WEB SITE NEWS »

Dobrica Erić

Dobrica Erić, rođen je 1936. godine u Donjoj Crnući, u Gruži, opština Gornji Milanovac, je srpski književnik. Dobrica Erić je književnik koji je završio četiri razreda osnovne škole u Vraćevšnici i oprobao sreću – kako sam kaže – u mnogim zanatima. Svojim bogatim stvaralaštvom na svojevrstan način obeležava življenje na šumadijskom i srpskom prostoru. On je pesnik, prozni i dramski pisac, lirski zdravičar Gruže, slikar prirode, sela, detinjstva i ljubavi. Nezaobilazan je u antologijama i udžbenicima. Piše poeziju i prozu, sarađuje u brojnim listovima i časopisima i često govori svoje pesme u raznim pilikama. Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. tod. a do danas više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica… Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na svetske jezike. Pesme su mu ušle u čitanke, antologije, školske lektire. Za mnoge su kompozitori napisali muziku. U javnim nastupima – na TV, na večerima poezije i drugim priredbama on svoje pesme ne čita, on ih govori, jer ih gotovo sve zna napamet. Sa D. Vitoševićem pripremio je antologiju – Orfej među šljivama (1963), a samostalno priredio antologiju – Da sabljama zemlju dijelimo (1994). Dobrica Erić živi i radi u Beogradu i u Gruži.

  • Balada o kokicama
    Da l još nekom noćas ovo zlato smeta
    Ljubičica
    Ljutić
    Nije ona jedina na svetu
    Moja kći
    Moj brat
    Moja majka
    Maslačak 
    Moje selo
    Od klikera do dilbera
    Plači, voljena zemljo
    Princeza
    Pesnik i mesec
    Prolete leto
    Slavuj
    Teče reka kriva Drina
    U životu što mi poče bajkom
    Zumbul

_______________________________ 

Balada o kokicama

Poneo sam iz doline žute
ozarene ranim suncokretom
mnoge plave večeri prosute
kokicama k’o šljivinim cvetom.

Kad se svici zapale u žitu
i reduša testo za hleb natre,
kokali smo kokice u situ
i igrali bosi oko vatre:

Kokajte se, kokice
koga volim, doći će
doneće mi lončiće
i srebrne zvončiće!

Dve – tri zvezde na jablanu zebu
sve dok nam se vatra ne razgori
i kokice ne prsnu po nebu
pod kojim se naša pesma ori.

Večeri su sada nevesele
pa se grejem na tom davnom žaru,
još mirišem te krunice bele
i još čujem onu pesmu staru:

Kokajte se, kokice
koga volim, doći će
doneće mi lončiće
i srebrne zvončiće!

Svi su davno došli i otišli
s vetrovima što tiho pevuše,
a snegovi, prerano naišli
zavejaše sito na dnu duše.

Među onim dragim sitnicama
o kojima čovek često sniva
čuvam i to sito s kokicama
što se bele kao cvet od šljiva.

_______________________________ 

Da l još nekom noćas ovo zlato smeta

Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta?
Ova susnežica nebeskih trešanja?
Noć je otvorena na sve strane sveta.
Za snove; a mene, znam niko ne sanja.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam pesmu k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao.

Pa neka mi ruku lizne bar taj verni
pas meseca što je sa mnom izranjao
iz oblaka berićetnih snohvatica, jer ni
ove noći niko nije me sanjao.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam srce k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao…

Brojim blede plamičke ponoćnih petlova
i isprane kamičke po nebeskom dnu,
Ja, što svima otvarah vrata svojih snova
ne nađoh svoj kutak ni u čijem snu…

_______________________________ 

Jagoda

Divlja devojčice,
kćeri južnog brdašca,

Kakvi te razlozi
i kakva te ljubav navodi

Da pretvaraš
svoje bele očice
u crvene srdašca?

