Gerard de Nerval

Žerar de Nerval (fr. Gerard de Nerval, 1808 – 1855) je bio jedan od najpoznatijih francuskih književnika epohe romantizma.Rodio se u Parizu, u siromašnoj građanskoj porodici. Rano je ostao bez majke, čijeg je stalnog prisustva lišen od samog rođenja, jer je bio dat nepoznatim starateljima. Detinjstvo je proveo kod rođaka u mestu Mortfonten, severno od Pariza. Kao veoma mlad je počeo da objavljuje stihove, patriotski nastrojene. Bio je veliki obožavalac Napoleona Bonaparte, a kao umetnik je gajio kult nemačke kulture. Posle dva zatvaranja zbog učestvovanja u studentskim neredima 1832, istakao se, kao student medicine, u borbi protiv kolere koja je harala Parizom. Po povratku sa jednog putovanja, 1834. godine, prvi put je sreo glumicu Ženi Kolon (fr. Jenny Colon). Pesnikova ljubav vremenom je postala opsesija i dobila karakter uzvišenog, mističnog kulta. Živeo je siromašno, samo od svog književnog rada. Godine 1841. pokazali su se prvi vidljivi znaci njegovog mentalnog poremećaja, što je sam nazvao „proširivanje sna u stvarni život“. Nakon smrti Ženi Kolon 1842, krenuo je na put po istočnim zemljama. Inspirisan tim putovanjima objavljuje knjigu Put na istok. Iste godine (1851) Nerval zapada u tešku duševnu krizu. Odlazi u sanatorijum na lečenje, ali se i dalje bavi književnim radom. Pušten je 1854. Od tada je živeo lutalački životom, u nemaštini, a duhovnu pometenost povećavao je i njegov strah da više neće moći književno da stvara. U zoru 26. januara 1855. prolaznici su našli pesnika obešenog o rešetke prihvatilišta za sirotinju. Žerar de Nerval je dugo bio svrstavan u grupu „drugih“ ili čak „manjih“ romantičara i odvajan od četiri „velika“ predstavnika francuskog romantizma (Lamartin, Igo, Vinji, Mise). Pored specifičnosti njegove poezije, koja se umnogome razlikovala od dotadašnje i od njemu savremene pesničke tendencije, i sam Nerval je doprineo takvom statusu, jer svoja najbolja pesnička ostvarenja nije objavljivao u samostalnim zbirkama, već ih je pripajao proznim delima. Po nekim svojim crtama Nerval je izraziti romantičar. Bio je jedan od prvih pripadnika grupe „Mlada Francuska“ (fr. La Jeune France), koja je predstavljala aktivno telo romantičarskog pokreta. U duhu tadašnjih intelektualnih težnji on se interesuje za egzotične zemlje, za primitivne narode i folklor, domaći i strani. Međutim, ono što Nervala čini romantičarem u najčistijem smislu te reči jeste njegova potpuna iskrenost. Za njega pisanje nije bilo zabava ili sredstvo za postizanje uspeha, pa čak ni obična unutrašnja potreba, već pitanje opstanka. Sva njegova životna sudbina bila je vezana za književni stvaralački rad. Celo poetsko delo Žerara de Nervala je pomno praćenje i beleženje sopstvenih doživljaja, nemira, patnji, lutanja i nadanja. Nervalov ugled kao pesnika naročito je porastao posle pojave simbolizma, na koji je izvršio veliki uticaj. Taj uticaj je obeležio obe struje ovog pravca: onu koju je vezana za Verlena i Malarmea, a vodi do Valerija, i drugu, koja od Remboa, preko Apolinera, vodi do nadrealizma. Kao i kasnije simbolisti, Nerval traži veze (korespondencije) među svim stvarima sveta, traži odnose između sna i jave, nastoji da shvati skriveni smisao svega što nas okružuje i da to dočara više sugestijama, nagoveštajima, nego eksplicitnim objašnjenjima. Njegove pesme su bez retoričkih elemenata, hermetične, ispunjene rečima bez preciznog i jasno određenog značenja koje imaju prizvuk magičnih formula. Pre simbolista i nadrealista Nerval ukida granice između normalnog i nenormalnog, ponire u podsvest i teži intuitivnom otkrivanju apsolutnog. Taj uticaj se oseća i u modernoj poeziji i prozi. U pogledu istraživanja vremena Nerval je prethodnik Marsela Prusta, što je i sam Prust priznavao, nazivajući ga najvećim genijem 19. veka, pored Šatobrijana. Umesto objektivnog uzimanja prošlosti koja je evocirana pomoću intelektualnog pamćenja, Nerval uvodi afektivno pamćenje, subjektivno i neposredno, koje boji i oživljava prošlost.

