WEB SITE NEWS »

Charles Bukowski

Charles Bukowski rođen je u Andernachu u Njemačkoj, no kad mu je bilo tri godine s obitelji seli u Los Angeles. Pisati počinje još u djetinjstvu, a svoju prvu kratku priču objavljuje u dvadesetpetoj. Sa 35 godina počinje objavljivati poeziju. Odrastao u siromaštvu, Bukowski je pisac iz najnižeg sloja stanovništva. Nikad nije imao podršku velikih izdavača, ili časopisa pa je ostao vjeran klasi iz koje je potjecao, kako tematikom, tako i jezikom kojim se služio. Izdavan od opskurnih izdavačkih kuća, probio se isključivo svojim djelima. Duboko je prezirao laž i prijetvornost nazoviumjetnika. Njegov je stil pisanja krajnje jednostavan i direktan, no pun neugodnih opisa i nebiranih uličnih riječi. Jedna od važnijih odrednica njegovog djela nesumnjivo je humor, makar zbog svoje grubosti nije po svačijem ukusu. Bukowski je prvenstveno poznat po svojoj poeziji, no sam se nije smatrao pjesnikom, nego jednostavno – piscem. Započevši zbirkom Flower, Fist and Bestial Wail (1959) svake godine objavljuje barem po jednu zbirku poezije, sve do The Last Night of the Earth Poems (1992). 1963. godine, kad je objavljena zbirka It Catches My Heart in Its Hands, Bukowski već ima vjerne sljedbenike, privučene njegovom krajnjom iskrenošću, prizemnim temama i uličnim rječnikom. Od kraja šezdesetih Bukowski je pisao kratke priče (1969. izlazi zbirka Zabilješke starog pokvarenjaka) koje se redom odlikuju autobiografskom osnovom, duhovitošću, iskrenošću i nepristojnim riječima. Od kratkih priča treba spomenuti još i Erections, Ejaculations, Exhibitions and General Tales of Ordinary Madness (1972), South of No North (Južno od mjesta gdje sjevera nema – 1973) te Hot Water Music (Muzika vrele vode – 1983). Prije nego što je profesionalno počeo pisati, Bukowski je dvanaest godina radio u pošti. Nakon što napusti posao, piše roman Post Office (1971), inspiriran vlastitim iskustvom, o pijanici koji se zapošljava u pošti, a nakon mnogih problema, pijanstava i žena taj posao napušta. Djela Bukowskog većim su dijelom autobiografskog karaktera. Glavni je lik uglavnom Henry Chinaski, piščev alter-ego. U Ham on Rye (Lovcu ispod žita – 1983) pratimo ga kroz djetinjstvo i mladost. U romanu Factotum (Faktotum – 1981) Chinaski, ovoga puta kao odrastao čovjek, luta od grada do grada, mijenjajući poslove i žene. Prema romanu je snimljen film Barfly, za koji je Bukowski napisao scenarij i koji ga je napokon učinio popularnim. Bukowski je umro u sedamdesetčetvrtoj godini ubrzo nakon što je završio svoj posljednji roman Pulp, koji je posthumno objavljen iste godine.Ukupno je objavio više od 60 knjiga.

Brbljivci
Čudo najkraće traje
Dostojevski
Kao psi
Kada sam bio izgladneli pisac
Mrak
Mase
Muškarac i žena u krevetu u 10 uveče
Moj otac
Neki ljudi
Noseći ogrlicu
Nema pomoći
Ne svraćajte, ali ako već svratite…
Ništa nije djelotvorno kao poraz
Okončanje bola
Otkud ja u imeniku ?
O bolu
Oda izuzetnoj dami
Plava ptica
Ponešto za prevarante, opatice, piljare i tebe
Povuci konac lutka se miče
Povest jedne žilave mrcine
Putovanje
Razgovor u pola četiri ujutro
Smrt puši moje cigare
Sloboda
Sreća
Siromaštvo
Šta možemo da uradimo?
Vazduh i svetlost – vreme i prostor
Tako to ide, ide…
Za staru krnjavu
Za starog druga
Zagonetka
Zoološкi vrt

________________________________

Brbljivci

Klinac gazi blatnjavim nogama preko moje
Duše
Govoreći o recitalima, virtuozima, dirigentima,
Manje poznatim romanima Dostojevskog;
O tome kako je ispravio konobaricu,
Kulovku koja ne zna da se francuski preliv
Za salatu sastoji od toga i toga;
Tupi ga o umetnosti sve dok mi
Ne ogadi umetnost
I nema ničega čistijeg
Nego vratiti se u bar ili
Na hipodrom i posmatrati ih kako trče,
Posmatrati kako se stvari odvijaju bez te
Larme i laprdanja:
Reči, reči, reči,
Mala usta rade, oči trepću,
Klinac, dete, bolestan od umetnosti,
Zakačen za nju kao za majčine skute
I pitam se koliko desetina hiljada
Ima takvih širom zemlje
U kišne noći i sunčana jutra
U večeri posvećene miru
U koncertnim dvoranama
U kafeima
Na poetskim recitalima
Brbljaju, blate, prepiru se.
To je kao kad krmak leže u krevet
Sa dobrom ženom
I tebi nije više
Stalo do nje.

________________________________

Čudo najkraće traje

Znaš
Bilo je mnogo dobro
Bilo je
Bolje od
Bilo čega.
Bilo je kao
Nešto
Što možemo da
Podignemo
Držimo
Gledamo
I onda se smejemo
Zbog toga.
Bili smo na
Mesecu
Bili smo u
Jebenom Mesecu
Imali smo ga.
Bili smo u vrtu
Bili smo u
Beskrajnom ponoru.
Nigde nema takvog
Mesta.
Bilo je duboko i
Svetlo i
Visoko
Primaklo se tako blizu
Ludilu
Smejali smo se bezumno
Tvoj smeh
I
Moj.
Pamtim kada su
Tvoje oči
Glasno rekle
Volim
Sada
Dok se ovi zidovi
Tako nečujno
Ljuljaju.

