WEB SITE NEWS »

Emily Dickinson

Emily Dickinson se rodila 1830. godine i umrla 1886 godine. Čitavog života je stanovala u Amherstu, u državi Massachusetts. U roditeljskoj kuci nađena je književna produkcija od oko 1775 pesama i ogroman broj pisama. Samo sedam pesama Emily Dickonson je objavljeno za njenog života, i to anonimno. Pesme su bile redigovane i ona više nije htela da objavljuje zbog toga. Prva knjiga njene poezije izašla je 1890, četiri godine nakon njene smrti. U tom izdanju, kao i u nekolikim kasnijim izdanjima, pesme su bile ‘priređene’ od strane izdavača, Mabel Loomis Todd i Thomasa W. Higginsona. Mabel Loomis Todd je bila ljubavnica Austina, brata Emily Dickinson, i dugo se dopisivala sa ženom koju je nazivala mitom. Nikada joj nije uspelo da je vidi za života. Kada je Emily Dickinson umrla već dugi niz godina je bila izolovana od neposrednog kontakta sa drugim ljudima. Higginson je bio esejista i kritičar zainteresovan za ženske pisce i dobijao je poeziju od Dickinsonove počev od 1862. godine. Higginson se divio već prvim pesmama koje je dobio na čitanje, ali se jednovremeno pitao da li to nije suviše ‘šašav’ materijal za objavljivanje. Kada su Todd i Higginson skoro trideset godina kasnije objavili prvi izbor knjige, preradili su pesme tako da su pesme bile konvencionalnije od originalnih rukopisa u pogledu rime, ortografije, interpunkcije i izbora reči. Ali je prijem bio tako dobar da su izdavači sastavili naredna izdanja 1891, 1894. i 1896. godine. Iako su ova izdanja pobudila veliko interesovanje Dickinson je i dalje ostala nepoznata, jedva pominjana u istorijama književnosti i retko birana za antologije. Godine 1914. je izašla zbirka pod nazivom ”The Single Hound”, u kojoj su promene bile još doteranije nego u ranijim izdanjima. Ova knjiga se uglavnom sastojala od pesama koje je Emily Dickinson slala svojoj snahi Susan Gilbert, udatoj za Austina. Emily Dickinson je suberzivan pesnik jer preuzima i radikalno ponovo definiše ustanovljeni književni univerzum svog vremena. Kod Dickinsonove se seku religiozne, prirodnonaučne i uzvišeno književne stilske osobine nadvikujući i presecajuci jedne druge. Bitno razliciti tipovi materijala bivaju pricvršceni zajedno dickinsonovskom jezičkom mašinom: skupština se poredi sa nervima, mozak sa nebesima, utopija sa topografijom, i rascep u mozgu sa nerazmrsivim klupčetom. Pesme prave snažan i nepredvidljiv skok između apstraktnog i konkretnog, skladnog i nezgrapnog, profanog i sakralnog. Dickinsonova je podjednako ekstremno senzualna i ekstremno duhovna. To protivljenje da se podredi tradicionalnom jeziku i hijerarhijskim sistemima izrasta u ambiciozan i samosvojan književni projekat. Pesme iskaču iz sebe samih. Stoga je možda Emily Dickinson bila viđena više kao odstupanje, raskid, nego obnova tradicije.   

    

Da dolaziš mi ti u jesen
Jer ne stigoh
Ja rano ustah, psa povedoh
Jer nisam mogla za Smrt stati
Kažu “vrijeme blaži”
Napregnuto očekivanje
Postoji još jedno nebo
Pesma br. 1568
Pesma br. 568
Zaboravit ćemo ga, srce
   

______________________________    

Da dolaziš mi ti u jesen   

Da dolaziš mi ti u jesen
Odmahnula bih leto rukom
Uz poluosmeh, poluprezir,
Kao što se to čini s muhom.   

Da znam, za godinu ćeš doći,
Svaki bi mesec klupko bio,
U svojoj smotanoj fioci,
da čeka dok se bude zbio.   

Ako te samo stoleća preče,
Ja bih ih pomoću prstiju
Brojala sve dok prsti
Ne otpadnu u Tasmaniju.   

Da znam, kad ovaj život prođe
Da tvoj i moj će život biti,
Zbacila bih ga kao koru,
Da večnost mogu okusiti.   

No sad, kad mi se dužina krila
Vremena nejasno ukazuje,
To podbada me, ko utvarna pčela
Što žaoku ne iskazuje.   

 ______________________________     

Jer ne stigoh   

Jer ne stigoh ustavit se pred Trenutnom Smrti
On ljubazno preda mnom je zast’o
U kočiji uz nas još samo-
Besmrtnost zauze mjesto.   