 

Artemida
Aurelija
Baka
El Desdichado
Fantazija
Hristos na gori maslinovoj
Luksemburška aleja
Mirto-
Moja prijateljica ruža
Maštanje
Zlatni stihovi

____________________________________ 

Artemida

Trinaesta se vraća, al’ prva u krvi
I uvek jedina! Il’ tren samo blagi?
Poslednji Kraljice Lik, il’ Lik njen prvi?
A ti? Jesi l’ Kralj njen, il’ poslednji dragi?
Voli voljenika, od kolevke bruja
Grobna! Da: ljubiš me, u ushita vlasti
Smrt si ti, il’ mrtva! O jada, o slasti!
U ruci joj Ruža Trikratnoga ruja!
Svetice Napuljska: pregršti sa bleskom!
Ružo Gudulina, ljubičastih skrama!
Nađe li krst za se pustinjom nebeskom
Padajte sni belih ruža zaneseni, -
Vređajte Bogove, nebo vam od plama:
Svetica Ambisa svetija je meni!

____________________________________ 

Aurelija

«O užasa! Evo večnog razlučivanja dobra i zla. Je li moja duša neuništiva molekula, zrnce nadulo od malo vazduha, koje ipak pronalazi svoje mesto u prirodi, ili je ona sama ta praznina, slika ništavila koja iščezava u beskraju? Nije li ona pak kobna čestica kojoj je suđeno da podnese, kroz sve svoje preobražaje, osvete moćnih bića?»  Videh da sam sebe tako doveo dotle da svodim račune o svom životu, pa čak i o svojim pređašnjim postojanjima. Dokazujući sebi da sam bio dobar, dokazah da sam uvek morao biti takav. «A ako sam bio rđav, pomislih, nije li moj sadašnji život dovoljno ispaštanje?» Ta pomisao me umiri, ali ne odagna od mene bojazan da sam zauvek svrstan među nesrećnike. Osećao sam se uronjen u ledenu vodu, a neka jos hladnija voda oticala mi je niz čelo. Prenesoh se u mislima večnoj Izidi, majci i svetoj supruzi; sve moje težnje, sve moje molitve stapale su se u tom čarobnom imenu, osećao sam kako u njoj oživljavam, a ona mi se ponekad prikazivala u oblučju antičke Venere, a ponekad sa likom hrišćanske Bogorodice. Noć učini još jasnijom tu dragu pojavu, a ipak sam sebi govorio: «Šta može ona, pobeđena, možda potlačena, učiniti za svoju jadnu decu?»  Bled i pocepan, lunin srp se tanjio iz večeri u veče i bio je na domaku iščeznuća: možda ga više nećemo videti na nebu! Izgledalo mi je pak da je ta zvezda utočište svih duša srodnih mojoj, i video sam je nastanjenu zalobnim senima kojima je suđeno da jednoga dana ponovo rode na zemlji…

____________________________________ 

Baka

Tri su već ljeta, baka da počiva, starica dobra, kad je pokopali,
rodbina, vidjeh, svako da je žali, i da bol im je istinska i živa.

Ja samo lutah po kući, zatečen više nego tužan; jer bjeh joj do lijesa,
spočitnu neko da gledao sve sam bez riječi, da mi ni suza ne teče.

Bol bučna prođe ko u jednom trenu: a čuvstvo ino, nakon ta tri ljeta,
zbog zla i dobra, buna, preokreta zbrisa u srcu uspomenu njenu.

Tek ja ju snivam, često zbog nje plačem; nakon tri ljeta, mahom
svakim danom, kao u koru ime urezano,
spomen joj sve se udubljuje jače.

