Ðorđe Balašević

Đorđe Balašević (Novi Sad, 11. maj 1953.) je srpski kantautor, pesnik i glumac. Bio je član grupa Žetva i Rani mraz, a 1982. je započeo solo karijeru. Ukupno je objavio 14 albuma. U svojoj karijeri Balašević nije samo kantautor već je napisao scenarij i tumačio glavnu ulogu u TV seriji Specijalna redakcija, a glumio je i u TV serijama Vojnici, Pop Ćira i pop Spira i Panonski mornar. Napisao je i nekoliko knjiga: Tri posleratna druga, I život ide dalje (sve dalje odavde…), Dodir svile i Jedan od onih života. Za svoj rad dobio je Nagradu punoljetstva, Oktobarsku nagradu Novog Sada, Estradnu nagradu Jugoslavije, nagradu za literarni doprinos u području estrade na Domanovićevim danima satire, nagradu Todor Manojlović za poseban umjetnički senzibilitet, a imenovan je i UNESCO-vim ambasadorom dobre volje. I na kraju još jedan citat koji se odnosi na njegovu publiku: Mnogo je ljudi koji vole moje pjesme i oni za mene nisu samo publika. Omogućili su mi da živim od svog talenta, radim ono što volim, u čemu uživam i, na kraju krajeva, da živim od toga.

 

Balkanski tango
Čivutski vrt
Dok gori nebo nad Novim Sadom
Dođoška
Dan posle ponedeljka
Galicija 
Jaroslava
Kao talas…
Laku noć, Ti Mala Breskvo…
Ljudmila
Miholjsko leto
Ne volim januar
Na Bogojavljensku noć
Namćor
Na pola puta
Onaj ludi Šerbedžijin sin
Provincijalka
Poslednja nevesta
Priča o Vasi Lagačkom
Portret mog života
Starim
Svadbarskim sokakom
Sevdalinka
Tvoj neko
Tri posleratna druga
Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam…

 _______________________________________ 

Balkanski tango

Ovaj život je san…
Mala kuća kraj rampe… Snop žućkaste lampe… I zalihe tuge…
Nažalost, ružan san…
Ćale notorni smuk… Keva s daskom za luk… Manekeni za jad…

Sve je morao sam…
Prst na orozu lagan… U srcu uragan… I skok preko duge…
Brum šlepera…
I sa dvadeset dve već je imao sve… Nju je video tad:

Lud sam za tobom, pače, ali lud sam ionako…
Tražim te otkako za sebe znam…
Budi moj ortak, mače, nije mi lako da svu tu silnu lovu razbucam sam…
Nešto sam načuo da sutra možda ne postoji? Pa bolje da odmah probamo sve…
Za sitan groš kupi me… Razmaži te divlje kupine…
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih… I ja ću za nas osedlati strah…
A ti me ljubi do zla… Dok ne izgubim dah…

Ona… Seoski krin…
Noćni bus iz provanse… “Miss Nikakve Šanse”… Tek statista sreće…
Presečen film…
Ćale, prosvetni miš… Keva, izlizan pliš… Sestra ružna ko vrag…

On je bio njen tip…
Prve noći u dvosed… Pa druge na trosed…. A treće… Ih, treće…
Nek puknu svi…
Kad je njen mladi Don spusti pravo na tron… Kao višnju na šlag…

Lud sam za tobom, pače, ali lud sam ionako…

Opet loš deja vu…
Jutro mokro ko ribar… I profi kalibar… Počinilac neznan…
U čitulji…
Pune stranice dve… Mafija… I DB… Složno žale za njim…

Balkanski Tango uvek završi na trotoaru…
Đavo je kredom upisao bod… A ona lagano niz ulicu staru…
Tražeći sponzora punog ko brod…
Dok klatno tašnice u ritmu hoda broji vreme i dok je merkaju ko sveži but…
U beli prah smrvi dan… I mrmlja refren odnekud znan:
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih… I ja ću za nas osedlati strah…
A ti me ljubi do zla… Dok ne izgubim dah…
_______________________________________  

Čivutski vrt

Ako kročiš u čivutski vrt, na sedmo koleno čini će pasti.
I, ko da nema drugih bašti… Di sve pupi i sve šljašti.
Di na miru možeš šeboj i božure krasti.
Moja nesretna mati… Htela me spasti… Savetom finim.
Al morala je dotad znati… Da ne sme kasti… Šta da ne činim.

Šta je bedem neg široki zid? Lako se zajaši… Ko stari čilaš.
Mahovina ko astragan… Da bez glasa šmugne dragan.
Ukraj neba se lepeza mlad šaran porcijaš.
Ruka zavesu miče… Trepte u tmini… Biserni zdenci.
Zbog nečeg đurđic uvek niče… Baš u tišini… I baš u senci.

Neću skoro onim šorom… Ne znam posle put odande.
Me sem čoro, moja lolo… Čhu ćo šoro paša mande.
Vetar cvili i leleče… Skini suknju i jeleče.
Nit ko mari, nit ko zna… Na ćer mande čingara.

