WEB SITE NEWS »

Dušan Makavejev

Dušan Makavejev rođen je 13. oktobra 1932. u Beogradu. Studije psihologije završio je 1955. Nakon toga studirao je režiju u klasi Huga Klajna na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Zanimljivo je da je prvo želeo da bude novinar, a da ga je ta želja odvukla u sferu filma i tako je kasnije postao režiser ali nije zapostavio ni svoju ljubav prema pisanoj reči, pa je bio i urednik u listovima “Student“, “Književne novine“ i “Danas“. Njegovi sabrani članci objavljeni su 1960. u knjizi “Poljubac za drugaricu parolu“. Iz moje subjektivne vizure, filmski opus Dušana Makavejeva rasčlanjen je na tri faze. Prva faza bili su kratki dokumentarni i igrani filmovi i ona počinje zvanično 1953. filmom “Jatagan mala“. Za “Antonijevo razbijeno ogledalo“ 1957. dobio je nagradu na festivalu amaterskog filma u Kanu, pa je tako ovo ostvarenje i najpoznatiji film iz te prve faze koja je trajala sve do 1964. i završava se filmom “Nova igračka“. Druga faza počinje 1965. sa njegovim prvim dugometražnim igranim filmom “Čovek nije tica“. Ova faza velikim delom bila je nabijena hrabro istaknutom erotičnošću. Ako je do tada Makavejev sa svojim prvim amaterskim filmovima bio cenzurisan bez puno argumenata od strane Titovih sledbenika, u ovoj drugoj fazi je itekako imao materijala da ga zabrane i u drugim zemljama zbog skandaloznih filmova i mnogi su to bespoštedno i učinili, ne obazirući se na umetničke kvalitete samih ostvarenja. Bili su to anarhistički filmovi u kojima je mešao dokumentarnu i igranu strukturu, a glavne teme bili su seks i politika. U to vreme Titove Jugoslavije kritikovao je kao i ostali crnotalasni junaci komunističko društvo. Ipak, Makavejev je pored toga bio i oštri kritičar kapitalizma. Pošto je po obrazovanju pre svega psiholog, u svojim delima govorio je istinski hrabro u metaforama i kroz prizmu psihologa, kao pravi intelektualac. To je smetalo tadašnjem sistemu koji je bio i previše ograničen u svom shvatanju slobode i sveta. Danas opet imamo drugačiju ali takođe lošu priču u kojoj su ljudi i previše otišli u drugu krajnost tako što zloupotrebljavaju slobodu i usmeravaju je na taj način u pogrešnom pravcu. Preterano agresivno i brutalno društvo zapravo ubija slobodu. Kao pristalica lika i dela psihologa Vilhelma Rajha odao mu je počast i posvetio film “W. R. – Misterije organizma“ iz 1971. Makavejev se između ostalog u ovom neobično kolažiranom remek-delu pozabavio temom seksa kao efikasnim načinom za oslobađanje od stresa, dok suština tog ostvarenja zapravo predstavlja kritiku društva koje bi pre da ratuje nego da vodi ljubav, koje bi pre da bude destruktivno nego humano, koje bi pre da bude grubo nego nežno… Samim činom brutalne zabrane dela Vilhelma Rajha to je uostalom taj sistem i dokazao. I to je ključna poruka filma sa kojom autor opominje društvo da je previše zaostalo i da sebi zapravo pravi zamku. I pored silnih zabrana, Makavejev je za režiju filma “W. R. – Misterije organizma“ dobio nagradu “Luis Bunjuel“ na Kanskom festivalu, “Srebrni Hugo“ u Čikagu i nagradu Belgijske kraljevske kinoteke “Zlatno doba“. Jedan od značajnijih dokumenata crnog talasa u kojem je učestvovao i Makavejev, je kratki film “Nedostaje mi Sonja Heni“ iz 1972, ako ne po svojim umetničkim kvalitetima, onda sigurno po tome što je na jednom mestu okupio izvanredna imena koja verovatno više nikada pre, a ni posle nije mogla biti zajedno u