Aleksandar Sergejevič Puškin

Aleksandar Sergejevič Puškin (ruski: Александр Сергеевич Пушкин) (1799-1837) je bio ruski književnik, a mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti. Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti popularne u zapadnoj Evropi. Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Puškin je rođen u Moskvi 6. juna 1799. (26. maja po starom kalendaru) u neimućnoj obrazovanoj aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio crni Etiopljanin, Ibrahim Petrovič Ganibal, koji je stigao u Rusiju kao rob, ali je postao usvojeno kumče Petra Velikog.  Car Nikolaj je odlučio da on postane cenzor Puškinovih dela. Iako je dobio de jure slobodu, Puškin nije dobio slobodu kretanja i pisanja. Od 1826. do 1831. godine Puškinov društveni život se uozbiljio. Znalo da se da Puškin traži ženu i da cilja na neke od najlepših Ruskinja. 1829. godine upoznao je Nataliju Gončarevu, kojom se i oženio 1831. Dve godine kasnije, Puškin je proglašen za Kamerjunkera. U pitanju je dvorski čin koji se obično dodeljuje mladim aristokratama. Ovo je uvredilo Puškina, između ostalog zato što je verovao da mu je taj čin dodeljen da bi njegova supruga mogla da odlazi na dvorske balove. Puškin je ubrzo zapao u lošu finansijsku situaciju, u velikom delu zbog rashoda svoje supruge. Uspeo je da dobije pozajmnicu da izda svoj žurnal 1836. godine, ali od njega nikada nije napravio adekvatnu zaradu. Konačno, 1837. godine Puškin je izazvao D’Antesa na dvoboj zbog sumnje da je flertovao sa njegovom suprugom.Dvoboj je održan 8. februara 1837. Dvoboji su bili česta pojava u Rusiji i prihvatljiv način, iako godinama nezakonit, branjenja časti među ruskom aristokratijom. Prvo bi pucao jedan učesnik, pa zatim drugi, ukoliko je u stanju. Prvi metak je opalio D’Antes i pogodio Puškina u stomak. Ovaj se uhvatio rukom za ranu i pao napred u sneg. Rukama se pridigao na kolena, uperio pištolj i pokušao da opali. Međutim, pištolj je bio pokvašen, te je Puškin zatražio da zameni pištolj, što mu je i dozvoljeno. Opalio je, ali je metak je samo okrznuo D’Antesa. Puškin je ubrzo prenet u krevet, gde je doktor pokušao da mu sanira ranu. Ipak, Aleksandar Sergejevič Puškin je preminuo dva dana kasnije, 10. februar 1837. (29. januara po starom kalendaru). Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820-1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824-1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine.

 

Ancar
Besi
Cvijetak
Dionizijska pjesma
Elegija
Exegi Momumentum
Ne pjevaj draga kada si sa mnom
Noć
Poziv
Pjesniku
Prorok
Poslanica u Sibir
Posetio sam opet
Preživio sam
Pod sinjim nebom je…
Posvećeno
Sužanj
Šta ime moje za te znači
Ti i vi
Trenutka ja se sjećam sjajna
Utopljenik
Vreme je, druže moj
Volio sam vas
Zimsko veče

_____________________________

Ancar

U pustinji, sred peska vrela,
Jedini u svoj vaseljeni
Ko strašni stražar Ancar na sten
Stoji od sunca što je svela.

Rodi ga stepa u žedne dane,
u ljutome ga gnevu goji,
Pa zelene i mrtve grane
I koren otrovom mu poji.

Kroz koru otrov stalno teče,
U podne topi se od žara,
A kad prohladno padne veče
U smolu gustu on se stvara.

To drvo odmor ptici nije,
Tigar ne oštri uza nj ralje,
Tek vihor što se pustom vije
Dirne ga krilom pa bež’ dalje.

A kad oblak daždom mije
Njegov učmali, tužni list,
Otrovana se kiše slije
I truje pesak nevin, čist.

_____________________________

Besi

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noć.

Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin – cilin,
Na tom putu mor’o bi se
Užasnuti svaki džin.