____________________________________ 

El Desdichado

Ja sam neutešen, – usamljen, – bez dana,
princ sam akvitanski kome kula pada.
Mrtva mi je zvezda, – a ljutnja zvezdana
nosi crno sunce neizmernog jada.
Tešiteljko moja, sred grobnog bezdana,
vrati mi Pozilip i sva mora sada,
čardak gde je ruža s bršljenom svezana,
cvet što tužno srce opi iznenada.
Ljubav sam il Febus? Lizinjan il Biron?
Još mi čelo rujno od poljupca njena;
sanjarih u štilji gde pliva sirena…
Dvaput sam Aheron prešao, pun sile,
smenjujući katkad s Orfejevom lirom
uzdahe svetica i krikove vile.

____________________________________ 

Fantazija

Ima jedan napev, taj je napev stari
lepši neg sav Mocart, Veber i Rosini,
jedan davni napev, ko jecaj u tmini,
što za mene samo ima tajne čari.
Svaki puta kada ga iznenada čujem,
za dvesta godina mlađa mi je duša:
kralj Luj Trinaesti… – i ko da pod rujem
vidim dol zeleni koji noć penuša;
Zatim dvor od cigla, uglovi kameni,
s oknima gde rujne boje zlati veče,
sav u prakovima, s rekom koja peni
njegovo podnožije, kroz ruže dok teče
Zatim jedna dama, kroz prozor svoj viri,
plava crnooka, u odelu starom…
Koju, u ćivljenju drugom, može biti,
već videh – i koje sećam se sa žarom!

____________________________________ 

Hristos na gori maslinovoj

II
”Mrtvo sve je” – reče. ”Svemirom, bez straha,
Sav svoj leti zastranih, putevima mlečnim,
Gde god život veje buj svog zlatnog praha
Uz valovlje srme, pljuskom neizrečnim.
Gde god tla pustinjska, vrtložnoga daha
Okeana mutnih vape vriskom ječnim.
Skitnja tih kotura uzrujno je plaha,
Ali nigde duha, avaj! bezmerjem večnim!
Tražeć Oko božije – ambis spazih, bezdan
Crn i preogroman! Kroz sav beskraj zvezdan
Zrači vasionom: da je, zgusnut, zgrane.
Taj bunar od mraka, okružava Duga
Prag Haosa drevna, Ništavilu druga,
Spirala što guta svetove i dane.”

III
”Nepomična Sudbo, čuvaš nemo svet,
Nuždo i Slučaju: sve studeniš gredom,
Oko tebe svuda jezoviti let
preciklih svetova u zgranuću bledom.
Da l’ još uvek umeš da izvodiš skret
Od mrtvog ka živom, nepomitnim redom,
Da zadahneš one kojim nije mret,
Da zgaslih sunaca ne presvisnu jednom?
Ti – smrt da pobediš, imaš li još moći?
O nisi li zgromljen, okršajem ljutim
kada anatemnjak i Anđeo Noći
Poslednjom se snagom ustremio, slutim?
Sam plačem, sam patim. Ne mogu podneti.
A umrem li ja – ta sve će umreti!”

____________________________________ 

Luksemburška aleja

Živa i brza kao ptica,
ona je prošla, mlada djeva,
u ruci divan cvijet joj blista
dok neki novi napjev pjeva.
 Možda bi baš ta mogla doći
i mome srcu ljubav dati,
i svu dubinu moje noći
jednim pogledom obasjati.
 Al ne-mladost je završena. . .
Zbogom ti blago svjetlo moje-
Djevojka, miris, uspomena. . .
Sreća je prošla-nestalo je.

____________________________________ 

Mirto

Na te mislim, Mirto, čari Božanstvene,
Holim Pozilipom s hiljadu vatara,
Na sjaj koji Istok na tvom čelu stvara,
S crnim grožđem zlatne vitice spletene.
Na tvoj stas sam bio duše opijene,
Na osmeh tvoga oka pritajenog žara
Kad Bahusa molih srcem iz nedara,
Jer Muza je Grkom stvorila i mene.
Znam zašto proradi tu grotlo vulkana,
Jer ga juče dirnu noga ti lagana,
I pepeo pokri sav vidik pun sjaja.
A kad ti Bogove Norman razbi gredom,
Pod Vergilijevim lovorom se spaja
Zelena Mirta s Hortenzijom bledom.

