Heinrich Heine

Književni povjesničari i teoretičari slažu se da umjetnički i idejni izraz Heinricha Heinea pripada među najbolje stranice njemačke književnosti, od 20-ih do 50-ih godina 19. stoljeća. Heinrich Heine, koji se zapravo zvao Harry, rodio se 13. prosinca 1797. u Düsseldorfu. Potjecao je iz židovske trgovačke obitelji. Uz studij prava, slušao je predavanja iz književnosti, povijesti, filozofije, i to vodećih njemačkih intelektualnih imena, poput Schlegela i Hegela. Pošto se krstio u evangeličkoj crkvi, proziva se Heinrichom. Nakon studija putuje u Englesku, potom u Italiju i Pariz odakle će se javljati kao dopisnik Allgemeine Zeitunga. Početno oduševljenje Parizom i idealima građanske revolucije, koja je ukinula vjersku i rasnu diskriminaciju, ubrzo splašnjava i rađa u Heinea neku vrst političkog nihilizma. Osobito ga pogađa zabrana njegovih djela u Njemačkoj.  Nakon dviju knjiga poezije i dviju tragedija godine 1825. izlazi prvi svezak Slika s putovanja. Slijedila su mnoga djela s različitih područja: Knjiga pjesama (koja je za Heinova života doživjela 14 izdanja) ili Romancero, zbirka nastala u doba kada bolesni pjesnik priča o sebi da nije više najslobodniji Nijemac nakon Goethea, zatim Zimska priča, Njemačka, Pisma iz Pariza, Lutecija i Romantička škola. Heine je spoj između prvih romantika koji se javljaju potkraj 18. stoljeća i mladonijemaca tridesetih godina 19. stoljeća koji navješćuju realizam. U Heinovu pjesništvu očituje se veliko majstorstvo njemačkoga jezika, a ponegdje i ton njemačke pučke pjesme. Neke su njegove pjesme živjele kao narodne jer su bile uglazbljene. Podjednako stilski dotjeran, značenjski snažan i ironičan, bio je Heine u političkim, satiričkim i filozofskim tekstovima. Već za života bila je spoznata vrijednost njegova stvaralaštva pa je bio logičan utjecaj koji je ona imala na europsko pjesništvo. U osobnom životu, nakon mnogih ljubavi kojima se predavao fatalnošću romantičara, oženio se kao 44-godišnjak mladom  Francuskinjom koju njegova obitelj nije nikada prihvatila. Heine je cijeloga života pobolijevao. Posljednji put izašao je iz kuće 1848. Umoran i slab srušio se u Louvreu, priča kaže, pred kipom Venere Milonske. Umro je 17. veljače 1856. Pokopan je na  Montmartreu u Parizu.

 

Azra
Baš prekrasan je bio maj
Childe Harold
Čemu ta jedina suza?
Dva brata
Da utopim dušu moju
Danas, draga, reci meni
Epilog
Imaš biser
Jedna se odroni zvezda
Kad te žena izda
Kao cvetak si ljupka
Lorelaj
Lotovoj ruži dotuži
Leto na odlasku
Mile i ljupke oči tvoje
Morfijum
Na moru
Na sjeveru divljem usamljen stoji
Namučili me silno
Otrovne su mi pjesme
Ona se gasi
U obliku nejednakom
O ljubavi su pričali mnogo
Prelijevala se pučina
Sfinga
Sjajna zvijezda
Severno more
Sumrak Bogova
Što li je ružin cvet tako bled?
Šleski tkači
U grobu
U ljiljan ću bijeli
U sivim oblačinama
Voljena moja
Zastor je pao

_______________________

Azra

 Kraj tanana šadrvana
Gdje žubori voda živa
Šetala se svakog dana,
Sultanova ćerka mila.
Svako veče jedno ropče
stajalo kraj šadrvana,
Kako vrijeme prolazilo;
Sve je bljeđe, bljeđe bilo.
Pitala ga jednog dana
Sultanova ćerka mila:
“Kazuj robe, odakle si,
iz plemena kojega si?”
“Ja se zovem El Muhamed
iz plemena starih Azra
Što za ljubav glavu gube
I umiru kada ljube.”