Ako dirneš u čivutski vrt… Kletvu ćeš nositi ko srebrn zvončić.
Bićeš žedan kraj bunara… I siromah s puno para.
Sve ćeš dijamante dati za smešni cirkončić.
Ko u tuđi vrt uđe… Crn lebac mesi… U crnom plehu.
Eh… “Ne poželi ništa tuđe…” Svi smrtni gresi… U tom su grehu.

Neću skoro onim šorom… Ne znam posle put odande.
Me sem čoro, moja lolo… Čhu ćo šoro paša mande.
Vetar cvili i leleče… Skini suknju i jeleče.
Nit ko mari, nit ko zna… Na ćer mande čingara.

Kao mrva iz džepa… Truni se lako… Život protekli.
Da, rekli su mi da je lepa… Ali baš tako? To nisu rekli.

Neću skoro onim šorom… Ne znam posle put odande.
Me sem čoro, moja lolo… Čhu ćo šoro paša mande.
Vetar cvili i leleče… Skini suknju i jeleče.
Nit ko mari, nit ko zna… Na ćer mande čingara.

Neću skoro onim šorom… Ne znam posle put odande.
Me sem čoro, moja lolo… Čhu ćo šoro paša mande.

_______________________________________ 

Dok gori nebo nad Novim Sadom

Da se ne lažemo, nije to bio neki most…
Od onih podignutih da bi se u njih gledalo…
Ne… Pre je bio od onih podignutih da bi se sa njih gledalo…
I pod njima prvi put poljubilo…
Ali… Ponekad ga je Ona prelazila svojim uobraženim kadetskim korakom…
A mesečina se kao deverika lovila u mrežu njene kose…
Po tome ću ga, eto, pamtiti…

Rat je kao pijan svat prošao poljem… Šenlučio celu noć…
Kaleći bes na ranom žitu i tek niklom bostanu…
Zašto? Ne pitaj se, jer… Tako je bolje… I Bog je pristao na to…
Ratovi prolaze, a ljudi, eto, ipak ostanu…

Za zlo sam teški laik… No, to je stara priča…
Znaš već: Bila jednom dva brata… I to…
Kad sklopim taj mozaik… Ostane mi kamičak…
I… To smo izgleda mi?

Ma, hitni papuče u vis, žalosna Panonska Vilo…
Za tvoje dugme sedefno ja noćas kraljevstvo dajem…
I lupni daire o bok… Ramena pospi aprilom…
Pa ponizi ovaj mrak tim svojim lucidnim sjajem…
Zaigraj… Bosa i prkosna…
Dok iznad Novog Sada Đavo pali svoja kandila…

Žad na reci tamni čim se sumrak zgusne…
Dunav je pred zoru prek…
Plaše te aveti što maglom brode teškim skelama?
Ne, strah nije pravi ruž za tvoje usne…
Reši ga se ga jednom zauvek…
I veruj zvezdi koja zraku tvog života prelama…

Nije to prva neman što preti dahom vatre… Ne…
Ali ljubav je vitez…
Arhanđel s mačem, spreman da i tu alu satre…
Da… I samo čeka tvoj znak…

_______________________________________

Dođoška

Njenog brata znao sam tako… Iz čuvenja…
Nisam puno mario za te Dođoše…
Vukla se ko kornjača jedna jesen lenja…
Spori dani davno prođoše…
Pretio je da će on na put da mi stane…
I da mu se sestre okanem…

A… Mi smo samo šetali… I pomalo kisli…
Dobro sam se nagled’o njenih koraka…
Druge su mi devojke pobegle iz misli…
Prhnule… Ko jato čvoraka…
Tih je dana zvonilo u čast Malog Princa…
I odvažnog Bilbo Baginsa…

Na svim mojim crkvama satovi su stali…
Kazaljke se, srećom, baš tada sklopiše…
Sto hiljada reči znam… Al’ jedna mi fali…
Da nju kako treba opišem…
I… Sram ga bilo, gospodo, ko pomisli loše…
Al’… Ni nalik na druge Dođoše…

Otad baš ne uzimam svaku što se pruža…
Srce se odupire… Pa se privikne…
Al’ zumbuli su zumbuli, a Ruža je Ruža…
Pa da na kraj sveta iznikne…

Ma… Da se redom postroje odavde do ćoška…
Nijedna ko moja Dođoška…
Ta, idi…
Kao moja lepa Dođoška…

_______________________________________

Dan posle ponedeljka

Pogledom je dala punomoć da joj utučem dosadu.
Bio sam negde vizavi planete, sam u dubokom ofsajdu.
O slatkom vinu mladosti začas smo priču sklopili,
ispade da smo prosuli daleko više neg’ što smo popili.

Vrtela je isti stari film, samo u svojoj režiji.
Eh, gde si bila prethodnih aprila, dok sam još bio svežiji?
Udavila me Indijom, klepetala k’o nanula.
Ma, sve je bilo legalno dok nije zora kroz prozor banula.

Još jedan utorak, ne, to ne mogu da podnesem.
Taj dan je baksuzan, zar nije dosta što je jesen?
Utorke mrzim – i tačka.

