Aleksandar Blok

Aleksandar Aleksandrovič Blok (16. novembar 1880. – 7. avgust 1921.) je bio ruski pesnik, najznačajniji predstavnik ruskog simbolizma. Odgojen u izrazito intelektualnoj sredini svoje porodice, upoznao se rano s najboljim dostignućima ruskog i evropskog pesništva kao i modernog lirskog izraza. U književnost ulazi simbolističkim Pesmama o divnoj dami (Stihi o prekrasnoj dami 1898.-1904.) u kojima obrađuje mistično-religioznu tematiku i u melodioznim stihovima punim nedorečenosti uspeva da izrazi nedefinisane težnje svoje generacije za nedostižnim idealom. Postepeno u njegovu poeziju počinje da se uvlači oštar smisao za životnu realnost i tematika se proširuje motivima iz gradskog života. Pod uticajem revolucionarnih previranja u Rusiji, pesnik napušta konačno i svoju društvenu izolaciju, priključuje se naprednim strujama i u svojoj najpoznatijoj poemi Dvanaestorica (1918.) daje grandioznu simboličnu viziju revolucije. Stilski, Blok u toj poemi obogaćuje rafiniranu tehniku svog simbolističnog izraza (muzikalnost i ritmička raznolikost stiha, metaforika i simbolika) smelim mešanjem različitih stilova i tehnika (ubacivanjem žargona, parola, satire i parodija, folklornih elemenata itd.), te postaje jedan od preteča moderne evropske poezije.

 

Anđeo čuvar
Danas si išla posve sama
Dvanaestorica
Devojka iz spoleta
Glas
Jesen pozna
Neznanka
Noć, ulica, fenjer, apoteka
Nepovratno si otišla u polja
Oni čitaju pesme
Pjesma faine
Poniženja
Snežno vino
Servus regianae
Svud smo. I nigdje
Sve umire na zemlji
Ti u polja, bez povratka, ode
Užasne su večeri hladne
Vračarica nabrana lika

_______________________________ 

Anđeo čuvar

Volim te, Čuvar, nevidljivi moj
Što si uvek sa mnom na zemlji toj.

Zato što mi sjajna ti nevesta bi,
I što mi oduze tajnu snova svi’.

Zato što nasa veza i tajni i noć,
I što si mi sestra, nevesta i moć.

Zato što dug život imaćemo mi,
O, čak – muž i žena što smo ja i ti!

I za vernost tvoju, moj okov i spas.
I kob naše porodice, što je iznad nas.

Zato što ne voliš to što volim ja.
O bednim što brinem i što me je stra’.

Što se ne slažemo u životu svom.
Što hoću, al’ ne smem ubit rukom tom –

Da odmazdim mlakoj, mračnoj hulji toj,
Što je ponižavao mene i rod moj!

Što strpa slobodne u ’apsane tma,
Što mom ognju nije verovo da sja.

Što mi novcem htede kupit život vas,
Pa da mu budem veran kao pas…

Zato što sam slab i što je već tu grob,
I što mi je svaki predak bio rob.

Što dušu mi smrvi ta nežnost uz plač,
Što nikad da digne ova ruka mač…

Al’ volim te i za… slabost moju svu,
I za tvoju snagu i sudbu ti zlu.

Što je čelik slio i ognjeva sto –
Nikad niko neće rastaviti to!

S tobom sam gledao zoru i njen sjaj –
S tobom sad i ambis gledam crni taj.

I dvojnu zapovest sudbina nam sli:
Slobodne smo duše! Robovi smo zli!

Miruj! Odvaži se. Stani. Idi ti.
Oganj ili tama – šta l’ pred nama bdi?

Ko viče? Ko plače? Kud li će naš let?
Zaj’dno, uvek zaj’dno, gremo mi kroz svet!

Da l’ ćemo vaskrsnut? Propast? Il’ umret?