_______________________ 

Baš prekrasan je bio maj

 Baš prekrasan je bio maj
I sva je narav cvala,
Kad u mome je srcu
I ljubav prolistala.

Baš prekrasan je bio maj,
Sve ptičice kad poju.
Tad priznao sam njoj
Svu čežnju, žudnju svoju

_______________________ 

Childe Harold

Jedna crna barka
Na turobni jedri put.
U njoj ćute poniknute
Straže mrtvog, ko kam krut.
Lica snena, otkrivena,
leži mrtav pesnik bled;
Još dva modra oka s odra
U sjaj neba dižu gled.
Sa dva zvoni kao boni
Verenice ninfe klik,
A valovi o čun ovi
Lome se ko bol i krik.

_______________________ 

Čemu ta jedina suza?

 Čemu ta jedina suza?
Samo mi pogledu smeta.
U mom je ostala oku
Od starijeh, prošlijeh ljeta.
Mnoge joj sestrice sjajne
Tako zginuše redom.
Zginuše u noć i vjetar
S radosti mojom i bijedom.
Zginuše kao i magla
I plave zvijezdice tako,
Uz koje sam radosno pjev’o,
Uz koje sam jadovno plak’o.

_______________________

Dva brata

Na bregu, na visini,
Dvore krije noćni mrak;
A pod njima u dolini
Zveči mača udar jak.
To su braća što u jadu
Ljuto dele megdan ljut.
Kaži ko to braću mladu
na krvavi nagna put?
Laurino oko jasno
među braćom zače boj;
Oba brata ljuba strasno,
Oba daju srce njoj.
Al s kog ginu njene grudi?
S kog je zgara plamen lud?
Ne, to niko ne presudi -
Maču ti izreci sud!
I boj poče, sve zvek življi,
Mač udara o mač jak;
Čuvajte se borci divlji,
Zlu kob hrani noćni mrak.
O, krvava braćo, jao!
Jao dolo krvava!
Gle, do borca borac pao,
Kroz njih ljuta mača dva. -
Stoleća su prošla mnoga,
Mino mnogi naraštaj;
Pusti dvori s visa svoga
Tužno motre kobni kraj.
Al još noću senke dve
Po dolini blude toj;
I ponoćni čas kad bije,
Braća počnu krvav boj.

_______________________

Da utopim dušu moju

Da utopim dušu moju
U krinove čašice,
Nek krinovi pesmu zapoju
Od moje miljenice.
A pesma nek zuji, nek zvoni
K’o poljupca njezina glas,
Što mi ga nekad pokloni
Divan – predivan čas.

_______________________ 

Danas, draga, reci meni

 Danas, draga, reci meni:
nisi l’ možda lik iz snova
što ga sparnih letnjih dana
rodi mašta pesnikova?

Ali ne, ustašca takva,
takvu čar što okom gori,
tako milo, slatko čedo -
pesnik ne zna to da stvori.

Baziliske i vampire,
gadne akrepe i guje,
takve nemani iz bajke
žar pesnikov oblikuje.

Ali tebe, podlost tvoju,
lik što milim sjajem gori,
i taj lažljiv pogled smerni -
pesnik ne zna to da stvori.

_______________________ 

Epilog

 Kao u polju pšenično klasje,
U čovečjem duhu rastu, lelujaju se
Misli.
Ali nežne su misli ljubavi
Kao crveni i plavi cvetovi
Što cvetaju među klasjem.

