Edgar Allan Poe

Veliki američki književnik Edgar Allan Poe rođen je 19. siječnja 1809. u Bostonu u obitelji putujućih glumaca, a umro je 7. listopada 1849. u Baltimoreu. Okolnosti njegove smrti nikada nisu razjašnjene. Tek nakon smrti otkriveno je da je književnosti dao nešto novo i sve do danas ostao najčitaniji američki pisac. Njegova djela otvorila su put takozvanoj mračnoj tradiciji u američkoj književnosti. Presudno su utjecala i na europsku kulturu te na pojavu simbolizma u Francuskoj. Napisao je velik broj pjesama, od kojih su najpoznatije Gavran i Annabel Lee. Zrele godine Poe je posvetio pisanju pripovjedaka, dijelom i zato što ih je lakše objavljivao. Napisao je sedamdesetak priča, a za života je objavio dvije zbirke: Groteskne priče i Arabeske i Priče. Glavna tema njegovih djela je smrt. Pričama strave i užasa prelazio je u svijet iracionalnog i mistike. Utemeljio je horor kao žanr književnosti. Najpoznatije takve priče su Crni mačak, Pad kuće Usher, Maska crvene smrti, Ligeja. Poe je također bio začetnik detektivskog žanra pričama logičkog zaključivanja, u koje je uveo prvog detektiva amatera Augustea Dupina. To su priče Umorstvo u ulici Morgue, Zagonetni slučaj Marie Rouget i Ukradeno pismo. Pred kraj života napisao je proznu poemu Eureka i marginalije, niz bilježaka i zapažanja o književnosti i književnicima. U kritičkim napisima Filozofija kompozicije i Načelo poezije izložio je teoriju stvaranja, koja je iznimno važna za razvoj moderne kritike. U njegovoj se teoriji krajnja sloboda mašte spaja s hladnom logikom. Priča i pjesma ne mogu biti plod trenutačnoga nadahnuća, nego mukotrpnog i smišljenog rada.

Anabel Lee
Dolina nemira
Eldorado
Gavran
Heleni
Imitacija
Jezero
Julaluma
Jednoj u raju
Ligeja
Najsrećniji dan taj
Poseta mrtvih
Reci
Snovi
Sam
San u snu
Šumska sanjarija
To
U snu san
Usnula
Ukleti dvorac
Za – “Videh te na dan…”
Za F
Za – Šumarci gde

_________________________________

Annabel Lee

U carstvo na žalu sinjega mora -
pre mnogo leta to bi -
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.
U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski andjeli svi.
I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anabel Li
i dođoše od mene da je odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da večni sanak sni.
Andjele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.
Al mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi -
što mudriji behu no mi -
i slabi su andjeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li
Jer večite snove, dok Mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buči i vri.

_________________________________

Dolina nemira

Dolina mala to bješe prije
U kojoj ljudi bilo nije;
Pođoše u rat jednog trena
Slijedeći zvijezde blagih zjena
Što s plavih kula noću skreću
Stražarski pogled svoj ka cvijeću,
Dok cijelog dana među njima
Sunce u lijenim leži snima.
Posjetilac će priznati sada
Da tužnom doli nemir vlada.
Sve osim zraka što, sve teži,
Nad magičnom samoćom leži.
Stabla bez vjetra, da im gib prida,
Drhte ko more koje se kida
Oko maglovitih Hebrida!
Ah, nema nigdje vjetru znaka,
Da hrpu šuštavih oblaka
Nebom od zore gna do mraka,
Nad ljubicama koje mazne
Liče na ljudske oči razne –
Nad ljiljanima koji kriju
Bezimen grob gdje suze liju!
Njišu se: – cure kapi vječne
Iz mirisne im čaške mliječne.
Plaču: – niz stabljike im puze,
Poput dragulja trajne suze.

_________________________________

Eldorado

Kroz žar i hlad
Taj vitez mlad,
Prepreke silne svlado –
Uz pesme poj,
Jedan sni boj:
On traži Eldorado.

Al’ starost, gle,
Ne njega gre –
Srce, o gde si mlado?
Sve odno vrag,
Nigde ni trag –
Toj zemlji Eldorado!

Očaja plen –
Kad! Srete sen:
- Senko, bratska nado,
Kaži mi ti
Gde li se skri
Ta zemlja Eldorado!

- Prejezdi Um,
meseca Hum,
Pa hvataj drum, o jado –
Ne budi len
- Reče mu sen –
Tražiš li Eldorado.