 _______________________________ 

Danas si išla posve sama

Danas si išla posve sama,
I ja ne vidjeh Tvojih čuda.
Na gorskom Tvome visu, tamo,
Zupčasta šuma bješe svuda.
I ta šuma krošanja zbitih,
I ti putovi gorski tmasti
Smetahu mi se s neznanim sliti
I plavetnilom tvojim cvasti.
Iz ciklusa ”Stihovi o divnoj dami”
U dokolici mladoj, u mekoti rasvita,
Duša je stremila uvis. Tamo Zvijezdu našla.
Bio je maglen dan, meko je padala sjenka.
Večernja Zvijezda ćutljivo je čekala.
Neuzbuđena, na tamne stepenike
Stupila si Ti, i, Tiha, zaplivala,
I lakom željom, sred mekote zorine,
Zvjezdanijem stazama Sebe si predala.
Proticala je noć maglom snoviđenja.
Mladost je ropska u željama bezbrojnim.
Bliži se zora.
Sjenki više nema,
Ti, Jasna, pošla si stazama sunčevim.

 _______________________________ 

Dvanaestorica

… I državnim idu krokom …
- Tko je tamo? Hajde van!
Crven barjak je visoko
Sprijeda vjetrom razigran …

Pred njima je – nanos hladni,
- U nanosu tko je – van!
To skitnički tek pas gladni
Za njima šepesa sam…

- Bocnut ću te bajonetom,
Bjež odavde, šugavi!
Stari svijete, kužno pseto,
Bježi – da ne udarim!

… Vuk se gladni dalje vuče,
Ceri zube – rep podaviv -
Pas ozebli – pas bez kuće …
- Hej, tko ide, daj se javi!

- Tko barjakom tamo maše?
- Gledaj samo, kakva tmina!
- Tko to žurnim trkom kaše,
Krijuć se za uglovima?

- Svejedno je, bit ćeš moj,
Bolje predaj nam se sam!
- Hej, ti druže, bit će zlo,
Izlazi da ne pucam!

Trah-tah-tah! – I samo eho
Po kućama zvoni plah …
A mećava dugim smijehom
Zavija kroz snježni prah . ..
Trah-tah-tah!
Trah-tah-tah……
I državnim krokom tako
Idu – pas ih slijedi tragom,
Sprijeda, s krvavim barjakom,
S vijavica nedoglediv,
Od taneta nepovrediv,
Nad mećavom hodom nježnim,
I bisernim prahom snježnim,
Na njem vijenac ruža čist -
Pred njima je – Isus Krist.

 _______________________________ 

Devojka iz spoleta

Struk ti je vitak, ko crkvene sveće.
Pogled – ko sablja kad blještavo krene.
Ne žalim, devojko, sastanka sreće -
Pusti, ko žreca, na lomaču mene!

Sreću ne zahtevam. Ni ruke nežne.
Zar da te povredim nežnošću grubom?
Samo, ko umetnik, gledam kroz vreže
Dok bereš cvetove – i pijem ljubav!

Mimo, sve mimo, maestralko, idi,
Suncem umivena – Marijo! Dozvoli
Oku – da anđela nad tobom vidi,
Srcu – od bola da najslađeg boli!

U lokne crne ti uplićeš redom
Skupi dijamant od stihova tajnih.
Bacam u zaljubljeno srce žedno
U izvor tavni tih očiju sjajnih.

_______________________________ 

Glas

Žarka zimska magla sjaji -
Krv na nebu – sve do ruba.
Idem tamo gde se gaji
Tajnodelotvorna ljubav.

Ti si – u snu. Kad te sretam,
Ja ne grlim tebe, pamti,
Ja sam – carica planeta,
Ne za tebe – zrak moj plamti.

Prevaren si nepoznatim:
Jer zbog svetih snova nikad
Bestelesni neće dati
Da im pronikneš do lika.

Udubi se, manje strastan,
U sopstvenog duha mrak:
I shvatićeš – lepša ja sam
Od tvog izmišljenog sna.

_______________________________ 

Jesen pozna

Jesen pozna. Nebo se otvorilo,
po šumama – promaja tišine.
Na obali, rusalka oborila
bolnu glavu, tu da otpočine.

Svoje pruge magla nisko nosi,
ko potka su u tršćaku sada.
Po zelenoj i dugačkoj kosi,
uz šuštanje, žuto lišće pada.

