Eugène Ionesco

Ionesco je rođen 26. studenog 1909. u rumunjskom gradu Slatini. Otac mu je bio Rumunj, a majka Francuskijna grčko-rumunjskog porijekla.  Otac mu je bio pravoslavne vjere. Njegova baka sa majčine strane bila je grkopravoslavne vjere, no preobratila se u religiju svojeg supruga, protestantizam, pa je i Ionescova majka odgojena kao protestantkinja.  Ionesco se 1911. seli u Francusku gdje ostaje sve do 1922. kada se vraća u rodnu Rumunjsku.  Po povratku u Rumunjsku, morao je ponovno učiti rumunjski jezik kako bi mogao normalno pratiti predavanja tijekom školovanja u Bukureštu. Nakon srednje škole, 1928. počinje studij francuske književnosti na sveučilištu u Bukureštu. Na sveučilištu je diplomirao 1933. Za vrijeme studija upoznao se sa Emilom Cioranom i Mirceom Eliadeom, te su njih troje postali doživotni prijatelji. Ionesco je 1970. odlikovan članstvom u Académie française. Ionesco je dobio i mnogo nagrada od kojih su najistaknutije: Nagrada na Tourskom festivalu za film 1959., Prix Italia 1963., Nagrada Asocijacije kazališnih pisaca 1966., Grand Prix National za kazalište 1969., Monaco Grand Prix 1969., Austrijska državna nagrada za europsku književnost 1970., Nagrada Jeruzalem 1973., te počasni doktorati na sveučilištima u New Yorku, Leuvenu, Warwicku i Tel Avivu. Ionesco je preminuo u Parizu 28. ožujka 1994. u svojoj 84. godini, a pokopan je na pariškom Cimetière du Montparnasse. Iako je Ionesco pisao gotovo samo na francuskom, on je jedan od najodlikovanijih rumunjskih umjetnika. U Ćelavoj pjevačici, jednoj od najpoznatijih i najizvođenijih njegovih drama, obrađuje temu o dvojbenosti ljudske individualnosti i nemogućnosti komuniciranja. Ionescovi likovi govore uopćenim klišejiziranim rečenicama, koje, ispražnjene od značenja, završavaju u potpunom besmislu. Problemi jezika, odnosno zvučnih privida lišenih smisla, Ionesco razmatra i u drugim dramama – Poduci, Stolicama, Žrtvama dužnosti, Amédée ili Kako ga se otarasiti. U drami Nosorog, objavljenoj 1960. godine, koja se izvodila u Teatru Odeon i režirao ju je znameniti Jean Luis Barrault, Ionesco proces riječi zamjenjuje procesom ideja. Kralj umire, drama je samoće i tjeskobe pred smrću, a Žeđ i glad, koja se izvodila u Comedie Francaise, podruguje se tek ponečem. Ovaj poznati dramski pisac i teoretičar objavio je i zbirku pjesama – Elegii pentru fiinte mici (1931.)
Umro je u Parizu 1994.godine.

 

Beli božuri
Devojka je videla anđele
Drveće 
Dete i zvona
Elegija I
Elegija II
Elegija za mala bića
Istrgao se vapaj
Ljubavna pesma
Molitva
Mala elegija
Smrt lutke
Umorni čovek
Zemlja od kartona i vate

________________________________

Beli božuri

Osetio sam božure kad mru!
Klonulih putira, plaču bele latice!
Suznom dušom, o kako umiru božuri:
Rušio se život, laticu po laticu.

Shvatio sam vašu bol,
Cveće belo,
Cveće čedno,
Cveće tužno…

Sa svakom laticom, osećao sam kako umire san
I kako plaču u meni
Beli cvetovi ljubavi…

________________________________ 

Devojka je videla anđele

Dok je još bila kod nas, devojka je videla anđele.
Ali to nisu bili anđeli!
Ko još vidi anđele!
O, voštana lutko!
Pop klima glavom,
Mali crni pas laje li laje,
Žena u žalosti viče
Dok jedan ozbiljan gospodin dlanom skriva lice
Kad vide voštanu lutku,
Zabi glavu u dlanove
Kad vide voštanu lutku.
Belo, belo, belo.
Ne verujem u anđele
Ni ti?
Ni ti?
Dok je još bila kod nas, devojka je govorila sa anđelima.

________________________________ 

Drveće 

S jeseni, drveće urla od bola!
Zastrašujuće veliko, prazno, crno,
Poput palih anđela što proklinju nebesa.

Jesi li čuo kako s jeseni sve drveće urla?

Koji li im je to arhangel,
Zastrašujuć i nevidljiv,
Od Gospoda poslat,
Počupao nežna tela sa grana?

Drveće urliče, moćnih ruku raširenih
Ka Nebu koje ne mogu doseći,
Smožditi, razoriti…
Drveće s jeseni, pobunjeni anđeli…

________________________________ 

Dete i zvona

Zašto zvone zvona, majko,
U ovoj hladnoj božićnoj noći?
Na svom jeziku, svojim gvozdenim glasom,
Znaš li, majko, šta kažu?

Da li je to priča, majko, neshvatljiva,
Izgubljena u vremenu drevnom?

Da li je bajka o Ileani prekrasnoj?
O Crvenom Zmaju, zlom i surovom?

»Ding! Dong! Čuješ li njihov smeh? Čuješ li njihov plač?

Čuješ li kako se uzdižu tiho?

»Ding! Dong!« O, draga majko, šta kažu kad
nam pevaju na jeziku svome?

