WEB SITE NEWS »

Hans Magnus Enzensberger

Hans Magnus Enzensberger rođen je 11. novembra 1929. u Kaufbeurenu a odrasta u Nürnbergu u klasičnoj građanskoj porodici. Poslije rata završava studij književnosti, jezika i filozofije u Erlangenu, Freiburgu, Hamburgu i pariškoj Sorboni. Sredinom pedesetih radi kao radijski urednik u Stutgartu  („Radio-Essays“). 1957. objavljuje svoju prvu zbirku pjesama  Verteidigung der Wölfe. U to vrijeme boravi u Americi, Norveškoj, Meksiku i Italiji. 1962 objavljuje zbirku Nastajanje pjesme a godinu dana kasnije dobija prestižnu nagradu Georg-Büchner. 1965. godine Enzensberger osniva časopis Kursbuch a petnaest godina kasnije i časopis TransAtlantik. Hans Magnus Enzensberger dobija nagradu za književnost Bavarske akademije lijepih umjestnosti u Münchenu, počasnu nagradu grada Münchena za kulturu, nagradu Heinrich Heine grada Düseldorfa.  Hans Magnus Enzensberger, koji danas živi u Münchenu, zasigurno je jedan od najpoznatijih savremenih njemačkih pjesnika, ali je, isto tako, poznat  jekao pisac, prevodilac i analitičar društva, gdje pokazuje izuzetnu hrabrost kako u izboru osjetljivih tema tako i načinu na koje ih analizira.

A
Apokalipsa. Umbrijska škola oko 1490.
Je li tu nečeg bilo
Propast Titanika: dvanaesto pevanje
Prestabilirana disharmonija
Posjeta
Rani radovi
U Jeruzalemu
Za Karajana i druge
Zabilješka o primjeni člana 5, paragrafa 3 Ustava

A

Pre nego što kažeš B, zastani malo,
oslušni, razmisli
šta si rekao. Samoglasnik jedan
koji malo znači,
a  pokreće mnogo.
Jednom otvoriš usta
i već si svoje smrtno telo
pokrenuo na dostignuća
kosmičke složenosti:
čitave kaskade nadražaja,
proračuna, turbulencija,
iza leđa onoga
koje je Ja – a  mozak
koji ne govori
i svaku nauku ismeva,
da i ne spominjemo.

________________________

Apokalipsa.Umbrijska škola oko 1490.

Nije više tako mlad, uzdiše,
uzima jedno veliko platno, grozničavo razmišlja,
dugo i mukotrpno razgovara sa naručiocem,
jednim škrtim karmelićaninom iz Abruca,
priorom ili članom crkvenog veća. Ubrzo će zima,
zglobovi prstiju pucketaju, granje
pucketa u kaminu. Uzdiše, premazuje osnovnom bojom,
ostavlja da se osuši, premazuje drugi put,
skicira, nestrpljivo figure
na malim kartonima, ističe ih belom bojom.
Okleva, utrljava boje, više nedelja
ništa ne radi. Onda, jednog dana,
a već je Pepljava Sreda ili
Marijino Sretanje, umače, u ranu zoru,
kičicu u ispečenu umbru i slika:
Biće to mračna slika. Kako počinje
da se slika propast sveta? Požari,
ostrva koja nestaju, munje, zidine, bedemi i kule
što se, čudno i postepeno, ruše jedne za drugim:
tehnička pitanja, problemi kompozicije.
Da bi se ceo svet uništio ima dosta posla.
Naročito je teško naslikati buku,
cepanje zavesa u hramu,
zveri koje urliču,grmljavinu. Sve
treba, naime, da se cepa, da bude razderano,
sve sem platna. A termin je
utanačen: najkasnije do Zadušnica.
Do tada mora u pozadini, da opet premaže,
po hiljadu puta, penastom svetlošću, zeleno,
pobesnelo more, probodeno jarbolima
brodovima koji okomito tonu u dubinu,
olupinama, dok napolju usred jula,
i psa mrzi da se mrdne na prašnjavom trgu.
Slikar je ostao u gradu sasvim sam,
napušten od žene, učenika, posluge.
Izgleda umorno, ko bi to pomislio,
smrtno umoran. Sve je oker, bez senke,
ukočeno i pritajeno, kao u nekoj
zloj večnosti; jedino slika nije. Slika
je sve veća, biva polako sve mračnija, popunjava
se senkama, čeličnoplavo, zemljanosivo, tamnoljubičasto,
caput mortuum; popunjava se đavolima, jahačima,
pokoljima, sve dok se propast sveta
srećno ne završi, a slikar,
za trenutak tek, ustane laka srca;
bezumno veseo, kao dete,
kao da mu je pokjlonjen život,
poziva, još isto veče,
ženu , decu, prijatelje i neprijatelje,
na vino, sveže gomoljice i šljuke,
dok napolju rominja prva jesenja kiša.

