WEB SITE NEWS »

Zoran Radmilović

Zoran Radmilović od oca Momčila, sudije, i majke LJubice, domaćice, rođen je 11. maja 1933. godine u Zaječaru. Deda po ocu Ričard Lang, bio je Nemac, železničar. Oženivši se Zoranovom babom Stevkom, prešao je u pravoslavlje i uzeo ime Radmilo. Odatle potiču Radmilovići. Diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju 1963. U Ateljeu 212 počeo je da igra 1964. godine. Poslednji put na sceni Ateljea igrao je 9. juna 1985. godine. Umro je na današnji dan te iste godine. Urna s njegovim pepelom je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Po očevoj želji upisao je pravo u Beogradu, potom studirao i na Arhitektonskom i Filološkom fakultetu; uporedo je oprobao glumačke mogućnostu u KUD „Ivo Lola Ribar“, potom upisao i postupno apsolvirao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju te započeo karijeru u Beogradskom dramskom pozorištu (1962-1968), u kome isprva nastupa u manje značajnim predstavama. Godine 1964, zbog odustajanja Ljube Tadića, Radmilović uskače u naslovnu ulogu u Kralju Ibiju (na sceni Ateljea 212), predstavi koju pretvara – razotkrivajući potpuno izuzetnu glumačku nadarenost – u trijumf improvizacije (veliki uspeh ostvaruje i na gostovanjima u Parizu, Moskvi, Njujorku, Veneciji i dr.), u “svoju scenu” koja će trajati (zajedno s kasnijim Radovanom III Dušana Kovačevića) dve decenije. Iako je ostvario niz uspelih uloga u pozorištu (stalni je član Ateljea 212 od 1968. godine do smrti), na filmu, televiziji i estradi, sve su one ostale u sjeni “uloge života” u Kralju Ibiju (čak i kad se radi o briljantnom ostvarenju – ulozi Molijera u istoimenom komadu M. A. Bulgakova, za koju je nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda). Na filmu je debitovao 1962. godine (Čudna devojka,Jovana Živanovića) i odigrao oko dvadeset uloga. Glavne je ostvario u filmovima Glineni golub (T. Janić, 1966), Ram za sliku moje drage (Mirza Idrizović, 1968), Pogled u noć (N. Stojanović, 1968), Paviljon 6 (L. Pintilie, 1978), Srećna porodica (Gordan Mihić, 1980).

 

  

