WEB SITE NEWS »

Josif Brodski

Josif Aleksandrovič Brodski (rus. Ио́сиф Алекса́ндрович Бро́дский; Lenjingrad, 24. maj 1940 — Njujork, 28. januar 1996), ruski pesnik i esejista jevrejskog porekla, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1987. godine. Rođen je u jevrejskoj porodici u Lenjingradu (današnji Sankt Peterburg) kao sin fotografa u sovjetskoj mornarici. U petnaestoj godini napustio je školu i pokušao da se upiše u podmorničku školu, ali bez uspeha. Nakon odluke da postane lekar radio je razne poslove u bolnicama. Pored toga radio je na svom obrazovanju. Naučio je engleski i poljski jezik (kako bi mogao da prevodi poeme Česlava Miloša, koji je bio njegov prijatelj). Proučavao je klasičnu filozofiju, religiju, englesku i američku poeziju. Počeo je da piše 1956. godine. Na njegovu poeziju uticala je Ana Ahmatova. U Sovjetskoj Rusiji njegova dela nisu objavljena, dok je u SAD objavio Pesme i poeme (1965), Sećanja na T. S. Eliota (1967) i zbirku poezije Stanica u pustinji (1970). Godine 1963. optužen je za „društveni parazitizam“ i osuđen na prisilni rad u oblasti Arhangelska. Kazna mu je smanjena nakon protesta eminentnih sovjetskih i evropskih književnika kao što su Jevgenij Jevtušenko i Žan Pol Sartr. Godine 1972. bio je prinuđen da napusti SSSR. Nastanjuje se u SAD gde kao američki državljanin predaje istoriju ruske i engleske književnosti na koledžu u Maunt Holioku. U SAD objavio je sledeća dela: Kraj bel epoka (1977), Deo govora (1977), Nove stanice za Avgust (1982), dramu Mramor (1984), eseja Udovoljiti senci (1986), Uranija (1987), Vodeni žig (1991), O tugovanju i razumu. Za zbirku eseja Udovoljiti senci dobio je prestižnu nagradu američke književne kritike 1986, a naredne godine postaje počasni doktor univerziteta u Jejlu kao i član Američke akademije i Instituta za književnost. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1987. godine, a 1991. odlikovan je Legijom časti. Josif Brodski je umro od srčanog udara u Njujorku 28. januara 1996. godine. Po sopstvenoj želji sahranjen je na groblju San Mikele u Veneciji.

Bregovi
Dva soneta
Dijalog
Glagoli
Hodočasnici
Iz školske antologije
Jezerski kraj
Leptirica
Ljubav
Noć ova
Od predgrađa ka centru
Odisej Telemahu
Pesma za Bosnu
Razglednica iz Lisabona
Savet
Stanica u pustinji
Strofe
Život u difuznom svjetlu

