WEB SITE NEWS »

Boško Tomašević

Boško Tomašević je rođen 1947. godine u Bečeju (Vojvodina, Ex-Jugoslavija), autor i docent Univerziteta. Od 1990. godine do 2006. godine držao predavanja iz književne teorije, poetike, hermeneutike i književne epistemologije na univerzitetima u Frajburgu i Brajsgau, Getingenu, Nansiju, Insbruku, Beču i Berlinu. Među njegovim značajnijim stručnim radovima valja pomenuti: Iz iskustva bitnog pevanja (1988), Kartezijanski roman (1989), Samorazorne teorije. Književna teorija i duh postmodernizma (1993), Beskonačna zamena. Fundamentalna ontologija kao teorija pesništva (1997), Konačna teorija književnosti (2000), Pesništvo, književna teorija, egzistencija (2003), Galilejevska poetika (2004), Hermeneutika neprozirnosti (2006). Pesništvo mu je okrenuto eleatskoj metafizičkoj refleksiji, postmodernističkom intertekstualnom razgovoru sa evropskom pesničkom tradicijom (V. Blejk, Dž. Don, F. Helderlin, P. Valeri, R. M. Rilke, B. Pasternak, O. Mendeljštam, T. S. Eliot, E. Paund, G. Trakl, R. Šar, P. Celan, H. L. Borhes, S. Beket), kao i duhovnim prizorima samoga čina pesmovanja. U poslednje vreme Tomašević sve više tematizuje vlastito životno iskustvo kao događaj izgnanstva, kao govor o izbijanju u bezzavičajnost i pesništvo razume kao emblemsko razaranje bliskoga „posvećenog nikakvim obalama” Ove tri različite poetike prisutne su u sledećim autorovim pesničkim knjigama: Kartezijanski prolaz (1989), Čuvar vremena (1990), Ponavljanje i razlika (1992), Cool Memories (1994), Predeo sa Vitgenštajnom i druge ruševine (1995), Preispitivanje izvora (1995), Plan povratka (1996), Sezona bez Gospoda (1998), Studija testamenta (1999), Pustinje jezika (2001), Leto moga jezika (2002), Nigde (2002), Celantrifft H(eidegger) undCh(ar) inTodnauberg (2005). Boško Tomašević je član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti (Pariz), član francuskog i austrijskog PEN-a, kao i Francuskog društva pisaca (Pariz), te Austrijskog saveza pisaca (Beč). Živi u Innsbruck-u. 

 

Celan u Todnaubergu IV
Doba približavanja
Dok ništa ne izgleda isto
Da bih imao mesto na koje se vraćam
Izvan nas
Izlišnost da se gušim u Bogu
Jednostavno
Poslnica
Približavanje
Prepisivanje knjiga u raju ili paklu
Promotivna sahrana
Poezije
Sinu Jakovu
Sve je bilo dolaženje i odlaženje
Večnost u stanju kvarenja
Vešala bez nekad
Višak odsanjane krvi
   

________________________________

Celan u Todnaubergu IV 

Možda je
koliba
tada
mogla da primi
više:
broj jednostavnosti,
česmu,
spokoj šumske ledine,
jedan nastanjeni vidokrug mišljenja?
Neizgovorena reč
neumoljiva u blistanju
ćutnje
na oštrici noža
blizinu je slomila.
________________________________

Doba približavanja 

Doći će još teži dani,
još veća zima.
Doći će ledeno doba,
dolazi dim iz kuća,
biće toplo,
bićemo blizu.
Mimoilazićemo se s pticama
u belini,
bićemo živi,
vreme hladnoće
zbližiće nas.
________________________________

