Czeslaw Milosz

Czesław Miłosz (Šeteniai, Litva, 30. lipnja 1911. – Krakov, 14. kolovoza 2004.) poljski pjesnik i pisac, nobelovac. Rođen 1911. u Litvi, gdje je pohađao privatne škole, a kasnije gimnaziju u Vilniusu. Studirao je polonistiku i pravo. U književnosti se javio manjom zbirkom poezije Poema o ukočenom vremenu. U svojim kasnijim djelima je stilski bio blizak Aleksandru Watu i njegovoj temi katastrofizma (koja se javila još kod Witkacyja), ali je Miłoszev katastrofizam imao manju dubinu u tragičnom doživljaju svijeta. Osim toga je pokazivao zabrinutost za sudbinu kulture, zbog čega je pisao pjesme bez određenog sadržaja, te crpio teme iz primitivne i barbarske kulture tadašnjeg vremena, što se može vidjeti u njegovoj pjesmi Z Chłopa król (Kralj seljak). U svom životu je mnogo proputovao, što zbog vlastitih razloga, što zbog vanjskih prilika odnosno neprilika. 1931. godine je kao stipendist boravio u Parizu, gdje se susreo s novim pravcima u književnosti. 1937. godine vraća se u Varšavu, gdje tinja predratna atmosfera i osjeća se napetost u zraku. Potaknut tim okolnostima pokušava pobjeći u Rumunjsku, međutim ne uspijeva, tako da 1941. godine, za vrijeme rata, i dalje boravi u Varšavi, živeći pod lažnim imenom i s lažnim dokumentima, radeći u poljskoj književnoj polulegalnosti i pišući pjesme i eseje. Nakon Varšavskog ustanka 1944. godine, koji je izbio protiv njemačke okupacije, sa ženom Janinom odlazi u tada slobodni Krakov, a od tamo uspijeva dobiti diplomatski posao u SAD-u, gdje boravi u New Yorku, a zatim u Washingtonu. Za vrijeme boravka u SAD-u nije se bavio književnošću. Godine 1949. bez supruge ponovo dolazi u Poljsku, gdje mu oduzimaju putovnicu, nazivajući ga izdajicom. Nekako uspijeva dobiti nazad svoju putovnicu te odlazi u Francusku kao kulturno-politički emigrant tražeći politički azil, namjeravajući se vratiti obitelji u Ameriku. Zbog toga ga i u Francuskoj nazivaju izdajicom i kukavicom te ga napadaju sa svih strana. U političkom azilu je napisao svoje najpoznatije djelo Zasužnjeni um, za koje je 1980. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Osim toga napisao je brojna druga djela od kojih su poznatija Dolina Issy (Dolina rijeke Isse, 1953.-1955.), Rodzinna Europa (Rodbinska Europa, 1959.), Widzenia nad zatoką San Francisco (Priviđenja nad zaljevom San Francisco, 1969.), Ziemia Urlo (Zemlja Urlo, 1977.) i druge.

Ars poetica?
Ako Boga nema
Bekstvo
Campo dei Fiori
Čarobni breg
Drugi  prostor
Dete Evrope
Dobrota
Dar
Granica
Gde sunce izlazi i gde zalazi
Izjava
Još jedna antinomija
Kad sam govorio
Kad je mesečina
Ne tako
Način
Ovaj svet
Oecenomia divina
Pa da, treba umreti
Protiv poezije Filipa Larkina
Pesma o kraju sveta
Poznanje dobra i zla
Susret
Studija samoće
Svračost
Vera
Zaklinjanje

______________________________

Ars poetica?

Uvek sam čeznuo za obuhvatnijom formom
koja ne bi bila previše poezija ni previše proza
i dopustila bi sporazumevanje ne izlažući nikoga,
ni autora ni čitaoca, mukama višeg reda.

U suštini, poezija je nešto ružno:
nastaje iz nas stvar za koju nismo znali da je u
nama,
pa trepćemo očima kao da je iz nas iskočio tigar
i stao na svetlost, bijući se repom po bokovima.

Zato se s pravom govori da poeziju diktira
dajmonion,
mada se preteruje držeći da je to sigurno anđeo.
Teško je shvatiti otkuda ta oholost pesnika,
zato se nekad stide kad se vidi njihova slabost.

Kad bi pametan čovek hteo da bude država
demona,
što se u njemu šire kao u svojoj kući, govore
mnoštvo jezika,
i kao da ne beše im dosta da ukradu mi usta i
ruku,
pokušavaju radi svoje ugodnosti da menjaju
njegovu sudbinu?

Pošto se danas ceni sve što je bolešljivo,
neko može misliti da se samo šalim
ili da sam pronašao jedan način
da hvalim Umetnost pomoću ironije.

