Gordana Kovčin rodjena 1971.godine u Prokuplju. Oduvek volela knjige, upisala Elektroniku sa nadom da će preći na Srpski jezik i književnost kad padne godinu.Kao student pisala za studenski list Elektronskog fakulteta u Nišu „Elef“, u tom periodu je i nastala zbirka pesama „Putokaz za vreme“ koja je objavljena 1998. godine u izdanju Studentskog kulturnog centra Niš. Prvo radila kao novinar u lokalnom listu „Narodne novine“, potom u marketingu i prodaji u nekoliko firmi. Trenutno radi u struci na poslovima održavanja opreme i softvera, ali ne može bez knjiga kao ni bez proze i poezije. Jedan od pokretača i član žirija konkursa za kratku priču „Zavrti točak“ koji je realizuje Rotari klub „Niš -Medijana“ već 2 godine za redom. Piše povremeno poeziju i prozu i sprema novu zbirku. Udata, majka dvoje
dece.
Čovek
Još samo ja…
Kamen
Molitva
Nigdina
Negde između
Nadanje
Nebeske duše
Osama
Pravda
Poslednja stanica
Prokletstvo
Ratnici
Sunce
Sreća
Smisao
Sa druge strane
Vreme
Zvezde
Čovek
I beše noć i beše jutro
dan peti.
I zvezde iskopneše
zora se oseti u rosi trava
i svežini jutra.
Mirisi se rasplinuše
boje razliše
u čudesni svet.
Svet kome nedostaje
još samo on.
I nasta čovek,
čovek što mišljaše da je bog.
_____________________
Još samo ja…
Preskačem kamenje, pruge
gazim po štinama
kroz večiti pogled
koji rastače vid i bulke
to mrtvo cveće.
Ono što ostane
glasnije od krika
u ovom vremenu, satu
u vasioni
još uvek
samo ja
sama sa sobom.
_____________________
Kamen
Čekaš li još uvek
u senci
čoveče, sa kamenom
u ruci?
Osećaš li težinu što te pritiska
pod njim?
Da li je to drhtaj
na tvome licu
nemi trag, neiskazana reč!
To više nije tama
to više nije mrak
to svetlost nastaje sad.
Svetlost sa dlana ti sja.
_____________________
Molitva
Nisam znala da je greh brojati zvezde
slušati ptice kroz noć
voleti ljude.
Nisam znala zašto je tako strašno
biti drugačiji
gledati ka nebu, sanjati.
Izgubila sam nit što
vodi do kraja
lutajući kroz ugašene zenice.
Grešila sam
htela da sagorim zvezde
da dohvatim ovo malo sunca.
Oprosti meni
i onima koji ne nalaze put.
Bože, molim te.
_____________________
Nigdina
Ima jedno mesto
u zvezdanom snu
nečija duša
tiha kao reka
jedna misao, čežnja
i pesma još neispevana
_____________________
Negde između
Između mašte i sna
produžih put.
Između dobra i zla
što borbu večitu vode.
Između zemlje i neba
večnosti i bogova.
Između mira i pokora
između ljubavi i milosrđa.
Između ovog ovde i onog iza
produžih put.
_____________________
Nadanje
Čekaš
ono što ne dolazi
veruješ
u snove koje nećeš sanjati
nadaš se
a nadanju nikad kraja.
Živiš život kao deo tuđeg sna
prazan i mali.
Još jedna zabluda više.
Imaš pregršt tajni i snova.
Jednu ljubav.
Nosiš deo ptičjeg plača u grudima
pamtiš „reči koje peku grlo“.
Osećaš da svet u tebi
cveta u ništavilo.
_____________________
Nebeske duše
Duše nebeske
što pred nama stojite
vi prelepe freske
u tami što brojite
ovo naše vreme, ljude i zablude.
Duše nebeske
znate li vi sada
šta vam želi reći,
umirućeg krik.
Ili vaše misli, više
ne žele poznati taj lik.
Duše nebeske
zar vaše ugasle oči
ne videše patnju što sagore svet
zar vaša ruka
ne stiže misao što pomuti um.
Ili ste samo slike sa zida što ćute.
_____________________
Osama
Vidiš li čoveka što stoji
na steni sam?
U kakav li to bezdan hrli?
Kakvu pustu sreću
on nosi u srcu?
Kroz čije oči on gleda
kroz čije misli on misli
dok stoji na steni sam?
Čija duša u njemu prebiva
dok gleda u ono čega nema.
_____________________
Pravda
U dalekim noćima
kada sagore zvezde
sa odjekom u ušima
svicima u kosi i mirisom trave,
hodaćeš kroz vreme
sa čežnjom, stisnutih zuba
sa velom protkanih tajni i istina
slepa i sama.
