WEB SITE NEWS »

Charles Baudelaire

Francuski pjesnik Charles Baudelaire, najvažniji prethodnik gotovo svih preobražaja pjesničkog izraza od simbolizma do naših dana, rođen je 9. travnja 1821 a umro 1867. godine. Tijekom samotnoga djetinjstva u rodnom Parizu i teške traume izazvane preudajom voljene majke u preosjetljivu Baudelaireovu psihu uvukle su se klice sjete, tjeskobe i bunta koje će bujati i razarati ga cijeloga života. Sablazan i zgražanje koje je svjesno pobuđivao vrlo izazovnim, razuzdanim vladanjem u učmaloj građanskoj sredini zabavljeli su ga i nagonili da svoj takozvani sotonizam uvije u što izazovniju i skandalozniju pozu. U umjetničkim krugovima Pariza, pogotovu boemskim, sklapa mnoga poznanstva, ali istodobno objavljuje i uspjele likovne recenzije, surađuje s književnim časopisima i prevodi Edgara Allana Poa, s kojim duhovno i estetski suosjeća. Objavljivanje znamenite zbirke Cvjetovi zla godine 1857. donosi mu umjesto očekivane slave sudski proces zbog povrede javnog morala i nešto malo prolazne popularnosti izazvane tom bukom. Među malobrojnim duhovima koji su shvatili da je Baudelaireova pjesnička zbirka otvorila nove i neslućene vidike i mogućnosti razvitka poetskog izraza bio je i njegov suvremenik Viktor Hugo. Vrijeme je postupno ispravilo greške pjesnikovih suvremenika, koji su u mlađem naraštaju uvidjeli svu novinu Baudelaireova izraza, osjetili magičnu moć njegovih simbola, sugestivnost metafora što se tajanstveno poigravaju čulima i razumom. Malo je pjesničkih zbirki koje su tako odlučno utjecale na razvitak modernog pjesništva kao Cvjetovi zla. U njima je Baudelaire zapravo želio dati nov osjećaj ljepote, koji je njemu samom omogućio da otkrije nepogrešivi izraz vlastite duše. Duboko je vjerovao da ona svoju vlastitu domovinu nalazi tek s one strane vidljivog i mogućeg, u duhovnome. Njegova poezija duguje svoju trajnost i punoću jedinstvenoj jasnoći jezika i njegove boje, ali Baudelaireova najveća slava ipak je u tome što je iz njegova djela izravno poteklo nekoliko velikana svjetske poezije poput Verlainea, Malarmea i Rimbauda.

 

Anđeo
Albatros
Blagoslov
Buntovnik
Čergari na putu
Čovjek i more
Epitaf za osuđenu knjigu
Egzotični miris
Grižnja savjesti
Glas
Himna Lepoti
Hemisfera u kosi
Jednoj prolaznici
Ja te obožavam
Litanije Satani
Luda Venera
Lepota
Lunine tuge
Leta
Miris
Napukolo zvono
Neprijatelj
Nakit
Nisam zaboravio nadaleko od grada…
Ona sva
Poziv na put
Putovanje
Pribranost
Reversibilite
Radosni mrtvac
Stranac
Splin
Suton
Smrt umjetnika
Suglasja
Sed non satiate
San radoznala čoveka
Smrt ljubavnika
Štiocu
Tužni madrigal
Tmurno nebo
Uznesenost
Vampire
Vino samotnika
Veze
Želja za ništavilom
Živa buktinja

______________________________ 

Anđeo

Anđele bezbrižni,poznaš li teskobu,
Stid,grižnju, dosadu i jecaj nemoći,
što s nejasnim strahom nahrli u noći
Od kinjenog srca da naplati globu?
Anđele bezbrižni,poznaš li teskobu?
Gled`o bih ti telo gde sa dušom cveta
I slobodno raste u igri poroka:
Odgonetao bih:da`l ljubavna seta
Stvara vlažnu maglu oko tvoga oka.
Prošao bih tvoja prostranstva golema:
Penj`o bih se uz golet golemih kolena.
a katkada,kad te žudnja sludi,
Snev`o bih u senci tvojih bujnih grudi.

 ______________________________ 

Albatros

Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
ladja shto nad ljutim vrtlozima plove.
Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu k’o veslima na obadve strane.
Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.
Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.

 ______________________________ 

Buntovnik

Ljut Anđeo sleti s neba kao oro
I pesnicom zgrabi bezbožnoga zloću,
Vicuc: To pravilo upoznaćeš skoro!
(Jer Anđeo tvoj sam, čuješ?) Ja to hoću!
Znaj moraš da voliš, ne pravi grimase,
Svakog, bio bedan, glup, hrom, ili zao,
Da možeš pred Hrista kad javi svima se,
Prostrt ćilim koji si dobrotom tkao.
To je Ljubav! I dok tvoje srce kuca
Nek u slavu Boga tvoj zanos svetluca;
Ta Slast istinita stvara trajnu sreću!
I Anđeo, kazneć ko što zna da ljubi,
Potvridi prokletstvo uz udarac grubi,
Al kažnjenik stalno odgovara: Neću!

 ______________________________ 

Blagoslov

K nebu, gdje mu oko vidi tron od zlata,
Vedri Pjesnik ruke diže, i, od sjeva
Razgranjenih munja bistrog duha svoga,
On ne vidi rulju što je puna gnjeva:
Blagoslovljen da si, Bože moj, što patnju
Dade nam za lijek grjehova nam kletih
I da sok nam bude člst, najbolji, koji
Kr’jepeć u kraj vodi uživanja svetih!
Znam da mjesto čuvaš Pjesniku gdje sretni
Redovi se nižu svetih Legiona
I da ga pozivaš na vječito slavlje
Trona, i Kreposti, i Dominaciona.
Znam: samo je patnja plemenitost koju
Zub zemlje I pakla ne može da dira,
A za gradnju treba mistične mi krune
Rad sviju vremena i sviju svemira.

