Wislawa Szymborska

Wislawa Szymborska  rođena 2. jula 1923 u Bninu, Poljska. Ona je poljska pesnikinja, esejista i prevodilac. 1996. god. dobila je Nobelovu nagradu iz književnosti.U svojoj poeziji, Šimborska često koristi ironiju, paradoks, kontradikciju i nedorečenost da bi oslikala filosofske teme i interesovanja. Njena poezija je prepuna egzistencijalnih pitanja i refleksija o ljudima kao individuama i članovima ljudske zajednice. Izraz joj je introspektivan i humorističan. Objavila je relativno mali broj dela- svega oko 250 pesama. Prevedena je do danas na skoro sve evropske jezike, arapski, hebrejski, japanski i kineski. 1931. seli se sa porodicom u Krakov, gde i danas živi. Kada je 1939. izbio Drugi svetski rat, nastavila je da se obrazuje u ilegali. Od 1943. radila je na železnici i uspela da izbegne deportaciju u Nemačku na prinudni rad. U ovom periodu počinje stvaranje njenog stvaralačkog opusa. Od 1945. studirala je poljski jezik i književnost a potom sociologiju na Univerzitetu u Krakovu. 1945. god objavila je prvu pesmu Tražim reč. 1948. god. prekinula je studije bez diplomiranja a zbog lošeg finansijskog stanja udaje se za pesnika Adama Vladeka, od koga se razvela 1954. Prva joj knjiga 1949. nije prošla državnu cenzuru ali je uprkos tome ostala lojalna vlastima, hvalivši Staljina, Lenjina i dostignuća socijalizma sve do 1966. kada počinje da sklapa poznanstva sa drugim disidentima. Kasnije se odrekla svojih političkih dela iz tog perioda. Prevodi Francusku književnost na poljski, posebno poeziju baroka.

 

    Bara
    Mačka u praznom stanu
    Malo o duši
    Može biti bez naslova
    Monolog psa utopljenog u istoriju
    Nesmotrenost
    Nekada smo svet znali nasumice
    Nebo
    O smrti bez preterivanja
    Pod istom zvezdom
    Preblizu sam
    Pesnikov grozan san
    Pogreb
    Radost
    Radost pisanja 
    Sretna ljubav
    Smrti bez preterivanja
    Tajni razgovor s mrtvima
    Tri najneobičnije reči
    Voda
    Zahvalnost

    _______________________________ 

    Bara

    Dobro pamtim onaj strah iz detinjstva.
    Zaobilazila sam bare,
    osobito one sveže, posle kiše.
    Možda neka od njih nema dno,
    iako je ličila na druge.

    Koraknuću i iznenada
    potonuti u dubinu
    i još dublje u dubinu,
    ka onim oblacima što se ogledaju u njoj,
    možda i dalje.

    Zatim će bara presahnuti,
    zatvoriti nada mnom,
    a kuda ću ja, zauvek zatvorena –
    s krikom neiznesenim na površinu.

    Tek kasnije, razumela sam:
    sve ružne zgode
    ne ulaze uvek u pravila sveta,
    čak i kada bi htele,
    ne mogu se dogoditi.

     _______________________________

    Mačka u praznom stanu

    Mačka ne bi da umre.
    Jer šta da radi mačka
    u praznom stanu.
    Da se penje na zidove.
    Da se češe o nameštaj.
    Kao da je sve ostalo nedirnuto,
    pa ipak izmenilo se.
    Kao da ništa nije pomereno,
    pa ipak ispremeštalo se.
    I uveče lampa više ne gori.
    Čuju se koraci na stepeništu,
    ali nisu to ti.
    Ruka koja stavlja ribu u činiju
    opet nije ona stara.
    Nešto ovde više ne počinje
    u svoje uobičajeno vreme.
    Nešto se ovde ne odvija
    kako treba.
    Neko je ovde bio i bio,
    a zatim odjednom iščezao
    i uporno ga nema.
    Pregledala je sve ormane.
    Optrčala sve police.
    Zavukla se pod tepih i pregledala.
    Čak je prekršila zabranu
    i razbacala papire.
    Šta ima više da se radi.
    Da se spava, da se čeka.
    Samo neka se vrati,
    samo neka se pojavi.
    Pokazaće mu već
    da se tako s mačkom ne može.
    Ići će mu u susret
    kao da to čini preko volje,
    polagano,
    na veoma uvređenim šapama.
    I bez velike radosti, za početak.