”Teraj momče!” – ”Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se već i ruka,
A ne vidim nigde put.

Propašćemo, – zlo je, zlo je,
Kucnuo nam je zadnji čas.
Pred nama se hale roje,
Besi skaču oko nas.”

”Eno jedan zube kesi;
Drugi me je pljuno – hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.

Sad je jedan trč’o levo,
Konje gur’o u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.”

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine -
Mutno nebo. mutna noć.

Sad ni mači – jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
”Šta je ono?” – ”Bog bi znao -
Neka klada, – il’ je vuk.”

Sikću, pište noćne strave,
U grud’ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižeć’ glave -
Kakva j’ ono avet, gle!

Lete konji k’o pomamni,
K’o da j’ orkan odstrag;
Iza onih jela tamni’
Cereka se neki vrag.

Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il’ sen;
A urliče neka rulja
Vrteći se u vreten.

Čudna huka, čudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, -
Sahranjuju l’ kakvog smuka,
Il’ udaje daba kćer!

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg vitla sa visine -
Mutno nebo, mutna noć.

Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.
Al’ gle, čoveku čovek reče,
Drveta toga da se lati,
I čovek pođe kad padne veče
A s otrovom se zorom vrati.

On smrtonosnu smolu nosi,
S učmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo čelo rosi,
Kad zadihan u šator banu.

Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko mačem posečen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.

A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih uđe,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tuđe.

_____________________________

Cvijetak

Uveli cvijetak bezmirisni
pušten u knjizi gledam ja.
I gle, već mnoštvom čudnih misli
duša se moja puni sva.
Kog proljeća je cvao cvatom
i čijom rukom skršen bi?
Da l’ poznatom il’ nepoznatom?
Zašto ga ovdje ostavi?
Možda za spomen na poznanstvo
il’ na rastanak možda dug?
Na kakvu šetnju kroz prostranstvo,
kroz tiho polje, tamni lug?
Živi li on il’ ona živi,
gdje li je njihov kutak sad?
A možda su i uvenuli
ko ovaj ovdje cvjetić mlad?

_____________________________

Dionizijska pjesma

Zar utihnu veselja glas?
Nek zaore pjesme Bakha!
Nek djevojka živi svaka
I mlade žene, koje ljube nas!
Ded više vina u te čaše!
I na dno njino
U gusto vino
Bacajmo zavjetne prstene naše!
Ispijmo grožđa radosne suze!
Nek živi razum! Nek žive muze!
Ti, sveto sunce, gori!
Kao što ovo kandilo blijedi
Pred jasnom zorom koja zori,
Tako i lažna mudrost malo vrijedi
Pred suncem uma, što sja puno plama.
Neka živi sunce, nek se skrije tama!¨

_____________________________ 

Elegija

Ludo veselje mojih mladih ljeta
Kao mamurluk, sad mi samo smeta.
Al’ kao vino-tuga davnog plača
U mojoj duši biva sve to jača.
Moj put je tmuran. A dane sve gore
Nosi mi burno budućnosti more.
Al’ mrijeti mi se neće. Još se nadam.
Ja živjet’ hoću, da mislim i stradam.
Med nedaćama, jadima i zlima,
Ja znam da za me i naslada ima.
Ponekad opet zanijet ću se skladom,
Nad svojom sanjom zaplakati kradom
I tko zna, neće l’ posljednji mi dani
Ljubavlju zadnjom biti obasjani.

_____________________________ 

Exegi Momumentum

Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,
Neće mu prilaze zaboraviti puk.
Celom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.

Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah.
Slavan ću ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.

O meni Rusijom živ glas proneće ljudi,
Pomenuće me svud naroda njenih krug -
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.

Dugo ću biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.

Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi -
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.

_____________________________ 

Ne pjevaj draga kada si sa mnom

Ne pjevaj, draga, kada si sa mnom,
Gruzinske pjesme, pune tuge:
U sjećanju mi bude tamnom
Daleki žal i dane druge.
Kad razliju se u tišini
Te pjesme lude, zanesene,
Ja vidim stepu, mjesečinu
I lik daleke jedne žene.
Otkada ugledah te, draga,
Njen lik u mom srcu gasne,
Al’ nova oživi ga snaga,
Kad začujem te pjesme strasne.
Ne pjevaj, draga, kada si sa mnom,
Gruzinske pjesme pune tuge,
U sjećanju mi bude tamnom
Daleki žal i dane druge.