______________________________ 

Čergari na putu

To proročko pleme sa zenama plamnim
krenulo je juče, s decom u naručju;
najmanju, da smire njihovu glad vučju,
ponele su majke na dojkama tamnim.
S rukom na oružju idu uz njih ljudi,
uz čeljad skutkanu u povorci kola,
što im za žudnjama pogled nebom bludi
i od tog umoran pun je setna bola.
Zrikavac iz svoga skrovišta u pesku
čim ih spazi, pesmu otpoče da vije;
Kibela ljubimce dočeka u blesku:
zbog njih cveta stepa, vir iz stene bije, -
zbog tih lutalica što im žene plamne
otvaraju carstva budućnosti tamne.

______________________________ 

Čovjek i more

Uvijek ćeš, Slobodni, nježno voljet more!
U beskraj prostrtom njegovome valu
Dušu svoju gledaš kao u zrcalu,
A duh tvoj još gorče sakriva ponore.
Ti voliš roniti u grud lika svoga,
Grliš ga očima, rukama, u svome
Srcu se veseliš šumorenju tome,
Sred tog bučna jada, divlje silenoga.
Tajanstveni, tamni, vi ste obadvoje,
Čovječe, još nema mjere tvog bezdana;
More, ti sakrivaš bogatstva neznana,
Tako strašno tajne vi čuvate svoje!
Ipak, eto, tu su stoljeća bezbrojna,
Da se vi bez grižnje, nemilo borite,
Umiranje, pokolj, tako vi volite,
Borioci vječni, braćo nespokojna!

______________________________ 

Epitaf za osuđenu knjigu

Dobroćudni, mirni čitaoče,
Kome srce trezvenošću bije,
Baci ovu knjigu, vedra nije,
Iz nje sjeta i razvrat se toče.
Ako nisi školovat se htio
Kod Sotone-meštra prepredena-
Za tebe će ostat neshvaćena
Il’ ćeš reći da sam mahnit bio.
Ako udes snagu ti je dao
Da zaroniš u ponore zala,
Štuj me, da bi ljubit me znao.
Bolna dušo, dušo radoznala,
Koja tražiš raj svoj, ti me sudi,
Požali me!- il prokleta budi!

______________________________ 

Egzotični miris

Kad sklopljenih vjeđa u jesenje veče
Pijem žudno miris tvojih vrelih grudi,
Na žale blaženstva duša mi odbludi,
U slap žitkog sunca. što sveudilj teče.

To je otok sneni kojem zemlja daje
Drveće prebujno, rujno sočno voće;
Vitki snažni momci tu plandujuč kroče,
A oči se žena razdragano sjaje.

Odmamljen daleko dahom iz njedara,
Gledam luku punu klonulih jedara
I trudnih brodova od prošle oluje.

A vonj tamarida, što pline od žara,
Draškajuć nosnice, dok lahori struje,
U meni se miješa s pjevanjem mornara.

______________________________ 

Grižnja savjesti

Kad ćeš ti da spavaš, Ijepotice mračna,
Na dnu spomenlka od crna mramora,
Pa ti stan i krevet budu jama plačna
Od kiše i rupa tijesna, bez otvora;
Kad će kamen – tišteć plašljive ti grudi
I bokove koji za mekoću znaju -
Pr’ječit srcu tvome da se, želeć, budi,
A nozi da trči putem, k Dogođaju:
Grob, taj pouzdanlk sanje mi beskrajne
(Raka razumije pjesnika), u vajne
Noći bez sna, r’jet će: “Da l’ ti vr’jedi sade,
Kurtizano jadna, što ne upoznade
Za čim mrtvi plaču?” – I na te crv će sjesti,
l kožu ti točit ko grižnja savjesti.

______________________________ 

Glas

Kolijevka je moja do knjižnice bila,
Uz Babilon tamni romana i basni,
Gdje se mudrost Grka i Latina krila
Pod pokrovom praha. Čuh dva zova jasna;
Prvi glas mi reče, lukav, pun krepčine:
“Ova zemlja sva je poslastica sjajna,
Tek ti mogu dati iste veličine,
Naslada bi tvoja bila tad beskrajna!”
A drugi mi šanu: “Dođi na put snova,
Put, što onkraj međa u neznano vodi!”
Glas brujaše strasno kao huj vjetrova
Na obali mora. Tko zna gdje se rodi;
Sluh mi slatkom jezom opi i zarobi.
- “Idem, slatki glasu!” – rekoh. Od tog časa
Jao! – ranu nosim i prokletstvo kobi.
U najcrnjem mraku, iza svih ukrasa
Beskrajnog života, vječnog bitisanja
Ja svjetove svoje vidim jasno, blizu,
- Zanesena žrtva vidovitih sanja -
Penjem se, dok zmije obuću mi grizu.
Otada mi duša tako nježno voli
- Ko proroci drevni – pustoš i pužinu.
Na gozbama plačem, smijem se u boli
I nađem slačinu u najgorčem vinu.
Zbilja često za me lik opsjene ima,
Žeđ me za visinom u jaruge baca,
Ali Glas me tješi: “Ostaj vjeran snima,
Sni ludih su Ijepši nego sni mudraca!”

______________________________ 

Himna Lepoti

                      De profundis clamavi
Ja preklinjem Tebe, jedinu što volim,
S dna bezdana ovog gde mi srce čami.
Pusta je to zemlja sa vidikom golim
Gde užas i kletva plivaju u tami
Šest meseci sunce u visini dremlje,
Šest drugih meseci noć zemlju pokriva;
Taj predeo pust je ko polarne zemlje;
-Nigde vode, šume, nigde stvora živa
O, nema na svetu užasa ni jednog
S okrutnošću većom od tog sunca lednog,
Od noći što s večnim Haosom se meri;
Ja zavidim sudbi najbednije zveri
Koja u snu glupom može da se smota,
Tako sporo teče povesmo života!