________________________________

Dostojevski

uza zid, streljački stroj na gotovs.
onda je pomilovan.
a šta da su streljali Dostojevskog?
pre nego što je napisao sve to?
predpostavljam da nebi bilo
važno,
ne direktno.
postoje milijarde ljudi koji
ga nikad nisu čitali i nikad
neće.
ali kad sam bio mlad, znam da
me izvukao iz fabrika,
pored kurvi,
dizao me visoko kroz noć
i smeštao me
na bolje
mesto.
čak i kad sam
pijančio za šankom sa ostalim
propalicama,
bilo mi je drago što je
Dostojevski pomilovan,
jer je to i meni dalo neku vrstu
pomilovanja,
dozvolilo mi da gledam pravo u ta
užegla lica
u mom svetu,
dok smrt upire svoj prst,
čvrsto sam se držao,
neokaljani pijanac
deleći smradni mrak sa
mojom
braćom.

________________________________

Kao psi

kad ih
upoznaš oči su im
pune razumevanja
sve pršti od smeha.
a onda Isuse, vreme otkucava i
sve to popušta.
one počinju da zahtevaju.
to što traže
suprotno je bilo čemu
što jesi ili bi mogao da budeš.
čudna je
pomisao da nikad nisu
pročitale ništa od onoga što si napisao,
baš ništa,
ili još gore, ako i jesu,
došle da te spasu.
što uglavnom znači
načiniti te da budeš
kao svi ostali. u međuvremenu su te
iscedile kao limun i čvrsto te sapele
u milion mreža, a
pošto nisi bezosećajan
ne možeš da ne pamtiš ono
što je bilo dobro ili ono što
se bar činilo kao dobro.
ponovo se nađeš
sam u svojoj sobi
držiš se za
utrobu i govoriš;
e, jebi ga.
ne, zar opet.
trebalo je znati.
možda smo želeli sreću
sećerne vate. možda smo
verovali. kakvo smeće.
verovali smo kao što psi veruju.
Vazduh i svetlost – vreme i prostor
“…znaš, ili sam imao porodicu ili posao, nešto
mi je oduvek stajalo na
putu
ali sada sam prodao kuću, našao sam to
mesto, ogroman studio, trebalo bi da vidiš prostor i
svetlost,
prvi put u životu, imaću mesta i vremena da stvaram.”
ne, dragi moj, ako ćeš da stvaraš
stvaraćeš, makar radio
16 sati dnevnu u rudniku
ili
ćeš stvarati u maloj sobi sa 3 deteta
dok si na socijalnoj pomoći,
stvaraćeš i kada su ti deo uma i deo
tela razneti,
stvaraćeš slep
obogaljen
dementan,
stvaraćeš s mačkom koja ti se penje uz
leđa dok se
čitav grad trese od zemljotresa, bombardovanja,
poplave i požara
vazduh i svetlost i vreme i prostor
nemaju ništa s tim
i ne stvaraju ništa
osim možda dužeg života za nalaženje
novih
izgovora.

________________________________

Kada sam bio izgladneli pisac

I sada evo ga
Ponovo
Sada kada sam stekao delimičnu slavu
Kao pisac
I smrt šeta ovom sobom
Gore-dole
Pušeči moje cigare
Cirkajući moje vino
Dok Čajk uporno odrađuje
Svoju Pathetique ,
Kakav je to samo put bio
I sva sreća koja me je zadesila bila je
Samo zato što sam kockice bacio
Kako treba:
Ginuo sam za svoju umetnost,
Ginuo sam da se dokopam
5 prokletih minuta, 5 sati
5 dana -
Sve što sam želeo bilo je da izbacim
Reč iz sebe
Slava, novac nisu bili važni:
Ja sam želeo da izbacim tu reč iz sebe
A oni su me želeli za štanc-presom ,
Fabričkom trakom
Želeli su da budem magacioner u
Robnoj kući .
Pa, kaže smrt, prolazeći sobom,
Svejedno ću te ščepati
Ma šta bio:
Pisac, taksista, svodnik, kasapin,
Padobranac, ščepaću te .
Važi srce, kažem joj .
I sada pijemo zajedno
Dok jedan po ponoći polako prelazi u dva
Po ponoći i
Samo ona zna pravi trenutak
Ali sam je ipak zajebao:
Izvukao sam svojih
5 prokletih minuta
i još mnogo
preko toga.

________________________________

Mrak

Skratio sam ga za levo uvo
Zatim i za desno,
Razneo mu alku na opasaču
Vrelim olovom
I onda ga za skratio
Za sve što valja,
A kad se sagnuo
Da pokupi svoju olovku
I klikere
(sirota kreatura)
sredio sam da ne mora više
da se uspravlja.
Zevnuo sam i
ušao da loknem nešto
a neki tip kao da me
iskosa pogledao
i tako je i umro –
iskosa
blenući u mene.
Prizor krvi otvorio mi je
Apetit.
Smazao sam sendvič i
Odsvirao dve-tri balade…
Pogasio sam olovom sva svetla
U toj rupi, a onda
Izašao.
Nigde nikog nije bilo
Pa sam ukokao mojeg konja
(sirota kreatura).
Tada sam video šerifa
Kako stoji na kraju ulice
I trese se
Kao prut na vetru;
Bio je to žaostan prizor
Pa sam ga smirio
Prvim metkom
I milosrdno ohladio
Drugim.
Onda sam se malo izvalio
Na leđa
I kokao zvezde
Jednu po jednu,
Upucao sam i mesec
Pa sam prošetao
I pogasio sva svetla u gradu.
Ubrzo se smračilo
Baš onako
Kako meni prija,
Jer ko će još da spava
Kad mu neko svetlo
Bije u lice.
Legao sam i sanjao
Da sam opet dečak
Koji se igra svojom
Puškicom
I dobija u svim partijama klikera,
A kad sam se probudio
Mojih pištolja nigde nije bilo
I bio sam vezan,
I ruke i noge,
Kao da se neko
Plaši od mene,
I navlačili su omču
na moj ružni vrat
Kao da bi hteli
da me obese,
a neki tip je kačio
vrlo zgodnu poruku
na moju košulju:
ima zakona za tebe
a ima ga i za mene
ima zakona koji te veša
i od tebe pravi leša.

