sreće sjajne,
Dok se slasti budu smejale kraj tajne,
A boli tonule u varljiva vina,
O živi, ja, tamna, gorda građevina,
Na vaša ću lica bacati sen groba
Do kraja godina, do isteka doba,
Dok vreme, umorno, ne klone na gore;
Moj svod, moji luci, večeri i zore
Što u nebu režu te zabate tmurne
Gde mračni divovi nemo nose urne,
Moja tuč, moj mramor zboriće reč bola:
Jad Artemisije i smrt Mauzola.

______________________________ 

Mors

Videh kosačicu. Beše sred svog dola.
Sejući i koseć išla je ohola,
crni skelet sasvim prepušten sutonu.
U tmini gde stvari drhte i utonu,
čovek je očima pratio sjaj kose.
Pobednici koji slavoluke nose
padahu: Vavilon posta pusto mesto,
presto je stratište, a stratište presto,
ruže đubre, deca ptičja jata bela,
zlato prah, a oči roditeljske vrela.
I žene vikahu: Vrati malog stvora.
Što si ga stvorio, ako umret mora? -
To beše na zemlji jecaj, gore, dole:
krute ruke streme iz postelje gole:
mrzli vetar šušti kroz pokrove mnoge:
bezumni narodi ispod kose stroge
behu plaho stado što nesta u seni:
žalost, noć i užas koraci su njeni.
Uz nju, dok mu čelo blagi plam penuša,
nasmešen anđeo nosi bokor duša.

______________________________ 

Mrtvoj kćerki

Sutra, kad se polje zabijeli od zore,
Na put ću poći. Znam, ti me čekaš tamo.
Ići ću kroz šumu, ići preko gore,
Jer ne mogu dugo da ti nisi sa mnom.

Zadubljen u misli, hodat ću u muku,
Nit ću što vidjeti niti čuti moći,
Sam, neznan, pogrbljen, prekrštenih ruku,
Tužan, a dan će mi biti sličan noći.

Neću pred Harfleurom gledat u sumraku
Jedra u daljini, zlato što se ljeska.
Kad stignem, na tvoju položit ću raku
Buket od božike i procvala vrijeska.

______________________________ 

Naši mrtvi

Leže na tom strašnom polju u tišini.
Krv njina po zemlji grdnu lokvu čini;
Grozni kopci njima kljuju drob rasuti;
Po zelenom polju ti mrtvaci kruti,
Iskrivljeni, crni, liče – o užasa! -
Na nemani silne, zgromljene, bez glasa;
Lobanje im nalik kamenju su belom
Koje zima glača svojim lednim velom;
A ruka zgrčena, tavna im i svela
Ko da još na nekog mač dignut bi htela;
Bez glasa i vida leže u samoći;
Nad mrtvim i divljim snom teku im noći;
I imaju više uboja i rana
No tela konjima na rep rastrzana;
Po njima nebrojni gladni mrav je pao;
I tonu do pola već u zemlju, kao
Brod provaljen neki u tamne dubine;
Kosti su im pune truleži i tmine,
Vidi se svud zjapi trag đuleta ljuti
I zarez od sablje što ih raspoluti;
Preko te tišine pusti vetar briše,
Krvave i nage njih ne žali više
Niko, samo nebo ledenim suzama.

Mrtvi zemlje moje, ja zavidim vama.

______________________________ 

Oluja

Kakvo je čudovishte munja! kakav je vetar,
O ponore, što s hukom, ko džinovski metar
Meri strop nebesa, i od čije moći
kao slamke pucaju crne grede noći.

Noći, o ledena noći, ti večeras
Kao da podmuklo i zlo nešto smeraš,
žurish bez meseca, bez daha, bez šuma…
Spremaš li izdaju, o noći bez uma,
ili hoceš, noći, ti što pustaš bića
Koja snuju užas i krvoprolića,
Da nekom zlokobnom, plamnom, crnom kljunu
Daš pticu što spava, poverenja punu,
Pticu što krijući krilom nežnu glavu,
Nogom steže božju grančicu drhtavu?

