Hanibal Lucić

Hanibal Lucić (Hvar, oko 1485. – Venecija, 14. prosinca 1553.) hrvatski je renesansni pjesnik i dramatik. Podrijetlom hvarski vlastelin, sin Antuna i Goje (imao je posjede na Hvaru i Visu). O njegovu obrazovanju nisu sačuvani nikakvi dokumenti. Bio je sudac i odvjetnik hvarske gradske općine. U vrijeme pučko-seljačke Ivanićeve pobune (1510. – 1514.) sklonio se, najvjerojatnije, u Split i Trogir. Lucić nije mario za puk i gajio je uobičajene plemićke predrasude te tako kaže da je puk “mnoštvo koje razuma nema”. Stoga je ironično da se oženio pučankom i sve svoje imanje ostavio izvanbračnome sinu Antunu, kojeg naziva svojim “prirodnim sinom” (koji će posmrtno objaviti očeva djela). U ljubavnoj lirici značajni su Petrarkini i Bembovi utjecaji, povratak neoplatonističkoj ljubavi, višem stilu i odmak od pučkog i senzualnog. Prepjevom Ovidijeve 16. heroide (kod Lucića: “Pariž Eleni”, prije 1519.), koju je “iz latinske odiće svukavši u našu harvacku priobukal”, prvi put je hrvatska književnost dobila Ovidijevo djelo na hrvatskom jeziku. Na početku djela nalazi se posveta u prozi Jerolimu Martinčiću. U lirici je također prepjevao Petrarcu (Misal se zabude misleći u sebi) te Lodovica Ariosta (Kad najpri ja tvoje vidih zlate kose). Stvarao je, dakle, prema stranim utjecajima Petrarke, Bemba, Ovidija i Ariosta, ali i prema domaćim utjecajima, primjerice Džore Držića.

 

Ako si mislila
Bud moju da želju
Gledajuć, gospoje
Gospoje, nemilo
Hlepi sarce moje
Htij prijat ovi dar
Jur nijedna na svit vila
Kad najpri ja tvoje
Kâ god je vridna stvar
Mnogokrat s sobom
Misal se zabude
Nesrića ako je
Od kola
Otkad se zamota
Otkad on izbrani
Tko čista izmota
Tolika obide
Tko bude štil
U vrime ko čisto
Vilo ka imaš moć
Zasve jer od vele

________________________________

Ako si mislila

Ako si mislila tako mi ne dati
Tvoja lišca bila, gospoje, gledati,
Zač meni onada, vilo, jih pokaza
Kadno mi cvil zada ljuvena poraza?
Ako si takoje mislila da dovik
Beside ja tvoje ne budem dionik,
Zašto me tuj posu biserom odzgora
Kî ti se tad prosu iz medna govora,
Kadno me uprosi taj govor ugodni
I reče: tuj što si, goste nezahodni?
Onada ja rekoh: gospoje, išću stvar
Ku ako dotekoh po kî put ikadar,
Biti ću vesel već, veće ću biti blag,
Veće ću dobro steć neg caru tko je drag.
A uz toj tvoja rič reče: ako možem
U tom što išćeš nič, daj da ti pomožem.
Blago tomu, ako jest koji, kî dvori
Vilu kâ jednako misli i govori.
A meni vaj, vilo, kî dvorim u tvoj dvor,
Zajedno kâ dilo ne skladaš i govor;
Jer eto kad višću učinih ja tebe
Da dobro kô išću sve imaš u sebe,
Dobro mi toj ne daš: garje mi još tvoriš;
Neć’ da me pogledaš, neć’ da mi govoriš.
Stoga mi jest umor, stoga mi jest sila
Da dušu dam nadvor, gospoje nemila.

________________________________ 

Bud moju da želju

Bud moju da želju poznaje i misal
Gospoja koj velju da sam se zapisal,
Ovuj mi istinu virovat li neće,
Tom željom da ginu i da me nî veće.
Da bi mi, o bože, caklom se stvoriti
Prid njom, neka može sarce mi prozriti;
Vidiv ga, možebit rekla bi gospoja:
nî kamo lik mu krit, a vid ga dostoja.

