Bojan Stupica

Bojan Stupica (1. avgust 1910. Ljubljana – 22. maj 1970. Beograd), reditelj, arhitekta, dramaturg, profesor, pedagog, graditelj pozorišta. Već sa 19. godina kao uspešan student arhitekture u Ljubljani, putovao je po Evropi upoznajući pozorišta. Prva predstava za koju je uradio prevod, dramaturšku obradu, realizovao scenografiju, uradio kostim, i najzad režirao je „Vojna in Mir“. U predstavi su igrali Sava Severova, njegova supruga skoro dvadeset godina, Milan Skrebinšek i sam Stupica. U periodu 1934-1940 na potezu Maribor, Ljubljana i Beograd režirao je 28 predstava od kojih je jednu, u Beogradu, („Molijer“, Mihajla Bulgakova), zabranila cenzura.Za vreme rata biva hapšen, proganjan i na kraju interniran u fašistički logor Gonars blizu Udina – (1942). Posle godinu dana biva pušten iz logora ali nije mogao da hoda.Gopine 1945. vraća se u pozorište – na štakama. Postavljen je za pomoćnika upravnika Drame Narodnog gledališča u Ljubljani. Za nepune dve godine, bez obzira na svoje zdravstveno stanje, ostvaruje deset premijera sa sopstvenim scenografijama. Na studijskom putovanju 1946. u Moskvu i Lenjingrad upoznaje rad sovjetskih pozorišta što za posledicu ima da 11. novembra 1946. Komitetu za umetnost i kulturu u Beogradu preda elaborat za osnivanje centralnog jugoslovenskog teatra – to je današnje Jugoslovensko dramsko pozorište (JDP). Kao umetnički rukovodilac ostao je na ovom poslu punih osam godina. (1947 do 1955). Istovremeno je bio i reditelj, umetnički rukovodilac i arhitekta. Paralelno režira desetak predstava od kojih se neke smatraju najvećim dostignućima tog doba. „Dundo Maroje“ je obišao Pariz, Beč, Budimpeštu, Varšavu, Moskvu, Lenjingrad, Kijev, Veneciju… Ovi njegovi uspesi izazivaju zavist i protiv njega se formira plot i traži se „preispitivanje“ njegovih „ideoloških skretanja“. Naljućen, podnosi ostavku i sa suprugom Mirom Stupicom prelazi u Zagreb, gde ga angažije Hrvatsko narodno kazalište (HNK). Za dve i po godine rekonstruiše HNK u umetničkom i reperoarskom smislu. Potom se ponovo vraća u Beograd, u JDP, ali ponovo nastaju sukobi, te prelazi u Narodno pozorište u Beogradu, gde je radio kao reditelj i umetnički rukovodilac. Stupica je projektovao i Atelje 212 u Beogradu.Gostuje u Splitu (1967) , Ljubljani a na dužnost upravnika JDP-a dolazi 1968. I pored narušenog zdravlja ponovo režira i ponovo gradi i završava (1969) ovog puta teatar koji će po njegovoj smrti (1970) dobiti ime “Bojan Stupica“. Predavao je na Akademiji za igralsko umetnost 1945-1947 kao profesor glume i režije. Na pozorišnoj akademiji 1948-1949 predaje klasi režije i klasi glume, kao jedan od prvih profesora. Profesor je na Akademiji za kazališnu umetnost u Zagrebu (1955-1957) ponovo u klasi režije i klasi glume. „Bojanove bebe“ je grupa glumaca, među kojima i Milan Gutović, koje je doveo, 1967, u JDPPre smrti je rekao u štampi: „U Ljubljani mi kažu da sam odmetnik, da mi je stalno boravište opština Vračar u Beogradu, da u Zagrebu imam tranzitnu vizu, a u Beogradu – gde sam ostavio najlepše godine svoga života – kažu mi da sam doseljenik – i neka idem u svoju zavičajnu opštinu.“ Njegove reči „Stvarati svesno, ponosno i strasno…“ najbolje opisuju njega samog. Verovatno je Bojan Stupica, čovek sa Balkana, koji je na Balkanu, za svog života podigao najviše pozorišta. A pozorišta na Balkanu se posebno teško grade…