_____________________________ 

Noć

Sva čežnja,milosta,moj glas, čim si preda mnom,

Remeti ćutanje u noćnom času tamnom.
Kraj moje postelje, pri neveseloj sveći,
Promiču stihovi sliveni,žuboreću-
Bujice ljubavi što, pune tebe, huje.
Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je,
Za mene sija on. I čujem sad,u tmini:
-Moj mili..tvoja sam..da,tvoja sam, jedini.

_____________________________ 

Poziv

O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive.
O, ako zbilja u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.
O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa,
K’o led i sva k’o zimski dan;
Od bola blijeda i bez glasa…
O, dođi mi što prije, što prije,
K’o vetra dah, k’o zvuk, il’ tajna,
K’o strašna sjen, k’o zvijezda sjajna,
Svejedno je: što prije, što prije!
Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba.
I ne zbog tog, što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.

_____________________________ 

Pjesniku

Za ljubav svijeta – ljudi, Pjesniče ti ne mari!
Velike hvale huka – to je trenutan šum.
Hladan je smijeh gomile; glupakov sud pokvari
Smisao. Al’ ti budi – čvrst i sam ko tvoj um.
Ti – car si. I sam živiš. Kreće te volja tvoja,
Tamo kuda te vodi slobode tvoje put.
Usavršavaj samo duhovna blaga svoja,
Ne traži da svijet puni – mirnog ti posla kut.
Blagorodni su samo tvog srca pravi trudi;
O djelu umjetničkom umjetnik strože sudi…
A pusti i glupaku, pusti gomili toj
Neka te brani, ili šta hoće neka zbori
Nek’ pljuje onaj oltar gdje tvoja svjetlost gori
Nestašluk djece neka koleba presto tvoj.

_____________________________ 

Prorok

Pun duhovne ja lutah žedi
Pustinjom što mracna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmedi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mu prenu zene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje cuh u nebu sila,
I andeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žila.
On promice kroz moje usne,
I jezika mog grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mac
I ustraptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plac
U otvorene grudi vrgo,
Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
”Proroce ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeci po moru, zemlji,
Recima žezi srca ljudi.”

_____________________________ 

Poslanica u Sibir

U rudnicima, u Sibiru
Strpljenje vaše nek’ ne klone,
Jer vaša dela ne umiru,
Ni uzvišene težnje one.

Nada, ta verna sestra zala
U podzemlje će mračno sići
Da bi vam bodrost održala
I željeno će vreme stići.

Drugarstvo, ljubav će vam doći
Kroz brave što nad vama stoje
K’o što do vas kroz memlu noći
Slobodne reči stižu moje.

I pašće teške negve vaše,
Sloboda će vas dočekati,
Sve tamnice će da se spraše
I mač će vama braća dati.

_____________________________ 

Posetio sam opet

Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Već deset leta prode od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju sećanja me živo;
I čini mi se: još sam sinoć lutao
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne čujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kuću. Evo
Šumovitog huma gde sam često
Sedeo nepokretan, gledajući
Na jezero i sećao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukući za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjača naherena, na vetru,
Okreće jedva krila -
A na međi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje – dva zajedno – treći
Podalje malo. Kad sam jahao tuda
Po mesečini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao čeljad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Neću ja
Tvoj moćni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
Nek čuje on šum vaših pozdrava,
Kad s drugarske se vraća sedeljke,
Pun misli veselih i prijatnih,
Kada po pomrčini prođe pored vas
I pomisli na mene.

_____________________________ 

Preživio sam

Preživio sam svoje želje,
odrekao se sanka svog.
Stradanje teško sad me melje:
mog pusta srca to je plod.

Pod olujama sudbe krute
povenuo mi vijenca sjaj,
ubog mi život boli mute
i čekam da mi dođe kraj.