________________________________ 

Gledajuć, gospoje

Gledajuć, gospoje, tvoj obraz gizdavi
U kî narav svoje sve dike postavi,
Mogah se o tomu svaršno sveseliti,
A ino u momu sarcu ne želiti
Nu ljubav opaka, ajme, kâ ulazi
Potiho da paka većma se razjazi,
Kakono kâ mire ne ima ni stida,
Hti da se prostire mâ želja naprida.
Ku želju tajeći ja tebi, sunašce,
Živim ognjom žeći priča mi sardašce
Tako da obraz moj smartno ja bliditi
I tebi mnokrat toj zgoda se viditi.
Ter dokle ne znaše anjelska tvâ radost
Kôm bolju boljaše nesrićna mâ mladost,
Pitomo i milo svartaše ka meni
To lišce pribilo, tâ pogled medeni,
Koliko da praviš: da bi mi kako moć
Lika da ozdraviš, dala t’ bih i pomoć.
A sad kad uzroke poznaješ od tuge,
I boli žestoke nesrićnoga sluge,
Neć’ da ga pogledaš koliko karvnika,
A kamo da mu daš pomoći ni lika.
Što je toj neg napit zdravjem, a pak dati
Čemer i jad popit, neka me potrati?
Što je toj negoli k nebu me gori dvić
Visoko, za doli niže me paka vrić?
U čem ti jesam kriv rumenoj ružici
Da tako kažeš gnjiv virnomu služici,
Ali jer otkriti rane ti boleće
Volih, neg dopriti do smarti gledeće?
Ajme, jur kad vijah razlučne tve volje,
Zašto prî ne prijah smart da me zakolje?
Daj bih bil umarl sit slatkoga pozora,
Kad mi je li umrit sujeno odzgora.

________________________________ 

Gospoje, nemilo

Gospoje, nemilo vidim da me rani
Tvoje lišce bilo, tvoj pozor izbrani,
Da ‘vo li gdi mogu k njima se utiču,
Za da se pomogu, za da se izliču.
Običan jest poraz, slatka je bol i zled
Ku čini tvoj obraz, ku čini tvoj pogled.
I ako ć’ učinit dužna me očima,
Ako li na saj svit draže se što ima;
Oči t’ ću dat i rič ako je kâ draža,
Pozorom mene lič’, premda me poraža.

________________________________ 

Hlepi sarce moje

Hlepi sarce moje gospoji otvorit
Britke rane koje hoće ga umorit.
Dano ja za bolje, manjega zla cića
Tuj zled kâ ga kolje ne dam da očića,
Za da mi vila taj ne vazme pak oni
Medeni poziraj kî mi smart odgoni;
Kî mi oslajuje ljuvena nalipa
Gorkost kâ me truje, kâ mi sarce cipa.
Vide znah moj poraz taj vil da bi znala,
Veseli svoj obraz ne bi mi kazala,
Ni bi me činila nje riči dilnika,
I tako taj bila rana bi brez lika.
Zato ja na dlanu ne htijah nositi
Priljutu tuj ranu ni milost prositi,
Neg tarpit tužicu, čineći da mi su
Radosti na licu na sarcu ke nisu.
Nu moje nemilo sarce se iskaša,
I trudno toj dilo neće da podnaša,
Veleći da živi oganj ga skončaje,
Jer izvan laživi moj ga smih izdaje.
I evo ispušta iz sebe on vrući
Od ognja gorušta uzdah kî me vrući
Tako da dobivat veće ga ne mogu,
Ni smihom pokrivat bolizan mu mnogu.
Da ti vij da mi je sila i nevolja
I griha da nije gdi nije i volja
Ter mi rič i pogled, vilo, ne uzmiči,
Prem ako bol i zled moja t’ se obliči.

________________________________ 

Htij prijat ovi dar

Htij prijat ovi dar za zlamen ljubavi,
Premda je mala stvar, moj žilju gizdavi!
Veći t’ se dar prosi, da ljubav i vira
Me sarce ku t’ nosi, ona sve namira.
To je sok, mâ vilo, rumenoga cvita,
Kojimno pribilo tve lišce procvita.
Njim kada rumeni umiješ tvoj obraz,
Vilo, se spomeni da nošu tvoj poraz
Koji ću po vas vik tarpiti skrovito,
Od tebe samo lik ufajuć i mito.

________________________________ 

Jur nijedna na svit vila

Jur nijedna na svit vila
Lipotom se već ne slavi,
Jer je hvale sve skupila
Vila, ka mi srce travi.
Ni će biti, ni je bila,
Njoj takmena ka se pravi.
Lipotom se već ne slavi
Jur nijedna na svit vila.
Vrhu njeje vedra čela
Vridna ti se kruna vidi
Od kosice, ku je splela,
Kojom zlatu ne zavidi;
Svakomu je radost vela,
Kad ju dobro razuvidi.
Vridna ti se kruna vidi
Vrhu njeje vedra čela.
Obrve su tanke i crne
Nad crnima nad očima;
Crne oči kada svrne,
Človik tudu prem da ima,
Tuga mu se sva odvrne
Za veselje, koje prima.
Na crnima nad očima
Obrve su tanke i crne.
Kako polje premaliti
Ličca joj se ružom sviti

________________________________ 

Kad najpri ja tvoje

Kad najpri ja tvoje vidih zlate kose
I oči, gospoje, ke sarca zanose
I dike još ine tvojega obraza
Gdi narav načine sve lipe ukaza,
Ne mogoh ne reći i sudit u sebi
Da je dar najveći lipota u tebi.
Nu kada procinih tvoj razum pak i ćud,
Tuj misal prominih, gospoje, i taj sud.
I, evo, ne vim reć, oda dva taj dobra:
Ali si lipa već, al umna i dobra?

