Guillaume Apollinaire

Gijom Apoliner (fr. Guillaume Apollinaire), (Rim 26. avgust 1880. — Pariz 9. novembar 1918 ), legendarni i kontroverzni francusko-italijanski pisac i dramaturg, poljskog porekla. Rodio se kao Vilhelm Apolinaris de Kostrovicki, ali je promenio ime. Majka mu je poljska grofica i avanturistkinja Agnes de Kostrovicki, a otac mu je navodno italijansko-švajcarski diplomata koji ga nikad nije priznao. Išao je u najbolje škole na Azurnoj obali i na drugim mestima. Učesnik je svih pokreta avangarde, jer se nakon završetka školovanja uputio u Pariz, gde postaje ugledni član zajednice boema na Monparnasu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu, gde je pogođen u glavu. Poslat je na oporavak, ali je neprestano stvarao stvarao, postavivši svoju dramu “Sisa Tiresijina”. Pisao je pesme i prozu. Najpoznatiji je kao pesnik (zbirke “Alkohol” i posthumno objavljeni “Kaligrami” gde tekst pravi sliku onog što je tema pesme), a takođe i kao autor erotskih romana “Jedanaest hiljada buzdovana” (Les onzes milles verges) u kojem se nekoliko puta pojavljuju Srbi — oba pola — kao sporedni karakteri sa kojima junak ima seks i “Iskustva mladog Don Žuana”. Prvom do smrti nije hteo da prizna autorstvo. Voleo je da se elegantno oblači. Bio je optužen za krađu Mona Lize, ali je oslobođen optužbi. Umro je dva dana pre kraja Prvog svetskog rata , sa 38 godina, u svom pariskom stanu, od napada španske groznice.

 

Bolesna jesen
Ciganka
Dopisnica
Deveta tajna pesma
Ima
Ispahan
Lula
Lovački rogovi
Ljubavna pesma
Ljubav, prezir i nadanje
Mesečina
Most Mirabo
Marizibil
Nađeni uvojak
Predosećanje Amerike
Polazak
Raketa
Senka
Tuga jedne zvezde
Veze
Znak

________________________________ 

Bolesna jesen

Jeseni bolesna i obožavana
Umrećeš kad severac zakovitla
Kroz ružičnjake
I kad zasneži
Po voćnjacima
Jeseni jadna
Umri u belini i bogata
Snegom i zrelim plodovima
U dnu neba
Kopci kruže
Nad tupim barskim nimfama
Zelene i kratke kose
Koje nikad nisu volele
Dok nad dalekim rubovima šuma
Jeleni riču
O jeseni šumove tvoje volim
Plodovi padaju niko ih ne bere
Vetar i grane plaču
Suze im teku s lista na list
Lišće se valja
Voz tutnji
Život prolazi

________________________________  

Ciganka

Ciganka nama sad proriče
Dva puta puna pomrčine
Krenusmo mi nek život mine
I iz te tmine Nada niče

Opade perje ptice plave
I ljubav troma poput mečke
Po želji igra nam stojećke
Prosjaci ne znaju svoj Ave

Pakao  čeka na uzdanje
Da ćemo uz put voleti se
Duše nam navode da misle
Na Cigankino predskazanje

________________________________  

Dopisnica

Pišem ti dok sav šator spava
I letnji dan mre oko mene
Ko buket što se rasprskava
U nebu punom plave sene
Zaslepljujuća jedna salva
Još ne procveta a već vene

________________________________  

Deveta tajna pesma

Obožavam tvoje runo koje je savrčeni trugao
Božanstva
Ja sam drvoseča jedinstvene prasume
O moj Eldorado
Ja sam jedina riba tvoga sladostrasnog okeana
Ti moja lepa sireno
Ja sam alpinista na tvojim snežnim planinama
O moji silno beli Alpi
Ja sam bozanski strelac tvojih tako lepih usta
O moj toliko dragi tobolče
I tegljač sam tvojih noćnih kosa
O lepa lađo u kanalu mojih poljubaca
I krinovi tvojih ruku zovu me znacima
O moja letnja bašto
Plodovi tvojih nedara sazrevaju za mene svoju milinu
O moj mirisni voćnjače
I podižem te o Madlena o lepotice na vrh sveta
Kao luču vaskolike svetlosti