    _______________________________

    Malo o duši

    Duša se ima.
    Niko je nema neprekidno
    i zauvek.

    Dan za danom,
    godinu za godinom,
    može se živeti bez nje.

    Ponekad samo u ushićenjima
    i strahovima detinjstva
    gnezdi se na duže.
    Ponekad samo čudeći se,
    što smo stari.

    Retko nam asistira
    pri teškim radovima,
    kao što su pomeranja nameštaja,
    vučenje kofera.
    ili krstarenje putevima u tesnim cipelama.

    U vreme popunjavanja anketa
    i seckanja mesa,
    po pravilu, ima izlaz.

    Od hiljadu naših razgovora
    učestvuje u jednom,
    i to ne obavezno,
    jer više voli da ćuti.

    Kada nas telo jako zaboli,
    tiho napušta dežurstvo.

    Izbirljiva je:
    nerado nas vidi u gomili,
    gadi joj se naša borba za bilo kakvu dominaciju
    i žestina gramѕivosti.

    Radost i tuga
    za nju nisu različita osećanja.
    Samo kroz njihovu povezanost
    ona je s nama.

    Možemo da računamo na nju
    kada ni u šta nismo sigurni,
    a za sve smo zainteresovani.

    Od materijalnih predmeta
    voli satove s klatnom
    i ogledala, što revnosno rade
    i kad ih niko ne posmatra.

    Ne kaže odakle dolazi
    i kada će ponovo nestati,
    ali očigledno očekuje takva pitanja.

    Čini se:
    kao što je ona nama,
    i mi smo njoj
    za nešto potrebni.

    _______________________________ 

    Može biti bez naslova

    Došlo je do toga da sjedim pod drvetom,
    na obali rijeke,
    u sunčano jutro.
    Taj je događaj beznačajan
    i neće ući u povijest.
    Nisu to bitke i paktovi,
    čiji se motivi istražuju,
    niti dostojna pamćenja ubojstva tirana.

    Pa ipak sjedim kraj rijeke, to je činjenica.
    I kad već tu jesam,
    morala sam odnekud doći,
    a prije toga
    na mnogim se još mjestima nalaziti,
    sasvim onako kao osvajači zemalja
    prije nego što su stupili na palubu.

    Bujnu prošlost ima čak i neuhvatljiv tren
    svoj petak ispred subote
    svoj ispred lipnja svibanj.
    Ima svoje jednako stvarne obzore
    kao u dogledu zapovjednika.

    Ovo drvo to je odavno zakorijenjena topola.
    Rijeka je Raba što ne teče od danas.
    Staza nije od prekjučer
    ugažena kroz grmlje.
    Vjetar, da bi rastjerao oblake,
    morao ih je prije tu dognati.

    I premda se tu uokolo ništa veliko ne događa,
    svijet nije time siromašniji pojedinostima,
    lošije utemeljen, slabije određen
    nego kada su ga osvajale seobe naroda.

    Ne prati samo tajne urote tišina.
    Ne prati samo krunidbe povorka uzroka.
    Znadu biti okrugle ne samo obljetnice ustanaka,
    nego i usputni kamičci na obali.

    Zamršen je i gust vez okolnosti.
    Bod mrava u travi.
    Trava ušivena u zemlju.
    Uzorak valovlja kojim se provlači prut.

    Tako se dogodilo da jesam i gledam.
    Nada mnom bijel leptir trepti u zraku
    krilcima koja samo njemu pripadaju
    i prelijeće mi preko ruku sjenka,
    ne druga, ne čija god, nego njegova vlastita.

    Takav prizor uvijek čini da me napušta sigurnost
    kako je ono što je važno
    važnije od nevažnoga.

    _______________________________ 

    Monolog psa utopljenog u istoriju

    Ima pasa i pasa. Ja sam bio pas odabrani.
    Imao sam dobre papire i u žilama vučju krv.
    Stanovao sam na uzvisini i udisao sam mirise pogleda
    na livade u suncu, na smreke na kiši
    i grudve zemlje pod snijegom.

    Imao sam čestitu kuću i ljude da mi služe.
    Hranili su me, prali, četkali,
    izvodili u lijepe šetnje.
    Doduše, poštujući me, ali bez povjerenja.
    Nitko nije zaboravljao čiji sam pas.

    Svaka pišljiva džukela može imati gospodara.
    Ali, pažnja – marš, kloni se usporedbi.
    Moj gospodar bio je gospodin jedini takve vrste..
    Posjedovao je poveliko stado da ga u korak prati,
    gledajući ga s bojažljivim divljenjem.