_________________________________

Gavran

Jednom jedne strašne noći, ja zamišljah u samoći,
Čitah crne, prašne knjige, koje staro znanje skriše;
Dok sam u san skoro pao, netko mi je zakucao,
Na vrata mi zakucao – zakucao tiho – tiše -
“To je putnik” ja promrmljah, “koji bježi ispred kiše”,
Samo to i ništa više.
Ah, da, još se sjećam jasno, u prosincu bješe kasno
Svaki ugarak, što trne, duhove po podu riše.
Željno čekam ja svanuće, uzalud iz knjiga vučem
Spas od boli što me muče, jer me od Nje rastaviše.
Od djevojke anđeoske, od Lenore rastaviše,
Ah, nje sada nema više.
Od svilenog, tužnog šuma iz zastora od baršuna
Nikad prije osjećani užasi me zahvatiše;
Dok mi srce snažno bije, ja ga mirim sve hrabrije:
“Putnik moli da se skrije od te noći, bure, kiše.
Putnik kuca na ta vrata, da se skrije ispred kiše.
Samo to je, ništa više.”
Ohrabrih se iznenada, ne oklijevah više tada:
“Gospodine il gospođo, izvinjenje moje stiže!
Mene teški snovi prate, a vi nježno kucat znate,
Tako tiho i bez snage, vaši prsti vrata biše,
Da sam sanjiv jedva čuo” – Tu se vrata otvoriše -
Mrak je tamo, ništa više.
Pogled mrak je prodrijet htio, čudno zastrašen sam bio,
Sumnjajući, sanjajući, sni mi paklenski se sniše;
Nedirnuta bje tišina, znaka nije dala tmina,
Rečena je reč jedina, šapnuta od zvuka kiše:
“Lenora” ja šapnuh tiho, jeka mi je vrati tiše,
Samo to i ništa više.
Kad u sobu ja se vratih, cijelom dušom tad zaplamtih:
Nešto jači nego prije udarci se ponoviše.
“Sigurno”, ja rekoh, “to je na prozoru sobe moje;
Pogledat ću trenom što je, kakve se tu tajne skriše.
Mirno, srce. Da, vidimo, kakve se tu tajne skriše -
Vjetar to je, ništa više.
Prozorsku otvorih kuku, kad uz lepet i uz buku,
Kroza nj uđe gordi Gavran, svetih dana što već biše,
Nit da poklon glavom mahne, ni trenutak on da stane,
S likom lorda ili dame kroz moju se sobu diže
I na kip Palade sleti, što se iznad vrata diže,
Sleti, sjede, ništa više.
Ovaj stvor u crnom plaštu, nasmija mi tužnu maštu
Teškim, mrkim dostojanstvom, kojim čitav lik mu diše.
“Nek ti kresta jadno visi”, rekoh, “kukavica nisi,
Strašni, mračni Gavran ti si, što sa žala Noći stiže,
Kako te na žalu zovu hadske noći otkud stiže?”
Reče Gavran: “Nikad više”.
Začudih se tome mnogo, što je jasno zborit mogo,
Premda nejasne mu riječi malo tog mi razjasniše.
Ali priznat mora svako, ne događa da se lako,
Da živ čovjek gleda tako, pticu što se nad njim njiše,
Životinju ili pticu, što nad vratima se njiše
S tim imenom “Nikad više”.
Ali Gavran sjedeć tamo, govori riječ jednu samo,
Ko da duša mu i srce u tu jednu riječ se sliše.
To je sve što on mi reče – dalje krila ne pokreće,
Dok moj šapat mir presiječe: “Svi me druzi ostaviše,
Otići će i on kao nade što me ostaviše”.
Tad će Gavran “Nikad više”.
Dok ja stajah još zatečen – odgovor bje spremno rečen.
“Nema sumnje,” rekoh, “ta je riječ tek trica, ništa više
Od nesretnog gazde čuta, kojega je sudba kruta,
Pratila duž njegova puta, dok mu sve se pjesme sliše
U tužaljke puste nade, koje teret u se zbiše,
Od “nikada-nikad više”.
Al taj stvor u crnom plaštu, još mi u smijeh goni maštu,
Ja naslonjač tad okrenuh bisti, gdje se Gavran njiše
Na baršun mi glava klone, a ja mislim misli one,
Stapam mašte tužne, bolne; kakvu meni sudbu piše
Ova strašna kobna ptica, kakvu meni sudba piše
Grakćuć stalno: “Nikad više”.
Sjedih tražeć smiso toga, ne govoreć niti sloga
Ptici, čije žarke oči moju dušu rasplamtiše;
Tako misleć misli bone, pustih glavu da mi klone
I u baršun da mi tone, kojim svijetlo sjene riše,
Naslonit se na taj baršun, kojim svijetlo sjene riše
Ona neće nikad više.
Zrak tad ko da gušćim stade, na me neki miris pade
Ko da anđel lakih nogu kadionik čudni njiše.
“Ludo”, viknuh, “to su glasi, bog će posla da te spasi
Bol i tugu da ti gasi, što te tako izmučiše.
Pij nepenthe, da u srcu zaborav Lenoru zbriše.”
Rače Gavran: “Nikad više”.
“Zli proroče, ne znam pravo, da l si ptica ili đavo,
Da li te je Satan poslo, il te bure izbaciše
Sama, al nezastrašena, u tu pustu zemlju sjena
U dom ovaj opsednuti, – zaklinjem te, ah, ne šuti
Reci, reci ima’ l melem jada, što me izmučiše?”
Reče Gavran: “Nikad više”.
“Zli proroče, ne znam pravo, da l si ptica ili đavo,
Al u ime Boga po kom obojici grud nam diše,
Smiri dušu rastuženu, reci da l ću u Edenu
Zagrliti svoju ženu, od koje me rastaviše, Anđeosku tu
Lenoru, od koje me rastaviše?”
Reče Gavran: “Nikad više”.
“Dosta ti govorit dadoh, crna ptico!” Tad ustadoh,
“U oluje divlje bježi, što se kroz noć raskriliše!
Ne ostavi niti traga svojih laži kraj mog praga,
Meni je samoća draga – usne same dovršiše -
Iz mog srca kljun svoj vadi, nek ti trag se ovdje zbriše!”
Reče Gavran: “Nikad više”.
I taj Gavran, šuteć samo, još je tamo, još je tamo,
Na Palade kip je sjeo, što se iznad vrata diže,
Oči su mu slika prava zloduha što sniva, spava,
Svijetlost, što ga obasjava, na dnu njegovu sjenu riše,
Moja duša iz tih sjena, što mi cijelu sobu skriše
Ustat ne će – nikad više!