_______________________________ 

Ljubičica

Kraj potoka
sitnoskoka

Ispod žbuna
bez zubuna

Žmirkaju dva
plava oka.

Željna pčela
kraj njih lebdi,

Ne veruje
sama sebi!

_______________________________ 

Ljutić

Ne znam je li ljut
ili ime vara,

Tek, leptiric žut
što s njim razgovara,

Vec nešto pije
iz njegove čaše

I sve veselije
kriocima maše!

_______________________________ 

Moja kći

Maslačak bi
pred njom klek’o!

Kad se ona
poljem šeta.

Ja sve strepim
da je neko

Ne ubere
mesto cveta!

_______________________________ 

Moj brat

Izucio mnoge škole
i zašao za topole.

Prešao je preko reke
u odsjaje u odjeke.

Raspustio svoje đake
i zašao za oblake.

Dosanjao bele snove
i zašao za bregove.

Kako li mu sviće zora
u kućici bez prozora?

_______________________________ 

Moja majka

Tu je i moja majka
Radmila, bivša vila,

Motri me iz prikrajka
i sklapa umorna krila.

Tiha, tužna i stara,
ređa rublje po plotu

I s cvećem razgovara
o kući, o životu…

_______________________________ 

Maslačak  

Žute oči
krupne i vesele

Gledale me,
pa su zažmurele.

Ostadoše
trepavice bele

Koje plavi
povetarac kradom

Razvejava
zelenom livadom.

_______________________________ 

Moje selo

To ti je moje selo,
ko još takav vrt ima?
To nije selo, već belo
stado sa voćnjacima!

Sred sela: dom i škola.
Nad krovom ruža plovi.
Novi put, šarena kola.
U dolji – jablanovi.

Kroz selo reka hrli
i nosi sličice kuća.
Mostić joj drveni grli
obale pune pruća.

Kad jutro rumena lica
oči prozora otvori -
u selu umesto frulica
zabruje tranzistori.

U sumrak moje selo
zapali zlatne svice.
Selo je stado belo
a deca – ljubičice!

_______________________________ 

Nije ona jedina na svetu

Ja tugujem i šta je tu smešno,
zaljubih se, prvo pa pogrešno.

Nije meni što mi duša pati
već što ona neće da me shvati.

Ja suzama pojim žedne cvrčke,
a nju drugi vuče za kovrčke.

Ja je kitim cvećem, belom radom,
a Dragan je kljuka čokoladom.

Ja joj pišem ceduljice kratke,
ona piše Zoranu zadatke.

Ja je sanjam među maslačcima,
a ona se jurca s dečacima.

Ja joj sričem pesme rimovane,
ona čita strip i šund-romane.

Ja je zovem da beremo cveće,
ona neće, po sokaku šeće.

Neće pesme, neće cveće, neće
čak ni voće, pa šta ona hoće?

Rekao sam brezi i topoli
da je ona najlepša u školi.

Sad ću reći svakom poljskom cvetu:
nije ona jedina na svetu!

_______________________________ 

Od klikera do dilbera

Briše vetar preko njiva
pokisoše suncokreti.

Šta se ovo sa mnom zbiva
kuda ovo vreme leti?

Do juče sam jeo med i
džambasio svoga ata

a danas mi jedan bledi
nevaljalko kaže – tata

Posmatram to lice, slično
mom licu, i pege brojim

pa mi nešto neobično
ko da sam pred sobom stojim.

Rekoše mi: Rasti, rasti
od klikera do dilbera

A ko je sad taj vizljasti
klinac što me gleda s cera?

Do juce sam skako s panja
u rečicu brzotoku

a danas vec moj Sin sanja
vodenicu na potoku.

Družimo se mi već dugo
prikrivamo svoje tajne

i krademo jedan drugom
snove nežne i beskrajne.

Rekoše mi: Rasti, rasti
da dohvatiš divna čuda

Ko je sad taj vragolasti
dečak što me gleda s duda?

Do juče sam igro uje
i bio lak kao lasta.