Moram da priznam,
Od lepih stihova
Uvek mi ovlaže oči,
I da ne veruješ
Sve su dame plakale
I kao da su jecale
Imena nekih drugih ljudi.
Očigledno su plakale
Zbog mene
(sirote kreature)
jer sve sam ih redom imao
a zaboravio sam
u onom uzbuđenju
da im kažem svoje ime.
I svi su muškarci izgledali besno
Verovatno zbog dece
koja su nepristojno
Bacala konzerve na mene,
Ali rekao sam im
da se ne uzbuđuju
Jer uopšte nisu pogađala –
Nijedan od tih dečaka nije delovao
Da će postati muško od njega:
Sve sam peder –
A neki tip se prodrao:
”u pakao s njim!”
i s trzajem sam zaigrao
moj poslednji ples,
pošteno se zaljuljao
i pljunuo barmenu u oko
a onda buljio dole
u bele sise Neli Adams
tako da mi je opet
pošla voda na usta.

________________________________

Mase

Svi ogorčeni, jadni, usamljeni ljudi s
osjećajem da su prevareni,
s osjećajem da su ih prevarile
silnice, optužuju život, optužuju
okolnosti, optužuju druge dok su
zaista ONI
savršeno neprobavljivi, pokorno
neizvorni, kukavički i tihi; utonuli
u samosažaljenju, ne učinivši
ništa dobro, oni još osjećaju
da su prevareni, pužući Zemljom
sa svojim pritužbama, svojim
mržnjama –
mrtvih očiju usred nigdine, ti
milioni ljudskih grešaka, idući
iz dana u dan i iz noći u
noć kroz svoje jalovo površno
djelovanje,
povrjeđuje samu Zemlju, povrjeđuje
sve, to traćenje
užas cijele te
uzaludnosti.

________________________________

Muškarac i žena u krevetu u 10 uveče

Osećam se kao konzerva sardina, kaže ona.
Osećam se kao flaster, kažem ja.
Osećam se kao sendvič s tunjevinom, kaže.
Osećam se kao iseckan paradajz, kažem.
Osećam kao da će kiša, kaže.
Osećam da je stao sat, kažem.
Osećam da vrata nisu zaključana, kaže.
Osećam da će da uđe slon, kažem.
Osećam da bi trebalo da platimo kiriju, kaže.
Osećam da bi trebalo da nađem posao, kažem.
Osećam da bi trebalo da nađeš posao, kaže.

ne radi mi se, kažem.

Osećam da te nije briga za mene, kaže.
Osećam da bi trebalo da vodimo ljubav, kažem.
Osećam da smo previše vodili ljubav, kaže.
Osećam da bi trebalo još da vodimo ljubav, kažem.
Osećam da bi trebalo da nađeš posao, kaže.
Osećam da bi trebalo da nađeš posao, kažem.
Osećam da mi treba piće, kaže.
Osećam da mi treba flaša viskija, kažem.
Osećam da ćemo završiti na vinu, kaže.
Osećam da si u pravu, kažem.
Osećam da se predajem, kaže.
Osećam da bi trebalo da se okupam, kažem.
Osećam i ja da bi trebalo da se okupaš, kaže.
Osećam da bi trebalo da mi izribaš leđa, kažem.
Osećam da me ne voliš, kaže.
Osećam da te volim, kažem.
Osećam ga sad u sebi, kaže.
Osećam ga sad u tebi, kažem.
Osećam da te sada volim, kaže.
Osećam da te volim više nego ti mene, kažem.
Osećam se predivno, vrištala bih, kaže.
Osećam se kao da bih terao do veka, kažem.
Osećam da možeš, kaže.
Osećam, kažem ja.
Osećam, kaže ona.

________________________________

Moj otac

Bijaše istinski zadivljujuć čovjek
pravio se da je
bogat
čak i kada živjesmo na grahu i gljivama i grašku
kada bi sjeo jesti, rekao bi,
“Nemaju svi ovo na stolu”

i zato što je htio biti bogat on zapravo
pomisli da je bogat
uvijek je glasao za Republikance
i glasao je za Hoovera protiv Roosevelta
i izgubio
i glasao za Alf Landona protiv Roosevelta
i opet izgubio
govoreći, “Ne znam kuda ovaj svijet ide,
sada opet imamo te proklete Crvene unutra
a Rusi su slijedeći u našim dvorištima!”

Mislim da zbog mog oca odlučih
postati skitnica.
Shvatih da ako takav čovjek želi postati bogat
onda ja želim biti siromasan.

I postadoh skitnica.
Živjeh od sitniša u jeftinim sobama i
na parkovskim klupama.
Mišljah da skitnice možda nešto znaju.

Ali shvatih da je većina skitnica također
željela postati bogata
ali u tome jednostavno nisu uspjeli.

Tako ulovljen između mog oca i skitnica
Nisam imao kamo otići
i otiđoh tamo brzo i polako
nikada glasajući za Republikance
nikada glasajući.

zakopah ga
kao čudo zemaljsko
kao stotine tisućća čuda
kao milione drugih čuda,
potrošenih.

________________________________

Neki ljudi

neki ljudi nikad ne polude.
ja, ležim ponekad iza kauča
po tri-četiri dana.
oni me nalaze tamo.
to je Heruv, kažu i
toče vino u moje grlo
trljaju moje grudi
škrope me uljima.
a onda, dižem se s rikom,
s tiradom gnjeva-
kunem njih i cijeli svijet
dok ih gonim preko
travnjaka.
mnogo mi je bolje,
sjedam za tost i jaja,
mumlam neku pjesmicu
odjednom dražestan kao
ružičasti
uhranjeni kit.
neki ljudi nikad ne polude.
kakve zaista užasne živote
oni vode.

________________________________

Noseći ogrlicu

živim s jednom damom i četiri mačke
i nekih se dana svi
slažemo.
nekih dana imam problema sa
jednom od
mačaka.
nekih dana imam problema sa dve
mačke.
nekih dana
sa tri.
nekih dana imam problema sa
sve četiri
mačke
i sa
damom:
deset očiju gleda u mene
kao da sam pas.

________________________________

Nema pomoći

postoji mesto
u srcu koje nikad
neće biti ispunjeno

rostor

čak i u najboljim
trenucima

znaćemo to
više nego
ikad

postoji mesto u
srcu koje nikad
neće biti ispunjeno

i
mi čekamo
u tom
prostoru.

