Lordan Zafranović

Rođen 1944. godine na Šolti, Zafranović je diplomirao književnost i likovnu umetnost na Pedagoškoj akademiji u Splitu, a 1971. i režiju na Filmskoj akademiji u Pragu. Od početka 60-ih godina snima amaterske eksperimentalne filmove, a kratkometražne, srednjemetražne i celovečernje igrane i dokumentarno-eksperimentalne filmove u profesionalnoj produkciji počeo je da režira 1965. godine.“ O svom radu sam Zafranović govori – Fašizam je stalno prisutan… I sami Italijani danas ispituju zlo fašizma, što je ovde nemoguće… Ispitivanje fašizma je ispitivanje zla. To je večna tema”, rekao je Zafranović, koji živi na relaciji Prag – Zagreb, a završava veliki dokumentarni TV serijal o doživotnom predsedniku bivše Jugoslavije Josipu Brozu Titu i priprema film “Karuzo”, čija je radnja smeštena u vreme Drugog svetskog rata, a takođe sadrži scene ulaska fašizma u porodicu, društvo… Za film “Karuzo” Zafranović je dobio i izvesnu podršku države, a u pregovorima je i s drugim sponzorima, kao i sa Denijem de Vitom, koji bi mogao da omogući distribuciju i podršku.Film će okupiti mnogobrojnu glumačku ekipu, sa više od epizodista, a u toku su pregovori za snimanje tog filma i sa Italijanima. Prema rečima Zafranovića, posle Viskontija i Felinija italija nije imala takav film. “Ovo bi mogao da bude come back filma koji se zove Amarkord”, rekao je Zafranović, koji priprema i dokumentarni filmski serijal o Titu od deset nastavaka od po 50 minuta, na osnovu kojih će biti snimljen i film. Reč je o ogromnom materijalu, koji će biti sačinjen isključivo od svedočenja, bez uključivanja ideologije i priče u ofu – da bi gledaoci mogli sami da zaključe.Podsećajući da je počeo da snima filmove sa 17 godina, te da ukupno ima iza sebe 88 naslova, Zafranović je rekao da je najmanje poznat njegov amaterski period, kada su bile snažne filmske škole u Beogradu, Zagrebu i Splitu. Pričajući o prošlom vremenu, Zafranović je rekao da su on i njegove kolege radile u prilično ideološkom sistemu, ali su osvajali slobode.“Šezdesetih smo bili ispred svih – Makavejev, Babac, Žika Pavlović.., ali tada nismo imali dobru promociju”, rekao je Zafranović.“Bili smo istovremeno i jako umorni od svega… Moj film ‘Muke po mati’ je bio proglašen za ‘crni film’, a ‘Pad Italije’ je bio zabranjen šest meseci. Oko ‘Okupacije u 26 slika’ bili su strahoviti skandali. Bila je mučna situacija i bilo je strahovitih protivnika”, rekao je Zafranović, dodajući da se umorio bio od svega toga, pa je odlučio da pravi nešto za relaksaciju, kao i kratke i dokumentarne filmove, jer oni nisu bili pod kontrolom i prikazivani su slobodno u Beogradu. Zafranović je rekao i da je jugoslovenski film bio utoliko jugoslovenski koliko je bilo koprodukcija između centara, uglavnom na relaciji Zagreb – Beograd.“Bilo je dobro to što je bila jaka koegzistencija tih centara. Ako je neki film bio napadan u Zagrebu, imao je oazu u Beogradu i obrnuto”, rekao je Zafranović. Ispričao je i kako je 90-ih godina jedna novinarka “Vjesnika” pravila spisak hrvatskih filmova, gde je od ukupno oko 300 ostalo 70 koji su po njenom svatanju bili čisto hrvatski. Izbačeni su svi njegovi filmovi, pa čak i oni gde su samo glumili srpski glumci. “Ta novinarka ‘Vjesnika’ kasnije se pojavila na festivalu u Berlinu, a ja sam zahtevao da izađe i napusti konferenciju, a posle sam objasnio zašto, rekao je Zafranović, opisujući sebe i kao jugonostalgičara, ali u smislu publike, jer je ranije imao 24 miliona potencijalnih gledalaca, a sada četiri. Opisujući i niz problema i pritiske koje je doživeo zbog “Okupacije”, Zafranović je rekao da je posebno sporna bila scena u autobusu, koje nije hteo da se odrekne, jer je smatrao da je taj naturalizam potreban i da treba da se useče u glave gledalaca. Pošto je “Okupacija u 26 slika” bila i kandidat za Oskara, Zafranović je rekao da mu je Den Tana preneo da ima velike šanse, ali da bi trebalo skratiti malo scenu u autobusu, zbog ženskog dela Američke filmske akademije. “Nisam hteo da se bilo šta izbaci i na centralnoj projekciji se tako i desilo – ceo ženski deo Akademije je izašao”, rekao je Zafranović. Prema njegovim rečima, do filma “Krv i pepeo Jasenovca” bavio se samo filmskom formom, a onda se sreo fizički sa Jasenovcem i “shvatio da nema ni filma ni medija koji taj užas može opisati”. “Tako je nastao ‘Jasenovac. Odlučio sam da se bavim sadržajem”, rekao je Zafranović, navodeći da bi se rado vratio temi o deci Kozare, jer je ona nužna – da bi se shvatilo šta se desilo od 1991. do 1995.

FILMOVI – izbor

Ujed anđela, 1984

Get the Flash Player to see this content.

Ujed anđela, 1984

Aloa, praznik kurvi, 1988

Okupacija u 26 slika, 1978


Pad Italije, 1981

Večernja zvona, 1986