Tražićeš svoj glas
kroz prazno nebo
reči zastalih u grlu
svoju sliku i lik
u osvetljaju meseca.
Tražićeš ono čega nema
uzalud tražićeš sebe.
_____________________
Poslednja stanica
Stojiš na zaboravljenoj stanici
sa pogledom uprtim do dna
sa nogama izraslim iz trave
nenapisanim pesmama
odorom od ptičjeg plača
i rosom na rukama.
Gledaš u ljude kroz prozore
izgubljenih svetova.
A oni prolaze kroz tvoje misli
i odlaze bez pozdrava.
Sakrila si u oči komad neba
ušla u poslednji voz
i otišla zauvek,
sa ove stanice bez voznog reda.
_____________________
Prokletstvo
Dok stojiš, gledaš, dok ideš
zlehude misli ti čelo roje
dok voliš i uzimaš tuđe
vidiš zgažena lica i ugašene poglede.
Ta strana, mrtva lica
i ispred i iza.
I kroz njihove oči vidiš
još samo budućnost svoju.
A voleo bi da si ptica
da si oganj
da si ovaj ledeni vetar što nas nosi.
Da ostaviš sve za sobom
i odeš u drugo vreme i svet
u nepoznato.
Da čuješ otkucaje sa sunčanog sata
i kad se ugasi sunce.
Da doneseš svežinu u rosi koje više nema
da je spustiš na ove pognute glave
i ovu smrdljivu zemlju
pa da je upije i crnica i treset
i mahovina i ustajale vode i groblja.
I znaci što će postati svetilišta.
A onda idi i traži spokoj duši svojoj
kao ratnici mnogi
što umreše slavno, u krvi.
Ne traži oproštaja sebi
ne traži od ljudi
jer neće ih više biti.
_____________________
Ratnici
U dalekoj zemlji bez snova
na pragu uvele ruže,
gde sviću jutra bez rose,
u kojoj noći su duge.
U nekom mestu bez imena
nepostojećem na mapi
na putu bezvremenom
ova priča me prati.
Bili su kao vlati trave
vetrom izvijene, jake i prave
iz mrkog kamena što niču
iz krvi, ne iz zemlje ove.
Jedna duša su bili,zajedno sve izgubili
ali našli su sebe.
I još su tamo, pokraj stena
grobovi onih kojih nema.
_____________________
Sunce
Pobegli od prirode
u mračne zidine svoje misli
postaju stvari bez imena
isti, a različiti
dobri, a tako zli.
Ostaju sami, sa sobom u sebi.
Ljudi
reče sunce
zasja
i nestade zauvek.
_____________________
Sreća
Putem kojim idemo
nema je.
Ona je deo nebeskih tajni.
Vidimo je u naručjima drugih
po praznim hodnicima
i tamnim noćima bez sna.
Ne poznajemo taj osećaj
jer nemamo ga u sebi
nije li to trenutak
koji bi da bude večnost.
_____________________
Smisao
„Treba stići do kraja sveta
naći rosu na travi“
prepoznati miris vetra
izmeniti boje lukavstvom.
Stići tamo
gde još samo
cvetovi odišu istinom.
Zadržati samoću
i izobličiti prostor.
_____________________
Sa druge strane
Možda iza svega
iza ovog neba
postoji neka, druga strana
gde se živi bez zabrana i bez hleba.
Kako je lepo sa te druge stane.
A pitam se:
Koja li je to strana neba?
Zar, ne?
Briga me što mesec ne može
da se dohvati rukom.
Zažmuriću i zamisliti da je ovde
pored mene.
Šta vredi što želim da pišem pesme
kada ih ptice neće pevati.
Za šta u životu
vredi živeti?
Ima li bar jedno mesto na svetu
gde ću moći da sanjam
papirne snove?
Postoji li bar jedna tajna koja neće biti otkrivena
jedna istina
koja neće biti zakopana?
Izgledamo li svi drugačije
sa one strane ogledala?
_____________________
Vreme
Ti što vodiš moje puteve
vidiš li šta prolazi
kraj sunca, u tami?
Vidiš li tu gorku svetlost
što ti obasjava put?
Te pramenove magle
što plove ka nama
i nestaju daleko od nas.
To što osećaš, vreme je.
_____________________
Zvezde
Meni ne trebaju zvezde s neba.
Srce mi je veliko, dovoljno
ali ako stanu iscepaće ga
i biće mrak.
U mraku ničeg nema
osim hladnoće koja ubija.
Ostavi zvezde da sjaje s neba.
Uzalud tražiš nešto što ne postoji
i čezneš za nečim.