________________________________

Ne svraćajte, ali ako već svratite…

da, naravno, biću tu ako nisam napolju
ne kucajte ako su svetla pogašena
ili ako čujete glasove ili
možda čitam Prusta
ako neko proturi Prusta ispod mojih vrata
ili neku od njegovih kostiju za moju čorbu
i ne mogu da vam zajmim novac ni
telefon
ili ono što je ostalo od mojih kola
mada možete dobiti novine od juče
staru košulju ili sendvič sa salamom
ili prespavati na kauču
ako ne vrištite noću
i možete da pričate o sebi
to je tako normalno;
teška vremena pritiskaju sve nas
osim što se ja ne trudim da stvorim porodicu
da pošaljem decu na Harvard
ili kupim lovište,
ne ciljam visoko
samo pokušavam da ostanem živ
još malo,
i zato, ako ponekad kucate
i ja se ne javim
a unutra nema žene
možda sam slomio vilicu
i tražim neku žicu
ili lovim leprtire u
mojim tapetima,
mislim, ako se ne javim
nisam se javio, a razlog je
što još nisam spreman da vas ubijem
ili vas zavolim, ili vas čak prihvatim
to znači da ne želim da razgovaram
zauzet sam, lud sam, milo mi je
ili možda pletem omču;
i zato, ako su svetla čak i upaljena
i čujete zvuke
kao disanja ili molitve ili pevanja
radija ili kotrljanja kockica
ili kucanja na mašini -
odlazite, nije pravi dan,
noć, čas;
to nije ignorisanje neučtivosti,
ne želim da ikoga povredim, čak ni bubu
ali ponekad skupljam dokaze one vrste
za koju treba malo razvrstavanja,
a vaše plave oči, recimo plave
i vaša kosa, ako je imate
ili vaše misli – one ne mogu da uđu
dok uže nije isečeno ili vezano u čvor
ili dok se ne obrijem u
novim ogledalima, dok svet
ne stane ili se otvori
zauvek.

________________________________

Ništa nije djelotvorno kao poraz

Uvijek nosi notes sa sobom
kamo god ideš, rekao je,
i ne pij previše, piće otupljuje
osjetila,
budi nazočan kad se čita, zapazi stanke u dahu,
i kad ti čitaš
budi uvijek umjeren
ne ističi previše, gomila je bistrija nego što ti
pretpostavljaš,
i kad nesto napišeš
ne šalji smjesta,
stavi u ladicu dva tjedna,
onda izvuci i pogledaj
stvar, i preuređuj, preuređuj,
PREUREĐUJ ponovno i ponovno,
učvrsti retke kao vijke što drže luk
mosta od 5 milja,
i drži notes uz krevet,
nadoći će ti misli noću
i te će misli nestati i biti izgubljene
ako ih ne zapišeš.
i ne pij, svaka budala može
piti, mi smo ljudi
književnosti.

za čovjeka koji uopće nije mogao pisati
on je bio otprilike kao i svi
ostali: mogao je zacijelo
govoriti
o tome.
________________________________

Okončanje bola

Čujem čak i planine, način na koji se smiju,
plavim padinama, dole u vodi,
ribe plaču i sva je voda njihove suze.
Slušam vodu u propijenim noćima, i tuga toliko raste
da je čujem u budilniku, postaje ručka na komodi,
postaje papir na podu, postaje kašika za cipele, kartica od perionice,
postaje dim cigarete koji se penje kapelom tamnih vijuga.
to malo znači sasvim mala ljubav
nije tako loša, ili sasvim mali život
ono što se mjeri je čekanje na zidove.
Rođen sam za ovo, rođen sam da mamim ruže duž avenije mrtvih.

________________________________

O bolu

moja prva i jedina supruga
slikala je
i govorila mi
o tome:
“sve je to tako bolno,
svaki potez je
bol…
jedna greška i
čitava je slika
upropašćena…
ti nikad nećeš razumeti taj bol… ”
“slušaj, dušo”,
rekao sam joj,
“što ne šljakaš nešto lakše -
nešto što će da ti
godi”
samo me pogledala
i mislim da je to bila prva njena
spoznaja
tragedije što nas dvoje živimo
zajedno.
takve stvari obično
započnu
negde.

________________________________

Oda izuzetnoj dami

mnogi od kerova koji noćas hrču po trotoarima
nesumnjivo sanjaju kosti. i ja se dobro sjećam tvojih kostiju u mesu,
najbolje u onoj zelenoj haljini i smeđim cipelama s visokom petom
vječito si psovala kad popiješ, kosa ti je opadala
a ti si htjela da eksplodiraš od onoga što te je mučilo :
trulih sjećanja na trulu prošlost, od kojih si na kraju pobjegla u smrt
a ja sam ostao sam sa trulom sadašnjicom
Džejn, mrtva si već 20 godina, a ja te pamtim bolje nego
ma koju drugu – jedina ti si shvatila svu uzaludnost našeg postojanja
druge su se žene samo nervirale zbog besmislica
uporno histerizirale nad glupim detaljima
Džejn, tebe je ubilo to što si previše znala.
dižem piće za tvoje kosti
o kojima ovaj ker još uvijek sanja

________________________________

Otkud ja u imeniku ?

muškarci zovu i pitaju me.
zar ste vi stvarno Čarls Bukovski,
pisac?
ponekad sam pisac, kažem,
najčešće ništa ne radim.
čujte, pitaju, sviđa mi se to
što pišete – imate li nešto protiv
da dođem sa destak piva?
možete ih doneti, kažem,
pod uslovom da vi ne ulazite…
kada me pozovu žene, ja kažem:
o, da – pišem, ja sam pisac,
osim što baš sada ne pišem.
glupo se osećam što vas zovem,
kažu, i bila sam iznenađena
kad sam vas pronašla u imeniku.
ima razloga za to, kažem,
nego, što ne svratite
na pivo?
neće vam smetati?
i one stižu
zgodne žene
uzornog uma, tela i oka.
često ne bude seksa
ali navikao sam na to
jer dobro je
jako je dobro samo ih gledati -
a ponekad me čak
posluži i neočekivana
sreća.
za čoveka od 55 koji nije spavao sa ženom
do svoje 23
i ne baš često do svojih 50
mislim da bi trebalo da ostanem
u telefonskom imeniku
sve dok ne dobijem onoliko
koliko i svaki prosečan muškarac.
naravno, moram da i dalje
pišem besmrtne pesme
ali inspiracija je tu.
________________________________

Plava ptica

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali sam ja pametan čovek, pustim je napolje
samo ponekad noću
kad svi živi spavaju.
kažem joj, znam da si tu,
i zato ne budi
tužna.
onda je vratim nazad,
ali ona pomalo pevuši
unutra, nisam je baš pustio da
umre
i onda tako spavamo
zajedno
sa našim
tajnim paktom
i sve je to dovoljno lepo da
bi čovek mogao
da zaplače, ali ja ne
plačem, a
vi?