Još jedan utorak koji se ljulja kao ljiljan.
Rekla je, formalno: “Kako ću s tobom kad si pijan
i ne bas sveže obrijan?”

Birala je tanku haljinu, kakve se nose nedeljom.
Špricnula trezor na svoj kombinezon, al’ nije puno vredelo.
Kisa je rondala svu noš i dođe konac laganju -
i nigde šeik ni playboy, nikog sem mene na raspolaganju.

Još jedan utorak koji me zatiče na delu.
Barut na jastuku i otisci na stranom telu.
Gorki su utorki, al’ uvek:

Još jedan utorak, što ja ne bežim, zar sam vezan?
Rekoh joj: “Normalno, kako bih s tobom da sam trezan?
Trezan sam tako bezvezan!

_______________________________________ 

Galicija  

Pred zoru je sa njine strane obično muk…
Pod velom magle zvecka osmi kozački puk…
I svu noć mi inje kamuflira šinjel uz polegli brest…
U inat ću i ovo pismo poslati… Znam: “ime i adresa nisu poznati”…
Dok tikvan-poštar ne skonta ko to čeka sa fronta… Kakvu dobru vest…

I tek da znaš… Ovo na slici je naoko pitomi pejsaž Galicije…
Al mira ni čas… Sve živo pali na nas…
Fotograf jedini metkove špara…
Oberst kao lud olovo rasipa, fotograf jedva katkad okine sa nasipa…
Na nadošloj Visli se soldati stisli… I svima su nam pomisli… Daleko…

U sumrak je sa njine strane obično žal…
Zatuži ađinokaja ko ranjeni ždral…
Al postane krotka kad drmne je votka… Onako “na belo”…
Pod mojom šapkom lavovi se baškare…
U snu mi pleteš beli šal za maškare…
Sva se pobrka pređa kad te obgrlim s leđa… Kao violončelo…

I tek da znaš… Mesec u žici je… Zvone na večernje zvona Galicije…
I neka mi to ne uzme nebo za zlo…
Al ti si jedino čemu se molim…
Brinuću već ja… Nemoj ti brinuti… Ma, da sam ‘teo već sam stoput mogo ginuti…
Dok otiče Visla… Natraške, van smisla… I kreću jata pokisla… Daleko…

_______________________________________  

Jaroslava

Umesto molitve rekla si “O tom ću misliti sutra…”
Sa šminkom od gara, ko Skarlet O’Hara… Tvoj preslikan lik…
I dugo plutala ko brodolomnik ka obali jutra…
Nekad tišina zna prepasti džina, kad ispusti krik…
Još jednu noć si izgurala sama… Čehov je zaspao blaženim snom…
Ni ne zna da je orgijala tama… Pod prozorom…
Vetar je vežbao violončelo.. Čežnjive skale u nedogled…
Zora ti brižljivo pipnula čelo… Negde u tebi je goreo led…

Princezo, javi se… Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju…
Pošalji poruku… Da vidim jednom to pisamce na displeju…
Sve mi nedostaje… Čuvam u damastu još kalup tvoga vrata…
Princezo, dosta je… Dve i po godine smo taoci inata… šta ti je?

Plima banalnosti tvoj svet zapljuskuje ko Atlantidu…
Dok šmrka bioskop, fali ti neko da napravi geg…
Da ti za rođendan ispiše sonet na komšijskom zidu…
I s bandom cigana pod tvojim prozorom utaba sneg?
Na podmetaču još crtam tvoj profil… Suvišna pitanja izbegnem fintom…
Ime ti ispišem u svakoj strofi… Nevidljivom tintom…
Pod mojom jelkom do proleća stoji… Jedino dar tebi namenjen…
Zauvek fosil tvog struka postoji… Na mome dlanu okamenjen…

Princezo, javi se… Neke se pobede dobijaju na juriš…
Ne tvrdoglavi se.. Priznajem javno da se genijalno duriš…
Opasno postaje… Na durske akorde se paučina hvata…
Princezo, dosta je… Dve i po godine smo taoci inata… Princezo, dosta je…

Princezo, javi se… Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju…
Pošalji poruku… Da vidim jednom to pisamce na displeju…
Sve mi nedostaje… Čuvam u damastu još kalup tvoga vrata…
Princezo, dosta je… Dve i po godine smo taoci inata… šta ti je?

_______________________________________  

Kao talas…

Negde se pipnu naši mali svemiri
Kada već pomislim da spavaš…
Zašumi saten… Tama se uznemiri…
I kao talas naiđes…

U školjki tvoga pupka leto zimuje…
Tu čuvaš mrve sunca za nas…
Sa tvojim dodirom se čežnja rimuje…
Dok kao talas nadireš…

I ništa više nije važno…
Lice sveta zlobno i lažno se raspline za čas…
I niko više nije bitan…
Svi su pesak prezren i sitan, pesak ispod nas…

Srebra decembra kuju prsten za tvoj prst…
Niz tvoje sapi zvezda pala…
Zalud te privijam uz sebe, ko uz krst…
Kao talas izmičeš…