______________________________ 

Hemisfera u kosi

Dopusti mi da udišem dugo ,dugo,
miris tvojih kosa,
da uronim u njih svoje lice
kao što žedan uranja glavu u vodu izvora
i da mašem njima
kao mirišljavom maramicom
istresajući iz njih uspomene.
Kad bi samo mogla znati šta sve vidim
šta sve osećam
šta sve čujem u tvojim kosama
moja duša lebdi na mirisima
kao što duša drugih lebdi na muzici.
Tvoje kose kriju ceo jedan svet
pun jedara i jarbola,
u njima leže velika mora
čiji me monsuni nose prema
blaženim podnebljima
gde je prostor plavetniji i dublji
gde je vazduh mirišljav
od plodova lišća i ljudske puti
U okeanu tvojih kosa
nazirem luku
punu tužnih pesama
krepkih ljudi
svih nacija
lađa svih oblika
koje ocrtavaju svoju tananu složenu arhitekturu
na beskrajnom nebu
gde počiva večna toplota.
U milovanju tvojih kosa
ponovo nalazim malaksalu tugu
dugih časova
provedenih na divanu
u kabini neke lepe lađe
koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure
izmedju saksija sa cvećem
i praznih posuda iz kojih struji svežina
u toplom domu tvojih kosa
udišem miris duvana izmesan s’ opijumom, šećerom
u noći tvojih kosa vidim
blistavo plavetnilo tropskog neba.
U maljavim pribežjima tvojih kosa
opijam se mirisima sačinjenim od šumske smole, mošusa i kokosovog ulja.
Dopusti mi da ujedam
tvoje crne teške pletenice,
Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose
čini mi se da jedem uspomene… 

______________________________ 

Jednoj prolaznici

Ulica je zaglušna vrištala oko mene.
Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola,
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
Pridizaše, njihaše skutove svoje;
Hitra, otmjena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grču osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.
Jedna munja? a zatim noć! – Trenutna prelesti
S čijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar ću te samo u vječnosti ponovo sresti?
Drugdje, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala,
Ti koju koju sam mogao voljeti, ti što si to znala!

______________________________ 

Ja te obožavam

Ja te obožavam kao nebo noću,
O posudo tuge, i tvoju mirnoću
Ja ljubim sve više što mi bježiš dalje
Pa i makar mislim da te tama šalje
Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.
U divljem naletu nasrćem i skačem
I k’o crv lešinu ne bih dao jačem!
I meni je draga, u očaju slijepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lijepom.

______________________________ 

Litanije Satani

Anđele mimo drugih lep, mudar i uzvišen,
bože sudbinom stvaran i hvalospeva lišen,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
O, kneže u izgnanstvu, prevaren i uvređen,
ti što se jače dižeš otkako si pobeđen,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
Ti što sve znaš, o kralju podzemnoga prostranstva,
iscelitelju vični svih strepnji čovečanstva,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
Ti što ljubavlju učiš parije odgurnute,
pa čak i ogubale, da ukus Raja slute,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
Ti što sa starom, krepkom ljubavnicom u klupku,
sa Smrću, zače Nadu – ovu ludicu ljupku! -,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
Ti što prokaženome, na tren pred pogubljenje,
daješ da gleda rulju spokojno i s prezrenjem,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
Ti što znaš u kom kutu zemlje surevnjivice
Bog ljubomoran sakri dragulje hrpimice,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
Ti što lagume mračne proničeš jasnim okom,
gde narodi metala u miru spe dubokom,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
Ti čija krupna šaka od mesečara krije
kolike mu kraj nogu zevaju provalije,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
Ti kojim čudom mekšaš pijancu kosti jadne
kada u pozne sate pod konjske noge padne,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
Ti što čoveku slabom pomože ruke hitre
pokazavši mu smešu sumpora i šalitre,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
Ti što nemilosrdnom Krezu svoj žig ledeni
stavljaš na podlo čelo, ortače prepredeni,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
Ti što stavljaš u oči i srce devojkama
obožavanje rane i strast za krpicama,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
Svećo pronalazača, palico izagnanih,
ispovedniče sviju bundžija, povešanih,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
Poočime svih koje, pun crnog gneva svog,
iz zemaljskoga raja istera Otac Bog,
Satano, sažali se na ponor bola mog!

______________________________ 

Luda Venera

Kakav divan dan! Prostrani vrt premire pod
gorućim okom sunca, kao mladost pod vlašću ljubavi.
Sveopšti zanos stvari ne ispoljava se nikakvim
šumom; i same vode kao da su zaspale.
Sasvim drugačija od ljudskih ovde je to ćutljiva orgija.
Kao da neka svetlost, što neprestano raste, izaziva
sve jače svetlucanje predmeta; kao da nadraženo
cveće gori od želje da se nebeskom plavetnilu
suprotstavi silinom svojih boja, i kao da vrelina čini
mirise vidljivima i uzdiže ih prema zvezdi, kao kad.
Međutim, u tom sveopštem uživanju,
opazih jedno ucveljeno biće.
U podnožju gorostasne Venere, neka od onih
luda od zanata, neki od onih dobrovoljnih lakrdijaša
zaduženih da zasmejavaju kraljeve, kada ove spopadne
Griža ili Čama, nakaraden drečavim i smešnim
ruhom, sa rogovima i praporcima na kapi, sav se
skupio na njenom postolju i diže oči prepune suza
prema besmrtnoj Boginji.
A oči mu vele: “Poslednji sam i najusamljeniji
među ljudskim bićima, lišen ljubavi i prijateljstva, i
po tome niži i od najniže životinje. Pa ipak sam i ja
stvoren da pojmim i osetim besmrtnu Lepotu! Ah!
Boginjo! smiluj se mome jadu i bezumlju!”
Neumoljiva pak Venera gleda nekuda u daljinu
svojim očima od mramora.