____________________________________ 

Moja prijateljica ruža

Tek smo male stvari i moja prijateljica ruža mi je rekla jutros
U zoru sam rođena, tek što sam krštena od kapi rose
Uvela sam sretna i zaljubljena od zrake sunca
Zaklopila me noć
Probudila sam se ostarila
A bila sam najljepša
Od svih cvjetova u tvom vrtu

Tek smo male stvari i moja prijateljica ruža mi je rekla jutros
Bog me stvorio, bog mi je dao odrezati glavu
Osjećam kako padam
Osjećam kako moje srce tone
I sva gola padam na zemlji više me nema
Jučer si mi se divio
A sad sam prašina zauvijek

Tek smo male stvari i moja prijateljica ruža mi je rekla jutros
Cijele je noći mjesec bdjeo nad mojom dušom
u svom zadnjem snu vidjela sam sjajnu noć
Potreban mi je sam dan
Potrebna mi je samo nada kako bih mogla vjerovati
Bez nade sam ništa

Tek smo male stvari i moja prijateljica ruža mi je rekla jutros
Bog me stvorio, bog mi je dao odrezati glavu
Osjećam kako padam
Osjećam kako moje srce tone
I sva gola padam na zemlji više me nema

____________________________________ 

Maštanje

Imade pesma, meni milija
Neg Mozart, Weber i Rossini s njima.
Starinska, tugom, čežnjom silnija,
Što za me tek skrivenu dražest ima.

I kad god čujem ta da s’ pesma glasi,
Pomlađujem se za dva veka ja:
Vek Luja Petnaestog. . . Dan se gasi,
Brežuljak vidim zelen žut gde sja;

I od opeke dvor, što kam ga rubi;
Crvenkaste je boje prozor svak;
Svud perivoj, a reka grič mu ljubi,
Kroz samo cveće tok joj teče lak.

I crnooku plavušu ljepotu,
Starinski odevena ozgor zre …
Moguće da ju u prošlom životu
Već videh nekom – pa se sećam nje.

____________________________________ 

More
(Odlomak)

Ostani na dnu mora, suludi snu, koji si nekoć, noću, tako često zalostio mi srce lažnom srećom, i koji mi još i sada, u obličju morske opsene, pretiš u sred bela dana. – Ostani tamo, pod valovljem, celu večnost, a ja ti još bacam sva svoja zla i sve svoje grehe, i maniju ludila, koja mi je tako dugo odzvanjala oko glave, i ledenu i blistavu zmijsku kožu licemerja koja mi je tako dugo obavijala dušu, moju bolesnu dušu što je poricala Boga i anđele, moju ukletu dušu. – Hajho! Hajho! Evo vetra! Razvijte jedra! Ona lepršaju naduvena! Na mirnoj i pogubnoj površini klizi brod, a duša, oslobođena, ispusta radosne vriske.
Konačno, ukrcao sam se za beskraj!

 ____________________________________

Zlatni stihovi

Pa šta! se oseća!
Pitagora
Čoveče, slobodni umniče! mniš uman
tek ti si na svetu gde svud život hoda.
Kroz moći što imaš tvoja je sloboda,
A za stremnje tvoje svemir je odsutan.
Poštuj i u zverki duh marljiv i mutan
cvet je duša koju otvara Priroda;
metal može tajnu ljubavnu da oda;
”Sve oseća!” Bićem u svemu si sputan.
Gnaj, sa slepog zida, pogled što te rani
s materijom samom neki glas je sliven.
Ne daj joj da služi nečasnoj nakani!
I u mračnom biću počiva Bog skriven;
a ko mlado oko skrito trepavkama,
čisti duh se širi pod korom od kama!

____________________________________ 

Artémis

La Treizième revient… C’est encor la première ;
Et c’est toujours la Seule, – ou c’est le seul moment :
Car es-tu Reine, ô Toi! la première ou dernière ?
Es-tu Roi, toi le seul ou le dernier amant ? …

Aimez qui vous aima du berceau dans la bière ;
Celle que j’aimai seul m’aime encor tendrement :
C’est la Mort – ou la Morte… Ô délice ! ô tourment !
La rose qu’elle tient, c’est la Rose trémière.

Sainte napolitaine aux mains pleines de feux,
Rose au coeur violet, fleur de sainte Gudule,
As-tu trouvé ta Croix dans le désert des cieux ?

Roses blanches, tombez ! vous insultez nos Dieux,
Tombez, fantômes blancs, de votre ciel qui brûle :
- La sainte de l’abîme est plus sainte à mes yeux !
 

Artemis, Gerard de Nerval

Kroz moći što imaš tvoja je sloboda… (Gerard de Nerval)

 

AUDIO

Le dechiré