Ostavljaš slane kapi bistre…
I jato dobrih mirisa Istre po sobi razvijaš…
Ostavljaš varljiv zalog pene…
U srcu ove napukle stene koju razbijaš…

_______________________________________  

Laku noć, Ti Mala Breskvo…

Preslušao sam «sekretaricu», tri zadnje poruke bile su bez reči, no, neke glasove i ne moram čuti da bi ih prepoznao…
Laku noć, Ti Mala Breskvo, kako si samo mogla da pomisliš da te neću otkriti po načinu na koji zadržavaš dah?
Mirno spavaj, moja mila, sanjaj da si perce na krilu galeba skitnice kog praskozorje zatiče nadomak obala Biševa…
Ja sam inače sasvim OK, ako si to htela da saznaš?… ”

_______________________________________  

Ljudmila

Spalio je juli seno
A Tisa nezapamćeno opala
I otkrila sprud kraj šlepa
Ko stvoren za njena lepa stopala
Stari joj je bio lađar
Polu Rumun, polu Mađar, besni ker
Prema meni nikad zao
Nekako je znao da mu volim kćer

Bodom sitnim kao prezla
Moje ime je izvezla stidljivo,
Plavim koncem na gaćice i pod karner spavaćice
Jedva vidljivo
Skrila čamac mlada trska
Koju možeš sa dva prsta poviti
Molila se Bogu Suše
Da što duže ne da im otploviti

Tu noć je Tisa nadošla
A na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Pa ipak, nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam

Nastavila voda rasti
Nije htela naglas kasti, a znala je
Drugo jutro sve po starom
Al’ nikad da slađe garov zalaje
Zaklela me da je čekam
Da će me se cela veka sećati
Na promaji žar malakše…
Ima l’ ista lakše neg’ obećati?

Noć kad je Tisa nadošla…
Na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam

_______________________________________  

Miholjsko leto

Do pola jedan je bila na času klavira…
Onda korakom merila grad…
I usput gledala izloge…
Pardon… Svoj odraz u njima…
U kosi još, poput venca, ona molska kadenca…
Mala vračka da upravo tad…
Uz “caffe Kibic” polagano nadođe On…
Kao plima…

Tajne su tu zato da ih neko nasluti…
Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti…
Bogu je kanuo čaj… Svud je prsnuo sjaj…
Jedan platan će ostati zlatan…
Ona kroz smeh čvrsto svoju kajdanku stišće…
Ne drhti On… To je samo to uvelo lišće…
Blaženo Miholjsko Leto…
Jedno i sveto za njih…

A On je nosio naglas svojih Skoro Osamnaest…
Sve češće mu govore “Vi”…
Begeš u grudima udara…
Bije u bronzane žice…
U džepu sretni staklenac… Ko ono novčić i zdenac…
Mala vračka da nestanu svi…
A Ona bane ko lupež… I prospe mu kosu u lice…

Kao osrednji klošar, malo prosed… I prostar…
Na uglu sam zastao sam…
Ne tako dobar oktobar…
I misli sve… U “ruskom štimu”…
A onda shvatih, na prepad… Da te volim, ko nekad…
Vreme samo raspiruje plam?
U meni “miholjsko leto”… To prkosno sunce pred zimu…

_______________________________________

Ne volim januar

Ne volim januar ni bele zimske vragove.
U svakom snegu vidim iste tragove,
tragove malih stopa, broj trideset i ko zna,
kako polako odlaze.

Više ne prolazim ulicom Dositejevom
i nemam pojma kad neko pita gde je to.
Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka
nikad ja nisam brojao.

Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.

Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
šta će od mene postati,
mali anđele moj?

Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih,
dosta je suza i rastanaka nesretnih.
Ko takve stvari snima? Baš čudnog sveta ima,
tako se lako rasplaču.

Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.

Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
šta će od mene postati,
mali anđele moj?

_______________________________________  

Na Bogojavljensku noć

Na Bogojavljensku noć…
Olba se dotače, lome se pogače, a venci smokava i mali zlatni praporci se pokače
U prednjoj sobi mog baće…
Čudo je navike moć…
Kao pod zastavom, društvo se sastalo, pod istom ikonom za dugim švapskim astalom
Što pamti svadbe i daće…
Uglavnom gostujem kod kuće, al moju narav pamte tu…
Brbljaju svašta pred svanuće…
Al čak ni pripiti, ni da pomenu nju…

Na Bogojavljensku Noć…
Pobožne pesmice, sveće i kresnice, i uvek metu odveć onih glupih grožđica u česnice…
Al to je tako, i amin…
Strašna je prošlosti moć…
Prate me duhovi, ko gladni vukovi…
A moje vreme tinja kao stari trupac bukovi…
Još jutros gurnut u kamin…
Ruža je pupila na mrazu…
I, što bi rekao moj kum: vuče te đavo na tu stazu,
A ispred sebe imaš dobri stari izlizani drum…

Nikad ne pričaju o njoj… A ja se ne raspitkivam…
Ukrstim politru i noć… I na taj krst se, tu i tamo, prikivam…
Već me i Dunav pretiče… Moja me senka spotiče…
Al ništa mi se ne tiče… I malo šta me pomera i dotiče…
Sem, katkad, Nje…