Bregovi


I
Često su, rado sedeli
na kosi brega,sanjivoj.
Otud su dobro videli
crkvu, zatvor, perivoj.
Levo se talasale
travke u ribnjaku dugom.
U pesak baciv sandale,
sedeli su, drug s drugom.
Rukama obgrliv koleno,
gledahu: oblak se odalji.
Kraj bioskopa su leno
kamion čekali bogalji.
U kršu cigala, oprana
konzrva je bleštala.
Nad vrhom purpurnih vrana
kružeći je kreštala.
Od mosta do kupatila
auta – stalno, nanovo.,
Pod crkvom zvona se klatila:
električar je svadbovo.
Na bregu: tiho, bez zbuka,
pirka svež povetarac.
Ni krika, ni zvižduka,
jedino zuji komarac.
A travke, gde su sedeli,
bile su potabane,
Svuda su se crneli
ostaci njihove hrane.
Krave su jezicima
to mesto uvek trle.
To beše poznato svima
Jedino njima – ne.
Šibice se nisu vedele,
ni viljuška, pala u pesak.
Šutnuta vrhom cipele,
boca je vraćala bljesak.
Začuvši mukanje krava,
kretoše niz zavijutke,
odoše, bez pozdrava,
ko što su i sedeli – ćutke.
Niz dve padine su hitali,
kadikad – bočno gotovo.
Pod njima se grmovi splitali
i otplitali, ponovo.
Gazeć i klizeći, na smenu.
Nad vodom je izgrala zraka.
Stigoše, u istom trenu
do staze i do ribnjaka.
Dole u sumrak plavi
dve su se svadbe susrele.
Haljine i košulje u travi,
nežno su se belele.
Svita oblaka se micala
u tamne ralje sutona.
Para se sa zemlje dizala,
i stalno ječala zvona.
S cigarom jedan leno,
drugi uz spoticanje,
išli s istovremeno,
niz dve bočne putanje.
Niz breg, levo i desno,
putem koji razdvaja.
Odjednom, kroz vazduh, pretesno
jeknuše dva vapaja.
Naglo se razdvoji žbunje,
grane se razvrgoše.
Kao da se uz sev munje,
u mučnom snu trgoše.
Uz urlik zinuše grane,
ko otvor u zemlji, velik.
Pred svakim, sa dve strane
naoštren blesnu čelik.
Jednoga sekira klapi
i krv se, po satu, rasu.
Drugi od srčane kapi
sam umre, u istom času.
Zločinci, krvavih ruku
(krv je kapala njihova)
baciše ih u ribnjak.
U muku tako se sretoše
iznova.
Ka stolu, ka svojim mestima
išli su ženici. Baš tad
pastiri sa strašnim vestima
dotrčaše u grad.
U smiraju su zasjale
gomile oblaka, razbludno.
U žbunju krave su stajale
ližući krv požudno.
Električar je trčao po poadini
a šurak pored puta.
Nevesta je u pozadini
stajala sama i ljuta.
Starica, ispod ponjave,
pantliku je vrtela,
u vihoru pijane jurnjave
svadba je k brdu letela.
Jurili su, bez glave,
tapkali po šibljaku.
Žbunjem su, mučući krave
silazile k ribnjaku.
Bila je nesnosna jara
i ugledaše, svi skupa,
gde se u sočivici otvara,
ko okno u mrak, rupa.

II
Ko će ih dići iz mrtvih,
iz mrtvih voda ribnjaka?
Smrt je ko voda vrh njih,
ko voda iz njinih stomaka.
Reč svaka njom se ostrvi,
lastar se uz kolac savi.
Smrt je u polizanoj krvi,
smrt je u svakoj kravi.
Smrt je u hajci (daleko
tobože jure lopuže).
Crveno biće mleko
tih krava posle muže.
I vagon crveno plamti,
i put crven izgleda.
Iz crvenih, crvenih kanti
- pojiće crvena čeda.
Smrt gleda i smrt čuje.
U okovratniku je ima.
Grad im se odužuje:
smrt teško pada njima.
Dignimo ih zaboga!
Ubistvo na dan svadbeni!
Mleko bi moglo zbog toga
zauvek da pocrveni.

III
Smrt nije skelet s dugom
kosom, dole u rosi.
Smrt, to je taj žbun
u kome
svi mi stojimo bosi.
To nije plač sa sahrane,
ni crna osmrtnica.
Smrt – to je gakanje vrane
smrt – rujna novčanica.
Smrt – to su sva autoa,
grad sa hapsom i baštama,
Smrt – lica muška, naduta,
vratovi s kravatama.
Smrt – stakla gradskog amama,
smrt boji tačku mnogu.
Smert – sve što je sa nama -
jer oni videti ne mogu.
Smrt – to su sve naše sile,
i znoj, i napor i delo.
Smrt – to su naše žile,
naša duša i telo.
Nikad na breg. Dom tih.
Svud vatre. Veče zvoni.
Ne da ne vidimo mi njih -
već nas ne vide oni.

