WEB SITE NEWS »

Friedrich Hölderlin

Friedrich Hölderlin (Laufen, 20. ožujka 1770. – Tübingen, 7. lipnja 1843.), njemački književnik. Studirao je teologiju, a poslije radio kao učitelj. Prijateljevao je s Hegelom, Schellingom i Schillerom. Značajka njegove poezije su antički ideali i simboli. Ostvario je sintezu klasike i romantike. Njegovo djelo postalo je poznato tek poslije njegove smrti. Hölderlin je jedan od najvećih pesnika-mislilaca svih vremena. Poslednje četiri decenije života proveo u pomračenju uma. Nije bio dovoljno zapažen za života, i tek je početkom dvadesetog veka stekao zasluženu slavu. U svojim najboljim pesmama podražavao je oblike klasične grčke poezije, ali svojim misaonim uznesenjima i vizionarskom moći jedan je od vrhova romantičarske poezije. Rekao je najpresudnije stvari o duhovnoj situaciji modernog čoveka.

 

Diotimi
Diotima
Domovina
Hleb i vino
Hiperionova sudbinska pesma
Hrastovi
Ister
Menonova tužaljaka za Diotimom
Mladost
Nekad i sad
Neufferu
Polovina života
Pesnički stanuje čovek…
Posvećeno srodnicima
Suđajama
Tok života
Vidik
Zalazak sunca

___________________________________ 

Diotimi

Sveto biće! na tvoj mir, ko u bogova
Zlatan, bacah ja sen često; i za skrivene
Dublje boli života
Mnoge – sazna od mene ti.

O zaboravi to! prosti! Ko oblak pred
Tihim mesecom grem ja, dok ti stojiš, sjaš
Mirno svojom lepotom
Opet, svetlosti, slatka ti.
 

___________________________________  

Diotima

Strpljivo ćutiš, ne razumeju te ovde
Živote svešteni! Veneš i ćutiš,
Jer zalud usred varvara, avaj,
Srodnike tražiš u sunčevom svetlu,

Nežnoveličanstvene duše, kojih nema!
I vreme žuri. Još moja smrtna pesma
Sluti dan, Diotima, što će te nazvati bliskom
Bogovima i junacima, i koji ti sliči.

___________________________________  

Domovina

Veseo vraća se mornar kući na tihu rijeku,
S otoka dalekih, kad je dovršio žetvu;
Tako bih i ja došao doma, da sam
Požnjeo toliko dobara koliko bola.

Obale drage, koje me odgojiste nekad,
Smirujete li ljubavne boli, i da li mi
Obećajete, šume moje mladosti, kad se
Vratim, još jednom spokoj?

Na hladnom potoku, gdje gledah valova igru,
Na rijeci, gdje vidjeh kako plove lađe,
Bit ću uskoro; vas, drage bregove
Koji me čuvaste negda, domovine

Štovane sigurne granice, kuću majčinu
I zagrljaje ljubljene braće
Pozdravit ću uskoro, a vi me zagrlite
Da mi srce, kao zavito u melem, ozdravi,

Vi koji vjerni ostadoste! ali znam ja, znam,
Ljubavni bol, taj mi tako skoro ozdraviti neće,
Taj mi iz grudi ne ispjeva nijedna uspavanka,
Koju smrtnici za utjehu pjevaju.

Jer oni koji nam posuđuju nebeski žar,
Bogovi, darivaju nam također sveti bol,
Zato nek ostane tako. Sin zemlje, čini se
Da sam: za ljubav stvoren, za trpnju.

___________________________________  

Hleb i vino
1

Uokrug počiva grad. Stišava se osvetljena ulica
I zubljama ukrašena šumno prohuje kola.
Radosti dnevnih siti idu na počinak ljudi,
A razborita glava odmerava dobit i štetu
Zadovoljno kod kuće; bez grožđa stoji i cveća
I tvorevina ruku, počiva radeni trg.
Al’ zvuče strune negde daleko u vrtovima; možda
Neko zaljubljen svira tamo, il usamljenik
Na daleke se prijatelje seća, i mladost; a česme
U stalnom svežem toku žubore uz mirisnu leju.
Mirno odjekne zvona zvuk sumračnim vazduhom,
A noćobdija prati časove, uzvikne broj.
Evo i povetarca, pokreće vršike gaja,
Gle, i zemlje naše lik senoviti, mesec
Potajno stiže sad; sanjarska stiže noć,
Puna zvezda i zbog nas ne mnogo brižna, blista
Zadivljujuća tamo, tuđinka među ljudima,
Tužna i krasna gore nad brdskim visovima.

