Zbignjev Herbert

Poljski pesnik Zbignjev Herbert rodio se u Lavovu 1924. Kad je objavio prvu zbirku (“Struna svetlosti”, 1956.) bilo mu je 32 godine. Zbignjev Herbert je sasvim sigurno jedno od najpoznatijih imena savremene poljske poezije. Njegov moderni, suptilni i veoma intelektualni poetski jezik svedoči ne samo o izvanredno talentovanom pesniku i misliocu, nego, takođe, i o čoveku izvanredne kulture i obrazovanja. Izuzetnog senzibiliteta i nadahnuća, Herbert sjajno u svojoj poeziji spaja vekovna iskustva ljudske istorije i kulture sa svojim vlastitim poimanjem čoveka i sveta svog vremena. Uostalom, o njegovoj poeziji napisane su već čitave biblioteke studija, eseja, kritika i analiza, koje bez rezerve i bez ostatka Herbertovu poeziju uzdižu kao pojam modernog evropskog i svetskog pesništva.

Anđeli civilizacije
Apolon i Marsija
Čvor
Dve kaplje
Dimnjak
Gospodin Kogitov prilog Majerlingovoj tragediji
Mačak
Naše dete
Naš strah
Oni koji su izgubili
Pokušaj opisa
Ponor gospodina Kogita
Razmišljanje o problemu naroda
Šta će biti
Violina
Zrelost

Anđeli civilizacije

Na prelomu između XIX i XX veka činilo se da su nas zauvek napustili
anđeli i da je nestao i najmanji njihov trag. Zapošljavali su ih još
samo ponegde u pogrebnim preduzećima. Podupirali su takođe zastarele
baldahine. Ali u suštini čamili su u besposlici i pretvorili se u
ružičasti puder.
Prava renesansa anđela usledila je u vezi sa
razvijanjem avionskih linija. Može se bez preterivanja reći, da su se
vratili na zemlju i dobili životno rumenilo. Pomažu da se pređe preko
klada podignutih visoko iznad okeana. Sa aerodromskih zvučnika njihovi
visoki nestvarni glasovi cede se polako kao da žele da nas ubede da još
uvek postoji nekakav spas.
Govore sve jezike, ali osmeh imaju jedan i za nebesko uspenje i za katastrofu.
______________________________________

Apolon i Marsija

Pravi dvoboj Apolona
i Marsije
(apsolutni sluh
kontra ogromna stena)
obavlja se pred veče
kada su kao što već znamo
sudije
dodelile pobedu bogu

čvrsto vezan za drvo
propisno isteran iz kože
Marsija
viče
dok krik ne stigne
do njegovih visokih ušiju
odmara se u senci toga krika

potresan drhtanjem gađenja
Apolon čisti svoj instrument

samo na izgled
Marsijin glas je monoton
i sastoji se iz jednog samoglasnika

A
u stvari
Marsija
priča
o neiscrpnom bogatstvu
svoga tela

ćelave gore utrobe
beli klanci hrane
šumne šume pluća
slatki brežuljci mišića
jezera žuč krv i drhtaji
hladan vetar kostiju
nad solju sećanja

potresan drhtanjem gađenja
Apolon čisti svoj instrument

Sada se horu
priključuje Marsijina kičma
u načelu ono isto A
samo dublje sa dodatkom moždine

to već prevazilazi izdržljivost
boga sa živcima od veštačkog tvoriva

šljunčanom alejom
omeđenom šimširom
pobednik odlazi
razmišljajući
neće li iz Marsijina urlanja
s vremenom izrasti
nova grana
umetnosti – recimo – konkretne

iznenada
pada mu pred noge skamenjen slavuj

okreće glavu
i vidi
da je drvo za koje je bio vezan Marsija
sedo

potpuno

______________________________________

Čvor

Kada Gospodin Kogito konačno ostari, neće sakupljati
poštanske marke, antički novac, ali ni retke knjige. Osnovaće prvu na
svetu kolekciju čvorova. Nastojaće da ubedi druge u tajanstvene čari
među čvorovima.
Ljudi nisu nikada cenili čvorove. Nisu naučili takođe
da se dive njihovoj komplikovanoj lepoti. Presecali su čvorove mačem,
kao onaj makedonski cimbal, ili su prosto uspevali da ih razmrse i
ponosili se time što imaju sada gadan konopac, kojim mogu da privežu
prase uz drvo ili da obese za šiju bližnjega.