________________________________ 

Kâ god je vridna stvar

Kâ god je vridna stvar (čula si, gospoje),
Ima se imat var da zaman ne poje;
A ti, kruno svih vil, od Boga imaš dar
Vridniji neg je bil na svitu ikadar.
A to je tvoj ures kî dikom procvita
I vridnji vele jes neg blago od svita.
Ter nišće ne sciniš da zaman dni traješ,
Nu misli što činiš, da se pak ne kaješ.
Al ne znaš, tve kosi ke sjaju zlatom sad,
S kih sarce zanosi svakomu ljuben jad,
Uskori da t’ će prit opadši na manje
Jak zelen ali cvit kino sarp požanje?
U toj li si viri da vedro tve čelo
Na jednoj svej miri stati će veselo?
Ni da će brez karvi starost se prikresti
Kâ ti će obarvi nad oči nadvesti?
Svej li će t’, mniš, biti usti rumenjahni,
Ali se biliti zubići biljahni?
Kad vidiš, tve garlo i dike ostale
Sve barzo i harlo da su se skončale,
I bude problidit lišce ti rumeno;
Neće te razjidit vesel’je zgubljeno?
Zgubivši mlade dni istom ćeš reći: ah,
Vaj meni nesrićni, zač ovo prî ne znah?
A za toj, mâ kruno, pokle si iscvala,
Izvarsna napuno nada sva ostala,
Ne pusti na žalost da budeš na tu doć,
Uživaj tvu mladost dokolu imaš moć.
Jer leti dan za dnem, a za dnem godišće,
kakono magla prem ku vitar potišće.
Ter niktor mlade dni povarnut ne more,
Jak kad se skoreni zelen bor srid gore.

________________________________ 

Mnogokrat s sobom

Mnogokrat s sobom sam misleći varh tebe
Bude me stid i sram samoga od sebe,
Što tvoju lipotu, tvoj ureš, gospoje,
Tvoj um, tvu dobrotu mâ pisan ne poje;
Nu je moj pameti trudno da se stavi
Dike tvoje peti ke su varh naravi.
Jer da bi u parvi početak začela
Od tancih obarvi, od kosic, od čela,
Znam, ne bi po vas vik mogla da povidi
Oda sto jednu dik, tuj samo ke vidi,
A kako izreći mogla bi dovika
Oni dar najveći, čuda onaj nika
Od čarnih očiju kimi kad poziraš,
Slastju nikom njiju dušu mi podiraš,
Al od lišca bila, kojemu (svak vidi)
Ruža je proctila rumena na sridi,
Al od ust, kano med iz sebe proliju
I perle upored nizane pokriju?
Zato mi zazriti, ako te ne hvalih,
Ne htij, venče viti, i sam boj to žalih.
Tomu je uzrok toj što nimam kriposti
Slaviti razum tvoj s anjelskom liposti,
Jer slavno lišce tve i dike ostale
Nathode na svit sve i slave i hvale.
Nu odsad koliku imati budu moć,
Hvalu ću razliku peti ti dan i noć.

________________________________ 

Misal se zabude

Misal se zabude, misleći u sebi,
Kako se ne utrude me misli o tebi
I kako ne ostavim nesrićan život ov
Za da se izbavim žestokih uzdahov,
I jezik moj i glas otkuda ima moć
Klikovat svaki čas tve ime dan i noć,
I lišce pribilo i kose pripivat,
Zlatu, moja vilo, ke budu odsivat,
I očiju tvojih prislatki on pozor,
Očiju od kojih vazda je moj govor.
I kako još svuda noge te slidivši
Ne stanu od truda stupljaje zgubivši,
I otkud pisan’ja i knjige nahodim
I ova skladan’ja cić tebe kâ svodim,
U kih ako grišam, jer lišce gizdavo
Tvoje ne uzvišam koliko jest pravo,
Nî moja krivina, gospoje, toj zna Bog,
Neg tvoja višina ku doseć nisam mog.