2

Čudesna milost je noći preuzvišene, i niko
Ne zna ni šta će zbiti se njenom voljom.
Premda pokreće svet i dušu ljudsku u nadi,
Ni mudrac ne razume šta ona sprema, jer to je
Volja svevišnjeg Boga, koji te jako voli,
I zato više od nje ti voliš sunčani dan.
Ali i bistro oko voli katkada senku
I zabavlja se da pre potrebe okuša san,
Il se i postojan čovek zagleda rado u noć,
Da, njoj i dolikuje posveta venca i pesme,
Jer zabludelim ona posvećena je, i mrtvim,
A sama postoji, večna, u najslobodnijem duhu.
No mora nam za uzvrat, da bi nam u trenutku
Oklevanja u tami oslonac nekakav bio
Zaborav da udeli i sveto pijanstvo,
Udeli reč što struji i zaljubljenim je slična,
Besana, i puniji pehar i smeliji život,
Sveto sećanje k tome, budni da ostanemo noću.

3

I zalud sakrivamo srce u grudima, zalud
Zadržavamo još srčanost, mi učitelji i đaci,
Jer ko bi da je spreči, ko da nam zabrani radost?
I božanska vatra danju i noću nas goni
Da krenemo. Pa hajde! U otvoren da gledamo prostor,
Tražimo sopstveno mesto, ma kako daleko bilo.
Jedno je pouzdano: s podneva da je, ili
Do u ponoć se kreće, uvek postoji mera
Zajednička svima; al svakom je dodeljeno i svoje,
Pa svako od nas ide i stiže tamo gde može.
Zato nek likujuća ludost se ruganju ruga
Kada u svetoj noći spopadne naglo pevače.
Zato dođi na Istmos! Tamo gde pučina šumi
Pod Parnasom, i blista sneg na stenama delfskim,
Tamo u zemlju Olimpa, visova Kiterona,
Tamo pod borove, pod grozdove, odakle
Teba odozdo i Ismenos šumi u Kadmovoj zemlji,
Odatle stiže i tamo ukazuje se bog u dolasku.
4

Blažena Grčka! ti dome svih nebesnika,
Sve je dakle tačno što u mladosti čusmo?
Svečana dvorano! pod je more! i bregovi – stolovi,
Zaista za jednu jedinu svrhu sazdani davno!
No prestolja, gde su? gde hramovi, gde posude,
Nektarom ispunjene pesme za uveseljenje bogova?
Gde sada sjaje izreke što ciljahu daleko?
Delfi dremaju, a gde velika sudba bruji?
Gde je hitra ona? gde izbija, puna sveprisutne sreće,
Grmeći iz vedrog vazduha pravo u oči same?
Oče eteru! tako se prizivalo i od usta do usta
Hiljadostruko je išlo, niko nije sam snosio život;
Razdeljeno takvo dobro tek raduje, i razmenjeno
Sa strancima postaje slavlje, raste u snu snaga reči:
Oče! vedri! i odzvanja dok dopire prastari znak,
Od roditelja nasleđen, stvarajući dok presreće.
Jer tako ulaze nebesnici, njihov dan, dospeva
Iz senki među ljude, potresajući duboko.