Dok ništa ne izgleda isto 

Nastavljam da pišem
nastavljam da budem Niko
dok ništa ne izgleda isto
što znači još gore je
odustajanja su odlučnija i radosnija
i to je već nešto
nastavljam da pišem ni za koga
jedino je takvo pisanje moj
siguran teret
jedino takvo
ono je moj doprinos
zverstvima sveta
nežnim ubijanjima
uvek bezrazložnim
kad god zaboravim da
ništa drugo i nije traženo
niti očekivano
ali za to su potrebne godine
dok se ne shvati
da više ništa nije isto
dokle god se mislilo
da samo ništa ne izgleda isto
mada su činjenice padale i padale
tako da se apodiktična upornost stvari
isplatila i
više ništa nije bilo isto
mada izgleda
da više ništa ne izgleda isto.
________________________________

Da bih imao mesto na koje se vraćam 

Da bih imao mesto na koje se vraćam
odlazim
da budem tamo gde nikada neću biti.
Sneg sipi
zatire tragove
kako ću se vratiti?
Proleće dolazi
sneg se topi
da bih imao mesto koje bih želeo da vidim
ostajem ovde.
Da bih bio tamo gde nikada neću biti
rukovodim se onim što ne postoji
makar svi putevi bili kraći od života
makar svi putevi bili duži od njega. 

________________________________

Izvan nas
 
Neko bi morao ugasiti melaholiju trajanja,
da osuši ovo, ono, to, da uđe u otežale vode bića
da ispere suvišak ispisanoga
dok pada lanac označitelja
-taj koji nam je jedini dat
tako kako pada
dok pada
preko nas
kao da nikada
ništa
nije bilo upisano u ovaj jezik. 

________________________________

Izlišnost da se gušim u Bogu 

Nikada nisam bio vođen potrebom
da se gušim u Bogu.
Taj utešni nonsens
kako ga naziva Sioran
oduvek je potsticao licemerstvo podanika
lažna milosrdja strah nadu
utopije zverstva njegove paklene reke
baš zdušno su nastanjivane
sumnjičavcima
njegovi rajevi
zaludnim skotovima
koji su mu kadili i
podržavali sva prenemaganja
zapisana u knjigama prestrašenih
sumornika i laskavaca
sitnijih i krupnijih glupana
otromboljenih biskupa
bestidnih prelata.
Sva zdanja njemu posvećena
odavno su pretvorena u
rashladne uredjaje
mesta za svilene mise
za čudjenja smernih
kojih nigde nema osim
na Tajnoj večeri
sasvim konkretne
nimalo tajanstvene smrti.
Neko ko se poput Njega
od početka uplašio života
izmislio je smrt
nestajanje uz nagradu ili bez nje
izdejstvovao ju je od
zvezda i pakla
nju sigurnu vodilju
mogućem svetu
u jednom nesigurnom trajanju.
Tako popišane sjebane
i ponižene
nakon života i neživota
spuštaju nas
u mrak
u trijumf ničega
apsurda i materije.
Ne znam možda je On
u najbolju ruku
mogao biti
neko Drugi
nekakav drugačiji cvet
lakši teret
moglo je da mu se desi
da je bio bagrem u proleće
lipa koja sanja pod mojim
prozorom i
donosi mi sliku majke
i oca
bez kojih
ni ovog ni onog
Boga ne bi bilo
i to bi bilo više nego utešno
i više nego nagrada.
Bio bi to život bez smrti
i patnje
svet pre sveta i posle sveta
jedini svet
upravo ono što sam ja
i ono što toliko za
sebe i druge želim.
Stoga
taj utešni nonsens
Bog
odavno je napustio moj život
Njegovo Slovo
predalo se mojoj Volji
mom izboru
mom jedinom
pravom životu
koji se u ime izbavljenja
života
odlučio za poeziju
i stoga
nikada se nisam
darežljivo
poput laskavaca i obesvećenih
gušio u
Njemu
makar
za svaki slučaj
to i poželjno
bilo. 

________________________________

Jednostavno 

Ponovo proletnja cvatnja
Sećanje na život zimi
Vatra
Magnolije i lale
U
Vazduhu
Rasprostiranje i pribiranje
Svega što pada
Po zemlji
I iz zemlje
Raste. 