Crveni i plavi cvetovi!
Zlovoljni žetelac odbacuje vas kao nekorisne,
Drvena mlatila prezirno vas mlate,
Pa i siromašni putnik
Što vas gleda sa radošću i uživanjem
Klima glavom
I naziva vas lepim korovom.
Ali seoska devica
Što plete vence
Voli vas i bere
I upliće vas u lepe svoje uvojke
I tako okićena hita na igranku
Gde nežno zvone svirale i egede.
Ili pod tihu bukvu
Gde glas dragoga zvoni još nežnije
No svirale i egede.

_______________________ 

Imaš biser

 Imaš biser, dijamante
I sve za čim svijet uzdiše;
Ti najljepše oči imaš -
Moja mila, što želiš više?
Tvoje mile, divne oči
Iz srca mi izmamiše
Bezbrojne i vječne pjesme -
Moja mila, šta želiš više?
Tvoje mile, divne oči
Mnogim bolom mene biše;
Ti me njima upropasti -
Moja mila, što želiš više?

_______________________ 

Jedna se odroni zvezda

 Jedna se odroni zvezda
sa svoje visine jasne!
Ono je ljubavi zvezda
Što tamo pada i gasne.
Sa jabukova stabla
padaju hrpe cveta,
Vetri stižu i tim se
Igraju, vesela leta.
Labud ribnjakom kruži
I peva, i pesma zvoni
Sve tiše, i pevac beli,
U grob vodeni roni.
Sve je nemo i mračno!
Cvet je razduvan ceo,
Zgasla je zvezda i s pesmom
Poton’o labud beo.

_______________________ 

Kad te žena izda

 Kad žena te izda, ti na drugu tad
Upravi pogled svoj smjeli.
Al’ bolje će biti da ostaviš grad.
Na rame torbu, i seli!
I jezero modro ćeš naći. K’o krug
Vrbici tu turobni stoje.
Pa isplači ondje sav sitni svoj vaj
I sićušne bolove svoje.
I dok ćeš na strme se bregove pet,
Daščući gazit ćeš sporo.
Al’ kada se popneš na kameni vrh,
Nad tobom kreštat će oro.
Sam bit ćeš oro, preporođen sav
Na onoj planinskoj klisi;
I doznat ćeš kako na tom našem dnu
Izgubio mnogo baš nisi.

_______________________

Kao cvetak si ljupka

Kao cvetak si ljupka,
I lepa, i čedna ti;
Gledam te a u dušu
Moju se seta svi.

I dođe mi da ruke
Sklopim vrh temena tvog
Moleć da čednu, lepu,
Ljupku te očuva bog.

_______________________ 

Lorelaj

Ja ne znam šta treba da znači
Ta tako tugujem,
O nekoj starinskoj priči
Jednako umujem.
Tu mirno protiče Rajna,
Hladno je, hvata se mrak!
Na vrhu brijega igra
Posljednji sunčev zrak.
A na tom brijegu se vidi
ljepote djevojke stas;
Ona sva u zlatu blista,
I zlatnu češlja vlas.
Sa zlatnim češlja je cešljem,
I pjeva još uz to,
A glas od pjesme zvuči
Silno i čudesno.
Lađara u malom čunu
Njen divlji zanosni ton;
Na stijene ne gleda dolje,
Već gore gleda on.
I sad lađaru i čamcu
Ja mislim da je kraj:
A sve to sa svojom pjesmom
Učini Lorelaj.

_______________________ 

Lotovoj ruži dotuži

Lotovoj ruži dotuži
Sunčev presvetli zrak,
Sagla se, skunjila se,
Pa ceka da dođe mrak.
A dragan je mesec budi
Bledanom mesečinom,
A ona mu daje da je ljubi
Po licu nevinom.
Pa svetli, pa cveta, pa gleda
Gore na dragana,
Miriše, pa plače, pa drkće
Od jada slađana.

_______________________ 

Leto na odlasku

 Trepere žute krošnje
I lišće pada na tle;
Sve što je ljupko i drago
Prolazi, vene, mre.