5

Dolaze najpre da ih ne prepoznajemo, hrle im
Deca na susret, zaslepljujuće svetla nastupa sreća,
I čovek ih se kloni, i jedan polubog jedva ih
Poimence zna, njih koji mu se s darovima bliže.
Ali bodrost im je velika, radosti njihove
Pune mu srce, on gotovo ne zna da upotrebi blago,
On dela, rasipa, i skoro mu profano postaje sveto,
ono što budalasto i dobrohotno dotiče rukom blagoslova.
Nebesnici trpe ovo dok mogu, tad u zbilji dolaze
Oni sami, i ljudi se navikavaju na sreću i svetlost
Dana, i da posmatraju objavljenje, čije lice
Već davno nazvaše Jednim i Svim,
Ispuniše duboko zanemelu grud dovoljnošću.
I najpre i samo sve zahteve udovoljiše;
Takav je ljudski stvor, kada je blago tu,
i darove za njega sprema sam bog, ne vidi on to,
I ne zna, prvo mora poneti teret, a sad kazuje ime
Najdražem, sad moraju nastati reči kao cveće.

7

Ali prijatelju! stižemo suviše kasno. Žive još
Bogovi, ali gore nad glavom, u drugom svetu.
Beskrajno deluju ovde, a malo se na izgled brinu
Da li mi živimo, toliko nas nebesnici štede.
Jer ne može uvek slaba posuda da ih obuhvati,
Samo ponekad podnosi božansku punoću čovek.
Život je stoga san o njima. I zabludelost pomaže,
Poput lakog sna, i noć i nevolja jakim nas čine,
Dok junaka dovoljno ne poraste u bronzanoj kolevci,
Sa srcima, po snazi, kao nekad, sličnih nebesima.
Uz grmljavinu će doći. Za to vreme mi često izgleda
Bolje da spavam, no bez drugova da budem kao sad,
Kao sad da čekam, i šta da radim, šta da kažem,
Ne znam, i čemu pesnici u oskudno doba?
Ali oni su, kažeš, ko sveštenici vinskog boga
Što od zemlje do zemlje hode u svetoj noći.

___________________________________  

Hiperionova sudbinska pesma

Vi hodite gore u svetlu
Po mekim podovima, blaženi dusi!
Blistavi povetarci
Lako vas dotiču
Kao prsti umetnice
Svete strune.

Bez sudbine, kao usnulo
Odojče, dišu nebesnici;
Čednim očuvan
U krotkom pupoljku
Večno cveta
Vaš duh,
I blažene oči
Gledaju u tihoj
Večnoj jasnoći.

A na nama je da se ne odmorimo
Ni na jednom mestu,
Zanose se i padaju
Patnici ljudi
Slepci od jednog
Trena do drugog,
Kao voda s jedne litice
Na drugu bacana,
Godinama dole u neizvesno.

___________________________________  

Hrastovi

Iz vrtova dolazim k vama, sinovi brijega!
Iz vrtova, gdje priroda živi strpljivo i domaće,
S marljivim čovjekom, uzgajajući i uzgajana.
A vi, vi divni! stojite kao narod titana
U pitomijem svijetu i pripadate samo sebi i nebu
Koje vas hrani i podiže, i zemlji koja vas rađa.
Nijedan od vas još nije polazio školu ljudi,
I međusobom se uvis probijate, radosno i slobodno,
Iz snažnog korjena, i hvatate silnom rukom
Prostor, kao orao plijen, spram oblaka
Usmjerena vam je vedra i velika sunčana kruna.
Svaki od vas jedan je svijet, kao zvijezde neba
Živite, svaki jedan bog, u slobodnom savezu.
Kad bih samo podnijeti mogao ropstvo, nikad ne bih zavidio
šumi ovoj i rado bih se privolio druževnom životu.
Da me samo na druževni život ne veže srce
Koje ne može bez ljubavi, kako bih rado međ vama boravio!

___________________________________  

Ister

Dođi sad, vatro!
Žudimo
ugledati dan,
i kada kušnja
kroz koljeno prođe, ponetko
može osjetiti šumski krik.
Ali mi pjevamo, izdaleka
s Inda došavši i s
Alfeja, dugo smo
iskali što je prikladno,
ne može se bez krila
netko dohvatiti odmah
najbližega
i prijeći na drugu stranu.
A ovdje ćemo sijati.
Jer rijeke čine obradivom
zemlju. Kad pokraj njih biljke rastu
i na njih u ljeto dohode
životinje napojiti se,
i ljudi će doći do njih.