______________________________ 

Pošto sam

Pošto sam pehar tvoj, još pun, usnama tako;
Pošto u tvoje ruke zaronih blijedim čelom;
Pošto dah blagi katkad udisao sam lako,
Dah tvoje duše, miris tamnim ovijen velom;

Pošto mi bješe dano da te još čujem reči
Riječ onu što na srce svoj tajni melem toči;
Pošto vidjeh u tuzi, posto vidjeh u sreći
Tvoja usta na mojim, a pred očima oči;

Pošto vidjeh gdje mi je nad sretnom glavom sjala
Zvijezda tvoja, avaj, uvijek maglom omotana!
Pošto vidjeh gdje mi je na val života pala
Latica s ruže otrgnute od tvojih dana!

Ja mogu godinama sada žurnim da velim:
- Letite dalje, jer će starenje moje stati!
Odlazite odavde s tim vašim cvijećem svelim,
Ja imam cvijet kog nitko ne može uzabrati!

Udrite krilma, prosut nećete moći njima
Tu čašu tako punu iz koje sada pijem.
U meni više plama, no u vas pepela ima!
Više no vi zaborava, ja ljubavi krijem!

______________________________

Reči na pesku

Sad kad moje vreme ko buktinja trne,
Kad moj put do cilja stiže;
Sad kada silazim već niz stube crne
Patnji što me grobu bliže;

Kada u dnu neba, tog sna moje snage,
Tamnog nepovratnog puta,
Vidim prošlost svoju, sve trenutke drage
Koje mračni vrtlog guta;

Sad kad znam da uvek laž mora da zine
Iz ljudskoga likovanja,
Pogružen, koračam uz rub te dubine
Kao biće koje sanja.

Gledam nad pučinu kojom bure kose,
Nad vrh što nebesa para,
Gde runo oblaka u daljinu nose
Kandže vetra-lešinara;

Slušam huk prostora, glas mora pod stenom,
Leute što stenju lukom,
I poredim u svom duhu zamišljenom
Ovaj šapat s onim hukom.

A ponekad ležim na kržljavoj travi
Peščara, do onog časa
Kad se mutna zena mesečeva javi
U bledome snu bez glasa.

Mesec se uspinje; dugim zrakom sneno
Seče prostor beskonačan,
I oba gledamo u mrak ukočeno -
On svetao i ja mračan.

Gde su mrtvi dani? Ko li još poznaje
U tminama ovim mene?
I da li vedrinom mladosti još sjaje
Moje oči zasenjene?

Zar je sve iščezlo? Umor me povija;
Samoća i muk me more.
Zar nisam, o vetre, tek dah jedan i ja,
Zar nisam tek val, o more?

Zar sve što zavoleh neću naći više?
Noć u meni gasi plavet.
O zemljo, obrise tvoje tmina briše:
Zar si groblje, a ja avet?

Zar sam ispraznio sve radosti burne?
Zar će dan moj da se smrkne?
Sa žudnjom naginjem redom svoje urne
Da iz svake kap još srknem!

Kako je sećanje grizodušja puno!
Kako se led na sve hvata!
Kako si, o smrti! hladna! Crna kruno,
Tamna bravo ljudskih vrata!

O misli, čuj vale nedostupnih bora
Koje gorki vetar stvara,
Čuj smejanje leta, gledaj gde kraj mora
Cveta plavi čkalj peščara!

______________________________ 

Slepi miš

Da, prepoznajem te, videh te u snima,
Kobna ptico! Ali mračnim krugovima
Svog nemirnog leta zalud stremiš na me;
Drugom nosi vesti probuđenih seni;
Greh i sreća neznani su meni,
Da se bojim tvojih slutnji punih tame!

Noću, mračnim nebom kad plešu demoni,
Čarobni hor tebe u kružni let goni.
Paklena te himna na zlo veće zove;
Hitaj! Novo cveće slasnim vonjem diše;
Nek te vazduh rodnog groba njiše,
Nek ti mračna krila parom krvi plove.