    Meni su upućivali osmijehe
    s loše skrivenom ljubomorom.
    Jer, samo sam ja imao pravo
    dočekivati ga skačući u zrak,
    samo ja – opraštati se vukući ga zubima za hlače.
    Samo je meni dozvoljeno bilo
    S glavom na njegovim koljenima
    primati milovanja i češkanja iza ušiju.
    Samo sam se ja mogao pred njim praviti da spavam,
    i tada bi se on naginjao i nešto mi šaputao.

    Na druge se srdio često i glasno.
    Režao je na njih, ujedao,
    trčao od zida do zida.
    Mislim da je volio samo mene
    i više nikada, nikoga.

    Ali, imao sam i obaveze: čekanje, vjerovanje.
    Jer, pojavljivao se na kratko i za dugo nestajao.
    Što ga je zaustavljalo u dolini, ne znam.

    Nagađao sam stoga da su to važne stvari,
    barem toliko važne
    kao što je za mene borba s mačkama
    i svim što se nepotrebno miče.

    Postoji sudbina i sudbina.
    Moja se najednom promijenila.
    Stiglo je jedno proljeće,
    A njega nije bilo kraj mene.
    Nastala je u kući čudna strka.
    Sanduci, kovčezi, torbe, ugurani su u automobuile.
    Vozila su se trubeći spuštala dolje
    i gubila se iza okuke.

    Na terasi su gorjele nekakve skule, krpe,
    žute bluze, povezi s crnim znakovima
    i mnogo, vrlo mnogo poderanih kutija
    iz kojih su ispadale zastavice.

    Motao sam se u toj zbrci
    više začuđen nego ljut.
    Osjećao sam na dlaci neprijateljske poglede.
    Kao da sam ničiji pas,
    nametljiva prišipetlja
    koja se već sa stubišta nogom goni.

    Neko mi je strgnuo srebrnu ogrlicu.
    Neko je šutnuo moju zdjelicu danima praznu.
    A onda, zadnji neko, prije no što je krenuo na put,
    provirio je kroz okno automobila
    i pucao u mene dva put.

    Čak nije umio ni pogoditi kako valja,
    jer sam umirao još, dugo i bolno,
    u zujanju raspomamljenih muha
    Ja, pas svoga gospodara.

    _______________________________

    Nesmotrenost

    Juče sam se u kosmosu loše ponela.
    Proživela sam dan i noć ne pitajući za bilo
    šta,
    ne čudeći se ničemu.

    Obavljala sam svakodnevne dužnosti,
    kao da je to sve, što sam bila dužna.

    Udah, izdah, korak po korak, obaveze,
    ali bez misli koja seže dalje
    od izlaska iz kuće i povratka kući.

    Svet se može primati kao sumanuti svet,
    a ja ga tretiram samo kao nešto za svakodnevnu
    upotrebu.

    Nikakvih – kako – i zbog čega –
    i otkud tu –
    i šta će pored tolikih živih detalja.

    Bila sam kao ekser odveć plitko ukucan u zid
    ili
    (ovde mi poređenje nedostaje).

    Promene su sledile jedna za drugom
    čak u ograničenom polju treptaja.

    Za mlađim stolom, ruka mlađa za dan
    nalazio se jučerašnji drugačije sečen hleb.

    Oblaci kao nikad dotad i kiša kao nikad dotad,
    jer je padala drugačijim kapima.

    Zemlja se okrenula oko svoje ose,
    ali u zauvek napuštenom prostoru.

    Potrajalo je to dobra dvadeset četiri sata.
    1440 minuta okolnosti.
    86400 sekundi do saznanja.

    Kosmički savoir-vivre
    iako na našu temu ćuti,
    od nas ipak nešto zahteva:
    malo pažnje, nekoliko rečenica iz Paskala
    i začudno učešće u toj igri
    s nepoznatim pravilima.

    _______________________________

    Nekada smo svet znali nasumice

    Nekada smo svet znali nasumice:
    - beše tako malen, mogao je stati u stisak rukovanja,
    tako lak da se mogao opisati osmehom,
    tako običan – kao u molitvi odjek starih istina.

    Nije nas čekala istorija s pobednom fanfarom:
    - sunula nam je u oči prljavi pesak.
    Pred nama behu putevi daleki i slepi,
    zatrovani bunari, gorak hleb.