IV
Ždralinjak, ružu, krin,
perunike, božur, paviti;
na strašan grob će njin
cinkane ruže staviti;
ljiljane, iz čijeg mirisa
žestoka bije sila,
šeboj buket narcisa
i svežanj karanfila.
Na obalu ih nosite, neka
nebu se povere, gore,
U reku ih bacite, a reka
u tamne će ih odneti gore.
U crne šumske potoke,
kroz naselja jelova,
kroz ritove, mrtve otoke
do baltijskih bregova.
Bregovi, to je mladost, koju
još nismo upoznali.
Ulice u neizbroju,
Bregovi – mnogi kanali.
Teški od bolova ponosnih.
Bregovi – kraj zemlje. Po njima
što više se penješ,
to ih u daljini
sve više ima.
Bregovi – patnje naše lik.
Bregovi – ime ljubavi dano.
Bregovi – ridanje, bregovi – krik
što odlazi i vraća se, neprestano.
Svetlost bola, bezmernost bola,
tuga, i strah, uz nju,
naši snovi i patnja gola,
u njihovom je sve to žbunju.
Bregovi – slave večni čas.
I uvek zdesna od naših patnji.
Bregovi – to je iznad nas.
Il za nama. U našoj pratnji.
I kad je breg usred tmice,
vrhovi se vide njegovi.
Između jučerašnjice i sutrašnjice
Idemo. Idemo. Kao snegovi.
Smrt – to su samo ravnice.
Život – bregovi, bregovi.

______________________

Dva soneta

I
Veliki Hektor pao je od strele.
Njegova duša plovi tavnim vodama,
žbunovi šušte, gasnu oblaci,
u dalji mrmor plača Andromahe.
U tužno veče sada Ajaks
kroz potok bistar do kolena luta,
a život vre iz nesklopljena oka
ka Hektoru i topla voda
do prsa seže, ali mrak već plavi
bezdani gled kroz talase i šiprag,
i voda mu je ponovo do pasa,
a mač glomazni, maticom ponesen,
pred njime plovi
i Ajaksa za sobom vodi.


II
Obitavasmo opet pokraj drage,
i oblaci još plove iznad nas,
i Vezuv današnji ko pre klopara,
i sleže se prašina na sokake,
i slušaš zveket sokačkih stakala.
I nas će jednom zatrpati pep’o.
I eto voleo bih u taj čas
da ti u predgrađe tramvajem dođem,
da uđem u tvoj dom,
i stotine godina potom
dođe li odred da otkopa grad,
tako bih voleo da nađe tad
u tvome večnom zagrljaju mene,
pod slojem novog pepela i praha.

______________________

Dijalog

- Na padini, tamo, on zaspa.
Vetar se svud zadeva.
U krošnji svakog hrasta
stotinu vrana peva.
- Gde leži, dobro ne čuh.
Lišće na vetru ječi.
Krov pomenu li, il’ prečuh?
Ne razumem sve reči.
- U krošnjama, rekoh; pazi:
kričanje jata tamnoga.
S nebeskog postolja slazi
unučad njegova mnoga.
- Šta: on je bio vrana?
Vetar kroz tamu ječi.
Šta: krošnje crnih grana,
ne, ne razumem reči.
- Radio je iz petnih žila
za noćne nevidelice.
Sve što je napravio: krila
garave jedne ptice.
- Ne uhvatih reč u letu.
Vetar mi opet smetao.
Šta je on radio na svetu,
ako se međ ljudima kretao?
- On leži bez daha. More
lišća ga sneno sluša.
Vidiš li oblak, gore,
znaj: to je njegova duša.
- Sada te razumem, tek:
on ispod tamnog huma
zaroni, grleć, zauvek,
korenje hrastovih šuma.
- Vreme je – krov da se diže
od gustog lišća sa cera.
On biće od trave niže,
krov tiši od jezera.
Venčavam ga sa memlom.
Kruna mu lepo pristaje.
- Kako mu je pod zemljom?
- Tako … kako se ne ustaje.
Sa krunom, na dnu bezdana,
on odavno se skrio.
- Je l’ stvarno bio vrana?
- Ptica, ptica je bio.