Danas moj Sin zadirkuje
devojčurke oko plasta.

Jedan drugog pogledamo
zavidljivi oba malo

kao da se ogledamo
nad vilinskim ogledalom.

Rekoše mi: Rasti, rasti
dočepaj se snage muške

Ko je sad taj crnpurasti
momčić što me gleda s kruške?

Do juče sam bio momak
dizo kule u oblaku.

Danas moj Sin diže oblak
prašinčine po sokaku.

Zar porastoh ovoliki
strah me već pred sobom hvata

da bi me taj bledoliki
deran drsko zvao – tata

Koškamo se, mada znamo
reči nežne kao trave

i potajno potkradamo
jedan drugom snove plave.
_______________________________ 

Plači, voljena zemljo

Plači, Voljena Zemljo i Suzama osvetli
Misao koja tinja u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najtužnije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji.

Ko će, i čime, da plati tolike Dečje Suze
Strah, Nesanicu i Radost odletelu u nepovrat
Ko će Deci da vrati sve ono što im uze
ovo zlo, stalo svo u kratku reč – rat?

Plači, Voljena Zemljo, oljagana i sama
Suze su Tvoje davno ušle u Pesmarice
Još nisi sve Dečje Kosti ni povadila iz jama
a već ti opet bacaju Decu u jame bezdanice.

Vi što nam rušite Crkve, kućerke i palate
ratnici fanatici, ljudomrsci i suncožderi,
za koga Novi život i Novi Svet stvarate
kad Deca beže od vas u šume, među zveri?

Plači, Voljena Zemljo, Suzama Mališana
što uče školu u vučjim i lisičijim jamama
Očevi i Majke im se gledaju preko nišana,
a Stričevi i Ujaci na njih palacaju kamama.

Neka se skamene pogledi i nišani uprti
u Dečja Srca, u Bele Ptice nad rovovima
Kakav to Život može da nikne iz Dečje Smrti
Kome će svanuti dan na Dečjim Grobovima?

Nijedna Zastava na ovom trulom svetu
makar od same svile i kadive satkana
ne zaslužuje da se zavijori na vetru
ako je i Dečjom Krvlju pokapana.

Plači, Voljena Zemljo, u čeljustima ale
(neka Te bar u Suzama što više bude)
sve dok se sva tri Boga na Tebe ne sažale
i ne preseku pomor bačen međ pse i ljude.

Pogledaj svoju Decu sa staračkim licima
Mladiće na štakama što uče prve korake
Uvelu Novorođenčad u invalidskim kolicima
Bezimene Grobove, Raspamećene Majke
i Starce beskućnike u tuđim šljivicima
što zure u Nebo, nalik na ugašene ugarke.

Plači, Voljena Zemljo, i Suzama osvetli
Svoje Srce što kuca u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najslanije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji!
_______________________________ 

Princeza

Lepa princeza
Cica iz Grivca
srete na balu
mladoga princa.

I zaljubi se
Cica u princa.
I zaljubi se
princ u Cicu.

I onda njena
majka – carica
donese prekrasnu
venčanicu…

I reče Cici
s rosom u oku:
- Ustani, kćeri,
da pustiš stoku!

_______________________________ 

Pesnik i mesec

Dan kad sjaše
sa žarkog ata
i noć zanjiše zvezdanu ljuljku,
pesnik i mesec,
dva nežna brata,
sretnu se negde na brežuljku.

Oko njih svici žiže nose
i popci raž tišine kose.
Bleda lica
i bujne krune
kose, i plavi leptiri snova.
To su čobani
što nose pune
torbice zvezda i cvetova.

Travke snene očice brišu
i trepće cveće; i uzdišu
zaljubljene princeze breze.

Pesnik ubere
bulku iz trave,
a mesec zvezdu s nežnim zracima,
tada se kucnu
i nazdrave
polju i reci i šumarcima!