    Naš je ratni plen poznavanje sveta:
    - on je tako velik, mogao bi stati u stisak rukovanja,
    tako težak da se može opisati osmehom,
    tako neobičan – kao u molitvi odjek starih istina.

    _______________________________

    Nebo

    Od toga je trebalo početi: nebo.
    Prozor bez daske, bez futera, bez stakla.
    Otvor i ništa više,
    ali otvoren širom.

    Ne moram vedru noć da čekam,
    niti glavu da zabacujem
    da bih se zagledala u nebo.
    Nebo mi je iza leрa, pod rukom i na kapcima.
    Nebo me obavija hermetički celu
    i podiže odozdo.

    Ni najviše planine
    nisu bliže nebu
    od najdubljih dolina.
    Ni na jednom mestu nema ga više
    nego na drugom.
    Oblak je isto bezuslovno
    pritisnut nebom kao i grob.
    Krtica je isto vaznesena
    ko sova što krilom leprša.
    Stvar koja u ponor pada,
    pada iz neba u nebo.

    Sipki, tečni, stenoviti,
    usplamteli i nestalni
    beskraji neba, mrvice neba,
    lahori neba, hrpe neba.
    Nebo je sveprisutno,
    čak i u tami pod kožom.
    Jedem nebo, izbacujem nebo.
    Klopka sam u klopci,
    stanovnik nastanjeni,
    zagrljaj zagrljeni,
    pitanje u odgovoru na pitanje.

    Podela na nebo i zemlju
    to nije pravi način
    da se misli o toj celini.
    Dopušta samo da proboravim
    na tačnijoj adresi
    koju je lakše naći
    ako me kogod traži.
    Osobeni znaci su mi
    ushit i očaj.

    _______________________________ 

    O smrti bez preterivanja

    Ne razume se u šale,
    u zvezde, u mostove,
    u tkaštvo, u rudarstvo, u ratarstvo,
    u gradnju brodova i pečenje testa.

    U naše priče o planu za sutra
    ubacuje svoju poslednju reč
    sasvim neumesno.

    Ne ume čak ni ono
    što je u tesnoj vezi s njenim fahom:
    ni grob da iskopa,
    ni sanduk da sklepa,
    ni da počisti za sobom.

    Zauzeta ubijanjem,
    ona to nespretno čini,
    bez sistema i veštine.
    Kao da na svakom od nas
    tek počinje da se uči.

    Ostavimo sad trijumfe,
    al koliko je poraza,
    promašenih udaraca
    i iznova preduzetih pokušaja!

    Ponekad nema snage
    muvu iz zraka da sruši.
    Sa morem gusenica
    u puzanju trku gubi.

    Sve te krtole, mahune
    treplje, peraja, dušnici,
    svečano perje i zimska dlaka
    svedoče o zaostatku
    u njenom dosadnom poslu.

    Zla volja nije dovoljna.
    Pa čak ni naša pomoć
    u ratovima i prevratima -
    još uvek premalo je sve.

    Srca biju u jajima.
    Rastu kosti odojčadi.
    Za trud semenja
    nagrada su prva dva listića,
    a često i visoke krošnje na obzorju.

    Ko tvrdi da je svemoćna,
    sam je živi dokaz
    da svemoćna nije.

    Nema života
    koji bar za časak
    nije besmrtan.

    Smrt
    uvek za taj časak u dolasku kasni.

    Uzalud drmusa kvaku
    nevidljivih vrata.
    Ko je što postigao,
    uzeti mu ne može.

    _______________________________ 

    Pod istom zvezdom

    Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom.
    Oprosti, sudbino, ako se možda varam.
    Nek’ se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam.
    Nek’ mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju.
    Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku.
    Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom.
    Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući.
    Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu.
    Oprostite, očajnici, za ploču sa manuetom.
    Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru.
    Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem.
    Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah,
    I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu,
    Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku,
    Praštaj, pa čak i da si punjena ptica.
    Oprosti, posečeno drvo, za četiri noge od stola.
    Oprosti, veliko pitanje, za male odgovore.
    Istino, ne obraćaj na mene preveliku pažnju.
    Veličino, ukaži mi velikodušnost.
    Otrpi, tajno postojanja, što čupam niti iz tvog lamenta.
    Ne osuđuj me, dušo, što te retko imam.
    Izvinjavam se svemu što ne mogu biti svuda.
    Izvinjavam se svima što ne mogu biti svaki i svaka.
    Znam da me ništa opravdati neće dokle god živim
    Jer samoj sebi stojim na putu.
    Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči
    A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim.