______________________

Glagoli

Svudа oko mene nemi glаgoli,
nаlik tuđim glаvаmа
glаgoli,
glаdni glаgoli, goli glаgoli,
glаvni glаgoli, gluhi glаgoli.
Glаgoli bez imenicа, glаgoli —
sаmo.

Glаgoli što vekuju u podrumimа,
govore — u podrumimа,
rode se — u podrumima
nekoliko sprаtovа ispod
svetskog optimizmа.

Svаko jutro oni odlаze nа rаd,
mаlter mešаju i tegle kаmenje,
аli, grаdeći tu grаd, ne grаde grаd,
nego svojoj usаmljenosti nаdgrаđuju
znаmenje.

Odlаzeći, zаstаnu uz svаku reč,
ko dа odnosi ih tuđа uspomenа,
kаd odjednom nа Golgotu stižu već
u ritmu triju glаgolskih vremenа.

Iznad njih — strop nebа nemi,
baš ko iznаd grobljа čаvke,
i ko usаmljenik
ispred dveri zаtvorenih
neko lupa, ukucаvа čаvle
u prošlo,
u sadašnje,
u buduće
vreme.

Niko neće doći, niko dа ih skloni.
Bat čekićа
večito će dа im zvoni.
Zemlja-hiperbolа tone ispod njih

Nebo-metаforа lebdi iznаd njih.

______________________

Hodočasnici

Mimo idola, arena,
Mimo trgova, oltara,
Mimo sahranjenih sena,
Mimo razdraganog bara,
Sveta, boli ljudske mimo,
Mimo Meke, večnog Rima,
Plavim suncem ozareni
Hodočasnici idu revni.
Sakati su, s grbom, s gutom,
Gladni, žedni, polunagi.
U očima im je suton.
U srcima – osvit blagi.
Pevaju za njima dine,
Snažno vrcaju iskrice,
Mnoga zvezda njima sine,
Promuklo im kliču ptice
Da će biti svet ko pre.
Da, i biće svet ko pre.
Očaravajuće snežan
I nepoverljivo nežan.
Da, i biće svet ko pre,
Svet od laži satkan stare,
Možda dostupan za sve,
Ali beskonačno dalek.
Znači, neće biti ništa
Od vere u sebe, Boga,
Ostaće još samo čista
Iluzija i Put koban.
Zemlja se prepušta sutonskoj slici,
Zemlja svitanja imaće svetla,
Nađubriće je vojnici,
Pohvaliće je poeta.

______________________

Iz školske antologije

1. E. LARIONOVA

E. Larionova. Brineta. Iz braka
daktilografkinja-pukovnik. Izgledom
podsjećala je na brojčanik. Ta da
pomogne svima željela je svakad.
Ležali mi na plaži uporedo,
jednom, jela se neka čokolada,
reče, u jahte upravljenih zjena,
čiji se pravci nisu mijenjali,
da ako hoću, onda je i mogu.
I voljela je ljubiti se. Njena
usta na spilje Karsa bjehu nalik.
Al neuplašen ostah. Čuvam, stoga,
taj spomen, kao trofej, takoreći,
na nekakvome neshvatljivom frontu
i nepoznatim otet dušmanima.
Ljubitelj bujnih žena, mačor s peći,
javi se Kulikov D. na horizontu
i oženi se njom Kulikov Dima.
Ona u ženski hor raditi pođe.
On u hotelu dirinči jednome.
Bješe inženjer, među koščatima.
I dugi hodnik upamtih, takođe.
I moj gužvanjac na komodi s njome.
Kud nesta sve? Gdje bi orijentir bio?
I kako danas pojmiti to u šta
hipostaze su njine pretvorene?
U očima joj se čudan svijet krio.
Pa još neshvatljiv njoj samoj. Dopuštam,
neshvaćen i u njenom svojstvu žene.
Živ je Kulkov. Ja. Ona je živa.
A ovaj svijet – kamo li se djenu?
Možda u noći razbudi ih namah?
Ja dalje svoje riječi preživam.
Odlomci valsa iza zida krenu.
I šumi dažd po razbitim ciglama.