Na Bogojavljensku Noć…
Vašar starudija…
Banda sa studija…
Profesor ruskog, Šveroš, Doktor, Paor i Opštinski Sudija…
I svi smo na “Pomoz’ Bože”…
Silna je ljubavi moć…
U jutra besana još dođe nezvana, i kao provalnik mi pretura po mislima i pesmama…
Al’ to je sve što mi može…

_______________________________________ 

Namćor

Ne volem… Nikog, lutko… Takva mi je narav… Kao odžak
star i garav…
Puno dima je kroz mene prošlo…
Ne volem… Ujne, strine, šogore, komšiluk… Nataknem ih
na čiviluk…
Od njih ništa dobro nije došlo…
Ne volem… Semenkare… Cigane trubače… Burek… Ulične
pišače…
Nek mi moju lepu varoš vrate…
Ne volem… Džipadžije… Dizel… Butikaše… Restoteke…
Tamburaše…
Svaku pesmu bar za strofu skrate…
Mater im…

Al tebe volem, to je fakat…
Ti si mi ljubav jedina…
Prodaću onu našu kućerdu “na lakat”…
Pa nek je stoput dedina…
Da kupim četir konja besna…
Da ih u oblak upregnem…
Pa s tobom di nas niko ne zna uteknem…

Ne volem… Kad mi gaće uđu… Di već uđu… Te što brinu
brigu tuđu…
Košticu u štrudli od višanja…
Ne volem… Zatucane… Gratis… Kravataše… Hipohondre
što se plaše
Da dobiju rak od razmišljanja…
Ne volem… Krvoločne pse i gospodare… Nađubrene trotoare…
Maskirne kad navale na pendžer…
Ne volem… Lopuže sto voze tuđa kola… Znaju azbuku do
pola…
Miču usnama dok sriču pejdžer…
(nji` se malko gadim, pravo da ti kažem…)

Al tebe volem, to je fakat…
Ti si mi ljubav jedina…
Prodaću onu našu kućerdu na lakat…
Pa nek je stoput dedina…
Da kupim čamac na dva vesla…
I onaj šešir rogozan…
Pa tebe di nas niko ne zna odvozam…

Ne volem šizove i nervne bolesnike… Pre ih pustali za
vikend…
Sad ih puste pravo pred kamere…
Ne volem… Sve te lezibejke, da prostite… Proročice…
Travestite…
Nek mi gospon-dame ne zamere…
Ne volem… Teget girtlu na teget mantilu… Šestu ličku…
Sedmu silu…
Opa-cupa preko Okučana…
Ne volem… Izbore… Televizor… Plakate… Dosta, ako boga
znate…
Ludnica je kanda otključana širom ostala…
(provert’e, molim vas?)

Al tebe volem, to je fakat…
Ti si mi ljubav jedina…
Prodaću onu našu kućerdu na lakat…
Pa nek je stoput dedina…
Da kupim adicu od peska…
Na njoj šumarak nakrivljen…
Da tebe di nas niko ne zna sakrijem…

Ne volem… Uzdržane… Trezvene… Pa džoging… Takve
najpre trefi šloging…
Al ni krkanje mi nije blisko…
Ne volem…
Što odasvud samo čuješ daj mi! Il se prosi il
se zajmi…
Je*o te, ja nikad nisam isko?
Ne volem… Štreberčine… Večne odlikaše… Crne rolke i
sektaše…
Ne padam na Tibet… Ili Burmu…
Ne volem… Škrtariju… Intelektuatce… Koji važno vrte
palce… Kupiš ih za špricer i kavurmu…
(koju ja lično ne volem…)

Al tebe volem to je fakat…
Ti si mi ljubav jedina…
Prodaću onu našu kućerdu na lakat…
Pa nek je stoput dedina…
Napuklo srce na dve pole…
Ljubav je teret pregolem…
Baš ni to što tol’ko volem… Ne volem…

_______________________________________  

Na pola puta 

Hej, mnoge vatre sam ložio,
i mnoge vode zamutio
nošen srećom i zlom.

I da znaš, tri sam banke potrošio,
a da nisam ni slutio,
da sve to tek prohuji s vihorom,

jednom za uvek…

Hej, gde su sad oni klikeri,
trešnje sa periferije,
sveske iz šestog b?

Gde su sad svi gimnazijski šminkeri,
prve studentske ferije
i čežnjiva pisma iz armije?

I vidiš već sam tu, na pola puta – sve je dim!
I fotografije od vremena izbledele.
I vidiš već sam tu, na pola puta, sad mi trebaš ti,
budi vodič moj kroz mutne predele.

Hej, čudne staze do uspeha,
čvrsta vera u drugove,
sve je to varljiva stvar.

I sad, ako postoji uteha,
ja nisam praštao dugove
i svakom sam vratio isto bar.

I vidiš već sam tu, na pola puta…

Hej, sada znam gde sam grešio
i gde sam, na žalost, bio gad,
a gde, na žalost, ne.

I da znaš, sve sam rebuse rešio,
ali ipak se ponekad
još zaletim na vetrenjače.