________________________________  

Ima

Ima divnih malih mostova
I moje srce koje kuca za tebe
I jedna tužna žena na putu
I mala kuća usred vrta
A i šest vojnika koji se smeju ko ludi
I moje oči koje traže tvoj lik
Postoji jedan divni gaj na brdu
I jedan drugopozivac koji mokri kad prolazimo
A i jedan pesnik koji sanja malu Lu
A i mala divna Lu usred Pariza
I baterija topova u šumi
I pastir koji napasa svoje ovce
I moj život koji pripada tebi
Postoji moje stilo iz koga stalno kaplje mastilo
I zastor topola tanani tanani
I sav moj život koji je prohujao
A ima i tesnih ulica u Mantonu gde smo se voleli
I mala devojčica iz Sospela koja šiba svoje drugove
I kočijaski bič u mojoj zobnici
A i belgijski vagoni na pruzi
I moja ljubav
I sav moj život
O obožavam te

________________________________  

Ispahan

Za tvoje ruže
Prešao bih
I mnogo mnogo duži put
Tvoje sunce nije ono
Što inače svuda blista
I tvoja muzika koja se natpeva sa zorom
Od sada je za mene
Merilo umetnosti
Po sećanju na nju
Ja ću ceniti
Svoje stihove
Plastičnu umetnost
I tebe samu
Obožavano lice
Ispahan jutarnjom muzikom
Budi miris ruža svojih vrtova
Namirisao sam svoju dušu
Ružama
Za čitav svoj život
Sivi Ispahane
Plavi porculane
Kao da su te načinili
Od parčadi neba i zemlje
Ostavivši u sredini
Veliki prodor svetlosti
To
Četvrtasto polje
Megdan
Šaha
Suviše velikog za suviše mali broj
Sitnih magarića koji podskakuju
I koji znaju tako lepo
Da njaču gledajući
Rumenu bradu obojenu kanom
Sunca koje podseća
Na mlade bradate trgovce
Zaklonjene svojim belim suncobranima
Ovde sam brat topola
Upoznajte lepe topole sa sinovima Evrope
O vi drhtava braćo koja se molite u Aziji
Jedan prolaznik zgrčen kao rog u antilope
Fonograf
Svračje noge
Mala daščara

________________________________  

Lula

Staza je što do zvezda vodi
Čista ni senčena ni svetla
Hodah no nigde ni pokreta
Što tome Mlečnom Putu škodi

Često zbog pertle na sandali
Ili zbog zemnog cveta nekog
Od smisla zvezdanog daleko
Moji bi saputnici stali

A stada porfirogeneta
Klečahu kao bezazleni
Hor od svetaca i poeta

Što su u svodu izgubljeni
No sova beše vodič meni
I ja sam bio nepokretan

________________________________  

Lovački rogovi

Naša priča otmena je i tragična
Nalik na masku tiranina
Ni drama drska ul’ magična
Ni detalj ravnodušnog čina
Ne čini da je patetična

I Tomas de Kvinsi pun dima
Opijuma otrova slasti nevine
Jadnicu Anu pohodi u snima
Minimo, minimo jer sve mine
Vraćaću pogled osvrtima

Ko zvuk rogova spomen pline
Umire među vetrovima.

________________________________  

Ljubavna pisma

Evo kako je postala simfonijska pesma ljubavi
Pre svega tu je ljubavna pesma iz davnina
Šum žarkih poljubaca slavnih ljubavnika
Ljubavni krici smrtnica silovanih od bogova
Muški znaci junaka iz bajki uzdignuti kao oruđa protivavionska
Jazonov dragoceni urlik
Labudova smrtna pesma
I pobednička himna koju su prvi sunčani zraci
naterali nepokolebljivog Memnona da peva
I krik Sabinjanki u času njihove otmice
A takođe i ljubavni krici lavova u džunglama
Potmuli šum sokova koji se penju u tropskim biljkama
Grmljavina artiljerija koje izvršavaju strašnu ljubav naroda
Talasi morski u kojima se rađa život i lepota
To je pesma sve ljubavi sveta