_________________________________

Heleni

Heleno, lepota mi je tvoja
nalik na drevne nikejske lađe,
što nošahu, preko mirisnog mora,
lutača kroz strah i beznađe
da rodnu obalu nađe.

Svikoše na lutnju očajnim morima
klasični lik tvoj, divne vlasi,
beh vođen najadskim ti akordima
slavi što drevnu Grčku krasi
i velelepnosti starog Rima.

Gle! u svetlu dubokog prozora
od statue sad stojiš nemlje!
U ruci alem-lampa dremlje,
ah! Psiho, iz dalekih prostora
te svete zemlje!
_________________________________

Imitacija
Na talasje plime moćne
oholosti danonoćne -
na veliku tajnu, na san,
sad mi liči život davan;
znam da san taj nesuvisli
bi pun čedne, budne misli
bića čiji jedan deo
moj duh nikad ne bi sreo
da su prošla pored mene
kroz oči mi zatvorene!
Neka mine iz vazduha
ta vizija moga duha;
jer to sjajno vreme sada
nestalo je, s njim i nada,
a moj mir u koji se uzdah
prođe kao kratki uzdah:
ne brine me smrt njegova
s mišlju koju tad negovah.

_________________________________

Jezero

U mladosti kob je htela kleta
da pohodim sred širokog sveta
jedno mesto meni od svih lepše -
tako ljupka usamljenost beše
tog jezera, sveg u crnom stenju,
i vrh kojeg čempresi se penju.

Ali kada pokrov noći crne,
kao sav svet, i njega ogrne,
i kad vetar mistični zašumi
naricaljku u čempresnoj šumi
tad – oh, tada, budih se s večera
pred užasom samotnog jezera.

Al’ taj užas ne bejaše strava
već nekakva naslada drhtava -
slutnja kakvu ni dragulja sila
ne bi meni nikad izmamila -
niti Ljubav, makar tvoja bila.

Smrt bi ispod otrovanog vala,
na dnu mu se grobnica skrivala
s pokojnikom što tu htede dati
svu utehu svojoj crnoj mašti,
i duh čiji pust i pun čemera
stvori Eden od tamnog jezera.

_________________________________

Julaluma

Kao pep’o siv je sav nebeski svod,
Sklupčalo lišće svenule tajne -
Uvelo lišće u sne očajne;
Samotni Oktobar usporio hod -
Godine moje te prenesećajne;
Tmine i tmuše zatamnjuju rod -
Zgran – jezero strepi od zebnje beskrajne
Sred utvarne Gore, zvane Nedohod,
Gde su gule grobne – mračno zavičajne.

Jednom, kroz aleju kiparisa zgranski’
Sa svojom tu dušom ja jezivo bludih -
Sa dušom, sa Psihom, kad srcem, vulkanski,
Rekama od zgure bujicom poludih -
Kad lava uzrujnih bogaze pregudih
Sumpornim vrtlogom niz slom velikanski -
Ka polarnom krugu susrete kad budih;
O kako urliče prizor severjanski:
Cik promuklih zora borelano ludih.