    _______________________________

    Preblizu sam

    Preblizu sam da bi me sanjao.
    Ne lepršam nad njim, ne bježim mu
    pod korijenje drveća. Preblizu sam.
    Mojim glasom ne pjeva riba u mreži.
    S mog se prsta ne ne skida prsten.
    Preblizu sam. Velika kuća gori
    a ja ne vičem upomoć. Preblizu,
    da bi na mojoj kosi zvonilo zvono.
    Preblizu da bih mogla ući kao gost
    pred kojim se razmiču zidovi.
    Više nikad neću tako lako umrijeti,
    tako posve izvan tijela, tako besvjesno,
    kao nekad u njegovu snu. Preblizu sam,
    preblizu. Čujem psiku
    i vidim ljeskavu ljusku te riječi,
    nepomična u zagrljaju. On spava,
    pristupačniji u ovom trenu jednom viđenoj
    blagajnici putujućeg cirkusa s jednim lavom
    nego meni koja ležim uza nj’
    Za nju se sada u njemu prostire riđolisna
    dolina, zatvorena osnježenom planinom
    u plavetnom zraku. Ja sam preblizu
    da mu s neba padnem. Moj krik
    samo bi ga probudio. Jadna,
    svedena na vlastitu pojavu,
    a bijah breza, bijah salamandra,
    i svlačih sa sebe vrijeme i atlas
    prelijevajući se bojama kože. Mogla sam
    milostivo iščezavati pred začuđenim očima,
    što je blago nad blagom. Blizu sam,
    preblizu, da bi me sanjao.
    Ispod glave usnulog izmičem ruku,
    utrnulu, punu nestvarnih iglica.
    Na vršku svake od njih, da ih prebrojiš,
    svrgnuti sjede anđeli.

    _______________________________

    Pogreb

    “tako iznenada, ko bi se nadao”
    “nervi i cigarete, govorio sam mu”
    “svakojako, hvala”
    “raspakuj to cveće”
    “i brat mu umre od srca, verovatno porodično”
    “ne bih vas poznala s tom bradom”
    “sam je kriv, večito se mešao u nešto”
    “trebalo je da govori ovaj novi, ne vidim ga”
    “Kazek u Varšavi, Tadek u inostranstvu”
    “samo si ti bila pametna pa si ponela kišobran”
    “pa šta ako je bio najsposobniji od svih”
    “soba je prolazna, Basja neće dati”
    “svakako, imao je pravo, ali to još nije povod”
    “s lakiranjem vrata, pogodi koliko”
    “dva žumanceta, kašičica šećera”
    “nije njegova stvar, šta mu je trebalo”
    “samo plave i samo mali brojevi”
    “pet puta, a nikad nikakvog odgovora”
    “neka ti bude da sam mogao, ali i ti si mogao”
    “dobro je što je bar ona imala taj posao”
    “ne znam, valjda rođaci”
    “sveštenik je stvarno isti Belmondo”
    “još nisam bio u ovom delu groblja”
    “sanjao sam ga prošle nedelje, nešto me je trglo”
    “nije ružna ta ćerkica”
    “sve nas to čeka”
    “izjavite saučešće udovici i u moje ime, moram na”
    “pa ipak je na latinskom zvučalo svečanije”
    “bilo pa prošlo”
    “do viđenja, gospođo”
    “da odemo nekud na pivo”
    “javi se da popričamo”
    “četvorkom ili jedanaesticom”
    “ja ću ovamo”
    “mi onamo”

    _______________________________ 

    Pesnikov grozan san

    Zamisli, šta sam sanjala.
    Naizgled sve kao kod nas.
    Tlo pod nogama, voda, vatra, vazduh,
    vertikala, horizontala, trougao, krug,
    leva i desna strana.
    Vreme podnošljivo, poprilično lepi pejzaži
    i mnogo bića obdarenih govorom.
    Mada je njihov govor drugačiji nego na Zemlji.

    U rečenicama koriste pogodbeni način.
    Nazivi sasvim odgovaraju stvarima.
    Nema šta ni da se doda, ni oduzme,
    ni promeni, ni premesti.

    Vreme je uvek kao i na satu.
    Prošlo i buduće ograničenog su obima.
    Za uspomene im služi pojedinačna prošla
    sekunda,
    za predviđanja druga,
    koja upravo počinje.

