Dušan Vasiljev

Rođen je u Velikoj Kikindi. Građansku školu i državnu učiteljsku školu završio je u Temišvaru. Pred kraj rata bio je austrijski vojnik na italijanskom frontu. Posle rata došao je u Beograd i upisao se na pravni fakultet, ali je studije prekinuo i zaposlio se kao učitelj u Čeneju. Potom je postavljen za nastavnika građanske škole u Kovinu. Umro je u rodnom gradu. Kao pesNik, Vasiljev je izašao na glas pesmom Čovek peva posle rata (1920). Umro je pre nego što je stigao da objavi knjigu (Izabrane pesme izašle su mu devet godina posle smrti, 1932). Vasiljev je osobena pojava u kontekstu srpske moderne. Delujući, bez uključivanja u tada narasle moderne i avangardističke pokrete u srpskoj kulturi, Vasiljev je između 1919. i 1923, skoro kao samonikla pojava, obelodanio autentične stihove ekspresionističkog naboja. Njegov kratak život i neobimno delo, uprkos svemu, po svojoj unutrašnjoj snazi i po novom i skoro nihilističkom osećanju smisla i istorije, izraženog u neprevrelim zamasima uzburkane osetljivosti, uveli su ovog pesnika u panteon srpske poezije kao autentičnog svedoka i umetnika o jednom vremenu i kao baštinika jednog osećanja sveta značenja, doseže i do naših dana.

 

Čovek peva posle rata
Domovina
Groznica 
Hoću
Noći
Nedelje
Odmor
Plač matere čovekove
Radost smeha
U kolibama smrti
Žice

________________________________ 

Čovek peva posle rata

Ja sam gazio u krvi do kolena,
I nemam više snova.
Sestra mi se prodala
I majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
Ne tražim plena:
Oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim,
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
I onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov!

A danas mirno gledam kako mi željenu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave raznosi krov; -
i nemam volje – il nemam snage – da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
I besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu –
Ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine klanja,
radi ovog svetog saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
Oh, dajte meni još samo šaku zraka
I malo bele, jutarnje rose –
Ostalo vam na čast!

________________________________  

Domovina

Domovina, to nije mrtva gruda
koja nas gvozdenom rukom veže;
to je ljubav za oblak što plovi ovuda,
za pesmu što se ovde razleže;

ljubav za klasje što bogato buja,
za ruže što su na grobljima svele,
za tresak letnjih besnih oluja,
za tugu ptica koje se sele.

Domovina, to su sve one spone
kojima nas život za se spaja,
radost kad naša zvona zazvone,
toplota majčinog zagrljaja.

Domovina, to su: želje, tajne,
magla što preko polja plovi,
to su naše bajke beskrajne,
domovina – to su svi naši snovi.

________________________________  

Groznica

Sećam se da su preko neba
besni leteli ždralovi,
i da je neko od naših lipa
vešala sekao,
i da su me vijali neki valovi,
i da sam jedva utekao
u neku tamu . . .

. . . I u bolnici sam se probudio
beskrajne jedne noći.
Oči su me pekle
i suzile,
(valjda su me bele žene urekle?)
i po telu su mi puzile
neke hladne bubice ili mravi.
I drhteći sam čekao petla
da zoru javi,
i da pred mene baci
dve-tri pregršti svetla.
I vetra, da sljušti sa zemlje koru
koja je obvila noć.
I nekog, da mi donese vode.

I kada je zora prispela,
sve se predamnom tada
besomučnim taktom počelo okretati:
stolovi, ubrusi, lavori, klupe,
nedelje, godine, vekovi,
dani i časovi, minuti . . .

A bočice i lekovi
u njima, žuti,
duboko su mi se poklonili,
i proletnjim glasom drveta koja pupe,
u uši su mi zvonili:

─ Cin, ne boj se Smrti!
Ona se od nas plaši,
kao od vatre vuk.
Cin, ona se na nas
iz daleka samo plazi,
ali nas uvek obilazi,
jer smo joj jednom
slomili struk.
Cin, ne boj se Smrti!
Cin, cin, cin . . .