Šalje li te neko sa one visine
Gde mesec nadleće bele razvaline?
Bledo mu se lice poput tvog mrači.
Luču moju kroz dalji besputne
Pratile su, dakle, tvoje oči mutne?
Tako i sjaj slave nesreću privlači!

Stižeš li iz kule gde Vrtoglavica
Stani se, taj kepec svirep, što iz tmica
Leprša nad gore, sja iskrenjem bara,
Vazduh ispunjava smehom, borje svija
I svake večeri, s ruba provalija,
Bledoga putnika u ponor obara?

Zalud oko mene tvoja igra plaha
Širi zadah groba i ljudskoga praha;
Ne, ne bojim te se, ali daj mi mira,
Jer svetini sutra pružicu da gleda
To maljavo tvoje telo, krila bleda
Koja krase crno ognjište pastira.

Deca će te besnog gurati i bosti,
Doći će devojka u radoznalosti
Da preglasnim smehom strah ti zada jak,
Kroz narode ptičje razdragane
Uzalud tražiti slepim letom mrak!
______________________________

Sanjarija

Lo giorno se n’ andava, e l’aer bruno
Toglieva gli animai che sono ‘n terra,
Dalle fatiche loro

Dante

Oh! mir mi dajte! Čas je kad ispod kruga tmuše
Magluštine horizont isprekidani guše
A džinovsko svetlilo crveni se i mre,
Kad zlato brežuljaka prekriva hume crne,
Kao da ovih dana, dok je jesen tiho trne,
Zarđaše od sunca i kiše krošnje sve.

Oh! ko će da dočara, da stvori iznenada
Onamo – dok u hodnik sumračje meko pada
A ja se na prozoru prepuštam snima, sam -
Mavarsku varoš neku, blistavu, neviđenu,
Što poput vatrometa rasplamtelog u trenu
Zlatnim vršcima zdanja probija maglen pram!

Nek iskrsne preda mnom, nek izmami iz mene
Pesme, kao jesenje nebo zasutonjene,
Nek mi u oči sine magični odraz njen,
I dok se u stišanom žamoru dugo gasi,
Neka mi ljubičasti horizont moj ukrasi
Hiljadom kula, kao čipkasta duga sen!

______________________________

Sunce na zalasku

Ja volim prozračno veče, volim veče
Kad, zlatno, po starim pročeljima teče
I sja iza krošnji gustih;
Kad mu se po nebu vuku magle plamne
I kad zapljuskjuje iz plaveti tamne

Otočja nebesa pustih.

Oh! gledajte nebo, te oblačne struje,
Neznane oblike te, što ih oluje
Gomilaju u visini!
Val im se obasja katkad munjom blijedom,
Kao da džin neki izvlači odjednom
Mač u nebeskoj dubini.

Kroz njih svjetlost sunca sja, jos uvijek ista;
Od nje krov kolibe skromne sav se blista
Kao zlatni krov palate;
Ona tmurni vidik otima od tmine;
Po tamnom travnjaku, kada ona sine,
Sjajna se jezera zlate.

Dočarava nebo – mutna pruga smeđa -
Krupnog krokodila ispruganih leđa,
Sa tri reda zuba plamnih,
kome noć pod sivim trbuhom već zija
A ko zlatna krljust što oblaka sija
Sa bokova polutamnih.

Zatim nikne dvorac. Ali vazduh tada
Krene, i oblačno strašno zdanje pada
Ko ruina usred mora,
I prsti u dalji…Niz kupa oblačnih
Nad glavama našim visi, poput mračnih
I preokrenutih gora.

Taj crijep od olova, od srebra i zlata,
Gdje se uragani, grom i burna jata
Odmaraju zagoreći,
Njega Bog po krovu nebeskome slaže,
Kao ratnik svoj oklop odlaze
Kad, umoran, ide leći.