________________________________

Poslanica 

Začudo, dogodila se tuga
Na smetovima iznad moga sela
Prolistala krv,
Na stabla smrznuta
I sama polegao Um.
Duh se zašitio mrazem i
Legao na drum.
Na saonama kočijas hud
Tiho je prešao zamki
Sprud.
U vedroj noći
Padale su zvezde,
U crkvici samoj
Molila se stud.
Reci: ko sada napusti luk
I biću na zemlji
Popade muk-
Šta biva s njim? 

________________________________

Približavanje 

Nikakve beleške
o tome putu.
Očekujem
da me ništa ne
očekuje.
Očekujem da budem
prazan svet
u količini
sveta
koji više ne
može svetleti
za me.
Mogu me odneti
svemu onom
što ostavljam.
Mogu početi da
rastem
iz raži
u hleb svoj. 

________________________________

Prepisivanje knjiga u raju ili paklu  

Jedan moj nekadašnji profesor
uman ali ipak
opak čovek
koga su inače svi svojevremeno
do jaja hvalili
i koga su možda
ne slučajno iz milošte
zvali Nidžeom
optužio me je
za vreme mojih studentskih dana
da sam jedan njegov spis
od reči do reči prepisao
potpisao i objavio
i tako mi
u mračnim vremenima
koja mi s obzirom koliko sam
držao do njih
ionako nisu bila naklonjena
i kojima ja nisam bio
naklonjen
zabravio i ulaz i izlaz
u rešetkaste dane
ondašnje svakodnevice.
Od tada su prošle
mnoge godine
sistem upravljanja našom državom
se promenio
uman profesor
se od umnog komuniste
preko noći pretvorio
u umnog i odlučnog nekomunistu.
Bio je to
uobičajen skok
i posve normalan
curriculum
mnogih
koji su nekada
hajčili i arčili
ali s obzirom na te paktove
čovek da pljune
može
da se obrati samo zidu.
Za vreme zaboravljenog
i nenarodnog režima
Nidže je napisao bezbroj knjiga
ali i ja sam doduše
sačekavši da se isti
promeni.
Nedavno je slavni profesor umro
zgadjen na život.
Ja još živim
ali sam i ja zgadjen
nad životom
koji mi je na ulasku u njega
i za početak
Nidže priredio.
Ono što mu odavde
želim
sa mesta odakle je on nekad
harao i karao
jeste
da ukoliko ima onoga Gospoda
u koga ni on
ni ja
ne verovasmo
bilo bi lepo
da veliki Bog
od profa zatraži
gde god ovaj sada bio
u Raju ili Paklu svejedno
da vredno
prepisuje moje knjige
i moje spise
svaku reč koju sam napisao
ili je ubuduće budem napisao.
Meni zbog toga
nikako neće biti
lepše ni lakše
ali želim
da Nidžeu bude
onako
kako meni nikad nije
bilo
ali je ovaj
iz puke obesti
verovao da jeste
i da mi je njegov spis
trebao za moj
put
u večnost i slavu
a nije.
Pura vida / Život samo
Taj život
koji nije više
moj život
koji me napušta
i koga ja napuštam
seća se mene
i ja se njega sećam.
Taj život
koji nije više
moj život
postoji (tamo) davno kao
bagrem sa ocem
i onda iščezava
nikada se više ne
pojavljuje sa njim
ne igra sa njim
dolazi vreme drugih slika
pojava na dohvat ruke
bezbroj njih
pa iščezavaju
more bez obala
život
koji me jede
koga sam ja jeo
dok sam preplivavao reku
i čija je voda sada
negde kiša
negde deo mora
negde bara i magla
sa trskom što šušti
kao što detinjstvo šušti
sada daleko od detinjstva
slomljeno
kao ja
kao onaj život
koji mi je pripadao.
Taj život
koga su odnele guske
nebeske i zemaljske
i koje preleću
preko dvorišta najavljujući
zime koje su dolazile
i ovu koja je došla
i čiji snegovi
već prete da pokriju
pola moga sadašnjeg groba
dok sanke od bagremovog
drveta
još uvek mirišu
na bagrem
i nose taj život
koji nije više moj
i
tu buduću smrt
kako su uvek nosile život
i smrt zajedno i nedeljivo
onih zima
samo ja to tada
nisam znao
a sada znam
kako sam i morao
jednom da saznam
i kako sam saznao
jednoga dana
i kako još uvek
pomalo
saznajem
gaseći se. 