    Reči koliko treba. Nikada nijedna više,
    a to znači, da nema poezije,
    da nema ni filozofije, ni religije,
    jer nestašluci tog tipa tamo ne dolaze u obzir.
    Ništa, što bi se dalo samo zamisliti
    ili videti otvorenih očiju.

    Ako se traži, onda samo ono što je izrazito
    pored.
    Ako se pita, onda samo ono na šta postoji
    odgovor.

    Veoma bi se začudili,
    da umeju da se čude,
    da postoje neki razlozi za čuđenje.

    Odrednicu “nemir” smatraju nepristojnom,
    te ne bi smela da se nađe u rečniku.

    Svet ipak deluje svetlo
    čak i u dubokoj tami.
    Nudi se svakom po pristupačnoj ceni.
    Posle udaljavanja od kase niko ne traži kusur.

    Zadovoljstvo – zbog osećanja.
    I nikakvih zagrada.
    Život s tačkom kraj noge.
    I huka galaksija.

    Priznaj da se ništa gore
    pesniku ne može dogoditi.
    A kasnije ni ništa bolje,
    ali kako se odmah probuditi.

    _______________________________

    Radost

    Darvin.
    Po svoj prilici odmora radi čitao je romane.
    Ali je imao zahteve:
    nisu se smeli završavati tužno.
    Ako je nailazio na takav,
    besno ga je bacao u vatru.

    Istina ili neistina –
    rado ću u to poverovati.

    Prelazeći u glavi tolika prostranstva i vreme
    nagledao se tolikih izumrlih vrsta,
    tolikih trijumfa jakih nad slabijima,
    tolikih pokušaja da se preživi,
    pre ili kasnije uzaludnih,
    da je makar od fikcije
    i njene mikroskale
    imao prava da očekuje srećan završetak.

    Dakle, nužno: zračak iza oblaka,
    ljubavnici koji su opet zajedno, pomireni
    rodovi,
    rasejane sumnje, nagrađena vernost,
    povraćen imetak, otkopano blago,
    susedi koji žale zbog svoje zagriženosti,
    povraćeno dobro ime, stid zbog pohlepe,
    usedelice udate za poštene pastore,
    intriganti poslati na drugi kraj zemljine
    polulopte,
    falsifikatori dokumenata pobacani sa
    stepenica,
    zavodnici devica u trku ka oltaru,
    prigrljena siročad, utešene udovice,
    bludni sinovi pozivani za sto,
    čaša žuči prosuta u more,
    maramice mokre od suza pomirenja,
    opšte pevanje i muziciranje,
    međutim psić Fido,
    izgubljen u prvom poglavlju,
    neka ponovo trči po kući
    i radosno laje.

    _______________________________ 

    Radost pisanja

    Kud trči ova napisana srna kroz napisanu šumu?
    Da li da se napisane vode napije
    koja će joj njuškicu ko indigo otisnuti?
    Zašto glavu uznosi, da li što čuje?
    Na četiri nožice pozajmljene od istine oslonjena,
    pod mojim prstima ušima striže.
    Tišina – i ova reč po papiru šušti
    i razgrće
    grane podstaknuta rečju “šuma”.
    Nad belim tabakom spremaju se na skok
    slova koja se mogu složiti loše,
    obruči rečenice,
    iz kojih nema spasa.
    U kapi mastila veliki je broj
    lovaca sa začkiljenim okom,
    spremnih da se niz strmo pero sjure,
    opkole srnu i zapucaju.
    Zaboravljaju da ovo nije život.
    Drugi ovde, crno na belo, vladaju zakoni.
    Mig oka može da potraje, ako ja hoću,
    mogu ga izdeliti na male večnosti
    pune zaustavljenih tanadi u letu.
    Zauvek, ako naredim, ništa se ovde neće desiti.
    Bez moje volje čak ni list neće pasti
    ni vlat se neće pognuti
    pod tačkom malenog kopita.
    Postoji li dakle takav svet
    u kome vlada sudba nezavisna?
    Vreme koje vezujem lancima znakova?
    Postojanje koje kad naredim ne prestaje?
    Radost pisanja.
    Mogućnost ovekovečenja.
    Osveta smrtne ruke.

    _______________________________

    Sretna ljubav

    Sretna ljubav. Zar je to normalno,
    zar je to ozbiljno, zar je to korisno -
    što svijet ima od dvoje ljudi
    koji svijeta ne vide?