Sve nestaje! Sunce propadne u nebesa,
Ko đule od tući pada usred kresa
žeravice raspaljene,
I talasi moćnog ognja burno niknu,
Do samog zenita oblačine siknu
Kao niti žarke pjene.

Oh, gledajte nebo! I u smiraj dana,
Uvijek, svuda, nek vam duša očarana
Velove tog neba sanja;
Nekom čudnom tajnom oni su prožeti
Zimi, kad su crni kao pokrov, ljeti
Kad zvezdana nose tkanja.

______________________________ 

Sova

Ja gledam tu prazninu i eter netremice
Taj uragan, taj vazduh, to nebo puno tmice
I grčenje oblaka kroz prostore što slute;
Jer moje veđe već su na ponor naviknute
I čitav mrak bezdani vrtoglavih nebesa
Pod lobanjom mi vreba iz moga očnog kresa.
Ja osećam na sebi dodire kruga mračnog,
Tu urnu Mogućega s poklopcem beskonačnog!
U limbu tom što spava u stravičnome ruhu,
Za hranu mom pogledu, za hranu mome duhu,
Za misli, za ludilo, ja imam ponor tmine,
Nečuveni taj krater bezgranične crnine;
Svoj sjaj i svoje zvuke u mene dan ne toči
I zato ja postadoh užasna vaza noći
Što uvlači u sebe te smračene vidike,
Dubine bez obala, snove, i grobne slike,
I tu, na pragu levka gde već praznina guši,
Taj strašni drhtaj crne strmine što se ruši!

______________________________

Sijač

Sjedim na pragu, ispod luka,
I gledam, suton dok već pada,
Kraj dana što još obasjava
Posljednje čase ljudskog rada.

Po njivama od noći mokrima
Promatram starca, gdje korača
U dronjcima, i pregrštima
Buduću žetvu u brazde baca.

Visoki njegov lik se crni
Nad radnjam krupnim. Osjetiti
Vjeru mu možeš u korisni
B’jeg dana, koji samo hiti.

On ide amo i tamo, i baca
Sjeme po uv’jek široj njivi;
Otvara šaku i opet sije…
A, gledeć u nj, ja, svjedok sivi,

Još razmišljam, dok krila sjene
Što, uz šum neki, sveđ je jača
Produžuju do samih zv’jezda
Svečanu gestu tog sijača.

______________________________

Stella

Na žalu sam jedne ja zaspao noći.
Vjetar me probudi; otvorivši oči,
Vidjeh, izišavši iz bunila svoga,
Danicu što u dnu neba dalekoga
Kroz bjelinu nježnu, neizmjernu sjaše.
Odnoseć nevrijeme bura odmicaše.
Pahuljom oblaci postajahu sivi.
Sjaj to bješe jasni, što misli, što živi;
Stišavao udar vala je u hridje;
Kanda duša neka kroz biser se vidje.
Uzalud još noćne vladale su tmine,
Božji osmijeh užga nebeske visine.
Vršak je jarbola svjetlost posrebrila;
Na crnomu brodu bijela jedra bila;
Jato galebova, stojeć na strmini,
Pozorno gledalo zvijezdu u daljini
Ko nebesku pticu iz iskre rođenu;
Ocean, ko narod, motreć sjajnost njenu,
Bučeć posve tiho, k njoj se primicao
Ko u strahu da je ne bi odagnao.
Neiskazana ljubav rosila iz zraka.
Do nogu mi tresla vlat se trave svaka,
Ptice su čavrljale usred svojih gnijezda;
Cvijet mi uzbuđen reče: sestra mi je zvijezda.
I dokle svoj veo podizahu sjene,
Čuh glas što sa zvijezde stizaše do mene:
-Ja sam ona zvijezda, koja prva hodi,
U koju u grobu vjeruju, što vodi.
Sijah vrh Sinaja, sijah vrh Tajgeta;
Stijena sam ognjena, zlatna, odapeta,
Ko iz praćke Božje, na crn obraz tmuše.
Ja podižem snova svijet koji je srušen.
O narodi, ja sam plamna poezija.
Blistah vrh Dantea, blistah vrh Mojsija.
Ljubav za mnom lava oceana tjera.
Stižem. Nek ustaju krepost, hrabrost, vjera!
Mislitelji, dusi, na tornjeve hajte!
Otvor’te se vjeđe, a zjenice sjajte,
Zemljo, buni brazdu, žiće, vrevu vrati,
Na noge, spavači! – onaj što me prati,
Što me šalje poput prethodnice svoje,
Anđeo Sloboda, div Prosvjeta to je!