Kroz daleke proplanke dok bježi,
mjesec šuška i vidi sve više –
zapletena u zelenoj mreži,
niti spava ona, niti diše.

Mir bez daha – čarolijom sine.
Neizreciv bol se smiri njen.
A na svijet se, skovan od svježine,
to izlio zvonko-plavi tren.

_______________________________ 

Neznanka

U večeri, nad restoranima,
Zagušljiv zrak je, vruć i suh,
Te pokličima vitla pjanima
Kroz proljet kasnu kužni duh.
Nad prahom, što u dalji jati se,
Gdje oko villa buja drač,
Pekare perec jedva zlati se
I razliježe se dječji plač.
I svako veče šeću s damama,
Naheriv halbcilinder krut,
Vjetrogonje po mračnim Jamama,
Za brkljama, što sijeku put.
Vesala rašlše škripe jezerom
I svud se ori ženski cik,
A mjesecu, već na sve naviklom,
S nebesa glup se kesi lik.
I svako veče drug moj jedini
U čaši odraz gleda svoj.
Tajanstveno nas piće sjedini
I rasprši nam nespokoj.
Duž stolova već čama počima;
Za konobare težak čas,
Kad pjanci se sa zečjim očima
Deru: In vino veritas!
I svako veče trenut dolazi
(Il prikaza je samo sna?)
Kad djevojka u svili prolazi
Kraj prozora, što mutno sja.
I koracima polaganima,
Dok mirluha je prati ćuh,
Do okna stigne među pjanima
I sjedne sama kao duh.
Starinom miri svila sanana
I sve treperi dahom tim:
Prstenja puna ruka tanana
I šešir s perjem žalobnim.
Kroz veo tamni zurim noćima,
Blizinom njenom zanijet sav,
Al začarano sve je očima,
I obala, i beskraj plav.
Sve tajne mi se tad otkrivaju,
Čuvarom sunca bivam ja,
I vinom što ga svi uživaju
Napaja mi se duša sva.
I nojevo već pero giba se
U mozgu mome kao vlat.
Na obali dalekoj ziba se
Očiju njenih modri cvat.
U duši mi je blaga skrovište
A ključ imadem samo ja.
Sad znam, o pijano čudovište,
U vinu da je istina!
_______________________________ 

Noć, ulica, fenjer, apoteka

Noć, ulica, fenjer, apoteka,
Besmisleno, mutno svjetlo drijema.
Ma živio ti još četvrt vijeka-
Bit će sve isto. Izlaza nema.
Umrijet ćeš- i sve, k’o prije,
Ponovit će se ispočetka:
Noć, kanalom leden vjetar brije,
Ulica, fenjer, apoteka.

_______________________________ 

Nepovratno si otišla u polja

Nepovratno si otišla u polja.
Na veki nek je sveto Ime Tvoje.
Opet su zalaska crvena koplja
Pruzila k meni oštrice svoje.

Samo Tvoje od zlata svirale
Tog crnog dana usnama ću taci.
Ako su molitve u nepovrat pale,
Da skrhan zaspim u polje ću zaći.

Ti ćeš proći u zlatnoj porfiri-
No ja oči otvoriti neću.
U svetu sna daj mi da se smirim,
Da ljubim put obasjan i sreću …

O, iščupaj dušu punu more!
Sa svetima upokoji mene.
Ti što rukom svojom bez promene
Nepomično držiš kopno i more.
_______________________________ 

Oni čitaju pesme

Vidi: pomešah sve stranice
Kad ti u oku behar sinu.
Veliko krilo snežne ptice
Na um mi vejavicu rinu.

Čudan je bio govor maske!
Razumeš li ga? – Možda… Ko zna!
Ti znaš da su iz knjiga – skaske,
A da je život – samo proza.

Al su za mene nerazlučni
Od tebe – noć i rečne tmine,
I kolutovi dima lučni,
I plamenovi žive rime.

Ne budi ni ti stroga sa mnom,
Ne mami, ako znaš za boga,
Po sećanju ne džaraj tamnom
Drugčiji – onaj strašni – oganj.