________________________________

Promotivna sahrana 

Pre neki dan umro je N.N.
Na njegovoj promotivnoj sahrani
bili su svi koji drže do sebe
poslovni ljudi, menadžeri, bankari,
secikese, političari, policija,
gejovi i pičke
redosled je nebitan.
Telohranitelji su čuvali sanduk
sveštenstvo ga je opojavalo
kadionice se razmahale
kovčeg je bio gvozden
raka je bila od zemlje.
Padala je kiša lepa prolećna
slabiji pol je zajedno
sa šminkom i trepavicama plakao
poslovni partneri namigivali.
Smrt je još jedanput pokazala
svoju ravnodušnost
blato i ruže oko grobnice
behu istiniti
raznjihana zvona nepotkupljiva.
Jedino ti elementi behu živi.
Promocija beše sporedna.
Kada su bacali šaku zemlje i novčić
na gvoždje
razvedri se
skup živnu
predeo se obasja životom
groblje beše deo nas
vratismo se svojim pičkama
svojim sms-ovima
svako je tipkao svoju radost
idući svojoj promociji
pokeru svog života
pokeru svakog života
odavno ostalog
bez nas. 

________________________________

Poezije 

Ko? on?
ma daj
to je pičkin dim
- tako kritičari i braća pesnici
usmeno
(pisanih tragova nema)
sažimaju po redakcijama i
kuloarima
o mojoj lirici
i ja im dajem za pravo.
Ko bi se bavio
tako složenim štivima
koje pišem.
I sam se ponekad pozabavim
pesništvom N.N.
pa drugog N.N
pa trećeg
ima ih dosta
i o njihovoj poeziji
pomislim
to što kritičari i braća pesnici
usput
kenjaju o mojoj.
Poezija se ne piše
za savremenike
ne piše se radi književne kritike
i nije nikakva poslanica upućena
družini pesnika iz filijale.
Poezija se piše
ni za koga!
Njoj
koliko ni pesniku
čitaoci nisu potrebni.
Publika drugi pesnici
i ne tako mali broj kritičara
pišu takodje
poeziju
i pogotovo njima
nije stalo do tudje.
Poezija ipak postoji.
U pahulji snega
pod zvezdama
na mesečini
na nečijem licu
u nečijim očima
i u takvim i sličnim
izmotavanjima.
Ali
kada neki kritičar napiše:
«Poezija N.N
stalno varira izmedju raznih slojeva značenja
ali i više različitih registara
ona je čista pohvala subjektivnosti
u njoj se sudbina jedinke ne odvaja
od govora o samoj pesmi
koja teži ćutanju …»
- onda se slažemo:
takvu poeziju i takve misli o poeziji
dotični kritičar nalazi u svom šupku
rekao je napisao je pustio vodu
i važno ućutao.
Ali poezija ipak postoji.
Nije ona to šta neko
misli o njoj
ili o njoj nakenja.
Poezija ima druga posla.
Prava poezija uglavnom
ćuti
takva je retka
ali postoji
medju njenim nogama dreždi biće
u susedstvu joj boravi mišljenje
iz njene glave izlazi postojanje
ona razgovara sa prajezikom
koga ona opet nalazi na ulici
na trgovima
u cveću
medju taštinama
i neredu sveta.
To što je moja poezija
pičkin dim
to ne znači da je nema.
To što veliki N.N. ne ume da
piše poeziju
to je njegova stvar
ali poezija postoji.
Uveren sam da su stihovi postojanje
verujem u poeziju
tom pičkinom dimu koga pišem ja verujem
ona postoji
u poeziju ne veruju samo oni
koji kažu da je
moja poezija pičkin dim 
________________________________