Bilo je vreme kad su se čitale samo mudre knjige
koje pomažu da se podnosi bol i nesreća.
To ipak nije isto što i zagledati u hiljadu
dela što potiču pravo iz psihijatrijske klinike.

A svet je ipak drugačiji no što se nama čini,
i mi smo drugačiji nego u našem buncanju.
Stoga ljudi zadržavaju ćutljivu učtivost
stičući takvo poštovanje rođaka i suseda.

Korist od poezije u tome je što nas ona podseća
kako je teško ostati ista ličnost,
jer je naš dom otvoren, u vratima nema ključa,
a nevidljivi gosti ulaze i izlaze.

Ovo što ovde pričam, slažem se, nije poezija,
Jer pesme je slobodno pisati retko i nerado,
pod nesnosnim pritiskom i jedino u nadi
da dobri a ne zli dusi imaju u nama instrument.

______________________________

Ako Boga nema

Ako Boga nema,
to znači da smo mi bogovi.
Rekli smo ” n e ” zakonu sveta,
koji je zakon prolaznosti i smrti,
Isto kao i zakon nesesnosti.
Iznašli smo dobro i zlo.
Izgradili smo katedrale.

Podigli smo oltare u slavu Odsutnoga.

Poverovali smo kako ćemo povratitiizgubljeni raj.

______________________________

Bekstvo

Kad smo iz gorućeg odlazili grada
Na prvom poljskom putu natrag okrenuv oči
Rekoh:”Nek na tragu nam trava izrasta sada,
Neka u ognju zaćute drečavi proroci.
Neka mrtvi mrtvima govore šta je bilo,
Nama je određeno da novo, jako rodimo pleme,
Slobodno od zla, koje je tamo govorilo,
Idemo”. A mač plameni otvarao nam je zemlju.

______________________________

Campo dei Fiori

U Rimu na Campo dei Fiori
Koševi maslina limuna,
Kamen ispljuskan vinom
Prošaran otpacima cveća,
Rumene plodove morske
piljarice bučno prodaju,
grozdovi sočni, teški
Padaju na sočne breskve.
A tu, baš na tom trgu
Spaljen je Đordano Bruno,
Dželat je okrstio plamen,
Okružen zjalavom svetinom.
No plamen tek što ugasnu,
Već pune behu taverne,
I koševe pune plodova

Na glavama nošahu žene.
Setih se tog rimskog trga
U Varšavi kraj vrteške,
U vedro proletnje veče,
Uz zvuke vesele muzike.
Salve iza zidina geta
Prekrivaše ta melodija
A parovi su ljubavni leteli
Visoko u vedro nebo.

Ponekad s kuća u plamenu
Vetar bi poneo otpatke,
I u letu bi ih gonili oni
Što voze se na vrtešci.
Suknje bi devojkama zadizao
Taj vetar od gorućih zgrada,
A bučna se gomila smejaše
Te lepe varšavske nedelje.

Ko može, nauk će shvatiti,
Da svet varšavski, rimski
Trguje, banči, voli se
Ne mareći za lomače.
A neko drugi shvatiće
Pouku o prolaznosti;
O zaboravu što raste
pre no što plamen ugasne.

Ja ipak mišljah tada
O samoći umirućih,
O tome da kad je Bruno
Stupao na tu lomaču,
U jeziku našao nije
Reč ljudsku jednu jedinu
kojom bi iskazao oproštaj
Tom ljudstvu koje ostaje.

Ljudi već trčahu na vino,
Da prodaju morske zvezde,
Noseć u žagoru veselom
Koševe limuna, maslina,
A Bruno im bejaše dalek,
Kô da su vekovi protekli.
Dok oni čekahu samo
Da vide kako ga spaljuju.

I to što ginu samotni,
svet je zaboravio davno,
Tuđ nam je njihov jezik
Ko jezik davne planete,
Sve dok u legendu ne pređe,

Pa da posle vekova mnogih,
Na novom Campo dei Fiori
U pesniku ne podstakne pesmu.

______________________________

Čarobni breg

Ne pamtim tačno kada je umro Budberg, pre
dve, ili pre tri godine.
Ni kad je umro Čen. Pre godinu dana ili ranije.
Ubrzo posle našeg dolaska, Budberg, melanholično
blag,
Reče da će se u početku biti teško navići,
Jer ovde nema proleća ni leta, jeseni ni zime.
“Stalno sam sanjao sneg i brezove šume.
Gde gotovo nema godišnjih doba, ne opaža se ni
kako protiče vreme.
Ovo je, videćete, čarobni breg.”