________________________________ 

Elegija I

Jaoj, još uvek sam
Na zemlji.

Nebo je mreža:
Da prođem, ne pušta me.

Stojim i saginjem se
Daleko od vas.

Stojim i plačem,
Na dvoje se lomim.

Stojim i jecam
Zovem vas, zovem.

O, moj pretihi glas,
Kako do vas da dopre.
II

Srce je rana,
Prijatelju, što boli.

Prošao je ulicom
Čovek bolestan i bled:
Za njegove suze, duša bejase bokal.

Vrbe su plakale
suzama teškim, metalnim:
o, njihove suze ugnezdise se u meni
i sada me pritišću.

Na nebu su moje suze bile, male,
I jedna suza veća,
A ja nisam znao: da l’ je to nebo što ogleda
Ono što je u meni, ili je to moja misao
U ogledalu?

Prijatelju, shvataš li
Ja plakati moram.

________________________________ 

Elegija II

Zaplačimo, prijatelju:
Jedna suza nek bude za list žuti,
Jedna za precvalu ružu,
Jedna za mrtvu devojku,
Jedna za svakog čoveka bol.

Jedna suza za svaki kamen,
Za svako drvo,
Za svaku zvezdu
I za Ideal.

Beskrajne su duše, kamenje.
Strah me je da hodam: da ih ne zgazim.

________________________________ 

Elegija za mala bića

Ovde je nekada bio krevet
Deteta koje beše odneto
U kutiji za lutke
U park, zemlju i kamenje.

Od tada, u svom mračnom uglu
Olovni vojnici stoje nemo
Skamenjeni pored truba
Misleći o bitkama
I zamišljenim pobedama.

Ekspresni limeni voz
U maloj stanici od kartona
Zarđao je od nostalgije
Dok u vagončiću
Spava putnik liliputanac.

Lagano, u krotkom obojenom drvenom konju,
Njegova misao rže
I nemo plače dvorska luda
Obezbojeni arlekin.

________________________________ 

Istrgao se vapaj

Vapaj iz očiju istrgao se,
Iz očiju istrgao se.

Da je tražim: gde?

U vodama, u zemlji, među zvezdama
U našem je svetu nema.

A ni pored krsta
Ni tela.

________________________________ 

Ljubavna pesma

Njeno lice, kao bajka;
Njen nos od kartona;
Usta su joj okićena
Ružnim zubima od čokolade.

Grudi, šibice vrh,
Telo kao ranjeni stub,
I glupa i kratkovida;

U dugom nosu se gubi
Jadna cura, jadna cura,
Baš je ogorčena.

________________________________ 

Molitva

Malo sunce, Bože,
Za moju dušu.

Gospode, ja sam list,
Ja sam orah,

Uplašena zaba,
Ranjeni vrabac.

Ukrali su mi sva gnezda.
Sustigle su me sve praćke.

Mali Bože, uzvisi me,

I učini da budem srećan
Poput volova sa rogovima nevinim,
Poput pasa sa očima anđeoskim,
Poput lokvanja,
Poput kamena – prijatelja.

________________________________ 

Mala elegija

Krenuo na belom konju
Dečak sa plavom kosom, svetlom u očima
I dušom od srebra.

Oplakuju ga bez glasa,
U sobi sa malim krevetom,
Tri lutke od porcelana,
Tri lutke od porcelana.

Krenula na belom konju
Devojka obraza bledih,
Sa životom u očima vlažnim
I sa smrću u osušenom telu.

Tuguju za njom
Ruže, bele i rumene,
Ruže, bele i rumene.

________________________________ 

Smrt lutke

Umrla je od upale pluća
Lutka, voštana madona.

Oko jastuka okupile se lutke,
Ukočena pogleda, staklenog plača.

Kartonska crkva za patuljke
Plače zvonima jetkim i malim.
Kartonski sanduk spreman je,
Na papirni put krenula je pratnja

Drveni konj i mrtvačka kola od čokolade,
Pop s bradom od vate,
Arlekin u bizarnom odelu
I starija sestra madone.

Arlekinu zaostalom na putu
Otpadoše trice sa lakta.

I jedva još čuje
odjeke zvona ugaslog zvuka.

________________________________ 

Umorni čovek

Neko je otkidao od njega
Pomalo.

Ostavio ga obezbojenog
I potresenog.

U čudu se tražio
Ali, nije se ponovo našao.

Iz njega je narastalo zlo
Sve dok ga nije obavilo.

Umorni čovek
Prepustio se sudbini.

________________________________ 

Zemlja od kartona i vate

U toj zemlji ne razlikuje se kamen
Od ptice ili duše:
Od vate su i od kartona.

Ko želi nek izvadi dušu
I stavi je sa strane
I nek je posmatra kao strano biće:
Video sam duhove drveća, ptica, ljudi.

Ljudi–lutke pevaju nemu molitvu:
Njihov Gospod Bog nosi belu bradu.
Ljudi–lutke i duše od vate!
Osmesi od testa!
Drveće od gume!
Oči nevine i oštre.

Boje su blede, ne vrište.
Prostor od dva kubna metra.
Vatra je crvena marama, u ruku da je uzmeš.
Ovu zemlju po kartonu našvrljalo je dete.
Dete sanja: ne budi ga.

Čovjek avangarde je poput neprijatelja u samoj unutrašnjosti grada koji strastveno želi upropastiti, protiv kojega se buni, jer kao i vladavina, tako je i ustaljeni oblik izražavanja također oblik tlačenja. Čovjek avangarde je protivnik postojećeg sustava.“
(E.Ionesko)