Razgovor nam bio ozbiljna i krut,
Al’ misli, te misli od grca, od plaha -
I pamćenje nade izdajničkog maha -
Okrobar je smrkli presazdao kut
(Koje li nas noći obavio skut?) -
Ne znadasmo noći kretanje, ni put,
(Mada smo već jednom sišli u taj slut):
Sve nam van sećanja, uzavrela daha -
Ta gora utvarna i tog Zgrama ćut.

Pa dokle se Noći naginjala ravan,
Jutru usmeravo zvezdanik je sat -
Jutro uskoravo zvezdanik je sat -
Odjednom, gle, zvežđa mutni grumen tavan
Izroni na nebu dvorog čudno stravan,
Bledi srp Astarte, maglen neboklat -
Dragulj dijamantski smamljen i prizvat:
Tako razgovetan i dvorogo stravan.

Rekoh: ”Od Dijane topliji je On;
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran -
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran;
Vide da se suza ne osuši zvon
Sa obraza ljudskih, gde suza zgon,
Pa je došo zračan, i ljubavan, On,
Iz sazvežđa Lava, da nam kaže, veran,
Gde je zaborava umir neizmeran -
Da pokaže neba zaton tihobon -
On da nam osvetli i zračan i smeran:
Gde je večnog mira prenebesni tron;
Sa ležaja Lava dojezdio On.”

Al’ Psiha podiže prst u vis, pa tmurno:
”Ovoj zvezdi, avaj, ne poklanjam vere -
Bledilu tom njenom ne poklanjam veru -
Nego ne oklevaj, prenimo se žurno:
Bežimo što dalje izvan smisla, mere;
To jedino osta – samo bekstvo burno!”
U strahu grcaše, ko gonjeno zvere
Klonuše joj krila – bezumno ih stere -
Padoše na zemlju da ih blato ždere -
Na zemlju joj pade okrilje biljurno.

A ja odgovorih: ”To su snova sanje;
O, daj u biljurni da greznemo zrak!
O, daj da prepurni prečeznemo zrak!
Sibilski taj blesak blešti nam: Uzdanje,
Nada i Lepota njegovo su tkanje -
Gle: prolomi nebo i opak mu mrak!
O, verujmo mirno u to nadbliskanje:
Vodiće nas pravo, to je uzdan znak -
Ta vidiš da noću prolomi se mrak,
Graknu iz noći promukao grak:
Prolomi se mraka teško očajanje.”

Smirio sam Psihu, poljub’ dadoh njoj
S mnogo bolne strasti s mnogo žalnog šuma
I ubedih Psihu, sred pečalnih gluma;
Tad pođosmo dalje; kad, jezivo: Stoj!
Pred nama Grobnice izvio se kroj
Sa natpisom nekim vrh svoda, vrh huma!
”Šta piše, o Sestro, kom za upokoj?
Kome, izgubljenom, slova žalinh roj?”
Odgovori ona: ”Piše: Julaluma;
Počiva u njemu tvoja Julaluma.”
Tad, ko pep’o siv mi dođe srca svod,
Ko lišće sklupčano u sne očajne -
Ko lišće klonulo u svenule tajne;
Zavikah: ”Oktobar usporio hod,
Pre godinu dana tu dobrodih brod -
O, tu je donesoh, strepnje mi beskrajne,
Tu sam je doneo mrtvim u pohod:
O sad prepoznajem i taj Nedohod,
I sve što je u njemu najprisniji rod:
Zgran, jezero magle, i te misli vajne -
Kroz utvarne gore gulom zavičajne.”

_________________________________

Jednoj u raju

Sve si mi bila, ljubavi,
Sve što mi duše iste
Moj zeleni otok, ljubavi,
I česma, i svetište;
Svud vijenci voća, cvjetne hvoje,
I sve što bješe moje.

Prelijepi snu, ne trajes više!
O, zvijezde nade, što ste sjale,
Sad oblaci vas sakriše!
Glas Budućeg mi viče: “Dalje!”
Ali moj duh se, lebdeć, njiše
Nad tamnim morem prosle sreće
Užasnut, nijem, sve tiše.

Jer jao! Jao, u meni
života svjetlo trne.
“Nikad već – nikad za te”
(kao da valove crne
slušam što šapuću kleti)
“Spaljeno stablo ne cvate,
Orao ranjen ne leti.”

Svi sati su mi poput zore,
A noć ko sanja čista,
Gdje tvoje tamne oči gore,
I gdje ti korak blista:
U kojem plešu sad se vije,
Kraj kojih voda Italije?