jednom projektu. U njemu su učestvovali: Miloš Forman, Tinto Bras, Puriša Đorđević, Branko Vučićević i još neka značajna imena. Skoro celokupan film “Nedostaje mi Sonja Heni“ je snimljen u jednom statičnom kadru i sam po sebi izgleda pre kao jedan konceptualni video rad nego ono što se od samog filma obično traži i u kratkoj formi. Bio je to jedan nošalantno odrađen eksperiment autora koji su pre svega hteli da se zabave, bez puno razmišljanja i filozofiranja. Ta druga faza trajala je do ostvarenja “Sweet Movie“ iz 1974, njegovog najšokantnijeg dela u karijeri. Dakle druga faza se sastoji iz dugometražnih filmova koji predstavljaju zlatni stub crnog talasa. Od 1981. i ostvarenja “Montenegro“ počinje treća faza. Tada je snimao filmove koji ni malo ne liče na Makavejeva iz vremena cenzure. To su lagani i simpatični filmovi koji u suštini nikome ne mogu da smetaju i odlično je što je svet upoznao Makavejeva u jednom sasvim drugačijem svetlu, a on je dokazao da i takve filmove može da napravi bez problema. U toj trećoj fazi, do tada revolucionarni Makavejev prilično je smekšao u svojoj dotadašnjoj pobuni. Da li je shvatio da ne može ništa da promeni na učmaloj umetničkoj sceni tadašnje Jugoslavije i digao ruke ili je prešao na lakše teme samo zbog novca, najbolje zna on sam. Iako danas ima tema na pretek i to, čini se više nego ikad, za autore nekadašnjeg legendarnog crnog talasa, Makavejev maksimalno ignoriše medije i uporno i mudro ćuti, apsolutno nezainteresovan za novi projekat. Čudno je da više od jedne decenije nije snimio ni jedan film. Mislim da je to još jedan pokazatelj koliko je celokupna situacija naše zemlje krajnje apsurdna i za autora koji je u vreme totalitarizma uvek imao kritičku reč u svojim delima. Danas, on je ostao bez teksta jer sve to verovatno za njega prevazilazi granicu svakog ukusa, te u zemlji u kojoj se dešavanja smenjuju kao na filmskoj traci, nema razloga za ponavljanjem nečega što više nije skriveno. Kritika više ništa ni ne znači jer je obezvređena, pošto danas svako može da pljune svakoga u lice bez puno argumenata i to nije više pravična borba, već interno prepucavanje na svim poljima. Ozbiljno su narušene granice medijskog i vrednosnog sistema i Makavejev verovatno ne vidi puno smisla u tome da se pozabavi dugogodišnjim “cirkusom“ kada već imamo svakodnevni “cirkus“ na svakom koraku. On je bio buntovnik kada to nije bilo lako, a sada mu u ovakvoj siuaciji verovatno takva uloga izgleda isuviše neinventivna, iako bi danas sigurno imao puno toga da kaže. Činjenica je i da bi veliki broj ljudi želeo da vidi nešto novo od ovog legendarnog reditelja, odavno priznatog u svetu, a opet nikada dovoljno shvaćenog i uvažavanog u sopstvenoj zemlji. Da li će to ostati samo u sferi želja ili će Makavejevev konačno snimiti neko novo revolucionarno delo pokazaće vreme, mada kako sada stvari stoje, teško da će se to desiti jer Makavejev nikada ni u jednom intervjuu, koje inače jako retko daje, nikada nije izjavio da ima u planu, pa ni zamisao za tako nešto, već se u medijima pojavljuje samo kada se priča o crnom talasu. Domaća kinematografija je sigurno tako uskraćena jer ovako joj ostaje siromašna produkcija koja, već više od jedne decenije, godišnje jedva iznedri dva filma vredna pomena, a nekada ni toliko. Ostaje nam samo nada ili da zamišljamo kako bi izgedali kadrovi nekog novog Dušanovog ostvarenja. Nada poslednja umire. / Branko Radaković /