Budberg: u detinjstvu domaće prezime.
Mnogo je značila u Kjejdanskom srezu
Ta ruska porodica poreklom od baltičkih nemaca.
Nisam čitao nijedan njegov rad, previše su stručni.
A Čen je bio, navodno, znamenit pesnik.
Moram to da primim na veru, jer je pisao samo
na kineskom.

*

Žarki oktobar, hladan jul, u februaru cveta drveće.
Bračni letovi kolibrija ne najavljuju proleće.
Samo je verni klen svake godine zbacivao lišće
bez potrebe,
Jer su tako naučili njegovi preci.

*

Osećao sam da je Budberg u pravu i bunio sam se.
Znači, neću steći moć, neću spasiti svet?
I slava će me zaobići, ni tijare, ni krune?
Zar sam radi toga vežbao sebe, Jedinoga,
Da bih slagao strofe za galebove i magle od mora,
Slušao kako tamo nisko huče brodske sirene?

Dok nije prošlo. Šta prošlo? Život.
Sada se ne stidim svog gubitka.
Jedno oblačno ostrvo sa lavežom foka
Ili spržena pustinja, i to mi je dosta
Da bih rekao yes, da, si.
“Čak i kad spavamo radimo na nastajanju sveta”.
Samo iz istrajnosti uzima se istrajnost.
Pokretima sam stvarao nevidljivo uže.
Penjao sam se po njemu i držalo me je.

*

Kakva povorka! Quelles Délices!
Kakvi bireti i toge sa opšivcima!
Most Distinguished Professor Chen!
Многоуважаемый Профессор Будберг!
Mračno veleuvaženi Profesor Miloš
Koji je pisao pesme na bliže nepoznatom jeziku.
Ko bi ih, uostalom, pobrojao. A ovde sunce.
Tako da se beli plamen njihovih visokih sveća,
I da ih prati ko zna koliko pokolenja kolibrija
Dok se tako kreću. Po čarobnom bregu.
I hladna magla od mora znači da je opet jul.

______________________________

Drugi prostor

Ko god smatra normalnim poretkom stvari,
u kome jaki trijumfuju, slabi propadaju a život se
završava smrću,
miri se sa đavolskom vlašću.

Prolaženje ljudi i stvari nisu jedina tajna vremena
koje poziva da pobedimo iskušenje svog podanstva.
I na samoj ivici bezdana postavimo sto, na njemu čašu, bokal
i dve jabuke.
da bismo proslavili nedostižno sada.

______________________________

Dete Evrope

1

Mi kojima slast dana prodire u pluća
I vidimo grane procvale u maju,
Bolji smo od onih što su poginuli.

Mi što uživamo dok dugo žvaćemo jelo
I umemo da ocenjujemo sve ljubavne igre,
Bolji smo od njih, pogrebenih.

Iz vatrenih peći, iza žica u kojima fijuče vetar
beskrajnih jeseni,
Iz bitaka, kad u grču urla ranjeni vazduh,
Spasli smo se veštinom i znanjem.

Šaljući druge na ugroženija mesta,
Njih povicima podstičući na borbu,
Povlačeći se u predviđanju izgubljene stvari.

Imajući na izboru smrt svoju i smrt prijatelja,
Birali smo njihovu smrt, hladno misleći: samo da
se ispuni.

Začepljivali smo vrata gasnih komora, krali smo
hleb,
Znajući da će sledeći dan biti teži od prethodnog.

Kao što pristoji ljudima, upoznali smo dobro i zlo,
Naša pakosna mudrost nema sebi ravne na svetu.

Treba priznati kao dokazano da smo bolji od onih
Lakovernih, vatrenih a slabih, koji malo cene život.

2

Poštuj stečena znanja, o dete Evrope.
Nasledniče gotskih katedrala, baroknih crkava,
Sinagoga u kojima se razlegao plač vređanog
naroda.

Nasledniče Dekarta i Spinoze, nasledniče reči
“čast”,

Posmrče Leonida,
Poštuj znanja stečena u času strave.

Um imaš izvežban, koji ume odmah da raspozna
Loše i dobre strane svake stvari.
Um imaš skeptičan i otmen, što daje radosti
O kojima ništa ne znaju primitivni narodi.

Tim umom vođen, prepoznaćeš odmah
Ispravnost sveta koje dajemo.
Neka ti slast dana prodire u pluća.
Zato i postoje mudri i strogi propisi.

3

Ne može biti govora o trijumfu sile,
Jer ovo je doba kad pobeđuje pravednost.

Ne pominji silu da te ne bi osumnjičili
Kako krišom priznaješ propale doktrine.

Ko ima vlast, zahvaljuje za nju logici istorije.
Odaj logici istorije počast koja joj pripada.