Prokleto bilo ono doba:
Od ljubavi su odveli te.
Za tuđi ležaj tad su zloba
I crni zločin oteli te,
Od naših magla i od mene,
Gdje srebro tušnih vrba vene

_________________________________

Ligeja

Gle! slavne li noći
Na kraju godina samotnih!
Mnogo je anđela krilatih, što su hteli doći,
Pod velom i suzama natopljeni,
U pozorište da vide
Igru strahova i nada silnih,
Dok svirači snažno izduvavaju
Muziku svetova davnih.

Mimeza, ko božanstvo sa visina samo,
Mrmori tiho sebi u bradu,
I leti tamo-amo —
Obične lutke, oni što banu pa se iskradu
Po naredbi velikih, bezličnih stvari
Od pozornice prave paradu
I krilima svojim od kondora stvaraju
Nesrećnu nakaradu!

Ta nemoguća drama! — uveren budi
Zaboravljena neće biti!
Sa svojim prividom gonjenim večno od ljudi
Što ga nikad neće dohvatiti
Kružeći istim putem, a uvek
Na isto mesto dolaziti,
I sa još mnogo ludila i mnogo greha
I užasa u čitavoj ovoj uroti.

Ali gle! sred igre što se odvija,
Stvorenje neko puzeći upada!
Krvavi stvor što se otud svija
Ulazi na scenu sada!
Uvija se! — vija! — u smrtnim trzajima
I igra joj plenom pada,
Serafini jecaju kraj zmijskog zuba
Što u ljudsku krv ubada.

Napolju — napolju su svetla — svi napolje sada!
I na drhtave prilike
Zavesa, pokrov mrtvih pada,
Uz olujne hučne slike,
I anđeli bezbojni i bledi
Uspravni i otkriveni, slažu se bez replike
Da je drama tragedija — “čovek”,
A herojsko ime pobedniku, crvu pripada.

_________________________________

Najsrećniji dan taj

Najsrećniji dan taj – i minute drage,
koje još pamti moje srce svelo,
uzvišena nada gordosti i snage,
sve je odletelo.

Rekoh li: i snage? da! tako bar mislim;
vaj! sad su sve to sećanja daleka!
To prividi behu u danima milim -
nek prolaze, neka.

Hej, gordosti, kakva veže nas još sila?
Nek se odsad druga čela guše
pod otrovom koji na mene si slila -
smiri se, moj duše!

Najsrećniji dan taj – i minute drage,
koje predosećam – i kojih se sećam,
i najdraži pogled gordosti i snage,
prošli su, osećam.

Al’ kad bi ta nada gordosti i snage
vratila se s bolom koji duša ova
spozna još onda – ne bih čase drage
doživeo snova!

Jer na njeno krilo stalno sve tmurnije
dok je lepršalo – pade
neka bit dovoljno jaka da ubije
dušu što je dobro znade.

_________________________________

Poseta mrtvih

Tvoja će duša da se nađe sama -
sama međ’ svima na zemlji; – uzrok tama
skriva; bez ikog da propoveda
u tvome času tajnog obreda.

Budi bez reči u samoći,
što nije napuštenost – tu vlada
svet duhova mrtvih, što zanoći
u životu ispred tebe, i njihov hir
senkom oviće tebe – sačuvaj mir.

Jer noć, mada jasna, nosi bole,
a zvezde neće gledati dole
s mračnog neba na svojim vrsima
svetlošću nalik Nadi datoj smrtnima,
al’ crveni im krug, bez odsjaja,
pred tvojim srcem punim očaja
biće groznica praćena teskobom
koja se zauvek vezala tek s tobom.

Al’ napustiće te kao i zvezda svaka
u svetlosti jutarnjega zraka
što će te napustiti – i minut;
al’ misao njenu ne možeš prekinut.

Lahor, dah Boga, slavi mir;
a svijajući brda šir,
tmurno, tmurno, laka tmica
simbol je i prethodnica.
Kako visi po granama
ta tajna nad tajnama.
_________________________________

Reci

Prelepa reko! dok tvoj pramen
kristalno čist treperi,
ti žarke si lepote znamen
- srce neskrito ljupko -
smelih draži klupko
u starog Alberta kćeri;

Kad ona tvom se valu smeši -
što trepti kroz odsjaje -
tad od svih potoka lepši
njen poklonik postaje;
jer, kao tvoj val, on sred srca
lik čuva njen duboko -
i drhti dok se nad njim zrca
duše joj željno oko.