______________________________________

Dve kaplje

Šume su gorele -
a oni su
oko vratova splitali ruke
kao bukete ruža

ljudi su trčali u skloništa -
on je govorio da žena ima kosu
u koju mogu da se sakriju

pokriveni jednim ćebetom
šaptali su bestidne reči
litanije zaljubljenih

Kada je bivalo veoma zlo
skakali su u oči nasuprot
i čvrsto ih zatvarali

tako čvrsto da ne bi osetili vatru
koja je stizala do trepavica

do kraja su bili hrabri
do kraja su bili verni
do kraja su bili slični
kao dve kaplje
zaustavljene na kraju lica

______________________________________

Dimnjak

Na kući raste druga kuća samo bez krova -
dimnjak. Kroz njega izlaze kuhinjski mirisi i moji
uzdasi. Dimnjak je pravedan, ne razdvaja to. Jedna
velika perjanica. Crna, veoma crna.
______________________________________

Gospodin Kogitov prilog Majerlingovoj tragediji

U proleće 1889.
godine moj pradeda je izgubio apetit. Budio se noću i vikao. Postao je
bolesno oprezan. Nije verovao više Caru, osudio je grofa von Taaffe za
najgore stvari, bojao se ljubomorne Mizzi Kaspar, a o kočijašu
Bratfischu i o sobaru Loschku govorio da su za novac spremni sve da
učine.
Pradeda je voleo Mariju Vetsera, ljubavlju velikom, skrivenom i
beznadežnom. Pod sivim redengotom tajnog dvorskog savetnika besneo je
požar, koji nije hteo da ugasi.
Nagnuta, kao nad uskršnjom štrudlom,
moja prababa, bez gneva i uzbuđenja, zabija veliki kuhinjski nož u
predivno telo Marije Vetsere.
Ko bi mogao da predvidi da će u istom
trenutku prekomerne izmučenosti stati i srce moga pradede, poistovetivši
se na taj način sa mračnom tragedijom propadajućeg carstva.
______________________________________

Mačak

Može da bude bilo koji: podivljali, rimski riđan sa iskidanom dlakom i
njuškom svom u ožiljcima, poput veterana carskih legija, koga sam
bezuspešno vabio iz ruševina Foruma Romanuma.
Ili ovaj neobuzdani,
crni div iz Pasadene, koji me upozorio na zemljotres, a kako nije naišao
na razumevanje, otišao je zauvek, i ostavio me zamišljenog u mraku
neznanja o okeanima, zvezdama i vulkanima.
Ili taj ovdašnji, koji je rođen u štali, usred procvetalih livada, sena, potoka mokraće i blagih brda mesa koje pahne na mleko.
Može
da bude bilo koji – mačak – neshvatljiva duša, koja se ne podiže nad
magličastim vodama, već ide stazama samotnih mudraca na četiri meke
šape.
______________________________________

Naše dete

Naše dete iz epruvete razvija se sjajno
plavooki švrća ružičasti Futurus
mimoišle su ga male boginje veliki kašalj
šarlah noćno mokrenje strah od Baba Roge
voleo je NLO – žmirkao mu je sa simpatijama

Kad je imao tri godine pao je u staračku demenciju
pa mu je zamenjena glava u istoj fabrici
gde je ugledao svetlo dana hitro nam se vratio
u sitting-room i bučno zabavljao sa robotom
Pozabavio se njime pronicljivi analitičar duša
(prema toj rupi koju je Platon nazvao dušom)
sinov I. Q. razorio je sve poznate skale
i mališa je uskoro postao mister sveta testova
kao ljudi imućni nismo ga dali u cirkus
ipak je to naše dete iako je iz epruvete
jedan TV nastup i na tome se završilo