________________________________

Ponešto za prevarante, opatice, piljare i tebe

Mi imamo sve i mi nemamo ništa
A neki ljudi to rade u crkvi
A neki ljudi to rade kidajući leptire na pola
A neki ljudi to rade u Palm Springsu
Uvaljujući ga nespretnim plavušama sa “kadilak”-dušama
“Kadilaci” i leptiri
ništa i sve
to lice koje se rastapa do poslednjeg daha u podrumu u
Korpus Kristiju
Ima tu ponešto za prevarante, opatice, piljare, i tebe…

Nešto u 8 izjutra
Nešto u biblioteci
Nešto u reci
Sve i ništaa
U klanici to dolazi klizeći duž tavanice na kuki
I ti ga njišeš
Jedan
Dva
Tri
I onda ga imaš
Mrtvo meso u vrednosti od 200$
Njegove kosti uz tvoje kosti

Nešto i ništa
Uvek je isuviše rano da se umre i uvek je isuviše kasno
Brazda krvi u bazenskom belilu, to baš nista ne govori
A grobari igraju poker nad kafom u 5 izjutra
Čekajući na gras da bi se spasli od mraza…
Oni ti ništa ne govore

Mi imamo sve i nemamo ništa
Dani sa staklenim ivicama i nepodnošljivim smradom
Rečne mahovine
Gorim od onog od govana
Dani poput šahovske table sačinjeni od pokreta i
Protiv pokreta
Nabubana interesovanja u porazu kao i pobedi
Dani spori poput mazge koja vuče teret na leđima
Ljutita, mrzovoljna i zaslepljena suncem
Putem na kome neki ludak sedi čekajući
Među plavim sojkama i carićima upetljanim u mreže
I nagutanim ljuskavog sivila
Dani vina i vikanja
Tuča po sokacima
Debelih nogu žena koje se takmiče oko tvojih creva
Pokopanih u jaucima
Znakova u arenama za borbu s bikovima poput dijamanata
Koji urlaju od bola
Majko Kapri!
Ljubičica koja izlazi iz zemlje govoreći ti da zaboraviš
Mrtve armije i svoje ljubavi koje su te opljačkale
Dani kada deca govore smešne i genijalne stvari
Poput divljaka koji pokušavaju da ti prenesu poruku kroz
Svoja tela
Dok su im tela još dovoljno živa da prenose i
Osećaju, i trče gore-dole

Bez katanca, i plata, i ideala, i imovine, i
Bubama-nalik-uverenja
Dani kada možeš po ceo dan da plačeš u nekoj zelenoj sobi
Sa zaključanim vratima
Kada možeš da se smeješ svom pekaru jer su mu noge
Isuviše duge
Dani posmatranja žive ograde…
I ništa, i nista
Dani šefova, žutih ljudi sa zadahom iz usta i velikim
Stopalima
Ljudi koji liče na žabe, hijene
Ljudi koji hodaju kao da meldija nije nikada izmišljena
Ljudi koji smatraju da je mudro unajmljivati i otpuštati i
Profitirati
Ljudi sa skupim ženama koje poseduju po 60 jutara zemlje
Koju treba izbušiti ili se njome razmetati
Ili koju zidom treba odvojiti od nekompetentnih
Ljudi koji bi te ubili zbog toga što su ludi
I onda to opravdali jer je takav zakon
Ljudi koji stoje ispod prozora od 12 metara i ništa ne
Vide
Ljudi sa luksuznim jahtama koje plove oko sveta
A ipak ne izlaze iz džepova na svojoj odeći
Ljudi nalik puževima, ljudi nalik jeguljama, ljudi nalik
Puževima balavcima
I još gori
I ništa
Dobijanje poslednje plate u luci, u bolnici, u fabrici

Aviona,
U zabavnom salonu, u berbernici, na poslu koji ionako nisi
Želeo
Porez na prihod, bolest, servilnost, slomljene ruke,
Slomljene glave
Sav nadev ispada napolje poput perja iz starog jastuka
Mi imamo sve i nemamo ništa
Neki to rade dobro jedno vreme a onda popuštaju
Slava ih dokrajčuje ili gađenja ili starost ili nedostatak
Odgovarajuće ishrane
Ili crnilo preko očiju ili deca u koledžu ili novi
Automobili ili kičma slomljena na skijanju u
Švajcarskoj
Ili ova politika ili nove žene ili same prirodne

Promene i raspadanje
Čovek koga si do juše poznavao
S kojim si zajedno rasturio 10. turu
Ili pio 3 dana I 3 noći u podnožju planina Sotut
Koji je sada samo nešto pod carsavom ili krstom ili kamenom
Kako samo odlaze
Kako samo odlaze oni za koje si mislio da nikad neće doći
Dani kao ovaj
Kao tvoj tadašnji dan
Možda kiša pada po prozoru, pokušava da se probije
Do tebe?
Šta vidis danas?
Šta je to?
Gde se nalaziš?
Najbolji dani su ponekad oni prvi, ponekad oni srednji,
A nekad čak i oni poslednji
Prazni komadi zemlje nisu loši
Crkve u Evropi na razglednicama nisu loše
Ljudi u muzejima voštanih figura zamrznuti u svojoj
Najboljoj sterilnosti nisu loši
Užasni su ali nisu loši
Karambol u bilijaru, razmisli o karambolu u bilijaru
I tostu za doručkom, i kafi koja je dovoljno vrela da znaš
Da ti je jezik još uvek tu
Tri germanijuma ispred prozora pokušavaju da budu crveni
I pokušavaju da budu ružičasti
I pokušavaju da budu germanijumi
Nije čudo da žene ponekad plaču
Nije čudo da mazge ne žele da idu uzbrdo
Da li si sada u hotelskoj sobi u Detroitu tragaš za
Cigaretom?
Još jedan dobar dan
Jedan njegov mali deo
I dok bolničarke izlaze sa različitim imenima i različitim
Mestima na koja idu – prelaze preko travnjaka
Neke od njih žele kakao i novine
Neke od njih žele topao tuš
Neke od njih žele muškarca
Neke od njih jedva da uopšte i razmišljaju
Dovoljno i nedovoljno
Svodovi i hodočasnici, pomorandže, slivnici, paprat
Anti-tela, kutije s maramicama…

U najčednijem negdašnjem suncu postoji osećaj nežnog
Dima iz urni
I konzervisanog zvuka starih ratnih aviona
I ako uđeš unutra i pređeš prstom preko nadboja prozora
Pronaći ćeš prljavštinu
Možda čak i zemlju
A ako pogledaš koz prozor
Biće opet neki dan
I kako stariš i dalje ćeš gledati
I gledati
Usisavajući pomalo svoj jezik
Aaa-aaa
Nee-nee
Možda
Neki to rade prirodno
Neki opcesno
SVUDA.

