Frédéric Chopin

Frederik Fransoa Šopen (fr. Frédéric François Chopin, polj. Fryderyk Franciszek Szopen) (1. marta 1810, Želazova Vola, Poljska – 17. oktobra 1849, Pariz, Francuska) je bio poljski kompozitor i pijanist romantizma. Najistaknutiji predstavnik poljske muzičke kulture i jedan od najznačajnijih pijanista i kompozitora svih vremena. U svojoj dvadesetoj godini Frederik Šopen se seli u Pariz sa ciljem da se usavrši. Do tada je već komponovao svoja dva klavirska koncerta. Bio je prvi zapadni kompozitor koji je u klasičnu muziku uneo elemente slovenske muzike. Njegove mazurke i poloneze još danas predstavljaju temelj poljske narodne klasične muzike. Šopen je često imao problema sa zdravljem i umro je sa 39 godina posle dužeg bolovanja od tuberkuloze. Frederik Šopen rodio se u blizini Varšave kao sin naturalizovanog Francuza pod imenom Nikolas Šopen, koji se doselio u Poljsku 1787. godine i majke Poljakinje pod imenom Tekla Justina Kšižanovska. Rodio se 1. marta i uvek je toga dana slavio svoj rođendan, iako njegova krštenica navodi da je datum rođenja 22. februar. Krštenica je verovatno pogrešno ispunjena tek 23. aprila, skoro osam nedelja nakon Šopenovog rođenja. 1810. godine Šopenova porodica se seli u Varšavu. Već kao dečak Šopen pokazuje svoj talenat. Sa sedam godina je već komponovao dva muzička dela, dve poloneze, a sa osam godina održao je svoje prve koncerte. Varšavske novine pisale su o „malom Šopenu“, čudu od deteta koji nastupa na raznim aristokratskim zabavama u prestonici kao glavna atrakcija. U Varšavi je bio poznat kao „drugi Mocart“. Šopenov prvi učitelj je bio njegov otac koji je brzo odustao. Zatim je dobio novog, profesionalnog učitelja pod imenom Vojćeh Živni koji je bio poljski violinista rođen 1756. u Bohemiji. Živni je bio Šopenov učitelj od 1816–1822. godine. Priznao je da ga Šopen muzikalno prevazilazi, pa je odgovornost za Šopenov razvoj pala na Vilhelma Virfela, koji je bio Šopenov učitelj od 1823–1826. godine. Virfel je bio poznat profesor iz Varšave, rođen 1791. godine, kao i Živni u Bohemiji. 1826. godine Šopen ponovo dobija novog učitelja, ovog puta poznatog muzičkog pedagoga Jožefa Elsnera. Εlsnerov uticaj na Šopena je nediskutabilan. Premda mu je dozvoljavao da sam upravlja svojim sviranjem, bio je strog što se tiče teoretskog obrazovanja – kombinacija koja se pokazala delotvornom. Šopen je tako stekao stil koji će prožimati njegov budući rad. 1829. godine je u Varšavi sreo Paganinija i nemačkog kompozitora Johana Humela. Iste godine je upoznao svoju prvu ljubav, studentkinju i pevačicu Konstancu Glatkovsku, koja ga je inspirisala. U ovo doba nastaju i oba Šopenova klavirska koncerta. Ranu mladost provodi i na putovanjima u Berlinu, Beču i Drezdenu. U Beču je održao dva klavirska koncerta, za koja je dobio i dobru i lošu kritiku. Svoj prvi klavirski koncert, opus 21 u f-molu, izveo je prvi put u Varšavi u novembru 1829, a drugi, opus 21 u e-molu izveo je u martu 1830. godine, u Narodnom pozorištu u Varšavi. Iste godine izbija revolucija u Varšavi protiv ruskog okupatora. Šopen se tada nalazio u Beču i burno je reagovao na vest. Zahvatila ga je snažna želja za povratkom u otadžbinu, ali su ga prijatelji nagovorili da ne ide. Umesto toga, Šopen se seli u Pariz. U svom dnevniku Šopen opisuje jake emocije koje ima u vezi sa stanjem u domovini. Nakon par meseci Rusi su pobili revolucionare i ugušili revoluciju. Šopen se u Parizu družio sa drugim poljskim iseljenicima. Neki od njegovih prijatelja bili su muzičari Franc List, Hektor Berlioz, Feliks Mendelson, Robert Šuman i Vinćenco Belini (čiji se grob nalazi pored Šopenovog), slikar Ežen Delakroa i pisci Onore de Balzak i Žorž Sand, koja mu je bila i ljubavnica. Kao kompozitor bio je visoko cenjen od strane svojih prijatelja kompozitora, pogotovo od strane Šumana koji ga je nazvao „genijem“. U Parizu Šopen je održao mnoge koncerte, neke zajedno sa drugim kompozitorima, što govori o bogatstvu pariške muzičke scene tog vremena. 