Polako odmicasmo-on žurbe ne poznavaše
A ja odložih posao svoj
I odmor također,
Te se prepustih susretljivosti njegovoj   

Ostavismo školu gdje djeca iščekivahu
Na igralište izlazak-
Ostavismo polja zablenuta žita-
Ostavismo sunčev zalazak   

 ______________________________     

Ja rano ustah, psa povedoh   

Ja rano ustah, psa povedoh
I posjetih ja more;
Sirene su iz podruma me
Tad gledat došle gore.   

Fregate mi sa prvog kata
Konopljaste ruke pruže,
Za miša držeć mene, koji
Na pijesku dolje puže.   

Al ne makoh se, sve dok plima
Kraj cipela mi prođe,
I zali pojas, pregaču mi,
I steznik inoj takođe.   

I učini da ko s maslačka
Kap rose ono u trenu
Progutat mene hoće – tada
I ja takođe krenuh.   

A ono slijedi; ćutila sam
Da peta mu srebrena
Na mom je gležnju, – cipela mi
Biserjem prekrivena.   

Al kad smo grad mi sreli, ono
Baš nikog nije znalo;
Pozdravljajuć me okom, more
Tad vraćati se stalo.
    

 ______________________________     

Jer nisam mogla za Smrt stati   

Jer nisam mogla za Smrt stati.
Ljubazno ona stade za me;
U kočiji, uz Besmrtnost,
Nas dvije smo bile same.   

Vozismo sporo, Smrt ne zna žurbe,
A i ja se oprostiti
Od posla i od dokolice.
Zbog njene uljudnosti.   

Prođosmo školu gdje u igri
Rvu se djeca mala;
Prođosmo žita što nas motre,
Prođosmo sunčan zalaz.   

Il bolje, on pokraj nas prođe:
Od hlada rosa zadrhtala.
Jer haljina mi prozračna je,
Od tila tkivo šala.   

Pred jednom kućom zastadosmo
- Ko zemlja da je nabubrila -
Jedva se vidjela jer njena
Streha tek hum je bila.   

Minuše otad stoljeća
Al svako kraće je, ćutim,
No dan kad shvatih da su konji
K vječnosti okrenuti.   

 ______________________________     

Kažu “vrijeme blaži”   

Kažu “vrijeme blaži”,-
Ne čini vrijeme to;
Kroz vrijeme pravo zlo
Ko i tetiva snaži,   

Vrijeme je kušnja tek
Za bol, a nije lijek.
Drugačije kad se zbilo,
Ni boli nije bilo.   

  ______________________________    

Napregnuto očekivanje   

Raj može biti sasvim blizu,
Tu, u susednoj sobi,
Ako li prijatelj u njoj čeka
Reč sreće ili kobi.   

Kakve to snage duša ima
Te može da podnese
Kad vrata škripnu, kada hod
Sve bliži začuje se!
    

 ______________________________     

Postoji još jedno nebo   

Postoji još jedno nebo
uvek mirno, plavo, vedro,
postoji još jedno sunce
i kroz njega tame zrnce.
Zaboravi sušne šume, Ostine,
zaboravi polja tišine.
Evo jedne male šume
čiji list je boje zelene.
Evo jedne svetle bašte
bez mraza, k’o iz mašte,
i u njoj cveće boje snuje,
čujem pčele kako zuje
brate moj, molim te
dođi do moje bašte!   

 ______________________________     

Pesma br. 1568   

Nju videti – to je Slika -
Nju čuti – to je Muzika -
Nju znati – to te Pjanstvom puni
Nevinim kao Juni -
Potištenost je – nju ne znati -
Za prijatelja nju imati
To tako bliska toplina je
Ko Sunce šta ti s Dlana sjaje.   

 ______________________________     

Pesma br. 568   

Sve o Ljubavi naučili smo -
Azbuka – Riječi – Prva Glava -
Potom golema Knjiga – potom -
Otkrovenje se – okončava -   

Ali Neznanje u očima
Jedno smo Drugom opazili -
Božanstvenije no Djetinje -
Jedno smo drugom Dijete bili -   

Dok smo kušali objasniti
Što Nijedno neće pojmiti -
Vaj, ta Mudrost je pregolema -
A Istina je – od sto niti!   

______________________________     

Zaboravit ćemo ga, srce   

Zaboravit ćemo ga, srce,
Noćas, ti i ja!
Ti toplinu smetni s uma
Ja svjetlo što mi da.   

Kad molitvu okočaš, reci
Da pamet zatamnim.
Požuri! Ako kasno dođeš,
U misli bit ću s njim.   

______________________________    

Heart, We Will Forget Him   

Heart, we will forget him,
You and I, tonight!
You must forget the warmth he gave,
I will forget the light.   

When you have done, pray, tell me,
Then I my thoughts will dim.
Haste! ‘lest while you are lagging,
I may remember him.   

Čovjek pun duha i u potpunoj se samoći izvanredno zabavlja   
svojim mislima. (Arthur Shopenhauer)   

    

AUDIO