________________________________

Povuci konac lutka se miče

Svaki čovjek mora spoznati
da sve ovo može vrlo brzo nestati:
mačka, žena, posao,
prednja guma,
postelja, zidovi,
soba; sve naše potrebe
uključujući ljubav,
počivaju na pješćanim temeljima –
i bilo kakav razlog,
bez obzira kako nepovezan:
smrt nekog dječaka u Hong Kongu
ili vijavica u Omahi…
Može podlužiti kao tvoja propast.
Sav tvoj porculan razbijen na
kuhinjskom podu, ulazi tvoja djevojka,
a ti pijan stojiš
usred svega toga i ona pita:
Bože moj, što se događa?
A ti odgovaraš: ne znam,
ne znam…

________________________________

Povest jedne žilave mrcine

došao je do vrata jedne noći
mokar mršav izubijan i
isprepadan
beli zrikavi kusi mačor
pustio sam ga unutra i nahranio i ostao je
stekao poverenje u mene a onda je
jedan prijatelj naišao kolima i
pregazio ga.
poneo sam ono što je ostalo kod veterinara
koji je rekao:”nema šanse…dajet mu ove
tablete…kičma mu je slomljena, ali
i ranije mu je lomljena pa je srasla, ako
preživi nikada neće hodati, gledajte, sačma
je još tu…nekada je imao i rep, neko mu ga je odsekao…”

vratio sam maćora kući, bilo je vrelo leto,
jedno od najtoplijih u stoleću, stavio sam ga
na pod u kupatilu, davao mu vodu i tablete,
nije hteo da jede, nije hteo da pije, umakao sam
prst u vodu i vlažio mu njušku i pričao mu, nikud
nisam išao, odvojio sam dosta vremena
za kupatilo i pričao mu i pažljivo ga dodirivao a on
gledao je u mene tim bledoplavim zrikavim očima i
kako su dani prolazili načinio je prvi pokret
dovukao se prednjim nogama
(stražnje nisu radile)
do kutije za nuždu,
bilo je to kao truba moguće pobede
iz tog kupatila ka čitavom gradu,
vezan sam bio za tog mačora – teško mi je bilo,
ne kao njemu, ali dovoljno teško…

jednog se jutra digao, stao na sve četiri,
zatim pao i samo me gledao.

“možeš ti to”, rekao sam mu.

pokušavao je dalje, dizao se i padao, na kraju
hodao dva-tri koraka, kao pijan,
stražnje ga noge nisu slušale i ponovo je pao,
odmarao, zatim se digao…

ostalo već znate: sad je bolje nego ikad, zrikav,
gotovo bezub, ali gipkost se vratila, i taj ga
pogled u očima nikad nije napustio.

sada me ponekad intervjuišu, hoće da čuju nešto o
životu i literaturi, a ja se napijem i dižem mog
zrikavog, upucanog, pregaženog bezrepog mačora i
govorim: “gledajte, gledajte ovo! ”

ali oni ne shvataju, govore nešto u stilu:”vi
kažete da je Selin uticao na vas?”

“ne”, držim mačora u vazduhu,”već ono što se
dešava, stvari kao što je ovo, ovo, ovo!”

tresem mog mačora, držim ga u
zadimljenom i pijanom svetlu, on je opušten,
on zna…

tad je intervjuima kraj
mada sam ponekad ponosan kad docnije
vidim slike i eto mene i eto mog mačora i uslikani smo
zajedno.
i on zna da je to ništa ali da sve to ipak pomaže.

________________________________

Razgovor u pola četiri ujutro

u pola četiri ujutro
otvaraju se vrata
i stopala prolaze hodnikom
noseći telo
neko kuca
i ti spustiš pivo
i javiš se,

bog te, kaže ona,
spavaš li ikad?

i ulazi
kosa joj je u viklerima
a ona u svilenom negližeu
sa pticama i zečevima

i donela je svoju bocu
kojoj veličanstveno dodaješ
dve čaše;
muž joj je, kaže na Floridi
a sestra joj šalje novac i haljine
i već trideset dva dana traži
posao.

kažeš joj da si agent za džokeje i
pisac ljubavnih i džez pesama,
i nakon nekoliko pića
ona se ne trudi da pokrije
noge
krajem negližea
koji stalno klizi

to uopšte nisu loše noge,
u suštini jako dobre noge,
i ti brzo ljubiš
glavu punu viklera

a zečevi počinju da
namiguju, i daleko je Florida
a ona kaže da ustvari nismo
neznanci jer me već videla
u hodniku

i na kraju
ima vrlo malo toga
da se kaže.

________________________________

Smrt puši moje cigare

Znaš: Ponovo sam ovde
I pijan
I slušam Čajkovskog na radiju .
Isuse , čuo sam ga pre 47 godina
Kada sam bio izgladneli pisac
I sada evo ga
Ponovo
Sada kada sam stekao delimičnu slavu
Kao pisac
I smrt šeta ovom sobom
Gore-dole
Pušeči moje cigare
Cirkajući moje vino
Dok Čajk uporno odrađuje
Svoju Pathetique ,
Kakav je to samo put bio
I sva sreća koja me je zadesila bila je
Samo zato što sam kockice bacio
Kako treba:
Ginuo sam za svoju umetnost,
Ginuo sam da se dokopam
5 prokletih minuta, 5 sati
5 dana -
Sve što sam želeo bilo je da izbacim
Reč iz sebe
Slava, novac nisu bili važni:
Ja sam želeo da izbacim tu reč iz sebe
A oni su me želeli za štanc-presom ,
Fabričkom trakom
Želeli su da budem magacioner u
Robnoj kući .
Pa, kaže smrt, prolazeći sobom,
Svejedno ću te ščepati
Ma šta bio:
Pisac, taksista, svodnik, kasapin,
Padobranac, ščepaću te .
Važi srce, kažem joj .
I sada pijemo zajedno
Dok jedan po ponoći polako prelazi u dva
Po ponoći i
Samo ona zna pravi trenutak
Ali sam je ipak zajebao:
Izvukao sam svojih
5 prokletih minuta
i još mnogo
preko toga.