A ovu nazivlju Ister.
Lijepo boravi. Gori lišće stupova
i komeša se. Divlje stoje,
uspravni, jedan pokraj drugog; gore,
kao druga mjera, nadnosi se
krov od stijenja. Zato se
ne čudim što je
Herkula u goste pozvao,
izdaleka se prosijavajući,
s Olimpa dolje,
kad je on, sjenu da poište,
došao s vrele prevlake,
jer prepuni hrabrosti bijahu svi oni
ondje, ali potrebno je, duhova radi,
i rashlađenje. Zato je onaj radije
krenuo amo na vodena vrela
i na žute obale,
snažno mirisne gore, i crne
od smrčinih šuma, gdje u dubinama
rado prohodi lovac
u podne, i čuje se rastenje
sa smolastih drveta Istera,

no koji, čini se gotovo,
unatrag hodi, pa bih
rekao da stizati mora
s Istoka.
Mnogošto bi se
moglo reći o tome. I što se
pravo uz bregove drži? Ona druga
rijeka, Rajna, ode
pobočno. Ne idu uzalud
po suhomu rijeke. No kako? Potrebno je
znamenje, ništa drugo, kakvo god, da se
Sunce i Mjesec ponese u duši,
nerazdvojno, i krene, i danju i noću,
i da se nebesnici toplo
osjećaju jedni uz druge.
Zato one i jesu
radost Višnjega. Jer kako bi
sišao on? I kao što je Herta zelena,
tako su one nebeska čeda. No
odveć mi strpljivim on se čini,
ne slobodniji, i gotovo
za podsmjeh. Naime, kad

valja zakoračiti dan
u mladosti, kad on počinje
rasti, a tu netko drugi već
počinje širiti divotnost,
i nalik na ždrijebe škripi
zubima grizući uzde, i nadaleko
čuju taj razmah vjetrovi, -
on je zadovoljan;
ali stijeni trebaju proboji
i zemlji brazde,
neobradljivo bi to bilo bez zastanka;
a što on čini, Ister,
to nitko ne zna.

___________________________________  

Menonova tužaljaka za Diotimom

3.

Svjetlo ljubavi! Hoćeš li i mrtvima sjati, zlaćano!
Slike jasnijeg doba, hoćete li mi svijetlit u noći!
Dobro došli da ste mi, vi ljupki vrtovi,
Sutonske planine, i vi tihe staze gaja!
Svjedoci nebeske sreće, i vi zvijezde što iz visoka gledate
Udijelivši mi često, nekoć, blagoslov svojih pogleda!
I vas prepune ljubavi, kćeri svibanjskih dana,
Tihe ruže i vas, ljiljani, često vas još spominjem!
Izmiču proljeća, jedna godina drugu istiskuje
Smjenjujuć se u borbi, tako huji vrijeme u prolasku,
Gore, nad smrtnom glavom, al ne pred blaženim očima
I ljubavnicima je drugi život udijeljen.
Jer svi ti dani i godine zvijezda, Diotimo moja,
Bijahu oko nas prisno u vječnost sjedinjeni.

4.

A mi, zadovoljno smo drugovali, ko zaljubljeni labudi
Kad počivaju uz jezero ili se, njihani valovima,
Zagledaju u vodu gdje se zrcali srebrnasto oblačje,
A plavet eterska ispod njihovih tijela protiče,
Tako smo putovali zemljom. Makar prijetio sjevernjak,
Ljubavnicima dušman, začinjuć tolike jadikovke,
Makar s grana lišće padalo i kišu nosio vjetar,
Smireno smo se smiješili i u povjerljivu razgovoru,
U zajedničkom pijevu naših duša osjećali svog boga
I poput djece radosno sami, sa sobom pomireni.
Al sad mi je pustošan dom jer su mi svjetlost
Očinju oduzeli i sebe sama njome sam izgubio.
Stoga ja bludim i poput sjene valja mi življeti
I odavna mi se sve čini besmislenim.
Al ti, koja si mi nekoć na raspuću, za utjehu,
Kad ponikoh pred tobom, ljepotu višu kazala,
Ti, koja si me šutke mirnim svojim oduševljenjem
Učila da vidim uzvišeno i veselije da pjevam bogove,
Hoćeš li opet kao nekoć s pozdravom mi se javit,
Dijete bogova, i ko onda o višim govorit mi stvarima?
Vidiš, plakati pred tobom i jadati se moram, mada se,
Misleć na plemenitiju prošlost, duša toga stidi.
Jer tako dugo, priviknut na te, tako dugo sam,
Lutajuć obamrlim stazama zemlje tebe tražio,
Radosni duše zaštitniče, al uzalud i protekoše godine
Otkad smo puni slutnje gledali gdje blistaju večeri.