Sposoban kao mladi Pascal prelomni kao Einstein
ne pohađa školu jer bi se mogli iskompleksirati
sam uči i piše i sluša muziku Istoka
koja dozvoljava da se pronikne u spojeve izvan razuma

Kada je imao dvanaest godina objavio je nekoliko knjiga
koje su odmah dospele na liste bestselera
recenzenti su hvalili kapitalne sinteze
poređenje Marksa sa Budom Hristosa sa Talleyrandem
zlonamerni su mu prebacivali brkanje pojmova
od kojih se naš sin odavno oslobodio

Jedino nas malčice brine njegova sve prisutnija tuga
često biva jako razdražljiv
ne smeju se pred njih izgovoriti određene reči i fraze
takve kao Gospod Bog sumnja i narod
tada lupa nogama i zatvara oči
ali zato ga neizmerno zanimaju pogrebi
ratovi zaraze glad

Naš sin iz epruvete postaće profesor
čeka da se otvori prikladan departament
radi na sistemu koji je imenovan kao Prezentizam
u kom je smelo odbacio celu ontologiju
trule kategorije vremena i prostora
par drugih sitnica
vrlo uprošćavajući
to je filozofija trenutka momenata nepovezanih
međusobno niti s kosmosom apologija slučaja
drugim rečima apsolutna sloboda

kada je to ništavilo poslalo svetlucave signale
a drugo ništavilo odgovorilo grohotnim smehom
______________________________________

Naš strah

Naš strah
ne nosi noćnu košulju
nema oči sovlje
ne diže kapke
ne gasi sveću

nema ni lice mrtvaca

naš strah
to je nađena u džepu
ceduljica
”opomenuti Vujćika
stan u Dugoj ulici provaljen”

naš strah
ne proleće na krilima bure
ne seda na crkveni toranj
prizeman je

ima oblik
žurno svezane bošče
s toplom odećom
suhom hranom
i oružjem

naš trah
nema lice mrtvaca
mrtvaci su prema nama blagi

nosimo ih na plećima
spavamo pod jednim ćebetom
zatvaramo oči
popravljamo usta
biramo suho mesto
i zakopavamo

ni previše duboko
ni previše plitko
______________________________________

Oni koji su izgubili

Oni koji su izgubili igraju s praporcima na
nogama
u okovima smešne odeće u perju crknutog orla
diže se prašina saosećanja na malom trgu
i filmska puška puca blago i precizno

podižu limenu sekiru lukom lakim kao obrva
ubijaju
lišće i senke
te samo bubanj huči i podseća na stari ponos i
gnev

dali su istoriju i ušli u lenost vitrina
leže u grobnici pod staklom pored vernog
kamenja

oni koji su izgubili – prodaju pred guvernerovim
dvorcem

u Santa Feu
(duga prizemna zgrada topao ispečeni oker mrki
drveni stubovi
isturene tavaničene grede o kojima visi oštra senka)
prodaju staklene bisere amulete boga kiše i vatre
model Kivinog hrama
sa štrčećim uvis dvema slamkama lestava niz
koje silazi letina

kupi boga odjeka jeftin je i rečito ćuti
kad se koleba na ispruženoj prema nama
ruci iz neolita
______________________________________

Pokušaj opisa

Najpre ću opisati sebe
počinjući od glave
ili bolje od noge
od malog prsta leve ruke

moj mali prst je
topao
lako svinut unutra
završen noktom
sastoji se iz tri članka
raste pravo iz šake
kako bi bio od nje odeljen
bio bi veliki crv

to je naročit prst
jedini na svetu prst leve ruke
koji je dat neposredno meni

drugi mali prsti leve ruke su
za mene hladna apstrakcija

ja i moj
imamo zajednički datum rođenja
datum smrti
zajedničku samoću

samo krv
što skandira tamne tautologije
spaja daleke obale
končićem sporazumevanja
______________________________________