________________________________

Sloboda

Pio je vino čitave noći
I stalno mislio o njoj:
O načinu na koji hoda, govori i voli
I priča mu stvari koje liče na istinu
Ali nisu,
I znao je boju svake
Njene haljine
I njenih cipela – znao je oblik i krivinu
Svake štikle
I noge koja je nosi.
I opet nije bila tu kad se vratio
I opet će doći s tim smradom na sebi
I jeste
Došla je u tri ujutro
Gadna kao svinja što ždere balegu
I on izvadi kasapski nož
A ona vrisnu
I ustuknu ka zidu njihove bedne sobe
Još uvek lepa
Uprkos zadahu snošaja
I on iskapi vino iz čaše.
Ta žuta haljina
Koju najviše voli
A ona ponovo vrisnu
I on podiže nož
Cimnu kaiš
Pokida odeću pred njom
I odreza jaja.
Poneo ih je u šakama
Kao kajsije
Bacio ih u šolju
I pustio vodu
A ona je i dalje vrištala
I soba je postala crvena.

________________________________

Sreća

ono što stvarno
deprimira
je posmatranje ljudi
dok piju kafu
i čekaju. zarazio bih
sve njih
srećom. potrebna im
je. potrebna im je
više nego meni.

sedim po kafeima
i posmatram ih kako
čekaju. izgleda
da i nema šta drugo
da se radi. muve
šetaju gore – dole po
prozorima
a mi pijemo našu
kafu i pretvaramo se
da ne gledamo
jedni u druge. čekam
zajedno sa njima.
izmedju pokreta
muva
ljudi prolaze.

________________________________

Siromaštvo

Čovjek kojeg nikad nisi vidio je onaj koji
ti pomaže da nastaviš,
onaj koji bi mogao jednom
stići.

Nema ga na ulicama ili
u zgradama ili na
stadionima,
ili ako je tamo
ja sam ga nekako mimoišao.

On nije jedan od naših predsjednika
ili državnika ili glumaca.

Pitam se postoji li uopće.

Hodam niz ulice
uz ljekarne i bolnice i
kazališta i kavane
i pitam se postoji li uopće.

Gledam već gotovo pola stoljeća
i nisam ga vidio.

Živa čovjeka, istinski živa,
recimo kad spušta ruke nakon što je
zapalio cigaretu.

Vidiš mu oči
kao oči kakva tigra zagledana
u vjetar.

Ali kad se ruke spuste
tamo su
uvijek
druge oči
uvijek uvijek.

I uskoro će za me biti kasno
i ja ću proživjeti život
s ljekarnama, mačkama, plahtama, slinom,
novinama, ženama, vratima i drugom robom,
ali nigdje
živa čovjeka.

________________________________

Šta možemo da uradimo?

u najboljem slučaju, u Čovečanstvu ima nežnosti.
nešto malo razumevanja i, povremeno,
hrabrosti.
ali sve u svemu, to je masa, koja nema
bogzna šta.
ono je kao velika životinja u dubokom snu
iz kojeg skoro ništa ne može da ga probudi.
kad se pokrene najbolje je u grubosti,
sebičnosti, nepravdi, ubistvima.

šta možemo da uradimo s tim Čovečanstvom?

ništa.

izbegavajte ga koliko god je moguće.
ponašajte se prema njemu kao prema bilo čemu
što je otrovno, zlo i bezumno.
ali pazite. ono ima zakone koji ga štite
od vas.
može da vas ubije bez ikakvog razloga.
a da biste pobegli morate biti lukavi.
malo ih je pobeglo.

morate sami da smislite plan.

nisam upoznao nikoga ko je pobegao.

upoznao sam neke velike
i slavne ali oni nisu pobegli
jer su veliki i slavni jedino
u Čovečanstvu.

ja nisam pobegao
ali nisam prestao da stalno iznova
pokušavam.

nadam se da ću pre smrti uspeti da nabavim
sopstveni život.

________________________________

Tako to ide, ide…

“Sve tvoje pisanje o bolu i patnji je obično foliranje”
samo zato što sam ti rekao da me od rok-muzike
boli glava
samo zato što smo spavali i probudili se i
jeli zajedno
samo što smo bili u kolima i na hipodromu
zajedno
u parkovima u kadama u sobama
zajedno
samo zato što sme videli istog labuda i istog
kera u isto vreme
samo zato što smo videli kako isti vetar njiše
istu zavesu
odjednom si postala književni kritičar
samo zato što si vajala moju glavu
i čitaja moje knjige
i pričala mi o svojim ljubavima i flertovima i
putovanjima
samo zato što znam ime tvoje kćeri
i što sam ti zamenio izduvanu gumu
odjednom si postala književni kritičar
samo zato što su tri tvoje pesme objavljene
samo zato što pišeš roman o svom ludilu
samo zato što ljuljaš dupetom i imaš
dugu smeđu kosu
odjednom si postala književni kritičar
samo zato što sam te je..o 144 puta
odjednom si postala književni kritičar
dobro onda, reci mi,
među svim tim piscima… čije je bol stvaran?
šta? da, mogao sam da
pogodim – tvoj bol je
stvaran. zato, u najboljoj nameri za sve nas
mahni zbogom živima koji su izgubili snagu za
plakanje, i
dok bele dame u ružičastim sobama kače
plave i zelene minđuše
mahni zbogom meni.