 

FILMOVI

Čovek nije tica (1965)
Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT (1967)
Nevinost bez zaštite (1968)
Misterije organizma (1971)
Nedostaje mi Sonja Heni (1972)
Sweet movie (1973.)
Montenegro or pigs and pearls (1981)
The coca cola kid (1985)
Manifesto (1988)
Gorila se kupa u podne (1993.)

 

 

Film WR Misterije organizma, Dušana Makavejeva, kao kulturni proizvod prelomnih šezdesetih, iako je nastao na talasu populističkog pokreta mladih, nije „označio prekretnicu u filmskom stvaralaštvu“ kakvu su mu misiju neki najavljivali nakon projekcija u Kanu. Štaviše, nije dospeo ni do gledalaca kojima je bio namenjen. Sile bloka moći su beskompromisno delovale. Autor i producent, zaneseni slobodom ličnog izražavanja i nezadovoljstvom mladih, očigledno su precenili vlastitu moć i moć jednog filmskog umetničkog dela u borbi sa blokom političke i birokratske moći. Seksualna revolucija i Rajhova ideologija o moći kosmičke biološke energije su ponovo pokleknuli i proglašeni „ekstremističkim pravcima“. Posledice su i u ovom slučaju bile prema popularnoj krilatici „revolucija je pojela svoju decu“. Film je bio zabranjen, direktor Neoplanta filma Svetozar Udovički uklonjen, a autor, Dušan Makavejev marginalizovan u filmskom stvaralaštvu. No i pored toga, mnoge stvari nakon ovog filma su u domaćoj filmskoj industriji promenjene. Scene vođenja ljubavi na filmu su mnogo slobodnije i više korišćene, sloboda i kreativnost filmskih stvaralaca je povećana, ali i kontrola i opreznost cenzora i političkih centara moći u smislu većeg korišćenja filma u sprovođenju vlastitih ideologija i održavanju sistema, bilo da je reč o državnoj ili klasnoj moći. Film je višeslojna priča sastavljena od dokumentarnog filmskog materijala, komada starih igranih filmova i snimljenog igranog dela u interpretaciji domaćih glumaca. U osnovi priče je Rajhova teorija životne energije, odnosno oslobađanje čoveka putem seksualne revolucije. Autor se, po sopstvenom kazivanju, prvi put susreo sa Rajh ovim učenjem kao student psihologije, početkom pedesetih godina, kada je u Narodnoj biblioteci pronašao studiju Dijalektički materijalizam i psihoanaliza. Čitajući Rajha, otkrio je da se psihoanaliza i marksizam ne isključuju. Naprotiv, prema Makavejevu „Marksova misao daje psihoanalizi naučno objašnjenje društvenih uslova koji izazivaju individualne, patološke poremećaje i duševne tegobe”. Slične ideje Makavejev je pronašao i u učenjima Eriha Froma i nekih drugih predstavnika psihoanalize. Svoju skicu za scenario on je zasnovao na Rajhovom učenju o postojanju posebne biološke energije svojstvene svim živim bićima, pa samim tim i čoveku. Prema ovoj teoriji, razvoj civilizacije je doveo do troslojne psihičke strukture čoveka: „elementarno energetsko jezgro je erotski,seksualni životni motor, čovekova prava stvaralačka priroda i spoljni, treći sloj vaspitani, samokontrolisani civilizovani čovek obuzdanih impulsa“ Poseban tzv. Drugi međusloj kod čoveka čine „agresivni, zločinački, anarhični impulsi nastali transformacijom i blokiranjem, kočenjem seksualnih i stvaralačkih impulsa”. Kada dođe do eksplozije ljudskih energija dolazi do oslobađanja ovog sloja i tada dolazi do zločinačkih akcija, ratova i samoubistava,a kada eksplozije ovih energija oslobode čovekovo produktivno, stvaralačko, ljubavno jezgro, dolazi do revolucija kakve su npr. Oktobarska, Kineska, Kubanska, odnosno do pokreta mladih koji se pojavio šezdesetih godina na zapadu „pod parolom vodite ljubav a ne rat”. Da se pokret mladih oslanjao između ostalog i na Rajhovo učenje, Makavejevu su potvrdili medijski izveštaji sa majskih demonstracija studenata u Francuskoj 1968.gde se, pored parola protiv rata u Vijetnamu i isticanja imena Marksa, Markuzea, Maoa, Če Gevare, pominjalo i ime Vilhelma Rajha. Studenti su tada u Francuskoj pozvali eksperte za planiranje porodice da uz njihovu pomoć i oslanjajući se na„političke, socijalne i revolucionarne teorije Vilhelma Rajha” započnu