________________________

Je li tu nečeg bilo

Bilo je nečeg dobrog,
ranije,
negde drugde.
Šteta
što je tako teško
setiti se nečeg dobrog.
Znati
kako je stvarno bilo.
Koliko je bilo stvarno.
Bilo je, čini mi se,
nešto sasvim obično,
čudesno.
Ja sam ga,
čini mi se, video,
ili omirisao,
ili dodirnuo.
Ali, da li je
bilo veliko ili malo,
novo ili staro,
svetlo ili tamno,
to više ne znam.
Samo da je bilo bolje,
mnogo bolje
od ovoga što je sada,
to još znam.
________________________

Propast Titanika: dvanaesto pevanje

Od ovog trenutka sve teče po planu.
Čelični trup više ne vibrira, mašine
su utihnule, vatre su odavno pogašene.
Šta se to dešava? Zašto ne putujemo? Ljudi osluškuju.

Napolju, u hodniku, neko mrmlja molitve.
More je glatko, crno, staklasto. Noć bez mesečine.
O, nije to ništa! Na palubi se ništa nije polomilo,
čitave su i vaza i čaša za šampanjac. Ljudi čekaju
u grupicama, bez reči, šetkaju se gore-dole,
u krznu, u kućnoj haljini, u zaštitnom odelu, poslušni su.
Sada se odmotava užad, platna vuku
sa čamaca, pokreću se brodske dizalice. Putnici
kao da su popili tablete. Ovaj čovek, na primer,
koji vuče violončelo preko beskrajne palube,
čuješ kako gvozdeni vršak grebe po daskama,
grebe li grebe, i pitaš se: kako
je to moguće? – Ah! Pogledaj! Signalna raketa! –
No, to je samo slabo šištanje, već iščezlo
na nebu, što obasjava lica plavičasta i prazna.
Lift-boj, maserke i kuvari mirno stoje u špaliru.
Na Kaliforniji, starom jednom brodiću, dvanaest milja odatle,
radiotelegrafista se okreće u postelji i tone u san.
Pažnja! Pažnja! Prvo žene i deca! – Kako to?
Odgovor: We are prepared to go down like gentlemen. –
Može i tako. – Šesnaest stotina ih ostaje. Mir na brodu
je nezamisliv. – Govori vaš kapetan. Tačno je
dva sata i naređujem: Spasavaj se ko može! – Muzika!
Dirigent podiže palicu za poslednju tačku.

________________________

Prestabilirana disharmonija

Za svakog razbijača pivske boce
o glavu kakvog azilanta
postoji kirurg na hitnoj
voljan da je krpa.
I obratno.

Za svakog čistača mina
što riskira život i udove
postoji po jedan trgovac oružjem.
I obratno.

Za svakog silovatelja
postoji žena s nožem za kruh u ruci,
za svakog socijalnog radnika po jedan neonacist,
za svakog u višem platnom razredu
po jedan porezni inspektor, za svako čudovište
nježna madona, i obratno.