Kao što, shrvan kasnim ledom,
slušajuć vjetra fijuk znan,
na nekoj goloj grani bijednoj
posljednji list treperi sam.

 

Pod sinjim nebom je…

Pod sinjim nebom je,u rodnom kraju svom
Venila setna,tamišljena…
Na kraju uvela i možda,nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeđ´ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji,nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje,ljubav?Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze,
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze

_____________________________ 

Posvećeno

Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom putu.
Kroz burni život hitrobežni,
Kroz strasti,iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.
Al´ korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.
Teko je život,pun čeznuća,
Pun mraka,zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna,bez nadahnuća,
I bez božanstva i bez suza.
Al´ opet nasta otkovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenja,
Ko neba dah u zemnom kutu.
I srce puno je pregnuća:
Ti vraćaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuća,
Božanstva čar i žarke suze

_____________________________ 

Sužanj

Za gvozdenom rešetkom tamnujem sad,
Ja – nekad slobodan orao mlad.
Kraj prozora sleće moj srećniji drug,
On razdire plen svoj i leti u krug.
On kljuje i baca i gleda u mrak,
I krikom i pogledom daje mi znak.
Ja tačno razumem što hteo bi reć;
On poziva mene: ”Hajd’ vreme je već!
Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti
Na mesto gde oblak nad urvinom spi,
Gde plavetno more na obzorju sja,
Gde lutamo jedino vetar, i ja!”

_____________________________ 

Šta ime moje za te znači

Šta ime moje za te znači?
Umreće ono k´o šum vala
Što tužno mije tuđa žala,
Ko žagor šumski kad se smrači.
Na listu tvoga spomenara
Ostaće poput traga sivog,
K´o grobni natpis,čudna šara

Nečitljiva za ikog živog.
Šta znači ono?Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.
No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim…

_____________________________ 

Ti i vi

Prazno Vi srdačnim Ti
Zagovorivši se zamijenila je,
I sva srećna maštanja
U duši zaljubljenoj probudila.
Pred njom zamišljen stojim;
Ne mogu s nje odvojiti pogled
I govorim joj: kako ste vi mili!
I mislim: kako te volim

* * *
Uvijek će tako biti i bilo je
Takav je od davnina široki svijet
Mnogo je učenih, pametnih malo,
Poznanika tušta i tma, a prijatelja nemaš.

_____________________________ 

Trenutka ja se sjećam sjajna

Trenutka ja se sjećam sjajna,
Kad preda mnom se ti pojavi
Ko priviđenje, kao tajna,
I ko ljepote genij pravi.

Kad tuga sve mi skrha nade,
A kinjile me strepnje tašte,
Tvoj njezni glas mi pjevat stade
I lik tvoj sanjah na dnu mašte.

No, doba minu. Vihor nježni
Raspršio mi sne i stravu.
I predadoh ja glas tvoj nježni
I lik nebeski zaboravu.

Polako su se vukli dani
U zabiti, u zatočenju,
Bez zanosa, bez suza ranih,
Bez nadahnuća, nalik mrenju.

Al stiže duši probuđenje.
I opet mi se ti pojavi
Ko nenadano priviđenje
I ko ljepote genij pravi.

I kucat stade srce vruće,
Nov život u njem maha uze.
I opet plamti nadahnuće,
I ljubav sja, i teku suze.

_____________________________ 

Utopljenik

Svi u izbu dotrčaše…
Začuše se glasi dečji:
“Tata, tata, mreže naše
Uhvatile leš čovečji!”
- “Hajd,ne lažte, vrazi mali!
Kad mi ruka štap dohvati,
Ugursuzi nevaljali,
Sad ću vama leš ja dati!”

“More, ženo, eto bede!
Svi će krivcem da me drže!
Leš će naći…Sud…Istraga…
Daj mi kaftan!Idem brže!
Gde je mrtvac!” – Evo, ovde!”
I doista tu na žal,
Gde je mreža razastrta,
Izneo mrtvaca val.

Unakažen, grozan, hladan,
Sav naduven, pomodreo…
Da l je možda grešnik jadan
Sam smrt svoju zaželeo?
Il maticom ribar odnet?
Il pijanac tmurna lica?
Trgovac na putu sretnut
I opljačkan od ubica?