2. O. PODOBRI

Oleg Podobri. Od svoga je tate,
u mačevanju trenera, sve ono:
iskorak, ubod – savršeno znao.
Ženskih srdaca ne bješe slamatelj.
Al iz ofasjda – nerijetka sklonost
u svijetu sporta – gol bi zabijao.
Ofsajd bje noću. Bolovala mater.
I zavijao mlađi brat iz béše.
Oboružao sjekirom se Oleg.
Kad otac uđe, krenuše da rate.
Al na vrijeme susjedi dospješe
i potom sina učetvoro skole.
Lice i ruke upamtih mu, zatim
njegov rapir sa kamzama drvenim.
Mačevali smo u kujni katkada.
Išao u kadi opštinskoj se prati,
i nabavio prsten patvoreni.
S njim napustio školu sam i, tada,
ja u “Arsenal”, na strug, a on ode
na kurs kuharski. U Tavričeskome
parku pekao palačinke neke.
Razvozili drva, a iz raznonode.
I prodavali, o Ljetu Novome,
na stanici smo željezničkoj jelke.
Potom – nesreća – obi dućan, s nekim
ološem: tri je godine dobio.
Na vatri pekao zalemljeno mjesto.
Pa na slobodu. Pjančenje, i prekid.
Na gradilištu fabrike je bio.
Oženio se, čini se, med. sestrom.
Poče da crta. Učiti je htio
za umjetnika, regbi. Tu i tamo,
krajolici su mu podjećali na
mrtvu prirodu. Pa je uletio
u marifetluk s bolničkim listama.
I evo sada – nastade tišina.
Mnogo ljeta ga ne vidjeh. I ja sam
robijah, ali tamo ga ne sretah.
Na slobodi sam, sada, ali ni tu
nisam ga nigdje vidio.
Taj basa
negde po šumi i udiše vjetar.
Ni kuhinja ga, ni aps, ni institut
ne prihvatiše. I on nestao je.
Ko Djed Mraz, uspjev da se preobuče.
Zdrav i živ negdje, nadam se, bitiše.
I evo budi zanimanje moje
kao i drugi likovi iz juče.
Ali je od njih nepovratan više.

3. T. ZIMINA


T. Zimina. Dijete ljupko jako.
Inženjer – mati, statističar – tata.
Al moje oko vidjelo ih nije.
Neprijemčiva bila je. Iako
za pograničnog pilota udata.
No to je bilo potom. Dok se prije
nevolja s njome desila. Rođaka
u komitetu imala nekoga.
S autom. Preci zasebno živili.
I tamo posjed imali nekakav.
Njoj nepoznanica – automobili.
Tamo sve jest i počelo od toga.
Preživjela je. Ali potom, kao,
počele su se stvari popravljati.
U dalji– Gruzin sjao mračnim likom.
U dom popravni namah on dopao.
A ona će se, pak, na tezgu dati
u galanetrijskom dućanu velikom.
Kolonske vode i platno i rublje
– njoj sviđala se sva ta atmosfera,
tajne, udvarači njenih drugarica.
Prolaznici beče kroz izlog, što dublje.
I u daljini dom oficijera.
Svud, s masom gumba, oni, poput ptica.
I taj pilot je, s neba kad se vrati,
nju pozdravio zbog dražesti njene.
Šampanjac bješe pozdrav ovog puta.
Udaja. Ali u VVS1 – znati
treba – nevinost užasno cijene.
Uzvisuju je sve do apsoluta.
I ta je vrsta skolastike kriva
što utopila umalo se bila.
Već most je našla, ali zima stiže.
Ledenom korom kanal se pokriva.
K tezgi je svojoj opet požurila.
A trepavice dronjcima joj sliče.
I sijanje joj lustera-neona
po pepeljastim rominja vlasima.
Proljet je, i kroz otvorene dveri
potok kupaca klokoće. A ona
stoji, i mračno korito očima,
kao Lorelaj, preko rublja mjeri.
______________________