Pre svega Zoran Radmilović živi u svesti publike kao Kralj Ibi. Poput svih velikih glumaca u svetu i nas, oni imaju ulogu koja između stotinak uloga, postaje sinonim svih njihovih vrednosti. . ta uloga na neki način počinje da teroriše svoga stvaraoca, da ga muči i smeta njegovom još živom stvaralaštvu.  Takav terorista je za Zorana njegov Kralj Ibi. Možda još i veći. Kralja Ibija Zoran Radmilović je stvorio sa jednim izuzetnon duhovitim umetnikom našeg podneblja, rediteljom Ljubomirom Draškićem. Taj Ibi, koga je zamislila mašta jednog bezobraznog tinejdžera s kraja 19. veka, igran je u istoriji pozorišta na razne načine. Najčešće je taj Ibi bio surovi kralj, koji personifikuje svo zlo ovog sveta. Igrali su ga glumci bez milosti i pravdanja. Nije nimalo slučajno da su surovog ugandskog diktatora idi Amina zvali afričkim ibijem. Međutim na našim prostorima taj Ibi je morao ispasti drugačiji. U našoj dramskoj literaturi nema te satirične komedije koja ne nalazi razumevanja za predmet svog podsmeha: u književnosti Sarki, Fema, Kir Janja, Agatona i Živki ministarki ne gaji se kult grotesknih figura koje smeh samo šiba  a da im istovremeno ne prašta. U maloj palanačkoj sredini naše prošlosti sve što je bilo predmet humora bilo je nadohvat ruke, tako slično po mentalitetu, navikama i životu. U velikoj dečjoj igri rata, Ibi je najnevaljaliji deran, uz to moćan, sebičan, bezobrazan. Ali taj mangup je i najduhovitiji i najsvirepiji i najbrži i najjači, kao neka figura iz prisnog crtanog filma ili stripa, s promenjljivom srećom u svakoj novoj epizodi. S takvim Ibijem, pametnim i bezobraznim, Zoran Radmilović osvaja nove prostore slobode izražavanja, ne političke već etičke, pomerajući granice pristojnog u svakodnevnom životu. I Zoran u višegodišnjoj istoriji igranja Ibija od 27. aprila 1964. godine u svakom trenutku oseća koliko se može ići u plasiranju nove psovke još neizrečene do tada na sceni, kakva će skarednost proći toga dana, kakav prostački gest će se dopasti makar mladima u dvorani. Postepeno je predstava kralj Ibi postala prostor beskrajnih improvizacija, tako da je u rukama Zorana Radmilovića bivala i po pola sata duža nego što je bila na premijeri. Sa osećanjem za istinsku duhovitost, smeštenu u stil Ibija, Zoran Radmilović je više od jedne decenije razgaljivao svoju publiku koja je redovno dolazila na novu nikad istovetnu predstavu. Ibi je postao fenomen koji ima nešto od slobode kabarea, a da to nikad nije bio, jer je bio izvan neposredne politike dana. U trenutku kada se oprostio od Ibija Zoran Radmilović od Radovana III pravi polje svojih slobodnih varijacija na temu. Potpuno u liku, Radmilović je sposoban da na bilo koju temu dana ili vremena raspravlja na intelektualnom nivou ovog provincijalca koji se samouvereno nastanio u gradu, sa svim frazama publicističke terminologije. Centralna tačka svih improvizacija je scena kada Radovan gleda svoju omiljenu seriju o Džordžu, kada oduševljenje Radovana za svog  junaka postaje jedna svojevrsna i neponovljiva studija našeg primitivnog mentaliteta. To mesto u predstavi je trenutak u kojem su se bivši „Ibijevci“ pretvorili u „Radovane“. Zoran Radmilović je u toj ulozi brz, vispren i različit. On ponovo oduševljava ne samo publiku nego i sve one koji po dužnosti prate i paze ili koji su u predstavvi pa čak i sam Dušan Kovačević je digao ruke od svoga teksta kada je reč o Zoranu. Neka sve ide dođavola ovo samo Zoran može, ume i sme! Zoran Radmilović Kao Ibi i kao Radovan. Ali postoji još jedan glumac Zoran Radmilović, neobično precizan, jasan, intelektualan. To je Zoran u ulogama koje ni po mišljenju reditelja, ni po njegovom ličnom mišljenju ne dozvoljavaju improvizaciju. I Zoran Radmilović te uloge igra na nivou svoje reputacije – Derviš Meše Selimovića, Trigorin I Gajev Čehova, Profesor Filip Filipović Bulgakova, Miloš Obrenović Zorice Jevremović – uloge su u koje Radmilović ulaže svu svestranu prirodu svoga dara, mada su bliže onome kakvim ga doživljavanmo u svakodnevnom životu. U ovim ulogama ima njegove privatne rezervisane mudrosti, poezije i melanholije njegovog pogleda na svet, čak i njegove prirodne netrpeljivosti pred sitnim taštinama svakodnevice. Naravno Radmilović nije surov kao Miloš, nije u životnim dilemama jednog Derviša, daleko je mlađi od jednog matorog romantika kakav je Gajev, nije nepoštedni fanatik nauke kao Filip Filipović, ali sve su teličnosti bliže njegovom vidljivom senzibilitetu nego Ibi i Radovan, te uloge sa kojim Radmilović izlazi iz sopstvene kože, kao da nikada neće u njih da se vrati. Naravno, sve je to moj pogled na znanog i neznanog Zorana Radmilovića, čoveka pored koga uvek imate utisak da još mnogo toga u sebi nosi, koji stalno iznenađuje nečim novim i neizvesnim, nekom sitnicom ili krupnicom: dobro napisanom rečiju tužnim povodom, nekom neobičnom željom kada izgleda da želja više nema, nekim setnim komentarom  kad je oko njega veselo.Ne, zaista ne znam Zorana Radmilovića.   Jovan Ćirilov

 

   PREDSTAVE

 

  Radovan III

  

Get the Flash Player to see this content.

 Radovan III

Get the Flash Player to see this content.

 

Kralj Ibi


Get the Flash Player to see this content.

 

Kad odeš, kad zatvoriš za sobom vrata, ne osvrći se
Kad bežiš, pobegni naglo i plači kad si daleko
Kad već nisi to da možeš da ostaneš gde te vole
Onda učini to brzo, brže od suze iz njenog oka.

Požuri da te suza ne stigne i ne opeče
Pazi da te oko ne vidi i ne skameni
Juri da te ruka ne potraži, ruka snena
Stazi se svojoj jedinoj vrati, sebičnom sebi.

15. januar 1974. Zoran Radmilović, u bolnici