1835. godine Šopen posećuje svoju rodbinu u Karlsbadu, Nemačka. Odatle je roditelje otpratio do njihovog stana u Dječinu u Češkoj, a zatim je nastavio do Varšave. Po povratku iz Varšave je par nedelja boravio u Drezdenu i Lajpcigu, gde se sreo sa Mendelsonom, Šumanom i njegovom suprugom Klarom. Dobio je upalu pluća, toliko ozbiljnu da su neki poljski mediji izveštavali o Šopenovoj smrti. Frederik Šopen i Žorž Sand bili su poznat par ovog vremena i o njima je pisana obuhvatna literatura. U početku Šopenu Žorž Sand nije bila atraktivna. „Nešto je u njoj odbojno“, rekao je svojoj porodici. Šopen se 1836. godine verio sa Poljakinjom Marijom Vodzinjskom, kojoj je tada bilo 17 godina. U pismu jednom svom prijatelju, Žorž Sand je argumentovala da li da pusti Šopena da bude sa svojom verenicom ili da prekine svoju vezu i da započne novu sa Šopenom. Očigledno je volela Šopena, i nagovarala je Šopena na vezu sve dok nije pristao. Zimu 1838–1839. Šopen je sa Žoržom Sand proveo na Maljorci, u manastiru Valjdemosa. Tamo su izložene njihove lične stvari (njegov klavir, note, slike, nameštaj i otisak njegove ruke). Šopenovo zdravlje se tada pogoršalo, i da bi spasao svoj život, sa Žorž Sand i dvoje njene dece otišao je u Barselonu i zatim u Marsej. Zdravlje mu se tamo popravilo, mada se nikada nije sasvim oporavio. Žalio se na nesposobnost lekara na Maljorci: „Prvi je rekao da ću umreti, drugi da sam poslednji put odahnuo, treći da sam već mrtav.“ Godine 1839–1843. Šopen je proveo leta sa Žoržom Sand i u ovo vreme je komponovao mnoga od svojih dela, između ostalih Polonezu, opus 53 u a-molu, jednu od najpoznatijih Šopenovih kompozicija. 1847. godine Šopen i Žorž Sand su se rastali, posle dužeg vremena porodičnih problema. Sand ga kasnije nije posetila dok je ležao na samrti, iako je Šopen izrazio želju za tim. Osim manjeg broja orkestralnih i kamernih dela, sedamnaest poljskih pesama za glas i klavir, Šopen je komponovao isključivo klavirsku muziku koju je obogatio novim izražajnim sredstvima. Bio je jedinstven kao pijanist, izvođač sopstvenih dela i sasvim osoben kao autor. Uveo je nove tehničke složenosti u interpretaciji – slobodan duh i promenljivost tempa koji samo nagoveštava, a ne i precizno metronomski određuje, ali ništa u njegovoj muzici nije sračunato na spoljašnji efekat. Zato izvođenje njegovih kompozicija zahteva veliku tehničku i interpretatorsku spremnost. Šopen je bio bez uzora u pređašnjim razdobljima klasične muzike i gotovo bez naslednika. Ostavio je opus od 74 štampana dela koja po svojoj formalnoj strukturi i poetskim obeležjima nemaju premca u evropskoj muzici. Svojom je umetnošću uticao na klavirsku muziku i interpretativni stil, uticaj koji dopire i u XXI vek. Jednu grupu Šopenovih dela sačinjavaju zbirke igara-poloneza, mazurki, valcera, duboke sadržajnosti. Uobičajene salonske komade uzdiže do ranga istinskih umetničkih dela. Šopen je dao doprinos i stvaranju novih tipova velikih formi-balada, fantazija, skreca. Etida koja je do Šopena bila instruktivna kompozicija, korištena u nastavi klavira da bi se savladao određeni tehnički problem, kod njega postaje koncertni komad. Pored brojnih klavirskih komada koje je napisao i udahnuo im klasičan, antologijski koncertni karakter i formu i u manjoj meri kamerne muzike, dva klavirska koncerta i jedna baletska svita Silfide, jedina su dela gde je koristio orkestar. Posebno su značajna njegova dva klavirska koncerta, komponovana u klasičnoj trostavačnoj formi zrelog koncerta XIX veka. Sa pravom je Berlioz za njih napisao da je orkestar u njima „samo pratnja, takoreći hladna i nekorisna”. Klavir je u prvom planu. Šopenovi klavirski koncerti, standardni su deo svetskog koncertnog repertoara i svuda se rado izvode.

  

 

AUDIO

 

 

Polonaise, Op 53-6 ‘Heroische’

Polonaise, Op 40 Nr 1 in A-dur ”Militär-Polonaise”

Walzer, Op  69 Nr 1 in As-dur -Abschiedswalzer-

Walzer, Op 18 Nr 1 in Es-dur ”Grande Valse Brillante”