______________________________

Šetnja

O, ljubavi, budimo srećni. Dođi, sedi
U senu što izgleda kao suton bledi.
Koračajmo polako. Opusti se. Kloni.
Sad, kad nema nikoga, ti se sa mnom skloni
Iza gustih živica u to vrelo žito.
Što ne mogu četiri zida dići hitro
U tom kutku nevinom, kao čudom nekim!
Priroda je uhoda sa korakom mekim;
Sakrijmo se; ne veruj muku što nas rubi;
Čuj kako ti kolena žarka duša ljubi,
Jer ja sam samo duša, duša što ti tepa;
No duša je sposobna da u kandže ščepa
Ženu, i odnese je, i da svet potresa
Tajanstvenim poklikom orla sa nebesa
I zloslutnim čekanjem zveri koja reži.
Što je divno postići cilj kome se teži,
Slušati stišavanje blage opomene,
Opiti se tajnama dragim što rumene
Milo lice! Slatko je obećanje njeno
Što za tren razmišljanja biće povučeno!
Povučeno? Nikako. Biće još i jače…
Sakrijmo se. Grana se izdajnički mače.
Uvek se saznavalo gde i kad se kriju
Eshil i Megarila pitomih očiju,
I bilo bi odato njihovo šaptanje,
Jer je oleandrima tad drhtalo granje.

______________________________

Hymne

Ceux qui pieusement sont morts pour la patrie
Ont droit qu’à leur cercueil la foule vienne et prie.
Entre les plus beaux noms leur nom est le plus beau.
Toute gloire près d’eux passe et tombe éphémère ;
Et, comme ferait une mère,
La voix d’un peuple entier les berce en leur tombeau !

Gloire à notre France éternelle !
Gloire à ceux qui sont morts pour elle !
Aux martyrs ! aux vaillants ! aux forts !
À ceux qu’enflamme leur exemple,
Qui veulent place dans le temple,
Et qui mourront comme ils sont morts !

C’est pour ces morts, dont l’ombre est ici bienvenue,
Que le haut Panthéon élève dans la nue,
Au-dessus de Paris, la ville aux mille tours,
La reine de nos Tyrs et de nos Babylones,
Cette couronne de colonnes
Que le soleil levant redore tous les jours !

Gloire à notre France éternelle !
Gloire à ceux qui sont morts pour elle !
Aux martyrs ! aux vaillants ! aux forts !
À ceux qu’enflamme leur exemple,
Qui veulent place dans le temple,
Et qui mourront comme ils sont morts !

Ainsi, quand de tels morts sont couchés dans la tombe,
En vain l’oubli, nuit sombre où va tout ce qui tombe,
Passe sur leur sépulcre où nous nous inclinons ;
Chaque jour, pour eux seuls se levant plus fidèle,
La gloire, aube toujours nouvelle,
Fait luire leur mémoire et redore leurs noms !

Gloire à notre France éternelle !
Gloire à ceux qui sont morts pour elle !
Aux martyrs ! aux vaillants ! aux forts !
A ceux qu’enflamme leur exemple,
Qui veulent place dans le temple,
Et qui mourront comme ils sont morts !

Himna, Victor Hugo

Muškarac ima samo jednu sigurnu ljubav — ljubav svoje majke.(Viktor Hugo)

AUDIO

Demain, dès l’aube

On vit, on parle