_______________________________ 

Pjesma faine

Kad u te oko moje sije,
To usko oko, oko zmije,
I kad te Ijubim, mazim,
Ej, pazi, pazi! zmija sva sam!
Gle: samo na čas tvoja ja sam
I preko tebe gazim!
Dosadio si! Možeš poći?
Sa drugim bit ću ove noći,
Ti svoju ženu išti!
Otiđi, nek te tuge riješi,
I nek te Ijubi, nek te tješi,
Otiđi ; bič moj zviždi!
U vrt nek dođe tko od vas,
Moj uzak crn nek vidi stas!
Izgorjeti će, neka!
Ja proljeće sam sva i plam!
Ne prilazi mi i ti sam,
Kog Ijubim, koga čekam!
Tko sijed je, tko u cvijetu Ijeta,
Tko više zvonkih da moneta,
Uz poziv može ući!
Pod mladom, lijepom – starom, sijedom”
Nad vašom glupom glavom bijednom
Ti, biču moj, fijuči!
***
Strašno mi je da te sretnem
Ne sresti te – još strašnije
Svemu se čudim – pečate kletve
Nalazim na svemu čudnije
Po ulicama sjenke i lica
Je li to stvarnost ili san?
Došav do crkvenog stepenika
Da se okrenem – prosto me strah
Na ramena mi stavljaju ruke
Imena nestaju iz sjećanja
U ušima čujem zvuke
Nedavnih velikih sahrana
A tmurno nebo visoko visi
I pokrilo je i hram prerano
Ja znam: Tu si. Blizu. Ti si.
Nema te tu. Ti si – tamo

_______________________________ 

Poniženje

Usred grana crnih golotinjom
žuta zora za oknom u ledu.
(Osudjene na smrt giljotinom
u zoru će takvu da povedu).

Crven štof izlizanih fotelja
i zavese uprljane vazda…
U toj sobi, s čašom, sed veselja,
student, kockar, oficir i gazda…

Ni tih golih crteža žurnala
ne tače se ljudska ruka čila…
I nitkova ruka otežala
u prljavo zvonce je zvonila…

Gle! Mamuza zvek! – niz tepih stari,
i, vratima gušen, smeh iz grudi…
Zar je kuća ta – kuća ustvari?
Zar je tako sudjeno sred ljudi?

Zar današnji susret duša voli?
Što si bleda, ko krep kad se vije?
Zašto posred tvojih pleća goli’
hladni zorin plam ogromni bije?

Usne, s krvlju zakorelom, mali
ikonostas tvoj zlatni, i škrte
(o, zar smo to mi ljubavlju zvali?)
prepukle su ko bezumne crte…

U žutu zoru, zimsku, što se menja
tone krevet (sjajno!) sav od kova…
Još se teško diše od grljenja,
al’ ti pištiš i opet i snova…

Nije ves’o tvoj klik, grobni, strašni…
Gle! Opet zvek mamuza i sada…
Ko car zmijski, teški, sit i prašni,
s fotelja ti šlep na tepih pada…

Smela si! Još smelost nek te kali!
Nisam ti muž…ženik…ni drug lud!
Do juče, moj andjele: raspali
oštrom štiklom francuskom u grud!
 

_______________________________ 

Snežno vino

I opet te u vinu gledam,
Osećam strah pred tvojom slikom,
Tvoj osmeh opet blesnu čedan
U kosi teškoj, zmijolikoj.

Oboren tavnim mlazevima,
Uzdišem opet, bez ljubavi,
Nestali san o celovima,
O mećavi što tebe slavi.

Divnim se smehom smeješ meni,
U čaši viješ slično zmiji,
Nad tvojim krznom skupocenim
Čarlija vetrić golubiji.

Kako, kad živa kaplja pljusne,
Ne videt’ sebe u toj peni?
Ne setiti se tvoje usne
Na mojim nazad zabačenim?

_______________________________ 

Servus regianae

Ne zovi me. I bez poziva
doći ću do hrama.
Glava će moja da se savija
k tvojim nogama.

Slušaću tvoje naredbe klete,
poslušno čekati.
Loviti trenutke i susrete
i želju imati.

Tvojih strasti silom pokoren,
pod igom slab.
Nekad – sluga; nekad – voljen;
Ali vječno rab.