_________________________________

Snovi

Oh! taj moj mlad život bi trajan san!
Moj duh se budio nije, tek zrak jasan
Večnosti najavljivaše jutra druga.
Da! taj san dugi bi beznadežna tuga,
koja beše bolja nego stvarnost hladna
budnog života, tom čije srce sa dna
bi i još jeste, na zemlji sve što menja,
smršenost duboke strasti, od rođenja.
Al’ da l’ mogao je – kako bi san večno
trajao – sa snima nikad protivrečno
mladosti mi prve – da se ne koleba,
zbog lude nade u dar višega Neba?
Stog se opih – videć gde sunce osvaja
letnji svod – snovima od živoga sjaja
i ljupkosti – ostavih vlastito srce
u dnima svoje mašte, presekoh vrpce
sa svojim domom, s bićima što su bila
u mojoj misli – zar takva bi ta sila?
To bi jednom – tek jednom – i taj tren
divlji još dobro pamtim – beh kao plen
neke moći il’ čini – kao hladni vihor
nagna me kroz noć, i ostavi taj prizor
sred moga duha – il’ to bejaše luna
što zasja dok dremah, visoka i puna
odviše ledna – il’ zvezde – takođe,
taj san bi kao taj noćnik – nek prođe.

Ja srećan sam bio i pored sveg u snu
Ja srećan sam bio – i volim temu tu:
Snovi! i njihovu sveživotnu boju
kao u kratkom, tamnom, maglenom boju
prividnog i stvarnog – boju koju dari
pomamnom oku najkrasnije stvari
Ljubavi i Raja – i sve nam najdraže.
Čas najsunčaniji mladu Nadu kaže.
_________________________________

Sam

Od detinjstva ja ne beh kao
drugi – ja gledati nisam znao
kao drugi – duša nije htela
strasti iz skupnog primati vrela.

Iz istog vrutka nisam jad
pio – u istom tonu mlad
budio nisam srca plam -
I sve sto voleh – voleh sam.

Tad se – u detinjstvu – u zori,
burnog života moga stvori
u bezdanu dobra ili zla,
tajna što još me mami sva;
u bujici sto se pjeni,
u crvenoj gorskoj steni,
u suncu što kupa svojom
jesenjom me zlatnom bojom.

U munji što nebo prene,
i proleti pokraj mene;
u oluji, groma rici,
u oblaku što po slici
za me (nasred neba plavog)
liči na demona pravog.

_________________________________

San u snu

Čak mi i život davan
(pošto može) liči na san,
ja nikada ne bih hteo
da budem car Napoleon,
nit se moja zvezda gnezdi
na dalekoj nekoj zvezdi.

Odlazeć od tebe sada
priznajem ti srca rada-
takvih bića bi niz ceo
koja moj duh ne bi sreo
da su prošla pored mene
kroz oči mi zatvorene-
ako mir se moj raspada,
noću, danju, bilo kada,
poput ničeg, poput sanje,
da l’ ga zato ode manje?

Stojim dok svud oko mene
na sprudu se vali pene
i na mome dlanu bleska
roj zrnaca zlatnog peska-
malo! al’ je i to malo
kroz prste u ponor palo!
Moje rane nade? -davno
izčezle su one slavno,
poput munje što zasija
za tren nebom -pa ću i ja.

Tako mlad? ah! ne -zacelo!
Još ne smori moje čelo,
al’ ti da sam ohol kažu-
oni lažu -glasno lažu-
od srama mi drhte grudi,
jer se bedni čas usudi
da čast osećanja mojih
sa imenom niskim spoji-
ni stoičan? ne! -u zlobi
i teskobi moje kobi
s podsmehom ću prezirati
tu žalosnu slast “trajati”
Šta? Zenona senka! -Nikad!
Ja! trajati! -ne-ne čikat’!

Primi poljubac u čelo!
i, dok krećem neveselo,
potvrđujem tebi smelo-
jer istinu sada znamo
da moj život san bi samo;
sad kad nesta moja nada,
noću, danju, bilo kada,
poput ničeg, poput sanje,
da l’ je zato ode manje?
Sve što znamo i gledamo
zbilja san u snu je samo.

Dolazim do šumnog žala
izmučenog srdžbom vala,
i uzimam zrnca peska
koji kao zlato bleska-
malo! al’ je i to malo
kroz prste u ponor palo,
dok mre srce malaksalo!
O Sudbo! zar nema spasa
ni jednom od zlog talasa?
Sve što znamo i gledamo
da li san u snu je samo?

_________________________________

Šumska sanjarija

Da se zna da, kad
ljudskih ruku rad
pripitomi to prvo drvo,
a stara stabla ječeć od plača
k’o ratnici od nepoznatog mača,
beše njihov vlastit rs ophrv’o,
Zemlja u slobodi dade da se rodi
proleće koje nikad teklo nije,
nit je u suncu cvala na vrhuncu,
nad potočiće nadneta bistrije,
divlja ruža bleda koja s grma gleda
kraljevski ljiljan što, u dolu spreda,
(kome sunce, ni bure tmaste,
ni rosa mira ne da)
s tikvom i grožđem blistav raste.

