Sergej Sergejevič Prokofjev

Sergej Sergejevič Prokofjev (rus. Сергей Сергеевич Прокофьев, 11. april/23. april 1891 — 5. mart 1953) bio je ruski kompozitor i pijanista. Sergej Prokofjev je počeo da komponuje sa deset godina. Muzici se učio od svoje majke. Godine 1904 počeo je studije na Sankt Petersburškom konzervatorijumu. Studirao je klavir, kompoziciju i instrumentaciju (profesor mu je bio Nikolaj Rimski-Korsakov). Tokom studija komponuje dela koja mu donose pozitivne kritike usled inovativnog pristupa. Od 1913 – 1915, Prokofjev putuje po Francuskoj, Engleskoj, Rimu i Švajcarskoj, a onda kroz Sibir do Japana i SAD. Posle izbijanja Oktobarske revolucije živeo je u emigraciji (1918 – 1932) – Pariz, SAD i Nemačka. U tom periodu komponovao je operu Zaljubljen u tri pomorandže (1919), Vatreni anđeo (1927), balete Bludni sin (1928), Na Dnjepru (1930), simfonije 2, 3 i 4. Sarađivao je u Parizu sa Ruskim baletom. Nastupao je kao pijanista po celoj Evropi, a 1932. vratio se u Rusiju. Komponovao je 1935. svoje najpoznatije baletsko delo Romeo i Julija. U doba Drugog svetskog rata sarađivao je sa Sergejem Ejzenštajnom na filmovima Aleksandar Nevski i Ivan Grozni. Tada je nastalo i jedno od njegovih najboljih dela, Šesta simfonija es-moll. Posle rata, vlasti su bile sumnjičave i kritički raspoložene prema Prokofjevu, tako da se on uglavnom povukao iz javnog života. Umro je u Moskvi 1953. Sam Prokofjev je opisivao svoj stil kao splet četiri uticaja. Prvi uticaj je klasični koji se ogleda u njegovom interesovanju za istorijske elemente, recimo stare igre, kao i za tradicionalne muzičke forme. Odista u neoklasicističkom stilu komponovao je jedino u svojoj „Klasičnoj simfoniji“, jer je smatrao da je neoklasicizam donekle u suprotnosti sa njegovim shvatanjem muzike. Moderni uticaj se ogleda u sklonosti inovativnim harmonijama, disonancama i neobičnim kombinacijama akorada. U nekim delima Prokofjev eksperimentiše sa granicama tonaliteta. Kao treću karakteristiku svoje muzike Prokofjev navodi „motoriku“. Mnoga njegova dela se odlikuju jednoličnim ritmom i divljom motorikom. Kao kontrast tome stoji lirska linija. Prokofjevu je često uspevalo da kombinuje lirske i melanholične trenutke sa snažnim i ekspresivnim melodijama. Ovim odlikama njegove muzike može se dodati humor i ironija, koje u njegovim delima igraju značajno mesto. Orkestarska dela Prokofjeva imaju poseban zvuk, usled svoje neobične orkestracije, na primer nekad tube i violine zvuče unisono.U radu Sergeja Prokofjeva mogu se uočiti tri stvaralačke faze. Prva faza se obično naziva „Ruski period“, jer uključuje dela nastala pre njegove privremene emigracije. Dela iz ovog perioda karakterišu proizvoljni ritmovi, jake disonance, sarkastičan humor i jaka vitalnost. Iako je u jakom kontrastu sa muzikom kasnog romantizma, ova muzika nije sasvim nova, jer se i dalje zasniva na tonalitetu. I pored toga, neka dela iz ovoga perioda su izazvala skandal, recimo „Skitska svita“. Prelazni period su obeležili Prvi violinski koncert, i Treći klavirski koncert, kada zvuk postaje smireniji. Ovaj „strani“ period počinje 1918, i još je moderniji. Prokofjev delimično napušta tonalitet. Zvukovi su skoncentrisani i izbijaju u divljim muzičkim epizodama. I pored toga, ova muzika nije moderna i eksperimentalna u tolikoj meri koliko je to muzika nekih njegovih savremenika. Od početka tridesetih vidljiva je promena njegovog stila. Do odlučujuće promene je došlo njegovim povratkom u Sovjetski Savez, otuda se ovaj period naziva „sovjetski period“. Njegovu muziku ovoga perioda odlikuje pojednostavljena harmonija i jasnije uobličavanje melodija. Pošto je bila čvršće ukorenjena u tradicije ruske narodne muzike, ona je postala razumljivija i popularnija. Tonalitet je čvršći, a poseban značaj se daje sofisticiranoj polifoniji. U kasnijim delima Prokofjev je i dalje uprošćavao svoj stil. Njegova poslednja dela karakterišu lirske tendencije, tiha ravnodušnost i gotovo romantičarsko raspoloženje. Prokofjev važi za klasika među kompozitorima moderne muzike. Njegov značaj je veliki i u oblasti filmske muzike. Muzika za film Aleksandar Nevski važi za ključno delo u istoriji filmske muzike. Uticao je na modernu filmsku muziku klasično-romantičnog stila, pa se varijacije njegovog stila mogu primetiti u filmskoj muzici s kraja 20. veka (Džon Vilijams, Džejms Horner).

 

AUDIO

 

Alexander Nevsky – Field of the Dead

Romeo and Juliet – farewell