________________________________  

Hoću

Hoću da pod teretom mesa,
pod bičem krvi,
prvi, prvi
dostignem nebesa.

Hoću da na svakom koraku,
svakim dahom,
oko sebe ljubav sejem,
pa da se mahom
slatko nasmejem.

Hoću da pođem bledom
mrtvacu u rovu,
i da se veseo vratim;
da jednim pogledom
sve vidike obuhvatim.

Hoću da u sutone neke
u sebi rasturim goleme požare,
da me ozare
dok zurim u svetove daleke.

Hoću da budem sam sebi strah,
da u sebi nađem Novo
i Beskrajno,
pa da se od smeha zacenim
ko Bog, kada je tajno
skov’o
od svojih strasti ljude.

________________________________  

Noći

Noći u meni kad planu
kao vatra u polju, o jeseni,
kada su duge seni:
sve što je lepo u meni
sliva se u pesmu,
u kojoj ritam krv moja bije.

Tada bih voleo zagrliti sve Tužne,
Ismejane, Ostavljene, Ružne,
i Sve koji srce nose na dlanu.
I na tvrdom odru snova
sa njima bih voleo plakati
i reći im da moje srce
ranjeno nad njima bdije.

Ali kada usahne moja suza
i vetar kad mi raznese slabe glase,
suzama moram da molim srce
da – svoje snove spase…

________________________________  

Nedelje

Časovi mojih nadahnuća,
oh, svete moje Nedelje,
zašto mi se češće ne prikradate?
Ja sam na vaš oltar prineo
sve moje vere i molitve i adete,
i vi ste me za svoga sina primile,
oh, svete moje Nedelje.

Oh, svete moje Nedelje,
časovi mojih nadahnuća,
vidite moje pune stolove
praznih, belih papira,
i staklenih putira
sa plavim i crnim mastilom,
i novih, čeličnih pera,
da prime vaše dare:
želje i misli i bolove,
i nove psovke, i grehe stare,
i sve nade svih zora,
i sav očaj svih predvečerja . . .

Oh, kada bi mi svakodnevno došle,
moje bi oči stalno sjale,
i pred vašim sjajem u mojim očima
sve bi zavese pale,
i sva bi se podigla vela . . .
I možda nebi tužna bila opela,
kada bi mi svakodnevno došle,
časovi mojih nadahnuća,
oh, svete moje Nedelje!

________________________________  

Odmor

Pod prozorom se zatitrali
sunčani zraci vreli
i na lice mu seli,
kao kad majka lampu pali.

On se probudi iznenada
i hitro, lako skoči,
ali se seti: odmor je sada -
i opet sklopi oči.

Soba se opet ispuni mirom,
smrt preti svakom zvuku;
zraci otvore vrata širom
pa se tiho povuku…

________________________________  

Plač matere čovekove

Danas je nesrećan dan sinuo,
i prvi mi je pogled pao na bedu:
najbliže njemu, u tihom predgradju,
jedna je Majka raspela kosu sedu,
jer joj je sin preminuo.

Danas je umro jedan Čovek,
I Majka mu je vrisnula:

-Oh, kada čovek nije Čovek
već rob nekog, koga nema,
od koga sam do juče milost iskala:
oh, kada je čovek gori nego crv,
neka se raspe po zemlji anatema,
i neka se prolije sva crvena krv!…

O, Sine, moj dobri sine!

Otac ti nije Sveti Duh,
Ni Drvodelja sa livanskih puta.
Sine, ti si plod dve neme žudje
i jednog besvesnog minuta.
Nisam te rodila u jaslama,
već u krvavoj postelji,
izmedju četiri vlažna duvara,
jednog šarenog, zamrzog januara.

Sine, tebi su i meni rekli da smo robovi,
i naša su srca bez mislosti sekli,
i našu su snagu bez milosti razvlačili
i sve su nam uvek tumačili
da se setimo
da to Bog tako želi!