Neka ne znaju usta koja izgovaraju hipotezu
Za ruke koje upravo krivotvore eksperiment.

Nek tvoje ruke što krivotvore eksperiment ne znaju
Za usta koja upravo izgovaraju hipotezu.

Nauči da predviđaš požar s nepogrešivom tačnošću,
Posle čega ćeš potpaliti dom i ispuniće se što je
imalo da bude.

4

Iz malog semena istine izvòdi biljku laži,
Ne oponašaj one što lažu omalovažavajući
stvarnost.

Nek laž bude logičnija od događaja,
Da bi umorni od putovanja našli u njoj utehu.

Posle dana laži okupljamo se u dobrom društvu,
Bijući se od smeha po nogama, kad neko spomene
naša dela.

Razdajući pohvale pod nazivom bistrine
rasuđivanja,
Ili pohvale pod nazivom velikog talenta.

Mi smo poslednji koji iz cinizma umemo da
crpemo radost,
Poslednji čije lukavstvo nije daleko od očajanja.

Već se rađa pokoljenje smrtno ozbiljno,
Koje uzima doslovno ono što smo mi primali sa
smehom.

5

Neka tvoje reči ne znače po onom što znače,
Nego po tome protiv koga su upotrebljene.

Od dvoznačnih reči učini svoje oružje,
Jasne reči pogružavaj u pomućenost enciklopedija.

Nikakve reči ne ocenjuj pre nego što činovnici
Provere u kartoteci ko te reči govori.

Glas strasti bolji je od glasa razuma,
Jer bestrasni nisu kadri da menjaju istoriju.

6

Ne vòli nijednu zemlju: zemlje lako propadaju.
ne vòli nijedan grad: lako se raspada u ruševine.

Ne čuvaj uspomene, jer će iz tvoje ladice
Pokuljati dim otrovan za tvoje disanje.

Ne budi osećajan prema ljudima: ljudi lako ginu,
Ili su uvređeni i traže tvoju pomoć.

Ne gledaj u jezera budućnosti: površina im je
rđom prevučena.
Pokazaće tvoje lice drugačije no što si se nadao.

7

Ko govori o istoriji uvek je siguran,
Mrtvi neće ustati da svedoče protiv njega.

Kakva poželiš možeš da im pripišeš dela,
Njihov odgovor uvek će biti ćutanje.

Iz dubine noći izranja njihovo prazno lice.
Daćeš mu crte onakve kakve su ti potrebne.

Ponosan zbog vlasti nad ljudima iz davne prošlosti,
Menjaj prošlost po sopstvenoj, boljoj prilici.

8

Smeh koji nastaje iz poštovanja prema istini
Jeste smeh kojim se smeju neprijatelji naroda.

Vek je završen. Odsad se nećemo
Lukavim jezikom podsmevati nesposobnim
monarsima.

Strogi, kao što priliči graditeljima stvari,
Dopustimo sebi jedino laskavu šaljivost.

Stisnutih usta, poslušni rasuđivanju,
Oprezno stupajmo u eru oslobođene vatre.

______________________________

Dobrota

Nakupila se u njemu osjetljivost tako velika da je
na prizor
ranjenoga vrapca spreman bio briznuti u plač.
Ispod besprijekornih manira kozmopolite krio je
svoje suosjećanje sa svime što živi.
Možda su to prepoznavali neki ljudi, ali sigurno su
na nama nedostupan način znale ptičice,
što su mu slijetale na glavu i ramena kad bi zastao
u aleji u parku, i jele mu iz ruke.
Kao da je na tren prestao važiti zakon nalažući
manjemu da se čuva većega
kako ne bi bio požderan.
Kao da se obrnulo vrijeme i opet zasvijetlile
staze rajskoga vrta.
Teško mi je bilo razumjeti toga čovjeka
jer je iz onoga što je govorio probijalo znanje o
strahotama svijeta,
koje je jednom davno primio i utrobom iskusio.
Pitao sam se onda kako je uspio ukrotiti
u sebi pobunu i odvažiti se na krotku ljubav.
Valjda tako što je postojeći svijet, premda opak,
proglasio boljim od nepostojećeg.
A i vjerovao je u neokaljanu ljepotu zemlje
prije Adamova pada.
Čija je slobodna volja navela smrt na ljude i životinje.
Ali to već bijaše nešto što moj razum nije mogao
prihvatiti

______________________________

Dar

Tako srećan dan.
Magla se digla rano, radio sam u vrtu.
Kolibri su zastajali nad cvetom orlovskog nokta.
Na zemlji nije bilo stvari koju bih hteo da imam.
Nisam znao nikoga kome bi bilo vredno zavideti.
Što se zlo dogodilo, zaborabio sam.
Nisam se stideo misli da sam bio onaj koji sam.
U telu nisam osećao nikakav bol.
Uspravljajući se, video sam plavo more i jedra.