Pa dugo jedan drugom
u voću
recituju svoju samoću… 
_______________________________ 

Prolete leto

I kanu kap vina u cvet
i pijan bumbar oblete svet.

Svakog jutra kruška istrese
pun koš zrelih zvezda iz bluze,
pa dan, razdragan i zanesen,
brije bradate kukuruze.

Prolete leto kao žar-ptica
kroz smeh i kosu žetelica.

 

Slavuj

Pčele predu medene žice
između voćnjaka i košnice.

Svoj prozor širom otvori, čuj
da vidiš novu trešnjinu krunu
i da ti u sobu doleti slavuj
sa ljubičicom pesme u kljunu.

Pčelice zatežu medene žice
od livada do svoje košnice.
_______________________________ 

Teče reka kriva Drina

Teče reka kriva Drina,
teče nešto neobično:

Imam Oca, imam Sina,
samo nemam sebe lično.

Moj otac još kuću nosi
na plećima, snažan, čio,

a moj Sin, princ zlatokosi
sutra bi se oženio.

Mada mi se oni čude
ja sad prosto ne znam šta sam:

Sin mi ne da sin da budem,
Otac ne da otac da sam.

Sam između njih dvojice
ukipim se kao proštac:

Znam da sam od nas trojice
samo ja i sin i otac.

Pa ko ne bi bio strina
kad ti neko stalno kvoca:

Te ti se već plašiš Sina,
te ti se još plašiš Oca!

Nije Otac grudva snega
pa da gađneš sa njim svraku.

Ja se i sad plašim njega,
moj Sin mene ni za dlaku.

Otac je zaboravio
da sin biti nije lako.

Sin još nije otac bio
pa misli: to može svako!

Nije ni Sin grudva snega
ni lutka iz zabavišta.

Drhturim ja i od njega,
moj Otac od mene – ništa.

Moj Sin tobož zna karate
a Otac je stari živac,

pa kad god njih dva zarate
ja ispadnem glavni krivac.

Po ceo dan krivu Drinu
ispravljamo sve po koncu:

do podne sam kriv svom Sinu,
od podne do mraka Ocu.

Ako nešto skrešem Sinu
moj Otac po kuće sruši.

Ako nešto skrešem Ocu,
moj Sin se sav naroguši.

Pomazim li svoga Sina
Otac tužno skupi bore.

Potapšem li svoga Oca,
Sin puca od ljubomore.

Tako kidam svoje živce
čas zbog Oca, čas zbog Sina,

a između nas trojice
teče reka kriva Drina.

_______________________________ 

U životu što mi poče bajkom

U životu što mi poče bajkom
prvo sam se rukovao s majkom.

Zatim sam se pred našim vajatom
rukovao sa rođenim bratom.

Potom sam se rukovao s ocem
i s rumenim suncem nad seocem.

Posle sam se, u odelu finom
i u sjaju svog rumenog lica,

Rukovao sa stricem i strinom
i s bratom i sestrama od strica.

Onda sam se kod Racove bare
rukovao, uz žablje fanfare,

S jednim Tomom, s kojim sam prelist’o
najmiliju knjižicu – detinjstvo.

Tek kad sam se, pred svim leptirima
i pred prvom čobanskom torbicom

Nakrcanom raznim nemirima -
rukovao s jednom Zoricom

(Čije oko još kroza me zrači
k’o sunašce kroz zeleno granje),

Shvatio sam šta taj stisak znači
i počeo pravo rukovanje…

Koje, evo, sve do danas traje
uz uzvike i uz uzdisaje!

_______________________________ 

Zumbul

Plav k’o da je
s neba pao,

K’o da su ga
deca snila.

Poslednji sneg raskravio

I ceo vrt
zaplavio.

Razvigor ga
očešljao,

Pčela prva
poljubila!

Prva kategorija je uvijek – gospodar svog vremena, a druga – gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje…
(Fjodor M. Dostojevski – Zločin i kazna)”