Rodjeni, mrtvi sine, Bog je laž,
i naši su ga dušmani izumeli.
Ustani, Sine, da se svetimo;
da krvlju vekovnih namesnika boga
posvetimo forume Rima,
i da kopljem ponovo probodemo rebro
Učitelju iz Jerusalema.

Da iskopamo Judino srebro,
i da na tome svetom mestu
podignemo Čoveku hram,
i dovedemo u hram našu Novu Vestu
koja će sebe iskreno dati.

Ustani, Sine, da grozne laži
koje se rađaju u ime Oca i Sina
sahrane Sin i Mati…
Danas je umro jedan Čovek,
i zalud je Majka sede kose čupala
i u grudi se lupala…
Nije se probudio.

Onda ga je sama okupala,
i obukla ga u crno.
I u dnu svog vrta, o ponoći,
sama ga je sahranila…

I tužna se majka Čovekova
tu, pored groba, nastanila…

________________________________  

Radost smeha

Radost nas rađanja novih svetova misli
ispuni na stazi grmlja i golih hridi;
i nebo se primiče očima duše
što nehotice u zraku Božanstva vidi,
iz vrelog života klijajući.

Ne svesno poći u reione tajnih pregnuća,
pa da se most za sobom spali,
već osetiti, noću, da ti se šire pluća,
i da te tiho nose nekud vali,
i ne pitati nikad nikog za kraj staze.

Dizati suncu na celov obraze
i ne biti više pokolenje bola.

Siti smo svega: boga, i slave, i simbola!
I radost kad sine
sa nedogledne azurne visine,
ponesi dušu ne misleći ništa
na večna, i svetla i tajna izvorišta
sreće, radosti, smeha.

________________________________  

U kolibama smrti

Oblak se nadvija kô pijan mesec
nad kolje u nebo ubodeno,
i teče crvena krv rekom.
I putevi su u magle utkani
što su legle po drveću.
Osećamo da po kućama našim senke kostura šeću,

u selu cvetnom, dalekom.

I ničeg nema što bi nas opilo u tom času,
i svi smo silni, krvavi atamani
u ovom klanju.
I zar da od lasta čekamo da na spasu,
ljubeči se po krvovima danju?
Već legnemo ničice u vlažne kute,
i slušamo kako tišine
zašapću slatko, pa ućute.

A iznad glava kiša nam se sliva,
i žuto, uvelo vlažno snoplje
sva nam je prespektiva.
Iza grma ako padnemo kad otvor smrti zasjaji, ─
to su svi važni događaji.

I požar su užasni pohotno valja
preko svih reka, mora zemalja,
Umrećemo i mi, sutra, ili nešto kasnije,
Smrću, vrelom, podmuklom.

(Zar nije još užasnije
živeti dan-dva sa lobanjom puklom?)

Beli, porušeni zvonici zabrinuti strče
i misliš da će odmah da potrče,
i da odu u neznano ─ sanjano.

I ničeg nema što bi u nas unelo čistoću,
jedno očajno gromovito ‹‹ hoću ››,
ili po glavi jedan strahovit udar,
pa da se već jednom svega zasitimo,
krvavi i razbarušeni.

________________________________  

Žice

Put nam je svima u bolu isti,
ma se mi kako zvali:
beli generali
ili crveni ekstremisti.
Vidik nam je siv od žica,
i nebo je sivo,
i duša je siva
u valu smrti, tifusa, padavica.

Nećemo u smehu podići glave
ako se nad nama beli ždralovi jave,
naš će osmeh za njima da se vine
u nedokučne, slućene visine.

I kad nam nad glavom zatutnji,
i zaljulja se nebo, i sunce, i žice,
ne možemo da odolimo teškoj, krvavoj slutnji,
i gledamo preda se netremice.

O, bolje da smo prezreni u stidu
pali na nekom neprekoračivom zidu.

Puti su nam sada od bola i bede sliveni,
i žice nam poglede u nebo krate.
Ljudi su u nama duboko, duboko skriveni,
i ne mogu,
ne mogu,
da se vrate…

Mnogi imaju neki nesvršen račun sa životom, ali pri tom život je uvijek njihov dužnik. ( Ivo Andrić)