______________________________ 

Lepota

Ko san kamen, smrtni! Ja sam puna čari,
A grudi, što svakog zanose na svetu,
Stvorene su da bi nadahle poetu
Ljubavlju večnijom i nemljom od tvari
U plaveti vladam kao sfinks neshvaćen;
S labudom belinom snežno srce mi je;
Mrzim pokret koji pomera linije,
Nikad se ne smejem i nikad ne plačem
Pesnici, uz moje oblike goleme,
Što ih podsećaju na kipove gorde,
U učenju strogom izgubiće vreme;
Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,
Ogledala čista gde sve lepše dajem:
Oči, krupne sa večitim sjajem!

______________________________ 

Lunine tuge

Večeras luna snije još tromije no prije,
Ko lijepa žena ležeć na jastucima silnim,
Što ruke rastreseno klizi, meke i tihe
Po grudima, ko pred san, po obrisima svilnim:

Na glatkome satenu tih mekanih lavina,
Zamiruć ko da Ijubav snubi i svijest gubi,
Očima bludi iznad vizija, bjelina,
Što lazurom se penju ko cvijet, što svemir Ijubi.

Dok ona katkad znade na zemlju našu kradom
Suzu od čežnje spustit, ko prevarena nadom,
Tad pjesnik, što mu snove mašta razgoni živa,

Na dnu svog dlana hvata tu blijedu suzu palu,
Iz koje zrake bliješte ko na skrhanom opalu,
I u srce je staviv, od sunčeva sjaja je skriva.

______________________________ 

Leta

Daj da te grlim, biće zlo i pusto,
ljubljeni tigre, čudovište sneno,
drhtavi prsti nek mi opijeno
i dugo blude tvojom kosom gustom;

u tvoje skute što mirišu tobom
daj da sahranim misli nespokojne,
da slasni zadah ljubavi pokojne
udišem, kao sveli cvet nad grobom.

Da spavam hoću! Da spavam, pa makar
i ne živ! U snu slatkom poput smrti
bez kajanja ću poljupcima strti
to lepo telo, glatko kao bakar.

I ništa kao ponor tvog kreveta
jecaje moje neće da uspava:
tvoja su usta puna zaborava,
u poljupcima tvojim teče Leta.

Sudbini svojoj, odsad svojoj slasti,
pokoriću se ko suđenoj kobi;
mučenik krotki, koji nevin dobi
kaznu da muke plamte mu u strasti,

svojoj ću mržnji ja dati da pije
Nepentes, otrov koji duh moj žudi,
s ljupkih vršaka tvojih oštrih grudi
gde nikad srce tamnovalo nije!

______________________________ 

Miris

Čitaoče, reci, udahnu li kada
Zrak crkve starinske, gdje se tamjan vije?
S nasladom, polako, da l’ uskrsnu kada
Dah mošusa starog, što torbica krije?
Zanosom dubokim opaja nas lako
Sjaj minulih dana, kad obasja zjene!
Nad ljubljenim tijelom ljubavnik se tako
Nadvija i srče pelud uspomene.

Njena teška kosa mirisna je puna,
Iz nje vonj divljine vio se i peo
kao tamjan loga i omame veo.

A iz haljine njene od meka baršuna,
Što mladošću nagom natopljena sva je,
Hlapio se miris krzna u odaje.

______________________________ 

Napukolo zvono

Slatko je i gorko u zimskim noćima
slušati kraj vatre što drhti i plamti,
kako uspomena pjesmu pjeva svima
uz pratnju zvonjave što se tako pamti.
Sretno li je zvono sigurnoga grla
što uza svu starost veselo se smije,
i pobožno kliče kao vojska vrla
na usta vojnika što na straži bdije!
A meni je duša napukla, i kada
hoce zapjevati, dok noc hladna pada,
po svom slabom glasu njezina je vika
nalik na vapaje starog ranjenika
kraj jezera krvi, pod tornjem mrtvaca,
što uzet umire usred kovitlaca.

______________________________ 

Neprijatelj

Mladost mi je bila mračna nepogoda
koju samo katkad sunce bljeskom probi,
i u mojem vrtu sad je malo ploda,
kad nakon oluje osta u grdobi.

Evo već se jesen mojih misli šunja;
sad motiku i grablje tražim, radi truda
da izravnaim zemlju plavu, punu mulja,
gdje ko rijeke velike jame zjape svuda.

No da li će cveće novo koje sanjam
do mistične hrane životne doći?
korjenom u zemlju pustu da uranja,

O boli! To vrijeme život jede, mrvi,
i dušman mračni što nam srca glođe
raste snažan mlazom istekle nam krvi.

______________________________ 

Nakit

Dragana beše naga, ali je, znajući me,
zadržala svoj zvonki nakit, i njeno lice
likovalo je gordo, sve ozareno njime,
srećno ko što su katkad mavarske robinjice.

Kada u igri zveči podrugljivo i jasno,
taj svet što se metalom i kamenjem preliva
ushućuje me, i ja volim besno i strasno
stvari u kojima se zvuk sa svetlošću sliva.

Na divanuje tako ležala, sasvim gore,
i smešila se milo onome kom se dala -
ljubavi mojoj blagoj, dubokoj kao more,
što se k njoj propinjala kao put svog žala.

Gledajući me, nalik na ukroćenog tigra,
sanjalački je razne zauzimala poze,
i nevina je ova i pohotljiva igra
krasila novom draži njene metamorfoze;

njezine ruke, noge i slabine i bedra,
glatki ko nauljeni i labuđe gipkoće,
tkali su ispred moga pogleda oštro-vedra;
a trbuh njen i grudi, to je moje zrelo voće,

umiljatiji nego Anđeli zla, put mene
bližili su se da mi dušu iz mirovanja
trgnu i da je smame s kristalne one stene
gde se spustila, željna spokojnog samovanja.

Bokovi Antilope i grudni koš dečaka
kao da neki novi crtež spoji:
struk joj je tako uzan, a stegna tako jaka.
Kako joj divno šminka na smeđem licu stoji!