5
Da slavim hteo bih; ali šta? I s drugima da pevam,
Ali u toj samoći sve božansko mi manjka.
To je, to je moj nedostatak, znam, zato mi kletva
Tetive bogalji, baca natrag na moj početak,
Bezosećajno vazdan da sedim, i nem kao deca,
Tek suza katkad hladno da kradom krene okom,
A rastuži me biljka poljska i pesma ptica,
Jer u radosti jesu i oni glasnici neba,
Al mi u jezi grudi i životvorno sunce
Mlako i neplodno sviće, zracima noći nalik,
Ah, i ništavno, prazno ko zid zatvorsko nebo
Ko teret što me svija visi mi iznad glave!

8
Tebe samo, tebe junakinjo, svetlost podržava tvoja
U svetlosti, i trpnja te u ljubavi drži, ti blaga;
A čak ni sama nisi; dosta je druga u igri
Tamo gde cvetaš i miruješ među ružama godine;
A čak i Otac, on sam ti po muzama blaga daha
Nežne šalje uspavanke. Jeste, još je to ona,
Sasvim! Još od glave do pete pred očima mi lebdi
Atinka, kao nekad, u spokojnom prilasku svome.
I jer ti, prijazni duše, sa vedroumna čela
S blagoslovom i čvrsto zrak među smrtnike pada,
Ti mi svedočiš, kažeš da ja drugima opet
Kazujem isto, jer ni drugi to ne veruju,
Da od brige i srdžbe besmrtnija je radost
I zlatni dan da dnevno ostaje još na kraju.

9
Zato ću, nebesnici, i da vam hvalim, i najzad
Dahnuće opet molitva pevača iz lakih grudi.
I kao kad sam s njome na sunčanom stajao visu
Životno bog mi jedan iznutra zbori iz hrama.
Pa hoću i da živim! Već se zeleni! Kao sa svete
Lire, sa srebrnih brda Apolonovih zvoni zov!
Dođi! Ko san to beše! Već su krvava krila
Zaceljena, i nade sve podmlađene žive.
Veliko naći mnogo je; mnogo još ostaje; ko je
Ljubio tako, sledi, jer mora, do bogova put.
Pa pratite nas onda časovi ozbiljni, sveti,
Časovi mladosti! Svete slutnje, o budite s nama,
I vi molitve smerne, i vi sva nadahnuća,
I vi geniji dobri što uz ljubavnike ste rado;
Budite s nama dok se na zajedničkim tlima,
Tamo gde blaženi se spremaju da opet siđu,
Tamo gde orlovi su, sazvežđa, glasnici Oca,
Tamo odakle su muze, junaci, ljubavnici,
Tamo, il tu se možda na rosnom sretnemo ostrvu,
Gde će tek, u svom cvatu u vrtovima združene
Pesme nam istinske biti, proleća duže lepa,
I gde počinje snova godina naših duša.

___________________________________  

Mladost

Dok sam dječak bio
Često me spasio bog
Od vike i šiba ljudi;
Zaklonjen dobro, igrah se tada
S cvijećem šumarka,
A lahori nebeski
Igrahu se sa mnom.

Pa kako srce
Bilja razveseljuješ,
Kad ti u susret
Pruža nježne ruke,
Tako si i moje srce obradovo,
Oče Helije! i kao Endimion
Bijah ljubimac tvoj,
Sveta Luno!

O svi vi vjerni
Ljubezni bozi!
Da ste znali,
Kako vas duša moja ljubljaše!