________________________________  

Ljubav, prezir i nadanje

Privinuo sam te na svoje grudi kao golubicu
što je devojčica i ne sluteći guši
Privinuo sam te sa svom tvojom lepotom
s tvojom lepotom bogatijom no što su bila
sva nalazišta zlata Kalifornije u doba
zlatne groznice
I ispunio sam svu želju tvojim osmehom
tvojim pogledima i tvojim treperenjem
I savladao sam šta više zavladao sam tvojim ponosom
Dok te držah tako privijenu i dok si ti podnosila nad
sobom moju moć i moje vladanje
I već sam poverovao kako te svu stekoh ali to
je bila sam obmana
I sad živim sličan Iksionu što je milovao avet
oblaka oblikovanu na sliku i priliku one
što je zovu Herom ili još bolje nevidljivom Junonom
Jer ko može da uhvati ko može da obumji oblak
ko može svoju ruku staviti na prikazu
I kako se duboko vara onaj što još uvek misli
da je svoje ruke ispunio nebeskim plavetnilom
Već sam poverovao kako ti oduzeh svu tvoju lepotu
a stekao sam samo tvoje telo
Ali tvoje telo – jao! nije večito
I zatim telo je tek za uživanje
no ono je bez ljubavi
I sad eto uzalud pokušavam
da dotaknem tvoju nevidljivu dušu
Jer ona beži i svuda mi izmiče
kao klupko guja
što se raspliće

________________________________  

Mesečina

Sladunjavi mesec sa usnama ludaka
I voćnjaci i sela pohlepni su noćas
Dok zvezde blistaju kao hitre pčele
Svetlonosnim medom koji kaplje s grana
Jer eto sve je slatko što pada sa neba
I svaki zrak mesečev je kap meda
A ja skriven shvatam preslatku pustolovinu
U strahu od strele te pčele Zornjače
Koja mi stavlja u ruke varljive zrake
A mesečev med uzima od ruže vetrova

________________________________  

Most Mirabo

Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena
Sve nose dani osim mene
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Licem u lice za ruke se držeći
Stojimo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Ljubav nam odlazi s vodom sto mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Protiču dani protiču vremena
Proslost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

________________________________  

Marizibil

Ona po kelnskim ulicama
Čim padne noćni mrak tumara
Svima na meti ljupkost sama
Pa klonula od trotoara
Loče po slepim pivnicama

Osudila se na put zao
Radi makroa rumenoga
Što uvek mirisaše kao
Beli luk On iz šangajskoga
Bordela nju je izvukao

Znam mnoge ljude što svom žiću
Jednaki nisu ni dorasli
Klecaju slični mrtvom lišću
Oči im oganj loše zgasli
Srca im se ko vrata miču

________________________________  

Nađeni uvojak

U sećanju mu opet sjaše
Uvojak kose tamnozlatne
Da li još uvek pamtiš naše
Sudbine dve neverovatne

Otej Monmartr i sva ona
Na bulevaru mesta draga
Sećam se dana šapnu ona
Kad pređoh preko tvoga praga

Tu padoše ko neka jesen
Sećanja moga tamne vlasi
Naš udes kojim si zanesen
Stapa se s danom što se gasi

________________________________  

Predosećanje Amerike

Dete moje
Kad bi krenuli u Ameriku o kojoj uvek sanjam
Presekli bismo prvo brodom more Antila
Praćeni stalno oblakom letećih riba
Čija perja trepere od svetlosti
A zatim bismo išli rekom Amazona
Od ostrva do ostrva tražeći njenu vilu
Prodrećemo u ogromne baruštine
U kojima su čitave šume potopljene
Pozdravljamo vas ogromne zmije
I stupamo u carstvo gmizavaca
Guska gače va va majmuni krešte i ptice kriču
A talasi sa Prororoke
Ogromnu plimu prave na ušću reke
Božanstvo tog prostranstva
Andi i pampasi
U mojim grudima danas
Samo su biljno zeleno more
Milioni plavih velikih ovaca
Propinju se među sobom
Kondori nadleću snegove Kordiljera
O kolibice naše ovdašnje
Nasi zmijinjaci bedni
Šta bi o tome rekao rat nedavni

________________________________  

Polazak

I bleda im behu lica
I jecaji njini slomljeni i meni

Kao sneg prozračnih i sjajnih latica
Il’ ko poljupci mi po ruci ti vreli
Listovi padahu žuti žuti sveli.