- Kad se svetiljka zatim ugasi, zatreperivši,
jedino još je kamin po našoj sobi sjao
i s vremena na vreme s uzdahom proplamsavši,
njenu je ambra-kožu krvlju obasipao!

______________________________ 

Nisam zaboravio nadaleko od grada…

Nisam zaboravio nedaleko od grada,
belu nam kuću,malu,no u kojoj mir vlada;
njenu Pomonu od gipsa i Veneru staru
što gole članke krije u kržljavom čestaru,
i sunce,za večeri,puno gordoga plama
kada lici,iza okna gde mu se snop prelama,
velikom budnom oku što s radoznalog neba
duge i mucaljive obede naše vreba,
i širi kao sveće svoja titranja zlatna
po skromnom stolnjaku i zavesama od platna.

______________________________ 

Ona sva

Kad jutros, jedva krijuć zlobu
i u klopku me navodeći,
Demon u moju uđe sobu,
upita: “ Da l’ mi možeš reći
šta je od sviju lepih stvari
kojim je oko zasenjeno,
od crnih il’ rumenih čari
što čine ljupko telo njeno,
najslađe? “ – Ali duša reče
Gnusniku: “ Svaki deo greje
isto, iz svakog melem teče
i podjednako drago sve je.
Ne znam, kad sve me očarava,
što posebno me tu privlači.
Ona me kao noć stišava
i kao Osvit na me zrači;
i saglas je preveliko
što njenim lepim telom vlada
da obujmiti može iko
sve sastojke tog divnog sklada.
Preobražaj me tajni pleni,
sva čula se u jedno sliše!
Muzika struji dahom njenim,
kao što njezin glas miriše!”

______________________________ 

Poziv na put

O, dijete, sestro moja,
da l’ snivaš, slast li koja,
da zajedno nam živjet ići,
po volji ljubit smjeti,
i ljubiti i mrijeti,
u kraju koji tebi sliči.
Znaš, vlažna sunca ona
sred mutnih nebosklona
mom duhu to je dražest ista
k’o mistično, duboko
i izdajno ti oko,
kad kroz suze mi svoje blista.
Sve red je i ljepota samo
i slast, i mir, i raskoš tamo.
To pokućstvo u sjaju,
što duga ljeta daju
svu sobu bi nam okitilo,
najrjedje cvijece cvalo,
svud miris razlijalo,
uz ambre pusti dah se lilo.
Taj bogat strop s visina
i zrcala dubina,
sav istočnjački sjaj bi meni
da tajno tu govori
i dushi mojoj zbori
svoj slatki jezik urodjeni.
Sve red je i ljepota samo
i slast, i mir, i raskoš tamo.
Gle, ondje niz kanale
vec ladje pozaspale,
što skitnički im duh sad smeta?
Da ispunit ti smiju
i želju najsitniju,
doplovile su s kraja svijeta.
U zapadu sunčanu
tad tiho tonut stanu
kanali, grad i polje cijelo
u zumbule i zlato,
i svijet usne na to
u svijetlo tad polegne vrelo.
Sve red je i ljepota samo
i slast, i mir, i raskoš tamo.

______________________________ 

Putovanje

O Smrti! Brodovođo stari! Dižimo sidro.
Dodijala nam ova zemlja! Isplovimo!
Ako su nebesa, mora crni kao tinta,
Znaš da naša srca prepuna su svijetla!

Ulij nam svoj otrov da nas osnaži!
Mi želimo, taj žar toliko žeže nam mozak,
Uronit u bezdano, Pak´o il Nebo, svejedno;
Do dna nepoznatog da pronađemo novo!

______________________________ 

Pribranost

Smiri se Patnjo, malo tiše tuži!
Tražila si veče, evo stiže sad;
Tmina, što vazduhom oko grada kruži,
Jednima mir nosi, a drugima jad.

I dok rulja smrtnih prezriva sabira
Pod bićem Naslade, što je krvnik strog,
Tek griže savesti se ropskog pira,
Patnjo, daj mi ruku, beži od zla tog.

Oveštala ruha Godine pokojne
S nebeskih balkona gledaju bezbrojne;
S osmejkom Kajanje sa dna voda niče;

Sunce na samrti zaspa već pod lukom.
A ko pokrov dug što s Istoka se miče,
Čuj, draga, to blaga Noć korača mukom.

______________________________ 

Reversibilite

Andjele radosti, da li znaš za tugu,
jecaje, dosadu, sramotu i grižu,
i nejasne strepnje što se u noc dižu
i srce nam stežu u roptanju dugu?
Andjele radosti, da li znaš za tugu?
Dobri duše, znaš li kad se mržnja rodi,
stiskaju pesnice, teku suze žuči,
kad osveta zove i dušu nam mući,
i sve sposobnosti i sile nam vodi?
Dobri duše, znaš li kad se mržnja rodi?
Andjele pun zdravlja, da li znaš za vatru,
kada, duž zidova sumornih bolnica,
ide tromim hodom bledih izgnanica,
što za suncem žude, dok telo ne satru?
Andjele pun zdravlja, da li znaš za vatru?
Andjele lepote, da li znaš za bore,
i strah od starenja, i grozne žalosti
kada čitas mrsku tajnu odanosti
u očima strašću što oduvek gore?
Andjele lepote, da li znaš za bore?
Andjele svetlosti, sreće i miline,
David na umoru našao bi zdravlja
iz mirisa što se u tvom telu javlja;
nek molitva tvoja u nebo se vine,
Andjele svetlosti, sreće i miline!
______________________________ 

Radosni mrtvac

Za svoje ću kosti sam izdubsti raku
U tlu masnih gruda, gdje puževa ima,
Zaboravljen tu ću spavati u mraku
Ko pas morski skriven u dubokim dnima.
Oporuke mrzim, mrzim sjaj grobova;
Ne prosim od svijeta suze žalosnice,
Živ, prije bih pozvo jato gavranova
Da raskljuju moje truplo nemilice.
Crvi! slijepi druzi, ogluhli u tami,
Gle, mrtvac se k vama pun radosti sprema;
Mudri sladokusci koje trulež mami,
Bez kajanja leš mi prorujte posvema
I recite: patnje ima li još koje
Za taj trup bez duše, za to tijelo moje.