______________________________

Granica

Sanjao sam granicu, tešku da se pređe,
a prešao sam mnoge, uprkos stražarima
država i imperija.

Ovaj san je bio besmislen, jer je u stvari bio o tome
da je sve dobro dok na prelaženje granice
nismo primorani.

Na ovoj strani zeleni mek ćilim,
a to su vrhovi drveća tropske sume,
prelećemo brzo nad njima mi, ptice.

Na drugoj strani ni jedna stvar koju bismo mogli da
vidimo, dotaknemo, čujemo, okusimo.

Spremamo se tamo, oklevajući, kao emigranti
koji se nadaju sreći u dalekim zemljama izgnanstva.

________________________

Gde sunce izlazi i zalazi

Što god dobijem u ruku, rezaljku, trsku, guščje
pero, hemijsku olovku,
Gde god me pronađu, na pločama atrijuma, u
manastirskoj ćeliji, u dvorani pred kraljevim
portretom,
Ispunjavam ono za šta sam u provincijama pozvan,
Počinjući, mada niko neće objasniti za šta
počinjem i zbog čega.
Tako i sada, pod tamnomodrim oblakom sa
bleskom riđeg konja,
Vrti se, već znam, čeljad u zasvođenim
podzemljima,
Svicima šušti, tuš u boji stavlja i lak na pečate.
A meni je strašno ovog puta. Gadost ritmičkog
govora
Koji sâm sebe obrađuje, sâm napreduje,
Mada bih hteo da ga zaustavim, slab zbog
groznice,
Gripa, kao ovaj poslednji, i njegovih tužnih pojava,
Kada sam zagledan u uzaludnost svojih besnih
godina
Slušao kako bije u prozor bura od strane Pacifika.
Ali ne, steži se opasačem, glumeći hrabrost do
kraja,
Samo zato što je dan i što se čuje rzanje riđeg
konja.
O ravnice. Bleštavi magloviti vozovi.
Idu deca kroz pustoš, sivo je iza seoca Čuhonaca.
Rojza kapetan umrli. Movčan. Srditi vetrovi.
A psovanje bezbožnih vrlo je gorak ujed.
I nikad više neću kleknuti kraj reke u maloj zemlji
Da bi se ono što je u meni kameno oslobodilo,
Da ničeg više ne bude sem mojih suza, suza.

Chorus

Nada starih ljudi
Neuspokojena.
Čekaju na svoj dan
Sile i slave.
Na dan razumevanja.
Tako mnogo imaju da izvrše
Za mesec, za godinu
Do kraja.

Valja se nebu slična, na suncu po ostrvlju, u
slanim naletima,
Prolazi, ne prolazi, nova, ista.
Čunovi s rezbarijama, sto vesla, igrač na krmi
poigrava,
Štap u štap lupa uz podizanje kolena.
Zvoneće pagode, životinje u bisernim mrežama,
Zaklonjene stepenice princeza, zakloni, lelije,
Valja se, prolazi, govor.

Chorus

Ko je živeo kratko, lake su njegove krivice.
Ko je živeo dugo, teške su njegove krivice.
Kad li će naići ta obala s koje ćemo videti
Kako se desilo i zašto?

Tamno tamno vraćaju se gradovi.
Klenovim lišćem zasuti su putevi
dvadesetogodišnjaka
Kad ide u oporom jutru i kroz ograde zagleda
u vrtove
Ili dvorišta, tamo je pas Žućko i neko cepa drva.
Sada na mostu sluša žubor rečice, oglašuju se
zvona,
Pod borovima peščanih useka eho, inje i magla.
Odakle znam taj miris dima, poznih georgina
Na strmim uličicama drvenog grada,
Ako je to bilo davno, u tisućleću viđenom u snu,
Daleko, tamo otkuda juri svetlost što nestaje?
Da li sam bio tamo, svinut kao plod biljke u zrnu,
Pozvan pre no što jedan za drugim dotaknu me
časovi?
Zar tako malo ostaje od rada sve do večeri,
Da ništa nemam sem svoje ispunjene sudbine?
Pod tamnomodrim oblakom sa bleskom riđeg
konja
Poznajem ono što bilo je nejasno.
Pada odeća moga imena
I zvezde se u vodama smanjuju.