Da kad od tuga
ljubav se duga
rastopi poput snega,
i tog života tanane niti,
jer neka greška mora biti,
puknu posle svega,
u srcu još veće
rodi se proleće
i izvan svih stega
i čudni, slatki snovi,
k’o tihi tokovi
poteku iz novog vrela s brega,
kroz doba daleka
kliženja reka
duboko srcem čija je mrtva nada -
da gase vatre na koje pepel pada, -
pepeo, iz kog iskače i bega
nežno cveće, jer sme,
retko i svetlo cveće pesme!

_________________________________

To

Ne hajem što mi zemna kob
malo znanog sadrži -
niti što duga ljubavna dob
mrije u kratkoj mržnji: -
ne tužim što je veliki broj
sretnijih od mene,
već što ti žališ udes moj
kad sam sjen sjene.

_________________________________

U snu san

Primi poljub sad u čelo
Na rastanku hoću smelo
Da ti priznam, uzavrelo:
Istina je, nije zgran
Da mi dani behu san.
Kome prošlost pro?e kad,
Pa neka je jad, nejad,
Ona pro?e i njen sklad-
Bio rad, ne bio rad.
Svemu, svačem, svud si stran-
Sve je samo u snu san.

Gde je morski peščan žal
Bije val, tutnji val-
Na dlanu mi zrnca peska
Zlatna sjaja, bleska reska-
Malo ih je, skliznu, ginu,
Sva kroz prste, u dubinu.
U dubinu, u tu?inu.
Osipa se pesak plah,
Plačem: obuzo me strah,
Svako zrnce, sav taj prah-
Moći nemam ni nad kim
Da ih čvršće zadržim.
Zar nijednom zrncu spas
Od bezdani ispod nas?
Kom sam blizak, kom sam stran?
Zar je samo u snu san?
_________________________________

Usnula

Noć je junska koju preseca
blistanje mističnog meseca.
Zanosna, tamna, vlažna para
u zlatnom mu se krugu stvara,
i blago pada, kap po kap,
na vrh planine kao slap,
te melodčhna i sanjiva
u svetsku se dolinu sliva.
Ruzmarin crnu raku zove;
ljiljani plove niz valove;
puneći mrakom prsa šuplja
stara se kula u san skuplja;
gle! slična Leti crnog vala
jezerska voda u san pala,
i za svet, ne bi taj san dala.

Sva spi Lepota! – i smirena
(okna joj k nebu raširena)
s Kobima svojim spi Irena.
O gospo sjajna! je li mudro
uz prozor otprt čekat jutro?
Luckaste slutiš li lahore
što s krošnji lete u zastore,
nestvarni dašci, vražje jato,
što sobom blude čudnovato,
tvog baldahina ticu velo
jezivo tako – tako smelo-
nad tvojim dugim trepavkama
gde tvoja duša spava sama,
tako da stropom i po zidu
kao da mračni dusi idu.
O gospo mila! zar strah nemaš?
Šta, i o cemu sada snevaš?
Ti daljnjih mora prede crtu
da čudiš stabla u tom vrtu!
Čudna je tvoga lica boja!
I haljina ti čudnog kroja!
Čudno je duga kosa tvoja,
i svečan izgled tog spokoja!

Gospođa spava! O, da sam san taj,
što dugo traje, i nema kraj!
O, Nebo, ti joj zaštitu daj!
Nek soba bude još svetija,
postelja njena još setnija,
dva oka njena još snenija,
nek nepomična tako bude
dok sve u belom dusi blude!

Spi moja draga! O, da san taj,
što dugo traje, i nema kraj!
Nek crvi blago nište njen sjaj!
U staroj šumi punoj mraka
nek otvori se za nju raka-
grobnica što je često skrila,
otvarajući mračna krila,
znamenje mnogo najmilije
gospodske njene familije-
raka skrivena usred hlada
na čija vrata, kad bI mlada,
kamenčić hitnu pokatkada-
grob s čijih vrata koja zvuče
ni jek sad nece da izvuče,
dršćuć od misli, igre dečje!
da to iznutra mrtvi ječe.
_________________________________

Ukleti dvorac – iz pripovjetke “Pad kuće Ašera”

U dolini zelen-sveta
Uz anđela dobrih trud -
Dizao se dvorac – žud -
Zracči dvorac neboleta.
Vrhovnik mu Mis’o divna
Vladar-knez -
Serafimska sjajna grivna
Dvorac kao zlatovez.

II
Stegovi od zlata plave
Vijori im svetli baj -
Davne slave Prediskonski dobačaj.
A čuv svaki što doleta
Slatka leta
Niz bedeme zelen-sveta
Mirisima zanoveta.