______________________________ 

Stranac

-Koga najvoliš, zagonetni čovječe, Oca ili majku,
sestru ili brata?
-Nemam ni oca ni majke, ni sestre ni brata.
-A prijatelji?
-Do dana današnjega nisam upoznao smisao ove riječi.
-A domaja?
-Ne znam, pod kojom je širinom smještena.
-Ljepota?
-Rado bih je volio, da je besmrtna božica.
-Zlato?
-Mrzim ga kao što vi mrzite Boga.
-Pa što onda voliš neobični stranče?
-Volim oblake…oblake, što prolaze…ondje…divne
oblake!

______________________________ 

Splin

Sličan sam kralju od zemlje, gdje kiša uv’jek pada,
bogate al’ jalove, stare, iako mlade.
On – mrzec sve poklone, što uče mu ih grade -
uz pse i uz zv’jer drugu, umire od dosade.
Rastrest ga nece ni lov ni soko, pa ni slika
puka mu, što umire pred lukom od balkona.
Balada najsmješnija dvorskoga mu buffona
razvedrit čelo nece okrutnog bolesnika.
Krevet mu, ljiljanima našaran, kao grob je;
a dame, što je za njih knez svaki l’jep, ne znadu
besramnijeg od’jela da izmisle, uz nadu
izvuci osm’jeh iz tog kostura mladog. – Prvi
vrač mu, koj’ zlato pravi, nikad jos mog’o nije
iščupat otrov-klicu, u njemu što se krije;
i nije nikad znao, u kupatilu od krvi,
na način rimski (oh, toga uv’jek se rado sjete
silnici, u starosti!) da glupi leš taj zgrije:
njim mjesto krvi kola zelena voda od Lethe.

______________________________ 

Suton

Evo ljupko veče, pobratim svih hulja,
Korakom ortaka necujno se šulja;
K’o ložnica velja nebo se zatvara,
A covjek nestrpljiv u zvijer se pretvara.
O prijazno vece, želckuju te oni
Koji s pravom vele – umorni i boni -:
”Radili smo danas” – veče melem nosi
Duša koja trpi i počinak prosi,
Starcu učenjaku kome vjeđe teže,
I radniku svakom koji trudan liježe.
U zraku, medjutim, demoni se bude
Po nemiru nalik na poslovne ljude,
Sve kapke i strehe okrznu u letu.
Dok svjetla na vjetru ziblju se i letu,
Ulicama svuda Blud se pali tada,
K’o mravinjak vrvi u njedrima grada;
On posvuda krči sebi put potajni,
Dušmaninu sličan, sprema prepad tajni;
Rijuci po blatu što sred grada diše,
Poput crva snagu iz čovjeka siše.
Odsvakud se čuje iz kuhinja pisak,
Kazališta žamor i kapele vrisak;
Za stolom gdje koska užitak je fini,
Sjate se bludnice i sudruzi njini;
Tokovi što noću za odmor ne znadu,
Uskoro i oni prionut će radu:
Provalit će vrata i opljačkati kase
Da požive malo, odjenu metrese.
Saberi se, dušo, u tom teškom času
I ne slušaj ciku što gradom se rasu.
To je čas kad patnje bolesnih su ljuće
Mračana Noć ih davi i u ponoć vuče
- u bezdanu jamu, zajedničku svima,
Bolnice su pune njinim jaucima.
Mnogi više neće uveče kraj vatre
Sa voljenom dušum da sjede i snatre.
A koliki nisu osjetili nikad
Toplinu svog doma, nit živjeli ikad!

______________________________ 

Smrt umjetnika

Kol’ko još puta da ti, uz zvuk praporaca,
poljubim nisko čelo, mutno izobličenje?
Da pogodim u metu, to tajno odrečenje,
koliko, moj tobolče, da strijela još pobacam?

Spletkama oštroumnim istrošićemo duše
i mnoge ćemo teške skele da porušimo
pijre nego što Stvorenje veliko ugledamo
za kojim nas paklena želja i jecaj guše

Neki još ne vidješe Idola za života,
kipari koje prati prokletstvo i sramota
te hode tukući se u čelo i u grudi,

a nada im je, mračni Kapitol, samo ovo:
da će im Smrt, lebdeći ko neko sunce novo,
pupoljke mozga jednom u cvijeće da razbudi!

______________________________ 

Suglasja

Sva Priroda hram je gdje stupovi živi
Izrjecima mutnim ponekad se glase:
Kroz šume simbola čovjek probija se
I pod njinim prisnim pogledima živi.

K’o odjeci kad se iz daleka spoje
U jedinstvo mračno, duboko bez kraja,
Silno poput noći i sunčeva sjaja,
Dozivlju se zvuci, mirisi i boje.

Jedini mirisi su ko put dječja svježi,
Slatki k’o oboa, k’o polja zeleni,
-Drugi od sveg jači, bujni iskvareni,

Kao stvar se šire što u beskraj bježi:
Mošuš, ambra, tamjan te izmirna plave
Ćutila i dušu, ushite im slave.

______________________________ 

Sed non satiate

Boginjo čudnovata i poput noći smeđa,
što miris rasprostireš mošusa i havane,
delo mraka, il’ vrača, tog Fausta savane,
ti crna čarobnice abonosovih leđa,

od opijuma i vina žeđ moja više voli
eliksir tvog poljupca, tu kaplju odabranu;
kad moje želje k tebi kreću u karavanu,
tvoje su oči zdenci gde piju moje boli.

Kroz okna tvoje duše, kroz tvoje crne oči,
o demone svirepi! manje mi ognja toči;
ja nisam Stiks, da tebe zagrlim devet puta,

i, vaj! ne mogu, bludna Megero moja ljuta,
u paklu tvog kreveta da budem Prozerpina,
pa da mi krotka budeš i prođe te žestina!