Istina, tada još ne zvah
Imenom vas, ni vi
Nikad ne nazvaste mene,
Kako se ljudi nazivlju,
Kao da se znaju.

Ipak poznavah vas bolje,
No što sam ikad poznavao ljude,
Razumjeh tišinu etera,
Riječi čovjeka ne razumjeh nikad.

Odgojilo me blagoglasje
Šumora u lugu,
A ljubiti naučih
Među cvjetovima.

U naručju bogova odrastoh.

___________________________________  

Nekad i sad

Za mladih dana, jutrom bijah veseo;
Navečer plakah; sada, kad stariji sam,
Započinjem sumnjajuć svoj dan,
Al svet i vedar njegov mi je kraj.

___________________________________  

Neufferu

Bratsko srce! dolazim tebi
nalik na vlažno jutro.
Radostan kao čaška cvjetova nježnih
otvori se.
Jedno nebo primaš! pozlaćen oblak
čarolije
Žubori u prijateljskim zvucima, u zvucima
hitrim.
Prijatelju! je ne poznajem sebe
ja nikada ne poznajem čovjeka.
I sada svaka misao sramoti duh.
Shvatiti htjede i nju, ko što shvatio bješe
Zemaljske stvari,
Shvatiti.
Al blago ga uhvati omaglica, i besmrtno se
Nebo
Njegovih misli srušilo.

___________________________________  

Polovina života

Sa žutim se kruškama
I s puno divljih ruža
Nad jezero nadvio brijeg.
I vi labudi ljupki,
Od cjelova pjani,
Uranjate glave u vodu
Svetu i trijeznu.

Jao meni, gdje li ću naći,
Kad nadođe zima, cvijeća?
Gde li sunčeva sjaja
I zemaljske sjene?
Zidovi stoje
Nijemi i hladni, na vjetru
Barjaci zvekću.

___________________________________  

Pesnički stanuje čovek…

Ako je život sve sama muka, srne li čovek
Pogledati naviše i reći: takav
I ja želim biti? Srne. Dok mu na srcu
Još ima usrdnosti, čistote, čovek sebe
Srećno meri s božanstvom. Je li Bog nepoznat?
Da li je on očit poput neba? Pre ću poverovati
U ovo drugo. To je mera čoveka.
Pun zasluga, ipak pesnički stanuje
Čovek na ovoj zemlji. Ali senka noći
Osute zvezdama, ako tako mogu reći, nije čistija
Od čoveka što se zove slikom božanstva.
Postoji li na zemlji kakva mera? Ne
Postoji. 

___________________________________  

Posvećeno srodnicima

Doista! To je rodna zemlja, tle zavičaja,
Ono što si tražio; blizu već je i su-sreće te.
I ne stoji zalud k’o sin ti, na kapiji
Valnožamornoj čovjek putnik i gleda i traži
Pjesmom imena milosti za te, blaženi Lündau!
Jer gostoljubive to su dveri jedne od zemlje,
Što mame u aljinu, bogato obećajem ti,
Tamo gdje su čudesa, tamo gdje zvijer božanska
Raina s visova rijeka krči svoj smjlei put u ravni,
Izvlačeći iz litica kliktavu svoju dolinu,
Tamo kroz svijetle gore putujem do Coma,
Il’ diljem jezera dolje, tragom putanje dana:
Al’ me mamite više vi – osvijećene dveri!
Domu da odme, gdje su svjetni mi pupovi znani,
Krajolik da posjetim tamo, Näckara lijepe doline,
I šume, zelen svetog drveća, gdje se rado
Hrast s tihim brezama druži, i brijestovima,
I brdsko neko mjesto, da milo me zakračuna u se.

___________________________________  

Suđajama

Samo mi jedno leto dajte, vi moćne!
I jednu jesen, da mi pesma sazri
Da srce moje, slatkih igara
Sito, voljnije umre.

Duša, što za života svoje božansko pravo
Primila nije, ne smiruje se ni u Orkusu;
No, ako mi ikad uspe ono sveto
Što mi je na srcu, pesma:

Dobrodošao si tad pokoju u svetu senki!
Zadovoljan sam tad i ako me svirka
Mojih struna ne doprati, ako jednom
Poživim poput bogova, ne tražim više.