Jezerski kraj

Kad bejah u zemlji stomatologa
čije su ćerke iz belog sveta
naručivale stvari, a njina klešta
dizala na zastavi ko zna iz koga
iščupan Zub Mudrosti – ja, sa desnima
čistijim od ruševina Partenona
ja, špijun, uljez, peta kolona
trule civilizacije, po izvesnima,
profesor krasnorečja, zbog više sile
živeh u koledžu blizu jezera;
tamo me, kao maloletnog šalabajzera
pozvaše da mi istežu žile.

Sve što sam pisao u tom naselju
svodilo se neizbežno, na tri tačke.
Obučen, padao sam u postelju,
i obnoć, ležeći nauznačke,
hvatao zvezdu duž tavanice,
koja bi – zrakama hitrim i vrelim -
brže skliznula niz moje lice
neg što bih zamislio ono što želim.

______________________

Leptirica

I

Dа kаžem dа si mrtvа?
A živelа si tren mаli.
Mnogo je tuge u šаli
Tvorcа! jedvа
mogu dа kаžem
“živelа” — а istog trenа
kаdа si rođenа
nа mom si dlаnu
nestаlа, аli meni
ne dа mirа
jedаn iznos od dvа zbirа
u istoj dnevnoj smeni.

II

Zаto što su dаni zа nаs
ništа. Oni su
ništа. Oni nisu
zа hrаnu, i spаs
očimа nećeš dаti: oni
su nа fonu belom,
ne vlаdаju telom,
nevidljivi su. Dаni,
oni su kаo ti; аli
štа može dа donese
umаnjen zа deset
putа jedаn dаn?

III

Dа kаžem nemа te, i sve
je bez tebe? Ali štа je
to što u mojoj ruci trаje
kаo ti? i cvet
nije plod nebitkа.
Po čijoj poruci stoje
tаko slivene boje?
Nije li bitkа
izgubljenа, u ovom svetu,
gde reč, tuđа boji,
loše stoji
uz čаrobnu pаletu.

IV

Nа krilcimа tvojim
zenice, trepаvice —
dа li lepotice, ptice —
čiji detаlji,
reci mi, čije je to lice,
leteći portret?
Kаkаv je, reci, tvoj svet
zrncа, mrvice,
tvojа mrtvа prirodа:
stvаri ili plodovа?
ili čаk ribljeg ulovа
pobedničkа odа.

V

Moguće je, ti si pejzаž,
i, uzevši lupu,
jа otkrivаm grupu
nimfi, igru, plаžu.
A dа li je tаmo dаn?
ili je tаmo očаj
kаo noću? i sjаj
kаkаv je
prekrio nebeski fon?
Čije u njemu lice zrije?
Reci, od kаkve je mаterije
bio sаtkаn on?

VI

Jа mislim dа si
drugа metа:
zvezdа, licа, predmetа
u tebi su obrisi.
I ko bi tаj juvelir,
što, ne mršteći veđe,
u minijаturi pređe
rukom ceo svemir,
i što nаs ko nаpitаk
hvаtа kleštimа,
jer tаmo gde te imа
i mi smo sаm bitаk.

VII

Kаži, kаkvа je merа
tebi bilа dаnа
sаmo nа pаr dаnа
krаj jezerа,
i kаkvа to čаrobnа slikа
čuvа prostrаnstvа?
A ti nisi nikаkvа šаnsа
i tebe će bez likа
skriti mrežicа i rаm,
i u sudnjem dаnu
zаdrhtаćeš nа dlаnu
i blesnuće plаm.

VIII

Ti mi nećeš kаzаti,
i ne bez rаzlogа,
dа je u zlu zаlogа
ili u strаhu, jer si ti
već leglа nаuznаk.
Dа li si živа ili ne —
аli u svаkom delu Božjem
kаo bliski znаk
reč je dаrovаnа
zа govor i pevаnje:
produžаvаnje bunilа
minutа i dаnа.