I vidiš već sam tu, na pola puta…

_______________________________________  

Onaj ludi Šerbedžijin sin

Vreme je da nazdravimo, baćo moj…
Palo inje po ravnici širokoj…
Zauzela zima busije,
vetar nosi miris Rusije,
Bosutom se štuka mresti…
Ko zna kad ćemo se sresti…
Razmazana maglom šikara
ko štafelaj starog slikara…
Di ćemo se opet naći, Gospod zna…

Pa da lepo nazadravimo, moj baćane…
Za sve one garave i zlaćane…
Jer niko ne zna kao ja i ti
kako tama zna zasjajiti…
Smetnuo je, srećom, Dante
negde nas komedijante…
I niko ne zna kao ti i ja
kakva li je suza stihija…
E vidiš, u to ime i ova se ispija…

I osta jedva na dnu srca…
Točilo se iz te bačve…
Sto godina da se priča…
Od Erduta pa do Spačve…

Drama, scena prva, prvi čin,
onaj ludi Šerbedžijin sin,
zagledan u oblake ko hrlekin…
Drama, scena prva, prvi čin,
Onaj ludi Šerbedžijin sin,
Zagledan u oblake ko hrlekin…

U ravnici svima ravno, rode moj…
Pa je čovek nekad planina u njoj…
Požare smo tuđe gasili,
da li smo bar dušu spasili?
Svi su nas za rukav vukli,
lakoverni i podmukli…
Tuče grom po samom oraju…
Ne vole nas, i ne moraju…
Ma slušaj, kere laju kad koga ne poznaju!

I osta jedva na dnu srca…
Točilo se iz te bačve…
Sto godina da se priča…
Od Erduta pa do Spačve…

Drama, scena stota, stoti čin,
ovaj ludi Šerbedžijin sin,
sad tumara oblacima kao džin…
Drama, scena stota, stoti čin,
ovaj ludi Šerbedžijin sin,
Sad tumara Holivudom, bato, kao džin…

_______________________________________

Provincijalka

Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazvežđe za nju provincija.

Srce stade kao dete da se otima,
tražili smo se po prethodnim zivotima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promašaje koji tište,
prosto, lako, k’o neko beznačajno pristanište.

O, da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim večnog dečaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reči bi sve pokvarile,
samo se ćutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

O, da mi je da se još jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i čekao bih samo nju, ni jednu drugu.

Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li ću umeti.

Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni
staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad
zažmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam…

Napiši mi pesmu, molila je, i nisam znao da li ću umeti.
Voleo sam je tako lako, i tako sam teško to znao da pokažem.

I onda, odjednom, na rasporedu mladeža na njenim leđima,
kao tajnu mapu,
pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam…

I tako, eto ti pesma, ludo jedna…

_______________________________________

Poslednja nevesta

Vesnik svadbe po sokaku svuda je…
Brinu snajke šta će koja mesiti…
Neko mi se, kanda, skoro udaje?
Moralo se i to jednom desiti…
Tu livadu ja sam prvi kosio…
Pričam više nego što bih smeo…
Ajde… Odavno bih je zaprosio…
Da sam samo hteo…

Vetrić glanca krune granja…
Tamiš nosi par lokvanja…
Račun svedi: šta sad vredi mladost, tričava?
Nevažno je to sve skupa…
Sećanje je smešna lupa
Koja sitne stvari uveličava…

Oprezno s tom violinom…
Ona čezne za tišinom…
Ko da škakljaš anđelčiće vrhom gudala…
A Nju nemoj pominjati…
Neće svet zbog toga stati…
Neće biti prva što se udala…

Nista lakše nego sebe slagati…
Ništa lakše neg se nasmrt opiti…
Ništa teže nego zalud tragati…
Od sto drugih nju sam hteo sklopiti…
Srce cupka, al misao okleva…
Čeka da se stvari same dese…
Tuga lepše zvuči kad se otpeva…
Pesma sve podnese…

Bog je katkad pravi šeret…
Na strmini doda teret…
I potura Nedohvatno da se dohvati…
Bog je dobar… Kako kome…
Bolje ne pitaj o tome…
Ućutacu ili ću opsovati…

Polagano, Šanji-bači…
Ti si znao šta mi znači…
Ko da heklaš paučinu vrhom gudala…
Kad pred crkvom baci buket
Neka padne, kao uklet…
Neka bude zadnja što se udala…

Samo bol je u životu siguran…
Sreću nosi neki poštar jako spor…
Neka… Samo ovu noć da izguram…
Sutra ću već naći dobar izgovor…

_______________________________________ 

Priča o Vasi Lagačkom

Znate l’ priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo.
Jednom devet dana nije izlazio iz birtije, kažu da je bio čudna sorta…

Otac mu je bio sitni paor, ‘ranio je sedam gladnih usti’.
Mati mu je bila plava, tiha, nežna, jektičava,
umrla je s trideset i nešto…

Imali su par jutara zemlje, malu kuću na kraju sokaka.
Na astalu navek hleba, taman tol’ko kol’ko treba,
al’ je Vasa hteo mnogo više…

Želeo je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše…
Želeo je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute čilase, ali nije mog’o da ih ima.