 ___________________________________ 

Tok života

Moj duh se uvis penjaše, al ljubav uskoro
Odvuče ga dolje; žalost ga snažnije svija!
I tako protrčah kroz životni
Luk i vraćam se, odakle dođoh.

___________________________________  

Vidik

Kad se u daljini počne gubiti stanujući život ljudi,
Kad u daljini zablista doba vinograda,
Tad su prisutna i pusta polja leta,
Tad se i šuma pomoli svojom tmastom slikom.
Što priroda upotpunjuje sliku godišnjih doba,
Što ona ostaje a doba brzo prolaze,
Uzrok tome savršenstvo je; tad i nebeska visina
Sjajem ovenčava čoveka, kao što cvetovi ovenčavaju
drveće.

___________________________________  

Zalazak sunca

Gde si sunce? mrači mi se duša opijena
Svom tvojom slašću, jer baš sam sada
Slušao kako predivni mladić sunce
Zlatnih zvukova pun,

Svoju večernju pesmu svira na nebeskoj liri;
Odzvanjahu šume i brežuljci unaokolo,
Ipak je on daleko ka odanim narodima
Koji ga slave još, otišao.

 ___________________________________ 

Gedicht

womit bei der höchstbeglückten Ankunft
Ihro herzoglichen Durchlaucht
der Frau Herzogin von Württemberg
Franziska
in dem Kloster Maulbronn
seine untertänigste und tiefste Devotion
bezeugen
und sich Höchstdero Durchlaucht zu höchster
Huld und Gnaden untertänigst empfehlen wollte
                                 Joh. Christian Friedrich Hölderlin.
 
Lang wars der heiße inniggefühlte Wunsch
   Des Jünglings, lange – ! oft der Gedank der Stund,
      Die feurig hinwies zur Vollkommenheit -
         Wie ihm im Busen glühe die Ehrfurcht,
 
Dirs hinzusagen! Aber der deutscheren
   Gemütseröffnung winkte mit zärtlichem -
      Mit ihrem Mutterblick die Sittsamkeit
         Stille zu stehn – dem strömenden Danke.
 
Du kommst – jetzt winke gutgemeint immerhin
   Die Sittsamkeit! Die Lippe bebt nimmer mir!
      Franziska ists, Franziska! Ha, es bebt
         Nimmer die Lippe furchtsames Stammeln!
 
Weh’ über dich, du Menschenfeind, grausamer
   Bedrücker du des Schwächeren neben dir!
      Dem’s zu alltäglich ist, vom Jammerblick,
         Von dem entblößten Hungergerippe
 
Erweicht zu werden – Schaue die liebende
   Erhalterin, wie ringsum sie Lächeln streut!
      Schon sank der Pilger dort der Grube zu;
         Wie er so ruhig jetzt auf die Leiden
 
Zurückblickt! Dann du rettetest ihn, dann du,
   Franziska, gossest Balsam ihm in die Wund! – -
      Zu weit hab’ ich den Mund schon aufgetan,
         Siehe, die Lippe bebt, ich verstumme. – -
 
Es sags der Greis nur, welchem der Lorbeerlohn
   Am glänzendsten die Stirne umfließt! Es sei
      Franziska ihm der letzte Erdgedank,
         Und er entsinke ruhig dem Stabe.
 
Und Carln die tät’ge Hände zu weihen, sei
   Des Mannes erster feurigster Trieb! und dann -
      Ists auch dem Jüngling dann gegönnt, für Carln
         Leb er hienieden, leise zu denken?

Pjesma,F.Hölderlin

Čovjek je Bog dok sanja,
prosjak dok razmišlja,
a kad nestane zanosa,
ostaje on kao neki rđavi sin kojega je otac potjerao iz kuće ,
pa promatra ono nesto oskudnih novcica,
popudbinu iz sažaljenja.. (Friedrich Hölderlin)

 

AUDIO

Hälfte des Lebens

An Diotima