III
Tanci im uz lira poj,
Putnici, na zanos svoj,
Kroz dva okna zračna slede
Gde duhova pleše roj -
Uz prezvučne redoslede -
Oko trona – slavoluk -
A na tronu, u porfiru,
U tog slavlja zvučnom piru
Vladar sedi – nebozvuk.

IV
Biser, rubin, svud se grle
Na kapiji dvorca-sna -
Kroz kapiju lete, hrle,
Slašću koja nema dna -
Sve odjeci, čiji glas
Neodolno peva Kneza -
Slavljem spreza, sviju veza.
Veleuma: znanje, spas.

V
Al’ utvari, zle, prebrižne
Nasrnuše na taj kraj -
Ojadiše nepostižne -
Ne sviće im rumen sjaj -
Sva je ona slava drevna,
Sva je ona jarka cvast:
Tamna priča davnosnevna -
Prohujala mudrovlast.

VI
Pa kad putnik danas, gledne
Kroz dva okna krvav ruj,
Vidi senke nedosledne,
Uz razdešen svirke bruj -
Utvarna se tiska rulja,
Goroganske avet-kćeri,
Kroz kapiju mutno kulja
Kikotom se stravnim ceri.
_________________________________

Za – “Videh te na dan…”

Videh te na dan tvog venčanja -
kad obuze te žarka rumen,
iako radost oko tebe bi svečana,
ispred tebe svet zaljubljen:

Dok u tvom oku užarena svetlost,
oslobođena strasti mlade,
bi sve na tlu gde mi bolna nežnost
lepotu prepoznade.

Ta rumen, možda, bi čednosti znamen -
kao takvu je smatraj -
mada podstače malo silniji plamen
u srcu onoga, avaj!

Koji te vide na taj dan venčanja,
kad obuze te ta duboka rumen,
iako radost oko tebe bi svečana;
ispred tebe svet zaljubljen.
_________________________________

Za F –

Voljena! sred svih tih seta
što saleću moj zemni drum -
(Crn drum, avaj! gde ne cveta
ni samotna ruža kleta) -
utehu tek sretne moj um
u snu o tebi – tu sleta
kao u Raj sred mira sveta.

Tad spomen tvoj ličit mora
na čaroban dalek kraj
sred pomamnog nekog mora -
sred pučinskoga zlog ponora
slobodnog – ali gde sjaj
s mirnih nebeskih prostora
pada na vedri otok taj.
_________________________________

Za – Šumarci gde

Šumarci gde, u snovima, gledam
ptice čija radost ječi,
jesu usne – tvoj napev jedan
usnama stvorenih reči -

Tvoje oči, optočene u nebu srca,
tad spuste pogled modar,
o bože, na moj duh koji grca,
kao sjaj zvezda na odar -
tvoje – tvoje srce! – budim se i dišem
i spavam da sanjam do dana
istine koju zlato ne može kupit više
svim svojim tričarijama.

Annabel Lee

It was many and many a year ago,
In a kingdom by the sea,
That a maiden there lived whom you may know
By the name of Annabel Lee;
And this maiden she lived with no other thought
Than to love and be loved by me.

I was a child and she was a child,
In this kingdom by the sea,
But we loved with a love that was more than love,
I and my Annabel Lee;
With a love that the wing′d seraphs of heaven
Coveted her and me.

And this was the reason that, long ago,
In this kingdom by the sea,
A wind blew out of a cloud, chilling
So that her highborn kinsmen came
And bore her away from me,
To shut her up in a sepulchre
In this kingdom by the sea.

The angels, not half so happy in heaven,
Went envying her and me;
Yes! that was the reason (as all men know,
In this kingdom by the sea)
That the wind came out of the cloud by night,
Chilling and killing my Annabel Lee.

But our love it was stronger by far than the love
Of those who were older than we,
Of many far wiser than we;
And neither the angels in heaven above,
Nor the demons down under the sea,
Can ever dissever my soul from the soul
Of the beautiful Annabel Lee:

For the moon never beams, without bringing me dreams
Of the beautiful Annabel Lee;
And the stars never rise, but I feel the bright eyes
Of the beautiful Annabel Lee;
And so, all the night-tide, I lie down by the side
Of my darling – my darling – my life and my bride,
In her sepulchre there by the sea,
In her tomb by the sounding sea.

Edgar Allan Poe

“U to da su se individue znale uzdići iznad razine svoje rase jedva se može posumnjati; ali tražeći unatrag kroz historiju tragove njihove egzistencije, treba da pređemo preko svih biografija ‘Dobrih i Velikih’ i da istražimo brižljivo oskudne podatke o bijednicima koji su umrli u zatvoru, u ludnici ili na vješalima.”

AUDIO

Annabel Lee

Annabel Lee (eng.)

The Raven