Voleo je lepu al’ sirotu, uz’o bi je, samo da je znao:
voleš jednom u životu, sad bogatu il’ sirotu,
to ne bira pamet nego srce…

Sve se nad’o da će ljubav proći. Zanavek je otiš’o iz sela.
Nikad nije pis’o nikom, venč’o se sa miraždžikom,
jedinicom ćerkom nekog gazde…

Dobio je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše…
Dobio je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute čilase, sve je im’o ništa im’o nije.

Propio se, nije proslo mnogo, dušu svoju Đavolu je prod’o.
Znali su ga svi birtaši, tražio je spas u čaši,
ali nije mog’o da ga nađe…

Mlad je, kažu, bio i kad je umro, sred birtije, od srčane kapi.
Klonula mu samo glava, k’o da drema, k’o da spava
i još pamte šta je zadnje rek’o…

Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih,
džaba bilo sata i salaša…
Džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih,
džaba bilo karuca, čilaša…

Kada nisam s onom koju volem,
kada nisam s onom koju volem.

Kad ja nisam s onom koju volem,
E, kad nisam s onom koju volem.

Znate l’ priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo.
Čak i oni slični njemu, kada razmisle o svemu,
kažu da je bio čudna sorta..
 

_______________________________________ 

Portret mog života

Mesec prosipa bokal fosfora,
Vitraž mraza na oknu prozora,
Jedne noći ko ova, znaće Bog,
Doslikaću potre života mog…

Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide, a razno tumače?
Đavo prste u farbu umače…

Prave si boje dodala
Na taj portre života mog:
Talase Plave,
Nijansu Lave,
Vrtloge Zelenog,
I Lila, tamnu, čežnjivu,
I boju breskve, nežnu i sramežljivu,
Setno-Sivu,
Nepogrešivu…

Roze nađoh, međ starim pismima,
Modru vrpcu nad teškim mislima,
Ukrah Riđu iz pera drozdova,
Laki Purpur iz prvih grozdova…

Uzeh Oker sa sveće svečarske,
Drap sa svilene mašne bećarske,
Mrku s tambure tužnih tonova,
A Cinober sa nosa klovnova…

Prave si boje dodala
Na taj portre života mog:
Talase Plave,
Nijansu Lave,
Vrtloge Zelenog…
A Crnu nisi štedela,
Ali bez nje bi Bela već izbledela,
Bez Crne Bela ne bi vredela…

Srce je moje napuklo
Ko kora starog bagrema,
Al u tvom oku kao lane zadrema.
I jedva, kao šapati,
Niču po uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati…

Vetar dokono senke spopada,
Huk kroz ambis tišine propada…
Jedne noći ko ova, znaće Bog,
Doslikaću portre života svog…

_______________________________________ 

Starim

Jutro me zatiče samog k’o školjku u pesku
Svu noć su senke na zidu skicirale fresku
Tražio sam jedan stih, skoro da ga osetih
Al’ mi je iz ruku nestao…
Protura se novi dan, al’ taj trik je providan
Samo da bi prošli prestao…

Jutro me zatiče u pravom haosu tema
U mojim strofama lagani raspad sistema
Al’ u tajnim vezama s nekim davnim brezama
Ponovo se pesma primiče…
Zasad nema imena, samo bluza svilena
Kako mi iz ruku izmiče…

Zaboravljam imena, samo lica ostaju
U prolazu ljude otkrivam kroz šifre
Dovraga, sve mi to govori da starim
Zaboravljam dosadne cifre
Zaboravljam adrese malih bircuza usput
I curice što su uvek dobre bile
Neke bistrine se nepovratno mute
Ali nikada dodir svile…

Jutro me zatiče opet u smišljanju bekstva
Čim malo usporim, stignu me davna prokletstva
To su samo momenti, lošim vetrom doneti
To su samo male večnosti
To su samo godine kad se čovek otkine
K’o od one gorke tečnosti

Zaboravljam…

_______________________________________ 

Svadbarskim sokakom

Prođem katkad, slučajno il’ ne…
Kisačkim drumom baš kad svadbe prolaze..
Do tog ćoška brojim korake,
a od tog ćoška dalje brojim poraze…
Obično s jeseni…Kad je oblačno…
Odbegla senka mi se vrati konačno…

Sad da sam sretan i nisam
Jer tek po senki vidim di sam to…

Snevao sam opet crni dud
I pustu kojm jezde mladi dorati
Al’ kanda palim sveće uzalud
Jer sad već vidim šta je meni morati…
Obično noću, kad je vetrovito…
Samoća napusti svoje korito…
I mutna voda poplavi poljane sećanja u glavi… Svud…

I naprosto se tuga desi…
Jer naprosto si tu di jesi….
I naprosto je trista čuda predrasuda sad između nas…
Kad ljubav umre jedno žali…
Kad ljubav umre jednom fali…
I, bome, nije lako…
Kad naiđem sokakom kojim svadbe prolaze…