Svrh krošnji gaja svetluca
Zrak sučev bolan, žut;
To leto na odlasku
Ljubi ga poslednji put.

A meni tada dođe
Da plačem u sav glas;
Ta slika snova me seća
Na našeg rastanka čas.

Rastah se s tobom a znadoh
Da ti se bliži kraj;
Beh leto na odlasku,
Ti beše bolni gaj.

_______________________ 

Mile i ljupke oči tvoje

 Mile i ljupke oči tvoje
kao safiri sjaju
O, triput je srećan onaj kog
s ljubavlju pogledaju.

Tvoje je srce dijamant
što plemenito se zari.
O, triput srećan onaj kom
s ljubavlju ono se žari.

Usne ti, najlepše na svetu,
rubina imaju boju.
O, triput je srećan onaj kom
priznaju ljubav svoju.

O, kad bih znao srećnika tog,
o, da ga sretnem gde
sama u šumi, za tren bih ga ja
lišio sreće te.

_______________________ 

Morfijum

 Silna je sličnost te dvojice lepih
Mladića. premda jedan mnogo bleđi
Izgleda nego drugi, a i stroži,
Mogu da kažem, i otmeniji
No onaj drugi što me prisno u svoj
Zagrljaj steže – kako ljupko blag
Biva mu smešak tad, a pogled blažen!
Katkad se desi da venac od maka
S njegove glave dotakne mi čelo
I, mirišući čudno, bol odagna
Iz moje duše – al to olakšanje
Prekratko traje; posve ozdraviti
Tek tad ću moći kad buktinju svoju
Drugi brat spusti, ozbiljni i bledi.-
Dobar je San, Smrt bolja – al dabome
Joj je najbolje i ne roditi se.

_______________________

Na moru

Plavo je more blistalo
U zadnjem sjaju dana;
Mi ćuteći smo sjedili
Kod sama ribarskog stana.
I magla bi, i huknu bič,
i galeb svud kružit’ stade;
Iz tvog oka premilog
Za suzom, suza ti pade.
Ja vidjeh na ruku ti bijelu
Drobne su suze pale,
Ja kleknuh i s ruke bijele
Sve ispih suze male.
Od onog trena pust je život moj,
Duh mre u čežnjam’ kobnim;
Ta nesreća i žena jadna
Otrova me suzama drobnim.

_______________________ 

Na sjeveru divljem usamljen stoji

Na sjeveru divljem usamljen stoji
Na vrleti kamenoj – bor;
I drijema povijajuć osnježen grane
U rižu odjeven taj stvor.
I usnuo tako, u pustinji nekoj
U kraju gdje sunca je dom
Da sama i tužna, prekrasna palma
Raste na kamenu svom.

_______________________ 

Namučili me silno

Namučili me silno,
Od jada postao bled.
Od jednih me morila ljubav,
Od drugih mržnja i jed.

Trovali hleb moj i vino,
U srce sipali led,
Kod jednih to beše ljubav,
Kod drugih mržnja i jed.

Al ona što mi najveći
Nanese jed i jad
Nit me je ikad mrzela,
Nit me je volela kad…

_______________________

Otrovne su mi pjesme

Otrovane su mi pjesme.
Da l’ drukčije može biti?
U moj život, kad je cvao,
Počela si otrov liti.
Otrovane su mi pjesme.
Da l’ drukčije može biti?
Srce mi je puno zmija.
A uz to si u njem i ti.

_______________________ 

Ona se gasi

Zastor je pao. Konac drame.
Već idu kući gospoda i dame.
A da li im se komad dopo?
Po pljesku sudeć nije propo.
Priznanje zahvalnoga svijeta
Ubro je poznati poeta.
No sad je kuća posve nijema
I žamora i svjetla više nema.
Al kakav je to čudan zvuk
Odjeknuo po praznoj bini?
To možda jedna žica puče
Na nekoj staroj violini.
Trčeći ovim, onim smjerom
Štakori šuškaju parterom.
I vonja sve na staro ulje.
Posljednja lampa već se gasi,
Ne može jadna sjati dulje,
Iako plamsati još kuša.
To svjetlo bješe moja duša.