________________________________

Vazduh i svetlost – vreme i prostor

“…znaš, ili sam imao porodicu ili posao, nešto
mi je oduvek stajalo na
putu
ali sada sam prodao kuću, našao sam to
mesto, ogroman studio, trebalo bi da vidiš prostor i
svetlost,
prvi put u životu, imaću mesta i vremena da stvaram.”

ne, dragi moj, ako ćeš da stvaraš
stvaraćeš, makar radio
16 sati dnevnu u rudniku
ili
ćeš stvarati u maloj sobi sa 3 deteta
dok si na socijalnoj pomoći,
stvaraćeš i kada su ti deo uma i deo
tela razneti,
stvaraćeš slep
obogaljen
dementan,
stvaraćeš s mačkom koja ti se penje uz
leđa dok se
čitav grad trese od zemljotresa, bombardovanja,
poplave i požara

vazduh i svetlost i vreme i prostor
nemaju ništa s tim
i ne stvaraju ništa
osim možda dužeg života za nalaženje
novih
izgovora.

________________________________

Za staru krnjavu

Poznajem ženu
Koja stalno kupuje slagalice
Kineske
Slagalice
Pločice
Žice
Deliće koji se na kraju sklope
U neku celinu.
Ona matematički
Rešava sve svoje
Slagalice
Živi pored mora
Iznosi šećer za mrave
I veruje
Iz dna duše
U bolji svet.
Njena kosa je seda,
Retko se češlja.
Zubi su joj krnjavi.
I nosi široke, bezoblične, radne
kombinezone na telu koje bi
Većina žena volela da ima.
Godinama me nervirala
Onim što sam smatrao njenim
Hirovima
Kao što je potapanje ljuski od jaja
u vodu (da njom zaliva biljke
kako bi dobile kalcijum)
Ali, kad na kraju razmislim o njenom
Životu
I poredim ga sa drugim životima
Blještavijim, originalnijimi
Lepšim
Shvatim da je povredila
Manje ljudi nego iko koga znam
(a pod povredila mislim samo to,
ništa više.)
Prošla je kroz teške periode
Kada je možda trebalo
Više da joj pomognem
Jer ona je majka mog jedinog deteta
I nekad smo se mnogo voleli
Ali prošla je kroz to,
Kao što sam rekao,
Povredila je manje ljudi
Nego iko koga znam
I ako se tako gleda,
Eto,
Stvorila je bolji svet.
Pobedila je!
Frensis, ova pesma je za tebe.

________________________________

Za starog druga

Bio je samo
mačor
zrikav,
prljavo-bele boje
i bledo plavih očiju.
Neću da vas zamaram pričom o
njemu
tek da kažem
da je imao mnogo malera
i bio dobar stari
druškan
i umro je
kao što ljudi umiru
kao što slonovi umiru
kao što pacovi umiru
kao što cvetovi umiru
kao što voda isparava i
vetar
prestaje da duva.
Pluća su mu otkazala
prošlog ponedeljka.
Sad je pod ružama u
bašti
i čuo sam
počasni marš
kako svira za njega
u meni
što znam da
ne mnogi
ali neki od vas
možda
žele da
znaju.
To je
sve.

________________________________

Zagonetka

Moj komšija je dobar tip, ali me totalno
zbunjuje:
ustaje veoma rano, odlazi na posao;
njegova žena radi, imaju dvoje slatke dece;
predveče on stiže kući, ponekad vidim
decu, na trenutak i
ženu;
do 9 uveče sva svetla u njihovoj kući
pogašena su;
i njegovi se dani ponavljaju tako;
izgleda mi kao dovoljno inteligentan čovek
od preko 30 godina;
jedino objašnjenje za njegovu
šemu je da sigurno
uživa u svom
poslu
veruje u
Boga,
seks,
porodicu.

Ne znam zašto
ali tamo kod njih
večno očekujem iznenadni
lom prozora
očekujem krike i psovke
da vidim svetlo u 3 ujutro
da vidim
flaše u letu
ali već 5 godina
njegova je šema ostala
ista.
zato se
umesto njega
ja brinem za one druge stvari
koje ne verujem
da ih njegova žena
obožava:
“Henk, već sam
bezbroj puta mogla da zovem policiju,
ali nisam.”

Ponekad
dođe mi da ja zovem
pubove zbog njih
ali mislim da pubovi
ne bi razumeli moje
optužbe.

Njihova crvena svetla
pale se i gase
bela lica u tamnoplavom:

“gospodine, nema
zakona
protiv toga što oni
čine…”

________________________________

Zoološкi vrt

slonovi su ulepljeni blatom i umorni
nosorozi ne mrdaju
zebre su glupi mrtvi trupci
a lavovi ne riču
lavovi ne mare
lešinari su prežderani
krokodili nepomični
i bila je neka čudna vrsta majmuna
zaboravio sam kako se zove
bio je gore na pregradi, taj mužjak,
bacio se na ženku i odradio stvar
a onda se
svalio na leđa i kezio se,
a ja rekao mojoj devojci:
idemo, najzad se desilo nešto.

kod mene, pričali smo o tome.

zoološki je baš tužno mesto,
rekao sam,
svlačeći se.

samo ona dva majmuna izgledaju srećno,
rekla je,
svlačeći se.

jesi li videla izraz na licu tog majmuna?
pitao sam je.

ti baš tako izgledaš posle onoga,
rekla je.

kasnije sam u ogledalu video
neku čudnu vrstu majmuna i
pitao se za žirafe i
nosoroge i slonove. posebno za
slonove.

moraćemo opet u
zoološki vrt.
________________________________

My father

was a truly amazing man
he pretended to be
rich
even though we lived on beans and mush and weenies
when we sat down to eat, he said,
“not everybody can eat like this.”
and because he wanted to be rich or because he actually
thought he was rich
he always voted Republican
and he voted for Hoover against Roosevelt
and he lost
and then he voted for Alf Landon against Roosevelt
and he lost again
saying, “I don’t know what this world is coming to,
now we’ve got that god damned Red in there again
and the Russians will be in our backyard next!”
I think it was my father who made me decide to
become a bum.
I decided that if a man like that wants to be rich
then I want to be poor.
and I became a bum.
I lived on nickles and dimes and in cheap rooms and
on park benches.
I thought maybe the bums knew something.
but I found out that most of the bums wanted to be
rich too.
they had just failed at that.
so caught between my father and the bums
I had no place to go
and I went there fast and slow.
never voted Republican
never voted.
buried him
like an oddity of the earth
like a hundred thousand oddities
like millions of other oddities,
wasted.

Moj otac, Charles Bukowski

Činilo se da čovjek ima samo dva izbora – živjeti u užasu ili biti propalica. (Charles Bukowski)

AUDIO

Bluebird

The Genius Of The Crowd

The Secret of My Endurance