Ej, viđao sam vraške žene…
Al džabe…
Nikad više, više niko ne
Jer pirne samo april čenega
Gledaš me… bože prosti Ko sa ikone…
Obično uvek… I sličnim danima….
Prošlost se navali kao planina…
Na tom ću vrhu da sazrem…
Jer samo s njega negde nazrem… Nas…

I naprosto se tuga desi…
Jer naprosto si tu di jesi….
I naprosto je trista čuda predrasuda sad između nas…
Kad ljubav umre jedno žali…
Kad ljubav umre jednom fali…
I, bome, nije lako…
Kad naiđem sokakom kojim svadbe prolaze…

I naprosto se tuga desi…
Jer naprosto si tu di jesi….
I naprosto je trista čuda predrasuda sad između nas…
Kad ljubav umre jedno žali…
Kad ljubav umre jednom fali…
I, bome, nije lako… Kad naiđem sokakom kojim svadbe prolaze…

_______________________________________ 

Sevdalinka

Štagod noćas da zapevam vućiće na sevdalinku…
Usnuo sam čobanicu uplakanu u šljiviku…
Grom udari… Planu seno… Rasturi se stado njeno…
Zaplete se dim na uvojku… Reče da se zove Bosna…
Čudno ime za devojku?

Nekom Drina teče desno… Nekom Drina lijevo teče…
Sve da teče u dubinu… Na dve pole svet da seče…
Znam tajni gaz, moje lane… Most se pruži gde ja stanem…
Sve da vuku me konji vrani… Nema meni jedne strane dok si ti na drugoj strani…

Osta ovaj stari kompas u grudima… A po polju nikli zabrani…
Crne senke što se gnezde u ljudima nadleću me kao gavrani…
Nekada sam putovao po mjesecu… Kroz vilajet pun hajdučije…
A sada me oči ljudske plaše više nego vučije…

Stoputa su prijatelji u molitvi pomenuti…
Dal će mi se radovati? Ili glavu okrenuti?
Šta slagati? Šta im kasti? Svet ne možeš pesmom spasti…
Njine brige me i noćas brinu
Dok se spremam na put kući… Na put kući…U tuđinu…

Svetom smo se rasipali ko đerdani… Nosili nas nebom ćilimi…
Da li su to stvarno bili bolji dani, ili smo to bolji bili mi?
Nekad smo se bratimili po pogledu… Sluteći da isto sanjamo…
I bogu je prosto bilo krstimo l’ se ili klanjamo…

 _______________________________________

Tvoj neko

U jednom od onih pajzlova sa kariranim stolnjacima i nekrštenim vinom…
Umalo da me Potiski đilkoši konačno dotuku violinom…
Pesma beše o suncokretu… do zla boga žalosna…
Samo, za nju se kod nas vrlo malo zna…

“Kis napraforgo…” Lepi goropadni cvet…
Zbog kog se Sunce s neba spustilo na svet…
Da sazna što u sene glavu okrene?
Da sazna kom se sveti, kad ne gleda za njime ko svi drugi suncokreti?

Malo moje ćudljivo… Pusti šta je bilo, ne budi zlopamtilo…
Obići svet je zbog tog uzbudljivo… Da bi se ovde vratilo…
Digni tu lepu glavu… Pogledaj me bar…
U suzici što blista čuda se trista vide…
Tvoja je sreća samo tvoja stvar…
Al zato tvoja tuga… To je već priča druga… To na moj račun ide…

Pipneš jedared šlingu u bećaruše…
Pa cela veka snevaš divlje jagode…
Zbog nje se rime raspare i naruše…
I sve bi htele da se njoj prilagode…

Lako je kad te neko ni ne zavoli…
Tad samo tamna strana srca zaboli…
Teško je kad za nekog jedinog i svog postaneš zrnce soli…
Teško je kad Tvoj neko prestane da te voli

_______________________________________

Tri posleratna druga

“Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu
i pratio besprekornu liniju glatkih ramena,
tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom.
Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor,
biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana,
osetio sam u bradi laki drhtaj,
jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.
Da, želeo sam je, jako sam je želeo…
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi,
bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u čudni raspored sićušnih mladeža na tilu vitkih leđa…
I trgao se.
Uplašen…
Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim?
Ali ne sad.
Jednom.
Možda…
Ja sam momak staromodan.
Prevaziđen.
Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje…
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni.
Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu?
Možda ću se kajati, možda ću morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći…Neka…
Ako ikad budemo spavali zajedno, to će biti onako kako sam zamislio.
I kako Bog zapoveda.
I niko neće spavati za vreme tog spavanja…
Laku noć, njene pospane oči…”

_______________________________________ 

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam…

“Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam…
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima…
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo…
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose…
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara…
“Zauvek?”, pitala je uplašeno…
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da “zauvek” ne postoji…
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš…
I zaplakaćeš, istog časa…
I najzad shvatiti kako sam te voleo… ”

Ma, ne idem ja ispred svog vremena. Moje vrijeme ide iza mene. U tome je nesporazum.
Ipak, sačekat ću ga još malo. Još samo malo, onda odoh… (Đorđe Balašević)

 

AUDIO

Jedan od onih života