______________________ 

O ljubavi su pričali mnogo

O ljubavi su pričali mnogo
oko stola čajnog.
Gospoda s gledišta estetskoga,
a dame s osećajnog.

Ljubav platonska nek je, mršav
savetnik reče tako.
Žena mu se ironično smeška
al’ ipak uzdiše lako.

Kanonik bobonji: Odveć gruba
ljubav po zdravlje je štetna.
Kako to valja shvatiti? – šapće
frajlica maloletna.

Grofica setno govori: Ljubav
proždire, strast je ona!
Pa ljubazno nudi šoljom čaja
gospodina barona.

Za stolom još jedno beše mestašce,
al’ tebe tu nije bilo.
Ti bi o ljubavi znala, draga,
da pričaš divno i milo.

_______________________

Prelijevala se pučina

Prelijevala se pučina
U večernjem sijerku,
Sjedesmo nijemo ti i ja
U ribarskom kućerku.

A maglilo se, šumilo
I galeb preletavao,
Od očiju se premilo
Niz suza prosipavalo.

I gledah gdje se suzice
Na bijelu ruku rone,
I klekoh: s bijele ručice
Sve popih suze one.

Od časa tog venem ja,
A duša kajat stala;
Baš zlokobna me žena ta
Sa suzama otrovala.

_______________________ 

Sfinga

To je lug stari, lug pričâ pun!
Mirisu lipe u cvatu,
Omamio me mjesečev sjaj
U kasnom noćnom satu.

Pod stablima idem, a prati moj hod
Pjev zvučan što pada s visoka.
Slavujak pjeva svoj ljubavni bol
I sjetu svog srca duboka.

O ljubavi priča, o svemu što krije
— Smijeh i plač — na dnu svojih grudi;
Sad veselo plače, sad tužno se smije:
Roj sanja minulih budi.

Pod stablima idem u bijelu noć,
I lutajuć onuda stigoh
Na čistinu neku, gdje zamak je krov
Visoko k nebesima digo.

Okna na njemu su zaprta; svuda
Tišina u sjenama gustim,
Reko bih, da se prošetala smrt
Po onim dvorima pustim.

Pred vratima Sfinga, taj dvogubi stvor.
Strah i slast su biljege njene.
Ko u lava šape i snažni joj trup,
Glava i grud ko u žene;

Ko u lijepe žene. — Gled govori njen
O čežnjama divljim; a usta
Su nijema — al’ posmijeh zna ipak ti reći
Da žud neće ostati pusta.

Slavujak pjevo sve milije. Meni
Sâm ne znam, kako je bilo.
Lijepo sam lice cjelnuo ženi,
I sa mnom čudo se zbilo.

Oživio taj mramorni lik.
Kâm poče da diše, sve dublje.
Cjelova mojih je srkala žar
Rastućom žudnjom, sve grublje.

Iz grudi je mojih sav srkala dah
I onda na me je pala.
I svega me stisnu. Jadnu mi put
Pandžama sjeći je stala.

O trpljenja slatkog! I vaja u lasti!
O jade sred radosti mnoge!
Dok poljupca ženskog sve osjećah slasti,
Mrcvarile lavlje me noge.

A slavuj je pjevo kroz bijelu noć:
“O Sfingo! O ljubavi! Recite,
U nasladu čemu vi lijete mlaz
Boli smrtonosne, vječite?

O lijepa Sfingo! Rasvijetli mi jednom
Tajne jaz čudesan, taman.
O tome sam dugo razmišljao ja

_______________________ 

Sjajne zvijezde

Sjajne zvijezde na visini
kaz’te dragoj u daljini,
da sam ja još uvijek njen
bolan, blijed i zaljubljen.
Veruju svi da me kida

Veruju svi da me kida
ljubavni čemer klet,
pa najzad to verujem i sam,
kao i ostali svet.