Ponor gospodina Kogita

Kod kuće je uvek sigurnije

no odmah ispred praga
kad ujutro Gospodin Kogito
izlazi u šetnju
nailazi na – ponor

nije to ponor Paskalov
nije to ponor Dostojevskog
to je ponor
po meri Gospodina Kogita

njegova posebna odlika
nije ni bezdan
ni buđenje strave

vuče se za njim kao senka
zastaje pred pekarom
u parku preko ramena Gospodina Kogita
čita s njim novine

mučan kao ekcem
veran kao pas
previše plitak da bi progutao
glavu ruke i noge

jednom će možda
ponor narasti
ponor sazreti
i biti ozbiljan

kad bi se samo znalo
kakvu pije vodu
kakvim ga hraniti zrnom

sada bi
Gospodin Kogito
mogao skupiti
nekoliko šaka peska
i zasuti ga
ali to ne čini

nego
kad se vrati kući
ostavlja ponor
iza praga
pažljivo ga prikrivajući
komadićem stare tkanine
______________________________________

Razmišljanje o problemu naroda

Iz činjenice upotrebljavanja istih psovki
i sličnih ljubavnih izjava
izvlače se previše smeli zaključci
takođe ni zajednička školska lektira
ne treba da predstavlja dovoljno polazište
da se ubija
slično je i sa zemljom
(vrbe peščani put njiva pšenice nebo plus
paperjasti oblaci)
hteo bih najzad da znam
gde se završava ubeđivanje
a počinje stvarna veza
da li usled istorijskih preživljavanja
nismo postali psihički iskrivljeni
i na slučajeve sad reagujemo
pravilnošću jeretika
ili smo još uvek varvarsko pleme
sred veštačkih jezera i električnih prašuma

pravo da kažem ne znam
samo utvrđujem
postojanje te veze
ispoljava se ona u bledilu
u naglom crvenilu
u urlanju i izbacivanju ruku
i znam da može da dovede
do žurno iskopane rake

te na kraju u obliku zaveštanja
da bi bilo poznato:
bunio sam se
ali mislim da taj okrvavljeni čvor
treba da bude poslednji koji ćemo
oslobađajući se
pokidati

______________________________________

Šta će biti

Šta će biti
kad ruke
otpadnu od stihova

kada u drugim brdima
budem pio suvu vodu

trebalo bi da mi je svejedno
ali nije

šta će se desiti s pesmama
kada ode dah
i kad bude odbačena
milost glasa

da li ću napustiti sto
i sići u dolinu
gde huči
novi smeh
nad tamnom šumom

______________________________________

Violina

Violina je gola. Ima mršave ručice. Neprestano
hoće njima da se zakloni. Plače od stida i hladnoće.
Zato. A ne kao što tvrde muzički recenzenti da bi
bilo lepše. To nije istina.

______________________________________

Zrelost

Dobro je ono što je prošlo
dobro je ono što nailazi
i čak je dobra
sadašnjost

U gnezdu opletenom od tela
živela je ptica
tukla krilima o srce
najčešće je zovemo: nemir
a ponekad: ljubav

u večerima
išli smo na bujnu reku bola
mogli smo se ogledati u njoj
od nogu do glava

sada
ptica je pala na dno oblaka
reka je utonula u pesak

bespomoćni kao deca
i iskusni kao starci
prosto smo slobodni
to znači spremni da odemo

U noći dolazi mio starčić
primamljivim pokretom zove
- kako se zoveš – pitamo uplašeni

- Seneka – govore oni što su završili gimnaziju
a oni koji ne znaju latinski
zovu me: mrtvac

Umjetnost je želja čovjeka da izrazi sebe, da zabilježi reakciju svoje osobnosti na svijet u kojem živi. (Amy Lowell)