________________________________  

Raketa

Tamna vitica s potiljka tvoga riznica je moja
Moja te misao stiže tvoja se s njom ukršta
Tvoje su dojke jedina đulad koju volim
Sećanje na te je svetla tačka po kojoj se upravljamo
u noći

Gledajući široke sapi moga konja mislio sam
na tvoje bokove

Pešadinci evo odlaze u pozadinu čitajući novine

Bolničarev pas se vraća sa lulom među zubima

Jejina riđastih krila mutnog pogleda njuške kao
u mačeta i mačjih nožica

Zeleni miš šmugnuo mahovinom

U logorskom loncu zagoreo pirinač
To znači da na mnogo toga treba paziti

Megafon krešti
prenesite paljbu dublje

Prenesite dublje paljbu ljubav vaših baterija

Ravnoteža bakterija teških cimbala
Na kojima heruvimi ludi od ljubavi
Sviraju u čast Boga svih Vojski

Stablo ogolelo na brežuljku

Brujanje traktora što puze dolinom

O stari svete XIX veka pun visokih dimnjaka tako
lepih i neuprljanih

Muškosti veka u kome živimo
O topovi

Blistave granate čahura od 75
Zvonite pobožno

________________________________  

Senka

Evo nas ponovo pored mene
Uspomene na drugove pale u ratu
Maslino vremena
Uspomene koje postajete sve jedna
Kao što sto kožica prave samo jednu bundu
Kao što hiljade dana daju samo jednu vest u novinama
Neopipljiva i tamna providnosti
Koja ste postali promenljivi oblik moje senke
Kao Indijanac u zasedi za večnost

________________________________  

Tuga jedne zvezde

Lepa je Minerva moje glave čedo
Krvava mi zvezda večnu krunu pruža
Dno je razum a vrh nebo nepregledno
Glavi gde Boginjo dugo se oružaš

I stoga ja znadem gora zla zacelo
Od te skoro kobne rupe ozvezdane
No nesreća tajna mog bunila vrelo
Veća je od sviju što ih duše hrane

U meni je žarka patnja slična zvezdi
Kao što u svicu gori plamno telo
Ko vojničko srce što Francusku gnezdi
Ko polen mirisni u ljiljanu belom

________________________________  

Veze

Strune sačinjene od jauka
Brujanja zvona kroz Evropu
Obešenih vekova
O vi šine sto čvrsto vežete narode
Svega nas je dvojica ili trojica ljudi
Oslobođenih od svih veza
Pružimo jedni drugima ruku
Žestoka kiša koja raščešljava zanosne
Te žice
Žice izatkane
Podmorski kablovi
Vavilonske kule pretvorene u mostove
Pauci – prvosveštenici
Svi zaljubljeni koje je samo jedna veza vezala
Od drugih veza najtanja
Beli zraci svetlosti
Veze i Savezi
Ovo pišem samo zato da vas oduševim
O čula o čula draga
Neprijatelji uspomene
Neprijatelji želje
Neprijatelji željenja
Neprijatelji suza
Neprijatelji svega što još volim

________________________________  

Znak

Potčinjen sam Vođi Znaka jesenjega
Stoga volim plodove a rugam se cvetu
Kad god dadem poljubac zažalim zbog njega
Ko omlaćeni orah što se jada vtru

Moja večna jeseni o duha moje doba
Rukama davnih dragana tvoj kraj je obasut
Jedna me supruga sledi ta moja senka kobna
Večeras golubice uzleću zadnji put

________________________________  

Le Pont Mirabeau

Sous le pont Mirabeau coule la Seine
Et nos amours
Faut-il qu’il m’en souvienne
La joie venait toujours après la peine

 
Vienne la nuit sonne l’heure
Les jours s’en vont je demeure
Les mains dans les mains restons face à face
Tandis que sous

Le pont de nos bras passe
Des éternels regards l’onde si lasse

Vienne la nuit sonne l’heure
Les jours s’en vont je demeure
L’amour s’en va comme cette eau courante
L’amour s’en va
Comme la vie est lente

Et comme l’Espérance est violente
Vienne la nuit sonne l’heure
Les jours s’en vont je demeure
Passent les jours et passent les semaines
Ni temps passé
Ni les amours reviennent
Sous le pont Mirabeau coule la Seine
Vienne la nuit sonne l’heure
Les jours s’en vont je demeure

Most Mirabo, Guillaume Apollinaire

 

Sve nose dani osim mene. (Guillaume Apollinaire)

 

AUDIO


Chant de l’horizon en Champagne