Sinu Jakovu 

Sve više me dok ih se sećam
bole nasa putovanja.
Sneg
Jedno proleće, tvoj rođjendan
I jedno leto:
Rems,
Ot Kenigsburg,
Pariz,
Berlin.
Sve više me bole naša putovanja
Držana za večnost, ponovljiva.
Svako putovanje bilo je poslednje.
Svaka blizina bila je poslednja.
Sve bolnija mi je
Tvoja radost
Dok otvaraš vrata hotelske sobe
I razmeštaš naš prtljag.
Svako je (već tada) išao prema
Svome životu
Svako putovao prema sopstvenoj samoći.
Svako: ka razgovoru i
Nemuštoj gladi za Drugim.
 ________________________________

Sve je bilo dolaženje i odlaženje 

U mojim najboljim godinama
okolnosti mi nisu bile naklonjene
niti sam ja njima bio podoban
pa su mi dani prolazili kroz
ruke i kroz noge koje su me šetale
mrtvim ulicama hladnijim od kosturnica
Brozovih snova
kroz biroe sumornije
od pustinja Gobi i Kalahari zajedno.
Život je u slapovima
padao na sve strane
močvare su se širile
gacao sam po njima
izvlačio se iz njih
i sa smislom za zanos i oholost
upoznao prednosti odustajanja
i obnovljenu znatiželju ostajanja.
Samo stoga nije bilo nužno
napustiti predele čistog života
i predele tavorenja i poniženja
drage metafore za trajanje
i postojanje bez rezultata
koje poznaju samo oni
koji su istinski živeli
na svim ulicama sveta
pod zastavama brojnijim
od kurvi koje ne behu sazdane
isključivo od mesa i navike beščašća.
Od toga i takvog života
ne možete uzeti keš
sve što možete jeste
ili da ga napustite
ili da ga pišete
dokle god on ima volje
da piše vas.
Stoga se i dalje nalazim
zaključan u njemu
uvučen u njegove ponoći
u «tišinu i huku stvari»
s pisanjem u prozoru
koje čas dolazi a čas odlazi
čas bdije nad vama
a čas vi nad njime
i dobro se slažete
dokle god traje
odlaženje i dolaženje
propadanje i spasenje
s pauzama kada se ne piše
no traći ono
o čemu će se pisati. 

________________________________

Večnost u stanju kvarenja 

Sa Lojoline crkve
na istoimenom trgu u Rimu
otpao kamen
na krovu raste korov
unutra zlato
kamene draperije slivaju se
niz kovčeg jednoga sveca
koji je za života
sudeći po hronikama
bio jedan primitivni bogati
prostak kakvi se radjaju u
svako doba i u svim vremenima.
Muzika sfera diriguje
unutrašnjom svetlošću bazilike
kisele kiše spolja nagrizaju
kamen i nebeski plamen
se gasi.
Donji veš nekih mladih
žena suši se na obližnjem prozoru
uskoro će sve te stvari
biti ispunjene mesom
i jedrošću
bodra tela s večeri pojaviće se
s prvim zvezdama
zlato će tamneti
oči svetaca proplakaće od vlage
njihovo prenemaganje na vestibulima
sjebaće obična kiša i vetar
donji veš jedne žene
i materica koja se izlila
u svet što nastaje. 

________________________________

Vešala bez nekad 

Kada bi postojala
vešala bez nekad
sanjao bih o njima
pre nego o životu.
Život je uvek nepredvidljiv
ponekad ume da se
spusti tako nisko
da gotovo dodirne
naše protekle godine
naše protekle noći
od doba čitanja velikih štiva
našu zapalost u mišljenje
od koga je ostala brazda
na čelu
do slivnika mladih dana
i odatle do energijâ zabludâ
potonjih i doskorašnjih.
A to je baš ono što ne želimo.
Vešala bez nekad
nas njišu
na početku smo
sve dalje od sebe
od žena koje su nas spoticale
od potomaka
od bližnjih
od stvari kojima smo prodali
svoj život
od knjiga koje su nas
dovele da čitamo život
bolje od njega samog
bolje od onih koji sade ruže
koje ulepšavaju plotove
podlih i uspešnih.
Vešala bez nekad
sanjaju napred
potstiču nas da
preko obećanih Apokalipsi
i osiguranih paklova
predjemo brže put
i da se sastanemo sa sobom
nasamo
gde god to bilo
pre nego što je
Tvorac bio predvideo
a to
u svemu
pretstavlja veliku uštedu
vremena
snage i poniženja
i – na kraju –
veliku štednju
života
o čemu osiguravajuća
društva naše banke
i naša rodbina
i inače tako rado
razmišljaju.
________________________________