_______________________________ 

Svud smo. I nigdje

Svud smo. I nigdje. Kročiš,
i zimski te vjetar srijeće.
U crkvi, po danu i po noći,
pjeva i gasi nam svijeće.

I često se čini – u tami,
kraj zida, na uglu, daleko,
gdje smo već pjevali sami,
jos pjeva i hoda Neko.

Gledam taj vjetar, ko vezan:
shvatiću – to plaši mene.
I blijedim. Cekam. Al’ ne znam
na koga je red da krene.

Ja znam sve. Jer nas je – dvoje.
I niko sad reći neće,
da jos neko ovdje poje,
i neko tu gasi svijeće.

_______________________________ 

Sve umire na zemlji

Sve umire na zemlji – majka, mladost,
žena iznevjeri i izda drug.
Ali ti traži sebi drugu radost,
gledaj u hladni, u polarni krug.

Uzmi svoj čun, i plovi sve do pola
kroz led – I tiho zaboravu daj
negdašnju ljubav, borbu, boljku bola…
zaboravi pun strasti stari kraj.

I svikni, drhtaj otegnutih zima
umornoj duši neka bude lak,
da bude ovdje ona već sve ima
kad otuda joj doleprša zrak.

_______________________________ 

Ti u polja, bez povratka, ode

 Ti u polja, bez povratka, ode.
I nek sveto bude Ime Tvoje!
Uperivši u mene svoj bodež,
crven–koplja od zalaska stoje.

Frule zlatne ja ću samo Tvoje
na dan crni usnama se taći.
Ako molbe odzvoniše svoje –
Ja ću, snužden, u polju san naći.

Ti ćeš proći u zlatnoj porfiri –
al’ ne meni oči da otkrivaš.
Nek me ovaj sanjivi svijet smiri,
Obasjanu stazu da cjelivam…

O, iščupaj dušu s rđom bora!
Upokoji sa svecima mene,
Ti – što držiš i kopno i mora
nježnim dlanom ruke prefinjene!

_______________________________ 

Užasne su večeri hladne

Užasne su večeri hladne,
Vetar što drhti od nespokoja,
I drumom uznemirijući sum
Nestvarnih koraka bez broja.

Ko sećanje na bolest skorašnju
Hladna je svitanja pruga,
Pouzdan znak da smo u vlasti
Neraskidivog nekog kruga.

_______________________________ 

Vračarica nabrana lika

Vračarica nabrana lika
U trijemu mi gata tmurnom.
Zaveden od uličnog krika
Za promaklim licem sam jurno.
I trčo sam, lica sam gledo,
Na uglima zastajo trenom.
Stadoh pred škripećim redom
Kola, što vuko se lijeno.
K’o zmija se vuko uz kuće-
I ja ga ne mogoh premostit…
A odande pozivi zvuče,
I čuje se:-Ludo! Oprosti!
Dok besmrtna želja je muči,
To je možda poziv Nje same…
Kraj kuća se htjedoh provući
I onda se spustiše name.

_______________________________ 

НA СНЕЖНОМ КОСТРЕ

И взвился костер высокий
Над распятым на кресте.
Равнодушны, снежнооки,
Ходят ночи в высоте.

Молодые ходят ночи,
Сестры — пряхи снежных зим,
И глядят, открывши очи,
Завивают белый дым.

И крылатыми очами
Нежно смотрит высота.
Вейся, легкий, вейся, пламень,
Увивайся вкруг креста!

В снежной маске, рыцарь милый,
В снежной маске ты гори!
Я ль не пела, не любила,
Поцелуев не дарила
От зари и до зари?

Будь и ты моей любовью,
Милый рыцарь, я стройна,
Милый рыцарь, снежной кровью
Я была тебе верна.

Я была верна три ночи,
Завивалась и звала,
Я дала глядеть мне в очи,
Крылья легкие дала…

Так гори, и яр и светел,
Я же — легкою рукой
Размету твой легкий пепел
По равнине снеговой.

“Knjiga je velika stvar ako se čovjek umije njom koristiti.”(Aleksandar Blok)

 

 

 AUDIO

Рождённые в года глухие

Ночь, улица, фонарь, аптека