kampanju seksualnog prosvećivanja na univerzitetu. Zahtevi su kulminirali nasilnim ulaskom studenata u ženske domove, posle čega je došlo do ukidanja raznih ograničenja koja su do tada važila na francuskim univerzitetima. Odluku da snimi film koji bi se „odužio Rajhu kao ličnosti nepravedno izbrisanoj iz enciklopedija, nasilno uklonjenoj iz akademskih oblasti kojima pripada, a ujedno i odgovorio na sve veći interes za njega u svetu” Makavejev je doneo kada je dobio stipendiju za studentski osmomesečni boravak u SAD-u. Boraveći u Americi, Makavejev je uspostavio kontakte sa većinom Rajhovih saradnika i članova porodice. Obišao je mesta gde je Rajh živeo i stvarao i razgovarao sa običnim ljudima koji su ga poznavali. Već tada je prikupio filmski i dokumentacioni materijal. Način na koji je film WR Misterije organizma urađen može se reći da je originalan i jedinstven. Iz dokumentarca film kreće u vizuelni spektakl poetskih asocijacija, povezujući različite elemente – hipika koji se šunja američkim ulicama prerušen u vojnika, Staljina, koga igra Mihail Gelovani, na vrhuncu njegove vlasti (kulta ličnosti), dve lepe jugoslovenke (Milena Dravić i Jagoda Kaloper) koje propagiraju ideje Vilhelma Rajha, isečke iz filmova koji prikazuju ludake snimljene za vreme Hitlera kako bi se opravdala eutanazija itd. Sve je ovo sabrano da bi se podržala teorija „po kojoj se surovost, nasilje, nehumanost, politički totalitarizam mogu direktno izjednačiti sa seksualnom nemoći i frustracijom”. U pesmama idijalozima, gde god je to bilo moguće, autor nastoji da ismeje život u kapitalizmu i život u totalitarnom socijalizmu. On se bori protiv svake moći i vlasti nad čovekom. Film počinje stihovima „ko će nas štititi od naših zaštitnika? Ko će biti policajac našim sudijama?”. Isto tako, tokom igranog dela filma, dok se dva vojnika udvaraju devojkama (Mileni Dravić i Jagodi Kaloper) gledajući umetničko klizanje na ledu, kažu: „Vi ste sada pod zaštitom Narodne armije!”, a jedna od devojaka odgovara „A ko će nas štititi od vas?”. Uopšte, film se može tumačiti na više načina: kao politička satira, kao „ogled iz primenjene seksologije, kao subjektivna autobiografija, kao pop kolaž, kao priča, kao dokumentarac… ” Uprkos nagoveštajima da će film izazvati negativne reakcije političke elite i uprkos povlačenju Avala filma iz projekta, posredstvom autora Dušana Makavejeva i trećeg koproducenta Telepula iz Minhena, film je uvršten u program 15 dana autora, prestižnog Kanskog filmskog festivala 1971. godine. Projekcija je održana 20. maja u ponoć i zbog velikog interesovanja film je repriziran još pet puta. Film WR: Misterije organizma je u Kanu dobio nagradu španske filmske kritike Luis Bunjuel i izazvao veliko interesovanje svetske štampe i filmske kritike. Prema izveštaju Politike od 24. maja 1971. godine „film je prikazan u sali koja ima gotovo dvostruko manje sedišta no što je bilo gledalaca, ali to nije bio hendikep. Da to nije bila puka znatiželja pokazalo se na projekciji sutradan, zatim i na još tri predstave pred punom salom”10. Tih dana, stupce naših dnevnih i nedeljnih listova punili su novinski izveštaji iz kana i svetskih metropola o odjecima i velikom uspehu filma WR Misterije organizma. Večernje novosti iz pera V. Vitezice, pod naslovom Makavejev „zapalio” Kan izveštava da je „film Dušana Makavejeva Misterije Organizma van festivalske konkurencije izazvao maltene isto, ako ne i veće interesovanje nego filmovi koje smo do sada gledali u glavnoj dvorani”. Oslobođenje, Vjesnik, Politika i drugi domaći listovi donosili su opširne izveštaje o afirmativnom predstavljanju filma u stranoj štampi. Tako na primer M. Radojčić u Politici, 31. maja 1971. godine, u članku pod nazivom Veličanstveno, originalno delo prepričava više članaka različitih autora iz Tajmsa, Ivning standarda, Dejli Telegrafa, Gardijana i dr. sa laskavim ocenama. /Bojan Kumović/ 

 

Odlomak iz filma  “Misterije organizma”

Get the Flash Player to see this content.