______________________________ 

San radoznala čoveka

“Poznaš li k’o i ja užitak što guši,
kažu li za tebe: “Gle osobenjaka!”
- Ja sam umirao. U mojoj se duši
pojavio užas, al’ i želja jaka;

strah i živa nada na mene se ruši.
Sve kao klepsidra sipa zrnca laka,
muka sladi usta, premda ih i suši;
od poznatih stvari daleka je svaka.

Bio sam k’o dijete željno kazališta
što spusteni zastor mrzi kao ništa!
Konačno je hladna istina preda mnom;

mrtav bez čudjenja. Strašno svjetlo šalje
Zora. – E pa onda? Zar se šale sa mnom?
Podigli su zastor i ja čekam dalje.”
______________________________ 

Smrt ljubavnika

Imaćemo postelje, cele u mirisu,
I divane duboke, grobnicama slične,
Po stalcima cvetove neke neobične
Što u lepšem podneblju za nas cvetali su.

Do poslednje iskre ognja životnoga
Naša srca bivaće dve luče, dva plama
Čiji dvostruk odblesak blistaće u nama
Iz zrcala blizanačkih duha tvog i moga.

U veče od mističnog rujnoplavog kresa
Mi ćemo razmeniti samo jedan blesak,
Kao zbogom poslednje, jecaj neizmeran;

A onda će Anđeo u sobu nam ući,
Da ponovo oživi, radostan i veran,
Potamnela zrcala i ugasle luči.

______________________________ 

Štiocu

Au lecteur
Glupost, zabluda, grijeh i lakomstvo,
Zaokupljaju naš duh i muče nam tijela,
I mi pitamo grizodušja svoja mila,
Ko što prosjaci hrane svoju gamad.
Tvrdokorni nam grijesi, a kajanja kukuavička;
Naplatiti znamo masno svoja priznanja,
I vraćamo se radosno na put kala,
Mnijuć jeftinim plačem isprat svu ljagu.
Na uzglavlju zla sâm Sotona Trismegistos
Duh nam začarani polagano ziblje,
I kovinu svu bogatu naše volje
Već pretvori u paru taj vješti kemičar.
Sam Đavo drži konce koji nas pokreću!
U odurnim stvarima otkrivamo draži;
Svaki dan put Pakla spuštamo se korak niže,
Bez ikakva gnušanja, kroz mrkline smradne.
Ko ubog razvratnik što cjeluje i grize
Izmrcvarena njedra oronule bludnice,
Mi krademo usput tajnovitu nasladu,
Stišćuć je svom snagom ko staru naranču.
Zbijen, gmižuć, poput milijuna glista,
U mozgovima našim banči puk Demona,
I dok dišemo, u naše se pluća Smrt,
Nevidljiva rijeka, s muklom žalopojkom slijeva.
Ako silovanje, otrov, bodež, požar,
Nisu još izvezli zabavnim šarama
Otrcanu jutu jadnih nam sudbina,
Znači duša nam, jao! nije baš smiona.
Al između šakala, pantera, kuja,
Majmuna, škorpiona, zmija, kraguja,
Nemani što štekće, zavija, grokće, gmiže,
U zvjerinjaku sramotnom naših poroka,
Ima jedan ružniji, gori, gnusniji!
Premda se ne razmahuje i ne galami,
Rad be zemlju pretvorio u krhotine
I u jednom zijevu progutao svijet;
Dosada! – grcava oka od nehotična plača,
Pušeći lulu sanjari o stratištima.
Znana ti je, štioče, ta tankoćutna nemam
- Licemjerni štioče – moje premče – moj brate!

______________________________ 

Tužni madrigal

Ne trebam dobrotu tvoju!
Budi lijepa i žalosna!
Suze daju licu boju
Ko livada rijeku svoju,
Ruža s kišom zanosna!
Volim te kad sve veselje
Nestane sa tvog čela;
Na sadašnjost kad ti prelije
Iz prošlosti steru vela.
Volim te kad iz tvog oka
Teče voda nalik krvi,
Kad njihanje tvog boka
Svlada tjeskoba duboka,
Kad ti užas kosti mrvi.
Dišem te, božanska slasti!
O ti himno, među svima!
Jecaje ti volim pasti,
Jer ti srce mora rasti
Zbog očiju s biserima!
Znam da srce što ga mori
I ljubav mrtvih slika
Kovačevom vatrom gori
I da ti se duša bori
S oholosti prokletnika;
Ali dok ti snovi, draga,
Ne donesu odsjaj Pakla,
Dok te ne savlada snaga
More i dok s prašna praga
Nisi otrov i nož takla.
U strahu pred svakim gostom
I nesreći uvijek blizu,
Dok nisi za dugim postom
Stajala pred strašnim mostom
Gađenja u vječnom nizu,
Nećeš moći, robinjice,
Što me plaho zoveš k sebi,
Dok se čuju noćne ptice
Reći podižući lice: ”Jednaka sam,
Kralju, tebi…..

______________________________ 

Tmurno nebo

Tajanstvene zjene maglom prekrivene,
Jesu li ti plave, sive il’ zelene?
Sad gledaju nježno, sad zure okrutno,
Odražuju nebo nehajno i mutno.

Ti si kao mlaki, natmureni dani,
Kad sred srca grca jad neisplakani,
A neznane boli po živcima ruju,
Što se duhu snenom ludo ismjehuju.

Ponekad si nalik na divne obzore,
Gdje lomače sunca u maglini gore.
U kakvom si sjaju, orošeni kraju,
Kad te s nujno svoda ognji obasjaju!

O ženo opasna, o čarobne klime
Kako snijeg tvoj voljet i stud grobne zime?
O da li ću od nje, mrazne, neumolne,
Izmamiti slasti opojne i bolne?