Što se tiče to mužika?
On se na rad hitro dade
I za noge davljenika
On u vodu vući stade,
Pa ga, najzad, veslom s brega,
Gurnu što je mogo jače:
Mrtvac opet rekom podje
Žudan humke i krstače…

Medj valima leš je dugo
Plivo i ko živ se njiho…
Prateći ga pogledima
Mužik podje kući tiho.
“I vi, štenad, za mnom hajte!
Pa sad kući! Putem pravo!
Al o lešu ne brbljajte
Da vas ne bi odno djavo!”

Ponoć…Bura…Vetra rika…
Reka burna pobesnela…
U kolibi kod mužika
Sveća davno dogorela…
Spe mu deca…Drema žena…
On opružen nedaleko
Budan leži, pa tek skoči:
“Čuj u prozor kuca neko!”

“Ko to lupa?” – “Ja! Otvori!”
- “Kakav li te bes sad pono?
Kud se noću skitaš, zbori!
Sam te djavo noćas dono!
Gde ću da se bakćem s tobom!
U izbi mi tesno,tamno!…
To rekavći, rukom lenom
Diže kapak polagano…

Mesečina…Dah mu stade…
Pred njim mrtvac, go, namračen,
Voden mlaz mu curi s brade,
Pogled strašan, razrogačen…
Sve u njemu obamrlo,
Iščezli života znaci,
A u telo podadulo
Upili se crni raci.

Mužik brže kapak spušta…
Prestraši ga gost netražen.
Sav obamre…”Zašto lupaš?”
- Prošaputa preneražen.
Od užasnih, strašnih misli
Groznica ga teška hvata
I svu noć je čuo kucanj
U prozore i u vrata.

U narodu od to doba
Verovanje strašno osta:
Svakog leta, u čas isti,
Jadni mužik čeka gosta…
I dokle ga strava hvata
I dok bura besni s hukom
U prozore i u vrata
Utopljenik kuca rukom.

_____________________________ 

Vreme je, druže moj

Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi,
Za danom leti dan i svaki časak nosi
Života delić svoj, života delić krt;
Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom, smrt!
Ne svetu mesto sreće sloboda, mir postoje,
Već davno udes nov privlači srce moje,
Već davno sanjam beg, rob klonuo i hud,
Daleku obitelj i nasladu uz trud.

_____________________________ 

Volio sam vas

Volio sam vas; moja ljubav stara
Još uvijek, možda, spi u srcu mome.
Al’ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Volio sam vas nijemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomore boli,
Volio sam vas iskreno i nježno;
- Nek Bog da, tako drugi da vas voli.

_____________________________ 

Zimsko veče

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.

Sad na trošnom krovu sveli
Uzvijori slame klas,
Sad ko putnik zakasneli
Doziva na prozor nas.

Tužne je i mracno tako
U ubogoj izbi toj…
A što si se moja bako,
Snuždila uz prozor svoj?

Je l’ te umor obhrvao
Slušajuci bure huk,
Il’ je san na tebe pao
Uz vretena tvoga zvuk?

Pijmo, dobra, verna drugo
Mladovanju bednom mom,
Kamo čaša? pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.

Pesmicu mi poj o ptici
Što za morem gnezdo svi,
Pesmicu o nesvestici
Što na vodu rano mni.

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.

Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo čaša? pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.

_____________________________ 

Я вас любил

Я вас любил: любовь еще, быть может,
В душе моей угасла не совсем;
Но пусть она вас больше не тревожит;
Я не хочу печалить вас ничем.
Я вас любил безмолвно, безнадежно,
То робостью, то ревностью томим;
Я вас любил так искренно, так нежно,
Как дай вам бог любимой быть другим.

 Volio sam vas, Aleksandar Sergejevič Puškin

“Prezirati ljudski sud nije teško, prezirati vlastiti sud nemoguće je.”( Aleksandar Sergejevič Puškin)

AUDIO

Я вас любил

Пророк

Стихи, сочиненные ночью во время бессонницы