Opet onaj neimenovani govori za mene
I otvara snene domove što nestaju,
Da bih pisao ovde na pustošima
Iza mora i zemlje.
________________________

Izjava

Gospode Bože, volio sam džem od jagoda
I tamnu slast ženskog tijela
Kao i ledenu votku, sleđa u ulju,
Mirise: cimeta i klinčića.
Pa kakav sam ja onda prorok? Toliko je drugih
S pravom bilo odabrano, vjerodostojnih.
A tko da meni povjeruje? Jer vidješe
Kako se bacam na jelo, kako praznim čaše
I pohlepno se zagledam u vrat konobaričin.
S manama i njih svjestan. Žudan veličine,
Vješt da je opazim pa ma gdje bila,
Pa ipak, premda ne baš oštra vida,
znao sam što preostaje manjima, kao što sam ja:
Vašar kratkih nada, zborište oholica,
Nadmetanje grbavaca, književnost.
________________________

Još jedna anatomija

Da li sam uradio ono što je trebalo da uradim ovde na zemlji?
Bio sam gost u kući pod oblacima,
Gde teku reke i obnavljaju se žitarice.
Šta s tim što sam pozvan, ako sam odsutan?

Sledeći put rano ću potražiti mudrost.
Ne bih se pretvarao da mogu da budem kao drugi.
Iz toga proizilazi samo zlo i patnja.

Odričući se, izabrao bih sudbinu u pokori.
Obuzdao bih vučije oči i proždrljivo grlo.
Ja, stanovnik nekog vazdušnog manastira,
S pogledom na grad u dolini koji se presijava
Ili na potok, brvno i stare kedrove,
Prepustivši se samo jednom zadatku

Koji tada ipak ne bi mogao biti ostvaren.

________________________

Kad sam govorio

Kad sam govorio istinu, uvredljivi osmesi novinskih
pacova
Kazivahu mi u poverenju da, kao, razumemo se
u to,
I mogao sam godinama samo da čuvam u sebi
prezir,
Svestan da će njima pripasti konačni trijumf,
Jer su dobijali redom šta su hteli:
Svaki svoju zasluženu porciju ništavila.
________________________

Kad je mesečina

Kad je mesečina i kad šetaju žene u raznobojnim
haljinama
Čudim se njihovim očima, trepavicama i svem
uređenju sveta.
I čini mi se da bi iz tako velike uzajamne sklonosti
Mogla najzad da nastane krajnja istina.
________________________

Ne tako

Oprosti. Bio sam strateg kao mnogi od onih što
se noću provlače pored ljudskih građevina.

Sračunavao sam gde stoje straže pre no što bih
se odvažio da priđem zatvorenim granicama.

Znajući više, pravih se da dovoljno je manje,
ne kao oni što dolaze da svedoče.

Ravnodušnim prema pucanju, poteri u čestaru i
porugama.

Neka mudraci i sveci, mišljah, celoj zemlji darove
donose a ne jeziku.

Ja čuvam dobro ime, jer je jezik moja mera.

Idiličan, detinji jezik koji uzvišeno pretvara u
dirljivo.

I raspada se himna ili psalam predvodnika hora,
ostaje popevka.

Uvek nepotpun beše moj glas, drugu bih hteo da
odam zahvalnost.

A štedro i bez ironije, te dike nevoljnih.

Iza sedam gora, pod zvezdom jutarnjom,

Na jeziku ognja i vode i svekolikih stihija.

________________________

Način

Tako osetljiv na miris bolnica i kasarni, na

neodstranjivost poniženja,

Da je trebalo da provedem život u ćeliji od plute,

cvokoćući zubima,

Od neznanih predaka dobio sam razboritost i

upornost, te sam pronašao način:

ritmično njihanje reči, ponavljanih na ulici, u

autobusu, u krčmama, na putevima,

I tim više u polusnu jutarnjih časova, kada se

svest pojavljuje kao đavolska gora.

Ali umeo sam to da radim na poljskom, na

jeziku koji niko ne razume, sem tvrdoglavih

profesionalaca stadiona u Vobašu i Milvokiju.

I kad bih mogao da ne govorim, ne bih govorio

ništa, jer nije mi bilo svejedno što se obraćam

nikome.

________________________

Ovaj svet

Ispostavlja se da je to bio nesporazum.
A doslovno to je bila samo proba.
Reke će se odmah vratiti na svoje izvore,
Vetar će se zaustaviti u svom kruženju.
Drveće umesto da pupi rašće prema svom korenju.
Starci će potrčati za loptom,
Pogledaće se u ogledalu i ponovo će biti deca.
Mrtvi će se probuditi, ne shvatajući to.
Dok se sve, što se dogodilo, ne vrati u pređašnji položaj.
Kakvo olakšanje! Odahnite, vi koji ste dugo patili.
________________________