Oh, svatko od nas
ima pune ruke;
i tome nikad kraja.
Pjesnikove opcije
Govori jedno te isto
i uvijek jedno te isto
samo drugim riječima.
Ali uvijek istim riječima
kazuj nešto poprilično drugačije
ili to isto ali na poprilično drugačiji način.
Ostavi puno nedorečenog
ili opet riječima koje ne govore ništa
izreci puno.
Ili se naprotiv prepusti šutnji, itekako rječitoj.
Košulja beše darovna…”
________________________

Posjeta

Što hoćeš?
Ja sam Dobri Samaritanac
i dolazim iz kemijske čistionice.
Nisam te zvao!
Gdje ti je osobna?
Ali ja ti nudim spas.
Nema potrebe za papirima.
Zašto drhtiš?
Čega se to plašiš?
Čujem neke zvukove.
To tek šuška vješalica
za kapute.
Što je onda ovaj vonj?
Ispušni plinovi. Melem!.
Melem za tvoje rane.
Želim odvjetnika!
On ti neće pomoći.
Ono nije bila vješalica!
Ovo nisu ispušni plinovi!
Ja sam kužna kontrola,
ekipa hitne pomoći
i pružam radikalno pomazanje.
Želim poštenu nagodbu.
Nije do mene.
Želim odmazdu!
Prihvaćam.
Ali nikome ni riječi.
To je u redu, što se mene tiče.
Ja ti samo nudim to što i sam želiš:
mir i tišinu.

________________________

Rani radovi

Danas mi ponovo pada na pamet,
posle četrdeset godina,
usred popodneva.
Gde li je zalutala
ona pohabana knjiga
koju mi je onda dala?
Patos rečenica,
koje je njena nemirna ruka
podvukla crveno?
Rani radovi-
niko živ nije znao za to
onda, u Nemačkoj.
Siva je bila prašina
pedesetih godina.
Letnje pege
usred zime,
dirljivo nestrpljenje.
Pre mnogo godina
neko mi reče,
ne znam ko, pre mnogo godina,
telefonom, usput,
da se ubila.
Ništa ne podseća na nju
ove tople srede
u maju, danas, čak ni
raščitana knjiga.

________________________

U Jeruzalemu

Nasred ceste
ispriječio se taj krvavi stari kamen.
Svi ga svojataju.
Sâm Bog zna zašto.

Zbilja je drevan izgledom
i svaki hodočasnik
koji na nj se namjeri,
opipa ga prstima, poljubi,
ili udari okrvavljene glave,
pridajući nešto
njegovoj nečistoći.

Taj kamen zaustavlja promet,
karuce, prtljagu i policajce,
ali nema izgledna načina
da ga se ukloni s puta.
Jer predugo je
- cijelu vječnost -
tu.

I svet je. Nitko ne zna
koja mu je svrha. Ljepota
nije njegov forte.
Ali čak i ljudi poput mene
kojima ničemu ne služi
ne mogu ga proći
a da se ne sapletu.

Večernje vesti
masakr zbog šake pirinča,
čujem, za svakoga svakog dana
jedna šaka pirinča: rafalima
po tankim kolibama, nejasno
čujem to, dok večeram.

po glaziranom crepu
čujem kako igraju zrna pirinča,
šaka, dok večeram,
zrna pirinča po mom krovu:
prva martovsku kišu, jasno.

________________________

Za Karajana i druge

Tri muškarca u tvrdim šeširima
ispred kijevske glavne železničke stanice -
trombon, harmonika, saksofon -

u izmaglici oktobarske noći
koja se rasteže između dva voza,
između katastrofe i katastrofe:

sviraju pred premorenim ljudima koji pobožno
jedu svoje tople piroške
i čekaju, čekaju

dirljive melodije, izlizane
poput njihovih jakni i umašćene
poput njihovih šešira, i da ste Vi

stajali smrzavajući se tu među pijancima,
veteranima, džeparošima,
dali biste mi za pravo:

Salcburg, Bajrojt i Skala
malo su, veoma malo
od kijevske železničke stanice odmakli.
________________________

Zabilješka o primjeni člana 5, paragrafa 3 Ustava

1. Umjetnost je slobodna.
2. Umjetniku je zabranjeno
da bude bezopasan, neupadljiv
dobri muž
s redovitim primanjima.
3. Dužnost je umjetnika
da bude nepodnošljiv.
Izgledom ima biti
asocijalna beštija
ili pak lakrimozni martir
legendarni objekt prezira
što potrebuje cio život
da bi gnjavio, dosađivao
i zabavljao
bezopasne, neupadljive
dobre muževe
s redovitim primanjima.

“Svaka je zamisao laka kad se ne uzme u obzir stvarnost.” Proust