Ti mala s očima krupnim,
govorih ti oduvek
da nekazano te volim,
da ljubav truje mi vek.

Al’ samo u pustom sobičku
tako govoriti smem,
a kad bi preda me stala,
uvek bih bio nem.

Zli bi anđeli neki
sklapali usta tad;
i avaj, zbog anđela zlih sam
u ovaj potonuo jad.

_______________________

Severno more

U blesku sunca more sja
Ko da je zlatno svo.
Kad umrem, braćo, vi me
Na morsko spustite dno.

Uvek sam tako voleo more!
Često, mog srca žar
Val njegov blažio je;
Voleli smo se, zar.

_______________________

Sumrak Bogova

Maj je tu već sa svetlima zlatnim,
Svionim zrakom, miomirisima,
I ljupko mami cvetovima belim,
I pozdravlja nas okom ljubičica,
U stere zelen ćilim prepun cveća,
Protkan sunčevim zrakom, ranom rosom,
U priziva čovečju dragu decu.
Glup, odaziva se puk na prvi poziv.
Čakšire lake oblače muškarci,
Praznični kaput sa dugmadi zlatnom
Čednu belinu odevaju žene;
Mladići suču brkove prolećne;
Device grudma uzaviru, trepte;
Gradske poete u džepove meću
Papir, olovku, lorinjon; – i s klicanjem
Kapiji gradskoj hita šaren roj,
I na zelenu se smešta livadu,
I čudi se što stabla vredno rastu,
S cvetićima se igra nežnim, šarnim,
Veselih ptica osluškuje pesmu
I kliče prema plavom svodu neba.

I meni dođe maj. Zakuca trired
Na moja vrata, viknu: Ja sam Maj,
Hocu sanjaru bled, da poljubim te!
Zasun na vratima ne digoh, i viknuh:
Uzaman mene mamiš, goste zli.
Prozreo sam te, ja sam prozreo sklop
Sveg sveta, ja sam odveć gledao,
I preduboko, i sva radost nesta,
Večne mi patnje naseliše srce.
Gledam kroz koru, kao kamen tvrdu,
Domova ljudskih i srdaca ljudskih,
Vidim u njima laž, obmanu, bedu.
Na licima im čitam misli, ružne.
U sramežljivoj rumeni devica
Vidim gde tajna strast požudom cepti;
Na glavi, gordoj, zanosnoj, mladića
Vidim šarenu kapu sa praporcima;
Samo grdobe, slabunjave senke
Vidim na ovoj zemlji, i već ne znam
Da li ludnica je il bolnica ona.
Ja vidim pravi osnov stare zemlje,
Kao od kristala da je, vidim užas
Koji Maj želi – zaman! – zelenilom
Vedrim da skrije. Ja mrtvace vidim;
U kovčezima uskim dole leže
Skrštenih ruku, oka otvorena,
U belu ruhu i belog lica,
A kroz usne im plaze žuti crvi.
Vidim gde sin sa ljubavnicom seda
Na očev grob – za trenut razonode.
Slavuji, ukrug, poju rugalice;
Livadsko cveće zlurado se smeška;
Mrtvi se otac prevrće u grobu;-
Bolno se trza stara majka zemlja.