Oecenomia divina

Nisam mislio da ću živeti u tako izuzetnom času
Kada je Bog stenovitih visina i gromova,
Gospod nad vojskama, kirios Savaot,
Tako bolno ponizio ljude
Dopustivši im da čine što god požele,
Njima prepuštajući zaključke, ne govoreći im ništa.
Bilo je to pozorje malo nalik, zaista,
Na vekovni ciklus kraljevskih tragedija.
Putevima na betonskim stubovima, gradovima od
stakla i železa,
Odjednom ponestade principa i raspadoše se.
Ne u snu, nego na javi, jer odvojeno jedni od drugih
Trajahu kao što traje samo ono što ne treba da
traje.
Iz drveća, poljskog kamenja, čak iz limunova na
stolu
Izlete materijalnost i njihova sablast
Pokaza se da je praznina, samo dim na klišeu.
Razbaštinjen od predmeta, vrveo je prostor.
Svuda beše nigde, i nigde svuda.
Slova knjiga su se srebrila, kolebala i nestajala.
Ruka nije mogla da obeleži znak palme, znak
reke, ni znak ibisa.
U vrevi mnogih jezika oglasiše smrtnost jezika.
Zabranjeno beše jadanje, jer jadalo se samom
sebi.
Ljudi pogođeni neshvatljivom mukom,
Zbacivali su haljine na trgovima kako bi sud
prizvala njihova golotinja.
Ali uzalud su čeznuli za stravom, milošću i
gnevom,
Previše neosnovani
Bili su njihov rad i počinak
I lice i kosa i bedra
I bilo kakvo postojanje.
________________________

Pa da, treba umreti

Pa da, treba umirati.
Smrt je ogromna i neshvatljiva
Uzalud na zadušnice hoćemo da čujemo glasove
iz mračnih podzemnih predela Eola, Hada.
Mi smo kunici koji se igraju, nesvesni da će otići pod nož.
Kad se zaustavi srce, postaje ništa,
kažu mnogi savremenici, sležući ramenima.

Hrišćani su izgubili veru u strogog Sudiju,
koji osuđuje grešnike na kotlove s ključalom smolom.

Ja sam imao koristi od čitanja Svedenborga,
Kod koga ni jedna presuda ne pada s visine,
I duše umrlih vuče kao magnet dušama sličnim
Njihova karma, kao kod budista
Osećam u sebi toliko neispoljenog zla
da ne isključujem svoj odlazak u Pakao.
Bio bi to sigurno Pakao umetnika,
To znači ljudi koji su savršenstvo dela
Stavljali iznad svojih obaveza muževa, očeva,
braće i sugrađana.

________________________

Protiv poezije Filipa Larkina

Naučio sam da živim sa svojim očajanjem.
A ovde dođe neko nepozvan
Koji stihom nabraja razloge za očajanje.
Treba li da budem zahvalan?
Nema naročitih razloga za to.
S obzirom da postoje različiti nivoi svesti
Na niži gura me onaj koji preti smrću.

I ja pamtim, ožalošćeni Larkine,
Da smrt nikog živog ne mimoilazi,
Mada to nije odgovarajuća tema
Ni za ode ni za elegije.

________________________

Pesma o kraju sveta

Na dan kraja sveta
Pčela kruži oko cveta dragoljuba,
Ribar blistavu mrežu popravlja,
U moru skaču veseli delfini,
Vrapci čavrljaju u detelini
I zmija ima zlatnu kožu, kao što valja.

Na dan kraja sveta
Poljem idu žene sa suncobranima,
Na rubu travnjaka pijanac spava,
Na ulici viče prodavač variva,
I čamac sa žutim jedrom ostrvu se približava.
U vazduhu traju zvuci violine
I noće se zvezdana otvara.

A oni što čekali su munje i gromove
Razočarani su.
A oni što čekali su arhanđelske trube i horove
Ne veruju da to već počinje.
Dok sunce i mesec na nebu stoje,
Dok bumbari posećuju ruže svoje,
Dok se rađaju rumena deca.
Niko ne zna da to već počinje.

Samo sedi starac što bio bi prorok,
Ali nije prorok jer brižljivo mora raditi,
Paradajz privezujući govori:
Drugog kraja sveta neće biti,
Drugog kraja sveta neće biti.

________________________

Poznanje dobra i zla

Poznanje dobra i zla dato nam je u samom
krvotoku.
U privijanju deteta uz majku, jer je u njoj
bezbednost i toplina.
U noćnim strahovima kad smo bili mali, u strahu
od životinjskih očnjaka i mračne borbe,
U mladalačkim zaljubljivanjima kad se ispunjava
detinji užitak.