______________________________ 

Uznesenost

Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvijezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina
Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužijačkom slasti.
Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!
Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zmamglila,
sretan je tko može u zamahu krila
uznijeti se prema poljima vedrine!
I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
- tko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cvijeća i svih nijemih stvari!

 ______________________________

Vampir

Ti, što si ko ubod igle
Kroz jadno mi srce prošla,
Što si kado da su stigle
Sve vještice ludo došla.
Da mi duh u negve stežeš
I da stvoriš ležaj sebi,
- Bestidnice, što me vežeš
Da me đavo bolje ne bi,
Ni igrača ne bi kocka,
Nit’ se pjanom žeđa gasi,
Nit’ crv tako leš svoj bocka,
- Prokleta, prokleta da si!
Molio sam sve bodeže
Moju da slobodu vrate,
Molio sam se otrove
Kukavstvo da moje skrate,
Al’ svatko mi je rekao
Pun prezira nekog zloga:
Slobodu od ropstva svoga,
Jer za takve nema mira!
Sam si svoju bol skrivio,
Sam bi opet oživio
I ljubio svog vampira!

 ______________________________

Vino samotnika

Osobiti pogled zavodljive žene
što po nama klizi kao bijela zraka
Koju luna šalje, nemarna i laka.
Na jezero među uzdrhtale sjene,
U ruci igrača posljednji cekini,
strastveni poljubac tanke Adeline,
Muzika što takvim uzbudjenjem sine
Ko da čujes ljudski vapaj u daljini.
Sve to nije ravno
Slasti što je daješ u opojnom grcu
Pokvarenu srcu pobožna pjesnika!
Točiš mu nadanje, besmrtnost i mladost!
I divnu oholost, tu prosjačku radost.
Kopja s bogovima izravna bijednika.

______________________________ 

Veze

Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
ma što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečija sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha…

______________________________ 

Želja za ništavilom

Sumorniče, nekad bitkom zaneseni,
ne bocka te stremen i više te Nada
nece načinjati! Pa lezi od jada,
stari konju, svakom granom prestrašeni.
Odreci se srce, mirno okameni.
Poražen, satrven! Onaj koji pada
ne treba ni ljubav ni boj razdraženi.
Zbogom pjesme mjedi, zvuci raznježeni,
ne mamite, slasti, srce koje strada!
Divno je proljece bez mirisa sada!
I vrijeme me guta, dok trenuci lijeni
padaju k’o snijeg preko mrtva grada;
s visine je zemlja okrugla i mlada,
meni su suvišni svi zakloni njeni!
Sa mnom, o lavino, niz strminu kreni!

______________________________ 

Živa buktinja

Stupaju preda mnom Oči pune bleska,
Ko Anđeo da ih magnetičnim stvori;
To su moja braća, dva brata nebeska,
Lijuć mi u oči oganj nesagoriv.
Štite me od greha i nesreće druge,
Korake mi vode po stazama Lepog;
Ja sam njihov sužanj, oni moje sluge;
Toj buktinji živoj pokoran sam slepo
O, prekrasne Oči, blistate ko sveće
Kad misticni sjaj im usred dana gori;
Sunce sja, al njihov plam zgasiti neće
Dok one Smrt slave, vi pevate Zori;
Stupate, pojući buđenje u meni,
Zvezde čiji plamen sunce ne zaseni
Uzdanje u dobru drugih
Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu,
Stid, grižnju, dosadu i jecaj nemoći,
Što s nejasnim strahom navrlim iz noći
Od kinjenog srca naplaćuju globu?
Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu
Ti, dobri, poznaš li mrznju koja plavi?
Pest stisnutu krišom, gorkih suza čašu,
Kad Osveta klikne, kad svu snagu našu
Pod komandu svoju isključivu stavi?
Anđele, poznaš li mržnju koja plavi
Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li
Što bolničkim zidom riše šare mnoge,
Ko skintnice koje vuku trome noge
I blude e da bi retko sunce našli?
Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li
Anđele prelepi, znaš li šta su bore
I strah od starenja, taj grozni trenutak
Kad ljubljene oči, negde slasni vrutak,
Sažaljivo blesnu, još verne, al spore?
Anđele prelepi, znaš li šta su bore?
Anđeli radosni, presrećni, presvetli,
David na samrti stao bi da kliče
Zdravlju iz tvog tela; što se mene tiče,
Vapijem – u molitvi me se seti,
Anđeli radosni, presrećni, presvetli!

______________________________ 

Réversibilité

Ange plein de gaieté, connaissez-vous l’angoisse,
La honte, les remords, les sanglots, les ennuis,
Et les vagues terreurs de ces affreuses nuits
Qui compriment le coeur comme un papier qu’on froisse?
Ange plein de gaieté, connaissez-vous l’angoisse?

Ange plein de bonté, connaissez-vous la haine,
Les poings crispés dans l’ombre et les larmes de fiel,
Quand la Vengeance bat son infernal rappel,
Et de nos facultés se fait le capitaine?
Ange plein de bonté, connaissez-vous la haine?

Ange plein de santé, connaissez-vous les Fièvres,
Qui, le long des grands murs de l’hospice blafard,
Comme des exilés, s’en vont d’un pied traînard,
Cherchant le soleil rare et remuant les lèvres?
Ange plein de santé, connaissez-vous les Fièvres?

Ange plein de beauté, connaissez-vous les rides,
Et la peur de vieillir, et ce hideux tourment
De lire la secrète horreur du dévouement
Dans des yeux où longtemps burent nos yeux avides?
Ange plein de beauté, connaissez-vous les rides?

Ange plein de bonheur, de joie et de lumières,
David mourant aurait demandé la santé
Aux émanations de ton corps enchanté ;
Mais de toi je n’implore, ange, que tes prières,
Ange plein de bonheur, de joie et de lumières!

Réversibilité, Charles Baudelaire
 

“Bog je jedino biće koje, da bi vladalo, ne mora čak ni da postoji.” (Charles Baudelaire)

 

AUDIO

Vino ubojice

Harmonie du soir

Albatros

A une passante