    Izdignuti do sebe bez ikakve zasluge,
    dvoje slučajnih na milijun, ali uvjereni
    da je tako moralo biti – kao nagrada za što?
    Ni za što. Svjetlost pada niotkud -
    Zašto baš na te, a ne na neke druge?
    Ne vrijeđa li to pravednost? Vrijeđa.
    Ne remeti li to brižno naredana načela,
    ne ruši li to s visine moral?
    Remeti i ruši.

    Pogledajte samo te sretnike:
    kad bi se bar malo prikrivali,
    hinili utučenost i tako krijepili prijatelje!
    Poslušajte samo kako se smiju – uvredljivo.
    Kakvim jezikom govore – tobože razumljivim.
    A te njihove ceremonije, ta cifranja,
    pa s koliko se samo pažnje međusobno ophode -
    tačno kao da su se urotili protiv čovječanstva!

    Teško je i zamisliti do čega bi došlo
    kad bi njihov primjer drugi mogli slijediti.
    Na što bi se mogle osloniti religije, poezije,
    na što bi se mislilo, što bi se zapostavilo,
    ko bi htio ostati u igri.

    Sretna ljubav. Kome to treba?
    Takt i razum nalažu da se o njoj šuti
    kao o skandalu iz viših sfera Života.
    Divna se djeca rađaju bez njezine pomoći.
    Nikad joj ne bi uspjelo napučiti Zemlju,
    uostalom rijetko se i događa.

    Neka ljudi što ne znaju za sretnu ljubav
    mirno tvrde da nigdje nema sretne ljubavi.

    S tim će uvjerenjem lakše i živjeti, i umirati.

    _______________________________ 

    Smrti bez preterivanja

    Ne razume se u šale,
    u zvezde, u mostove,
    u tkaštvo, u rudarstvo, u ratarstvo,
    u gradnju brodova i pečenje testa.
    U naše priče o planu za sutra
    ubacuje svoju poslednju reč
    sasvim neumesno.
    Ne ume čak ni ono
    što je u tesnoj vezi s njenim fahom:
    ni grob da iskopa,
    ni sanduk da sklepa,
    ni da počisti za sobom.
    Zauzeta ubijanjem,
    ona to nespretno čini,
    bez sistema i veštine.
    Kao da na svakom od nas
    tek počinje da se uči.
    Ostavimo sad trijumfe,
    al koliko je poraza,
    promašenih udaraca
    i iznova preduzetih pokušaja!
    Ponekad nema snage
    muvu iz zraka da sruši.
    Sa morem gusenica
    u puzanju trku gubi.
    Sve te krtole, mahune
    treplje, peraja, dušnici,
    svečano perje i zimska dlaka
    svedoče o zaostatku
    u njenom dosadnom poslu.
    Zla volja nije dovoljna.
    Pa čak ni naša pomoć
    u ratovima i prevratima -
    još uvek premalo je sve.
    Srca biju u jajima.
    Rastu kosti odojčadi.
    Za trud semenja
    nagrada su prva dva listića,
    a često i visoke krošnje na obzorju.
    Ko tvrdi da je svemoćna,
    sam je živi dokaz
    da svemoćna nije.
    Nema života
    koji bar za časak
    nije besmrtan.
    Smrt
    uvek za taj časak u dolasku kasni.

    Uzalud drmusa kvaku
    nevidljivih vrata.
    Ko je što postigao,
    uzeti mu ne može.
    _______________________________

    Tajni razgovor s mrtvima

    U kojim prilikama sanjaju se mrtvi?
    Misliš li često na njih pre nego što zaspiš?
    Ko javlja ti se prvi?
    Da l uvek jedan isti?
    Ime? Prezime? Groblje? Datum smrti?

    Na šta se pozivaju?
    Na staro poznanstvo? Srodstvo? Otadžbinu?
    Kažu li otkud idu?
    I ko za njima stoji?
    I ko ih još sem tebe istog časa sanja?

    A lica – jesu l nalik na fotografije?
    Ostareše li tokom godina?
    Sveža? Ispijena?
    Ubijeni, jesu li preboleli rane?
    Sećaju li se sad još ko ih je ubio?

    Šta drže u rukama – opiši predmete.
    Gnjili? Ugljenisani? Zarđali? Truli?
    Šta im je u očima – pretnja? molba? Kakva?
    Da l samo o vremenu zborite međ sobom?
    Ptičicama? Cvetićima? Leptirićima?
    _______________________________

    Tri najneobičnije reči

    Kad izgovorim reč Budućnost,
    prvi slog već odlazi u prošlost.

    Kad izgovorim reč Tišina,
    narušavam je.