IX

A ti — ti si oslobođenа
dnevne cene.
Ali, sаsvim bez dileme
tаko je bolje: zа
kog vrаgа biti nа nebu
zаdužen, nа listi.
Ne pitаj dа li su isti
tvoj vek i tvojа težinа
dostojnа ćutаnjа:
i zvuk je poput bremenа.
Nestvаrnijа si od vremenа
i svа si tišinа.

X

Ne osećаjući, ne
živeći bez dilemа,
ti si lаkšа od polenа
iznаd cvetnjаkа, koji je
kаo zаtvor,
gde se iz očаjа
mešаju sаn i jаvа,
аli zаto,
kаdа letiš nа livаdu
dа trаžiš jelo
i vаzduh zаcelo
budi u nаmа nаdu.

XI

Tаko rаdi pero,
niz rаvninu klizi
po otvorenoj knjizi
ne shvаtаjući dobro
sudbinu svojih reči,
gde su se pomešаle
mudrost i jeres, аli
bez ruke kojа leči,
u čijim prstimа reč bludi
potpuno bez licа,
kojа ne skidа polen s lаticа
već teret s grudi.

XII

Tаkvа lepotа
zа koju više nemа ni retkа
zа hvаlu, а dosetkа
bednijа je od životа:
i nа pitаnje gde ste,
аko se nа to ciljа
dа je svet sаtkаn bez ciljа,
а аko i jeste, cilj tаj nismo mi.
Drаgi entomolože,
svetlost se probiti ne može
i nemа čiode u tаmi.

XIII

Dа li ti reći „Zbogom”,
kаo obliku dаnа?
Postoje ljudi čiji je sаnаk
običаn lišаj
zаborаvа; аli pogledаj:
zа to je krivo
sаmo to što zа leđimа
nemаju dаne
s posteljom zа dvoje,
i tаvne sаnje,
i prošlost — već oblаke
sestаrа tvojih!

XIV

Ti si lepšа od Ništа.
Tаčnije: ti si jаsnijа
i bližа. Po tome što sijа
u tebi — imа li ištа
sličnijeg njemu.
Kroz tvoju blаgu
putаnju, ono je postiglo snаgu.
Po svemu
ti si crtа dnevne smene,
dostojnа pogledа,
kаo lаkа pregrаdа
između njegа i mene.

______________________

Ljubav

Trgnuo sam se danas dvaput iz sna
i prišao prozoru, gde su ulične lampe
polovinu rečenice, koja je pala u snu,
sa tačkicom, tačkicom, tačkicom produžavale,
kako ne bi ostavile ni jednu iskru utehe.

Sanjao sam o tebi, bila si trudna. Čudno,
iako već odavno ne živimo zajedno,
stajao sam ipak svestan krivice, a moje ruke,
koje su se radosno ka okruglom stomaku protezale,
pecale su u stvarnosti za košuljom

tražeći svetlo. Kad sam prišao prozoru,
znao sam tačno: ostavljam te tamo
samu, u snu, u tom mraku,
gde strpljivo boraviš, dok ne dođem,
mene ne okrivljuješ zbog namernog

prekida. Jer što se svetlošću razbija,
sve to odlazi dalje u mrak.
Tamo smo čovek i žena, ona životinja
sa dve kičme, blažena, tako da deca
samo kao izgovor za našu golotinju služe.

U nekakvoj budućoj noći,
dolaziš opet meni: mršava, jadna.
Tu ću sina, kćerku videti,
koji su bez imena, i ne sklanjam
ruke i ne hvatam svetlost,

ko bi mi ovaj put dao pravo, vas dvoje
same da ostavim tamo u carstvu
hladovine, bez reći ispred nasipa dana,
koji se ipak presuđuju po stvarnosti
koja me nalazi budnog, nedostižnog.