I zar ćemo tako skromne početke okrenuti protiv
ideje?
Zar ćemo pre reći da je dobro na strani živih,
A zlo na strani uništenja, koje vreba da bi nas
pojelo?
Da, dobro je u srodstvu sa bivstvovanjem, a
ogledalo zla je nebivstvovanje.
I dobro je jasnost, zlo mrak, dobro je visina,
zlo nizina,
Po prirodi naših tela, našeg jezika.

Slično je s lepim. Da postoji prava,
Ne samo što nikakvog u njemu nema prava, nego
postoji dokaz protiv.
A ono je ipak nesumnjivo i razlikuje se od ružnog.

Onaj vrisak ptica pred prozorom kad pozdravljaju
jutro,
I kad se na podu žare svetlosne pruge, prelivajući
se u duginim bojama.
Ili horizont s talasastom linijom dodira kajsijastog
neba i tamnomodrih gora -
Zar to nije bilo, tako kako je danas, od vekova
prizivano,
Kao tajna, koja samo još trenutak, i naglo će
se otkriti,
I stari umetnik misli da je celog života samo
uvežbavao ruku,

Dan više, i ući će u samu sredinu, kao u

unutrašnjost sveta.

I dobro je slabo, ali lepo je, jako.
Nebivstvovanje se širi i pretvara u pepeo oblasti
bivstvovanja
Kiteći se bojama i oblicima koji izigravaju
postojanje.
I niko ga ne bi prepoznao da nije njegove ružnoće.
Kad ljudi prestanu verovati da postaji zlo i
postoji dobro,
Sama lepota će ih dozvati k sebi i spasti ih.
Da bi umeli reći: ovo je istinito, a ovo neistinito.

________________________

Susret

Vozili smo se pred osvit zamrzlim poljima,
Dizalo se crveno krilo, još je bila noć.

Odjednom je pred nama protrčao zec,
A jedan od nas pokazao ga rukom.

To je bilo davno. Danas već ne žive
Ni zec, ni onaj što ga je pokazivao.

Ljubavi moja, gde su, kuda idu
Blesak ruke, linija begâ, šušanj busenja -
Ne pitam u tuzi nego u zamišljenosti.

________________________

Svrčnost

Isti i ne isti išao sam hrastovom šumom
Čudeći se što moja muza, Mnemozina,
Ništa nije oduzela mome čuđenju.
Kreštala je svraka, i ja rekoh: svračost.
Šta je svračost? Do svračjega srca
Do dlakave nozdrve nad kljunom, i do lêta
Koji se obnavlja kad počne da pada niže,
Nikad neću dosegnuti, te je neću ni upoznati,
No ako ipak ne postoji svračost,
Onda ne postoji ni moja priroda.
Ko bi pomislio da ću tako, posle mnogo vekova,
Pronaći spor oko univerzalnih pitanja.

________________________

Studija samoće

Čuvar dalekovoda u pustinji?
Jednočlana ekipa tvrđave od peska?
Ma ko da je. Video je u osvit naborane gore
Što se hrane ljubičastom bojom, uzimaju tečno
rumenilo,
Dok se ne bi dizale ogromne, u narandžastom
svetlu.
Dan za danom. I nije ni opazio, godina za godinom.
Za koga je, mišljaše, ta velelepnost? Za mene
jednoga?
A trajaće ipak i kad ja nestanem.
Ako sam ja čovečanstvo, da li je ona i bez mene
ona?
I znao je da ne vredi vikati, jer niko od njih
njega neće spasiti.
________________________

Vera

Vera je kad neko ugleda
Listak na vodi ili kaplju rose
I zna da su tu – jer su oni večni.
Makar se snilo il oči sklopilo,
Na svetu biće samo što je bilo,
A vode rečne list dalje odnose.

Vera je i to ako neko rani
Nogu kamenom i zna da kamenje
Zato je da bi nogu nam ranilo.
Gledajte kakve drvo baca senke,
Senka i nas i cveća pada na zemlju:
Što senku nema, nema ni opstanka silu.
________________________

Zaklinjanje

Lep je ljudski um i nepobediv.
Ni rešetke, ni žica, ni davanje knjiga da se samelju,
Ni osuda na progonstvo ništa ne mogu protiv njega.
On u jeziku ustanovljuje opšte ideje
I vodi nam ruku, te velikim slovom pišemo
Istina i Pravda, a malim laž i krivda.
On iznad onoga što jeste uzdiže ono što treba da
bude,
Neprijatelj očajanje, prijatelj nade.
On ne zna Grka ni Jevrejina, roba ni gospodara,
Na upravu dajući nam zajedničko domaćinstvo
sveta.
On iz prljave vreve mučenih izraza
Spašava rečenice stroge i jasne.
________________________

Sanjao sam granicu, tešku da se pređe, a prešao sam mnoge, uprkos stražarima država i imperija.
(Czesław Miłosz)