Višak odsanjane krvi 

Ponekad
delo od onoga što
umetnik odsanja
ne može sve da primi
i podnese.
Ono što nazivamo
«viškom odsanjane krvi»
koja se kupa u noćnom duše
i u mašti
postaje «višak dela»
ne udomljuje se «bez ostatka»
u nevinosti i lepoti
u «ah» i «oh» visoke kulture
velikog dela
višak često ume da potopi
plemenite naboje proizvedenog
učinke Svetloga
i da se uputi
neočekivanim stazama
i otme kontroli.
Nisam uveren da je
u lepoj književnosti i u lepim
umetnostima
baš sve čisto
da lepota i ružnoća
kada se saberu
padaju u plavet
svetliju od nebeske
niti da je ono odsanjano
u svemu preliveno mlekom iskoni
i zvezdama.
Ne ostaje samo lepota
iza velikih dela.
Višak odsanjane krvi
kakvog blagočestivog umetnika
sa bradom ili bez brade
svejedno
natapa najplemenitije pobude
preliva se u delo
plavi Borhesov vrt sa putevima
koji se račvaju
obujmljuje Botičelijevu Veneru
i Ticijanove madone
pada na pesmu «Most Mirabo»
ispod koga
sećate se
protiče Sena
na koju me seća ljubav ona
radost je dolazila uvek posle patnje
nek dodje noć i zvuk sata
dani odlaze i ja ostajem
ah
«tako umoran talas»
odsanjane krvi
teče lepotom pesme
koja iskrsava u ravnomernim razmacima
u sintaksi i ritmu
pod mostom Mirabo naših ruku
teče
ljubav
koja će obnevideti
i postati zlo
tako čisti bes zamor i brlog
svet pretvoren u ratno popodne
u živote koji su pritajene smrti
u lepe duše koje su samo
istančani dželati.
Pisanje
slikanje
vajanje
svako gradjenje
još je privlačnije
kada se pisanjem
slikanjem
vajanjem
zabašuruju prave namere
kada u lepoti
postoje ostaci zločina
višak noćnoga
naleti mahnitosti
kao kod ljudi
baš kao kod ljudi.
Imaginacija
se izliva u delo
a onda u kanalizaciju
i njena svetlost
i njen mrak
samo smo mi sami
vekovne Sezone u paklu
Uismans
Niče
Dostojevski
Džekson Polok
El Greko
Beket
sve to prihvaćeno
kao nepatvorena lepota
od koje se
tako lako
umire.
Nisam siguran da je
stvaranje lepote
toliko nevino
kako veruju
šegrti
prostodušni profesori
andjeli i jalovi.
Stoga
nemojmo ovu pesmu
tako gnusnu
olako
odbaciti.
________________________________

Noch einmal 

Noch einmal anfangen
durch das Undurchsichtige durch die Steppe
durch das Licht ganz gleich anfangen
niemals richtig begriffen in
seinem Gedanken niemals richtig
verstanden das Leben noch einmal
anfangen zu demselben Gott hinschreiten
zu sich zu demselben Fluss
noch einmal für immer anfangen
wenngleich man nirgends ankommt
wenngleich man nicht während des Dauerns anfing
aber trotzdem noch einmal anfangen. 

Još jednom, Boško Tomašević 

“život treba voleti više od njegovog smisla”  (Fjodor Mihailovič Dostojevski)