Robert de Niro

Robert de Niro, junior (rođen 17. avgusta, 1943 u Njujorku) je američki filmski glumac. Smatra se jednim od najprefinjenijih glumaca svoje generacije, poznat po svojoj dugogodišnjoj saradnji s filmskim režiserom Martinom Skorsezeom i kao učenik poznate glumačke škole koju je vodila glumica Stela Adler. Sebe smatra Italo-Amerikancem i ima italo-američki naglasak, iako je samo njegov čukundeda italijanskog porekla. De Niro je rođen u Njujorku, kao sin Roberta de Nira, starijeg, apstraktnog ekspresionističkog slikara, vajara i pesnika italijanskog porekla (De Nirov čukundeda je bio italijanski imigrant iz sela Ferazano, Molize), i Virdžinije Admiral, takođe slikarke. Oni su se sreli na časovima slikanja kod Hansa Hofmana u Provinstaunu, Masačusets. Roditelji su mu se razveli kad je imao dve godine. Njegov biograf Džon Bakster tvrdio je da je njegov otac bio homoseksualac i da je bio u odnosima sa pesnikom Robertom Dankanom, dramskim piscem Tenesijem Vilijamsom i slikarom Džeksonom Polokom. De Niro je prvo pohađao Little Red School House a kasnije ga je majka upisala na Visoku školu muzike i umetnosti u Njujorku. Napustio ju je kad je imao 13 godina i priružio se uličnoj bandi u Maloj Italiji gde je zaradio nadimak Bobby Milk (Bobi Mlekce) zahvaljujući svojoj svom belom tenu. Zatim se posvadio s ocem, iako su se kasnije pomirili kada je, u 18 godina, otišao za Pariz da vrati oca kući, koji je počeo da pati od depresije. De Niro je pohađao Konzervatorijum Stele Adler, kao i Glumački studio Lija Strasberga (iako je De Niro došao u sukob sa Strasbergovim metodama, a svoje članstvo je koristio samo zarad profesionalnog prestiža). Sa 16 godina pojavio se u Čehovljevom Medvedu. Prvu značajnu saradnju imao je u 20. godini sa Brajanom de Palmom 1963. kad se pojavio u filmu Venčanje; taj film, međutim, nije izašao do 1969. Većinu šezdesetih je proveo radeći u pozorišnim radionicama i of-Brodvej produkcijama. Igrao je malu ulogu u francuskom filmu Tri sobe na Menhetnu, (Three Rooms in Manhattan, 1965) a ponovo je radio sa De Palmom u filmovima Pozdravi iz 1968. i Zdravo, mama iz 1970. godine. Privukao je pažnju javnosti 1973. godine ulogom bolesnog hvatača „Jenkija“ u Lakše malo s bubnjevima. Iste godine započeo je plodnu saradnju sa Skorsizom nezaboravnom ulogom malog mafijaškog prevaranta „Džoni Boja“ u filmu Zle ulice, u kome je Harvi Kajtel glumio „Čarlija“. Sledila je izuzetno uspešna saradnja glumca i režisera u filovima kao što su Taksista (1976), Njujork, Njujork (1977), Razjareni bik (1980), Kralj komedije (1983), Dobri momci (1990), Rt straha (1991) i Kazino (1995). U ovim filmovima De Niro je uglavnom glumio šarmantne „sociopate“. „Taksista“ je posebno značajan za De Nirovu karijeru; mitska uloga Trevisa Bikla izbacila ga je u zvezde i zauvek povezala De Nirovo ime s poznatim Biklovim monologom „You talkin‘ to me?“ („Meni kažeš?“). Godine 1978. De Niro je igrao „Majkla Vronskog“ u slavnom filmu o Vijetnamskom ratu Lovac na jelene. Druga značajna uloga bila je u filmu Serđa Leonea Bilo jednom u Americi u kome je glumio jevrejskog gangstera „Dejvida ‚Tupavog‘ Aronsona“ (1984). Od sredine osamdesetih De Niro je počeo povremeno da glumi komične role i postigao je veliki uspeh i u tom žanru filmovima kao što su Brazil (1985), Ponoćna trka (1988), Wag the Dog (1997), Gangster pod stresom (1999), Gangster pod stresom 2 (2002), Upoznaj moje roditelje (2000) i Upoznajte Fokerove (2004). U kasnim devedesetim De Niro je počeo da ulaže u područje Tribeka u Njujorku, ustanovljavajući filmski studio i filmski festival. De Niro je kasnije priznao da je neke ispodprosečne filmove, koje je snimio u devedesetim, snimao samo da bi obezbedio novčanu podršku ovom dobrotvornom poduhvatu. Osvojio je dva „Oskara“: kao najbolji glumac za ulogu u Razjarenom biku i za sporednu ulogu u filmu Kum, drugi deo. Zanimljivo je da su De Niro i Marlon Brando jedini par glumaca koji su dobili nagrade glumeći isti lik: Brando za ulogu starog Don Vita Korleonea (iako je nagradu odbio) u filmu Kum, dok je De Niro kasnije dobio nagradu za ulogu mladog Vita u filmu Kum, drugi deo. Brando i De Niro nisu radili zajedno na sceni sve do filma Skor (Pogodak, 2001). De Niro se u stvari prijavio za ulogu Sonija u prvom „Kumu“ ali je uloga dodeljena Džejmsu Kanu. Kada je režiser Frensis Ford Kopola pripremao „Kuma 2“ setio se De Nira i znao da će on da glumi mladog Vita Korleonea. Hvaljen zbog svoje posvećenosti ulogama, De Niro se udebljao 27 kilograma i uzimao časove iz boksa da bi portretisao Džejka LaMotu u Razjarenom biku, sastrugao zube zbog filma Rt straha i naučio da svira saksofon zbog filma Njujork, Njujork. De Nira smatraju veštim posmatračem fizičkih pokreta i detalja i zato je perfekcionista. Često ga upoređuju s drugom glumačkom ikonom Al Paćinom, s kojim je glumio u „Kumu 2“ 1974 i filmu Vrelina 1995.