Ti, jadna zemljo, ja znam tvoje boli!
Vidim gde patnja utrobu ti kida,
I iz hiljadu žila gde krvariš,
Rana ti, vidim, zjapi otvorena
I iz nje suklja plam i dim i krv.
Prkosne tvoje div-sinove vidim,
Prastari kot što iz bezdana se tamnih
Penje i rujnim buktinjama vitla;
Čelične lestve oni prislanjaju
I jurišaju na nebesku tvrđu;
Crni patuljci za njima se veru;
Zlatne se zvezde, pršteć, razasiplju.
S čadora božjeg drska ruka trga
Zavesu zlatnu, s lelekom, na lice
Padaju čete pobožnih angela.
Na svom tronu sedi bledi bog,
Sa glave baca krunu, čupa kose
A divlja rulja sve se više bliži.
Džinovi bacaju svoje rujne baklje
Nebeskim carstvom, plamen-bičevima
Patuljci šibaju leđa anđelčića;
Oni se grče od bola, previjaju,
A odvlače ih ščepav ih za kose;
I mog rođenog angela tu vidim,
Kovrdža plavih, umiljata lica,
S ljubavlju večnom u uglu usana
I sa blaženstvom u plavom oku.
A jedan grozno ružan đavo
S tla ga odiže, mog angela bledog,
Divna mu uda sa kreveljenjem gleda,
Čvrsto ga grli nežnim zagljajem.
I prolama se krik kroz vasionu,
Stubovi pucaju, zemlja se i nebo
Strovaljuju, i vlada stara noć.

_______________________ 

Što li je ružin cvet tako bled?

Što li je ružin cvet tako bled,
O draga, reci: što?
Što ćuti u travi ljubica red,
Reci: zašto je to?

Što li je tako čemeran sad
U nebu ševin glas?
Što iz mirisne trave smrad
Strvine stiže do nas?

Što sunce tako zlovoljno sja,
Što mu je leden zrak?
Što li je zemlja siva sva,
Pusta ko grobni mrak?

Što li se u moje grudi sve zlo,
Sav jad i tuga sli?
Najdraža moja, reci mi to:
Što li me ostavi ti?

_______________________

Šleski tkači

Bez suze u oku, tmurnu od bede
Kraj tkačkog stana škrgučuć sede.
Nemačka, odar tkamo ti mi,
U nj utkivamo kletve tri-
Mi tkamo, mi tkamo, mi tkamo.

Kletva za boga kom molitve slasmo
Kad smo se mrzli, kad gladovasmo,
Uzaman nada, ne stiže spas,
Sprdo se s nama, za nos vuko nas-
Mi tkamo, mi tkamo, mi tkamo.

Kletvu za kralja, kralja bogataša
Koga ne ganu nevolja naša,
Što iz nas iscedi poslednji groš
I kao pse nas strelja još-
Mi tkamo, mi tkamo, mi tkamo.

Kletvu za lažnu otadzbinu
ŠTo rađa samo stid i tminu,
Gde rano svene svaki cvet,
Gde trulež hrani crva svet-
Mi tkamo, mi tkamo, mi tkamo.

I čunak leti, prašti tkački stan,
Mi vredno tkamo noć i dan-
Stara Nemačka, odar ti tkamo mi,
U nj utkivamo kletve tri-
Mi tkamo, mi tkamo, mi tkamo.

_______________________

U obliku nejednakom

U obliku nejednakom
Blizu tebe uvijek stojim
Uvijek tužim i ti uvijek
Bol zadaješ grud’ma mojim.
Kad kroz vrtove mirisne
Leti hodiš hodom milim,
pa leptira zgaziš malog,
zar ne čuješ kako cvilim?
Kad ubereš ružu koju
Pa, s veseljem djetinjijem
rascipaš je, zar ne čuješ
Kako jecam bolom svijem?
I kad ruže raščupane
Usudi se trnje koje,
Pa mi meki prst ubode,
Zar ne čuješ boli moje?
Zar ne čuješ u mom glasu
Moje muke što me guše?
Noću jecam i uzdišem
Iz dubine tvoje duše.