    Kad izgovorim reč Ništa,
    stvaram nešto što se
    ne može smestiti u bilo koje nepostojanje

    _______________________________

    Voda

    Kaplja kiše pade mi na ruku,
    odlivena iz Ganga i Nila,
    iz vaznesenog inja sa brkova foka
    iz rasprslih krčaga u Isu i Tiru.
    Na mome kažiprstu
    Kaspijsko more sad je otvoreno more
    a Pacifik utiče smerno u Rudavu,
    istu onu što beše oblak nad Parizom
    leta sedamsto šezdeset četvrtog
    sedmog maja u tri sata ujutru.
    Nema usta koja bi izrekla,
    vodo, tvoja imena nestalna.
    Morala bih te zvati na svim jezicima
    izgovarajuć istom sve samoglasnike
    i istovremeno da ćutim – zbog jezera
    što nije dočekalo bilo kakvo ime
    i nema ga na zemlji – kao ni na nebu
    zvezde koja se ogleda u njemu.
    Neko se davio, neko žeđao.
    Beše to davno i beše to juče.
    Kuće si gasila, kuće nosila
    ko drveće, šume ko gradove.
    U krstionicama i kadama bludnica,
    u poljupcima i pokrovima – beše ti.
    Grizući kamen, hraneći duge.
    U znoju, rosi piramida, jorgovana.
    Kako je lako to u kišnoj kapi.
    Kako me nežno dodiruje svet.
    O svemu što god, kad god i gde god se zbilo,
    postoji trag na vavilonskoj vodi.

    _______________________________ 

    Zahvalnost

    Mnogo zahvaljujem
    onima koje ne volim.
    Olakšanje s kojim se mirim
    što su bliži nekom drugom.

    Radost što ja nisam
    vuk njihovih ovčica.

    Mir mi s njima
    i sloboda mi s njima,
    a to ljubav ne može dati,
    niti oduzeti.

    Ne čekam na njih
    od prozora do vrata.
    Strpljiva
    gotovo kao sunčev časovnik,
    razumem ono
    što ljubav ne razume,
    praštam ono
    što ljubav nikad oprostila ne bi.

    Od susreta do pisma
    protiče ne večnost,
    već prosto nekoliko dana ili nedelja.

    Putovanja s njima uvek su uspešna,
    koncerti slušani,
    hramovi posećeni,
    predeli izraziti.

    A kad nas deli
    sedam gora i reka,
    to su gore i reke
    dobro poznate s mape.

    Njihova je zasluga
    ako živim u trima dimenzijama,
    u prostoru neliričnom i neretoričkom,
    sa horizontom pravim, jer je pokretljiv.

    Sami ne znaju
    koliko nose u praznim rukama.

    “Ništa im nisam kriva” -
    rekla bi ljubav
    na tu otvorenu temu.

    _______________________________

    Radość pisania

    Dokąd biegnie ta napisana sarna przez napisany las?
    Czy z napisanej wody pić,
    która jej pyszczek odbije jak kalka?
    Dlaczego łeb podnosi, czy coś słyszy?
    Na pożyczonych z prawdy czterech nóżkach wsparta
    spod moich palców uchem strzyże.
    Cisza – ten wyraz tez szeleści po papierze i rozgarnia
    spowodowane slowem “las” gałęzie.

    Nad białą kartką czają się do skoku
    litery, które mogą ułożyć się źle,
    zdania osaczające,
    przed którymi nie będzie ratunku.

    Jest w kropli atramentu spory zapas
    myśliwych z przymrużonym okiem,
    gotowych zbiec po stromym piórze w dół,
    otoczyc sarnę, złożyć się do strzału.

    Zapominają, że tu nie jest życie.
    Inne, czarno na białym, panują tu prawa.
    Okamgnienie trwać będzie tak długo, jak zechce,
    pozwoli się podzielić na małe wieczności
    pełne wstrzymanych w locie kul.
    Na zawsze, jesli każę, nic się tu nie stanie.
    Bez mojej woli nawet liść nie spadnie
    ani źdźbło się nie ugnie pod kropką kopytka.

    Jest więc taki świat,
    nad ktorym los sprawuje niezależny?
    Czas, ktory wiąże łańcuchami znaków?
    Istnienie na mój rozkaz nieustanne?

    Radość pisania.
    Możność utrwalania.
    Zemsta ręki śmiertelnej.
    Radost pisanja, Wisława Szymborska

    “Noć je sve što se kreće.” (Dylan Thomas)