_______________________ 

U grobu

U tamni kad siđeš grob,
I ja ću- budno i sv’jesno-
U nj leći – al’ tako da svaki moj ud
Uz tebe prione t’jesno.
I tebe svu blijedu i nijemu i hladnu
Grliti, stiskati ja ću,
Uz tebe dok ondje smrt ne nađem jadnu
U drhtanju, grču i plaču.
Ustaju mrtvaci. Ponoć je. -Roj
Mrtvaca, plešući, bludi.
Mi dalje ležimo u mračnome dnu.
Na tvojoj počivam grudi.
Ustaju mrci. Sudnji je dan.
Prima se kazna i plata.
Manite! – dalje ležimo mi tu
S rukama oko vrata.

_______________________ 

U ljiljan ću bijeli

U ljiljan ću bijeli
Uronit srce svoje,
Da ljiljani dahom svojim
O dragoj mojoj poje.

Nek pjesma dršće mala
Ko cjelov živi njen.
Što negda mi ga dala
U sladak, blažen tren.

_______________________ 

U sivim oblačinama

U sivim oblačinama
Silni bozi sada spiju,
Ja ih čujem kako hrču-
A vetrine dole viju.

Te vetrine! Jadnu lađu
Bura bi da zdrobi, smrska”
Ko vetrove da obuzda
I val što se peni, prska”

Ne mogu da stišam buru!
Katarka se, škripeć, svija!
Ja se u plašt umotavam.
Da, ko bozi, spavam i ja.

_______________________

Voljena moja

Voljena moja, kad ovaj svet
zameniš tamnim grobom,
sići ću da te milujem ja
i ležim zagrljen s tobom.

Ti hladna i bleda i tiha, divlje
ja ću te zagrliti,
klicaću, drhtaću, plakaću blago,
i sam ću lešina biti.

Ustaće mrtvi, u ponoć će zvati,
igraće vazdušnim rojem;
u grobnici zajedno ostaćemo,
u naručju ležaću tvojem.

Ustaće mrtvi, i Sud će ih strašni
na muke i milje da šalje;
mi nećemo mariti za to, u grobu
zagrljeni i dalje.

_______________________ 

Zastor je pao

Zastor je pao. Konac drame.
Već idu kući gospoda i dame.
A je li im se komad dopao?
Po pljesku sudeć nije propao.
Priznanje zahvalnoga svijeta
Ubr’o je poznati poeta.
No sada je kuća posve nijema
I zamora i svijetla više nema.
Al’ kakav je to čudan zvuk
Odjeknuo po praznoj bini?
To možda jedna žica puče
Na nekoj staroj violini.
Trčeći ovim, onim smjerom
Štrakori šuškaju parterom,
I vonja sve na staro ulje.
Posljednja lampa već se gasi.
Ne može jadna sjati dalje,
Iako plamsati još kuša.
To svijetlo bješe moja duša.

_______________________ 

Die Lorelei

Ich weiß nicht, was soll es bedeuten,
Daß ich so traurig bin;
Ein Märchen aus alten Zeiten,
Das kommt mir nicht aus dem Sinn.

Die Luft ist kühl, und es dunkelt,
Un ruhig fließt der Rhein;
Der Gipfel des Berges funkelt
In Abendsonnenschein.

Die schönste Jungfrau sitzet
Dort oben wunderbar,
Ihr goldenes Geschmeide blitzet,
Sie kämmt ihr goldenes Haar.

Sie kämmt es mit goldenem Kamme
Und singt ein Leid dabei;
Das hat eine wundersame,
Gewaltige Melodei.

Den Schiffer im kleinen Schiffe
Ergreift es mit wildem Weh;
Er schaut nicht die Felsenriffe,
Er schaut nur hinauf in die Höh’.

Ich glaube, die Wellen verschlingen
Am Ende Schiffer uns Kahn;
Und das hat mit ihrem Singen
Die Lorelei getan.

Lorelaj, Heinrich Heine

Samo nam srodna bol izmami suzu, i svako zapravo i plače zbog sebe. (Heinrich Heine)

 

AUDIO

Lorelei

Nachtgedanken