________________________________ 

Nesrića ako je

Nesrića ako je mene moja zala
Od liposti tvoje, vilo, zadaržala,
Li misal nî stala ni časa ni hipa,
K tebi je litala, gospoje prilipa.
Jer srića il k sebi prima me il tira,
Prava je pram tebi mâ ljubav i vira,
Ona ne umira u sarcu mojemu
Neg se li rašira svaki čas po njemu.
Ni ću da primisti zima ju ni lito
Od gdi se namisti jednoć stanovito,
Ti s’ plaća i mito za koje ja hitim,
Život na očito zginutje da hitim.
Ako l’ ja zabudu tu ljubav ikada
I ove ne budu vire ke sam sada,
Vidit ćeš onada da večer čini dan
I da iz zapada sunašce grede van.
Vidit ćeš da rika uz goru ustiče
I trava razlika po ledu da niče
I pasuć da tiče po moru košuta
I darvo da siče želiza prikruta.
Mâ diko, mâ slavo, kad godi vidiš toj,
Tad reci da pravo ne dvorim sluga tvoj.
Da molim, čuj nemoj, čim se toj ne steče,
Sumnjiti život moj da te se odreče.
Kako ću odreći tvoje se ljubavi
Pri koj sam ja veći neg tko se kralj pravi
Koja me postavi hvalom i podviže
Gdi varhu naravi nitkor ne dosiže?
Kako ću lipotu ja tvoju ostavit
U ke sam tonotu zavezan i zavit?
Jer nosiš venčac vit i krunu varh glave
Svih gospoj ke na svit lipe se gdi prave.
Garkinja Elena svujdi se pripiva
Da lipost svih žena ostalih dobiva,
Da, da bi sad živa, ti bi učinila
Taj usta laživa kâ ju su hvalila.
O vilo, da bi si liposti tve znala,
Uljudna koli si i koli pristala,
Ne bi se bojala, sumnjila se ne bi,
Ljubav da je mala moja protiv tebi
Ni da će bit žena, ni dekla, ni vila,
Još da bi takmena sunašcu prem bila,
Kâ bi me zanila stran puta, gospoje,
Kim si upravila stupljaje ti moje.
Jer (ovo dobro znaj) ljubavi tve strila
Nî mi se otonjaj sardašca dodila,
Nego uvartila moćno se u njemu
Ter mi je teć sila ka lišcu tvojemu.
Zato mi za mal hip, molin te, pokaži
Tvoj, vilo, obraz lip kî sarce me smaži,
Neka se utaži tim slatkim pogledom,
Slaji je i draži neg cukar sa medom.
A što se obita tvoj ures čestiti
Sobom darovita mene učiniti,
Bude l’ mi toj biti da sedu tebe kraj,
Nitkor mi na sviti ne kaži drugi raj.
Jer ako pribilo tve garlo zagarli
Tvoj sluga, mâ vilo, bit će neumarli!
Zavidniče varli, na tvoju malu har
Srića mi dat harli vridniji svita dar.

________________________________ 

Od kola

Neharnu služim gospoju, za mani danke traću,
Za virnu službu jer moju neće mi dati plaću.
Ni će uzu oblagčati, kojom me željna sveza,
Koja me hoće skončati, toliko me zateza.
Svaki čas u me strilicu hita, i ne počiva,
A šaranu li tulicu nigdar ne ispražnjiva.
A za man se je začitat, jer ova zlata strila
More i gvozdje prolitat, i sva oružja cila.
Meni ti prsi propade kroz sva želiza oružna,
Kada me rana dopade u srid srdačca tužna.
Svak ti se zaman zahodi daleko i sakriva,
Jer ova svudi nahodi strilica i prispiva.
Ja ti se hotjah, prik svita nebožac da odbignu,
Ajme, strilo jadovita, brzo ti me dostignu!
Svak ti se zaman još moli, pridaje i umilja,
Jer se tad većma oholi i s većim jadom strilja.
Ja se molih duga lita ponižen i umiljen,
Ajme, strilo jadovita, većma ostah ucviljen.
Još je zamani vapiti, skucati, uzdihati;
Britke je rane trpiti, i muče izdihati.
Nu se dir, vilo, spomeni, rob ti se dah i sužanj,
A ni krivine u meni, a nisam glavom dužan.
Nu se zagledaj, gospoje, u moju viru pravu,
Kako no i ja u tvoje ličce i rusu glavu;
Vidit ćeš, vira da moja nadhodi sve virnosti,
Kako no, vilo, i tvoja lipota sve liposti.
Kako se tebi pristoji, kako se prosi za te,
Da tvoja glava ne stoji brez vridne krune zlate,
Tako se i meni pristoji, koji bih umrl za te,
Da moja vira ne stoji brez koje godi plate.
A dosti sam, ma radosti, pritrpil jada i muke,
Vrime je, smrtnoj žalosti izmi me jur iz ruke.

 ________________________________

 Otkad se zamota

Otkad se zamota mâ mladost, gospoje,
u svilna tonota od ljubavi tvoje,
Prem ako zgubih vlas, prem ako vas sam tvoj,
Prem ako jedan vlas na meni nije moj;
Nut čuda velika, u uzi gdi stoju,
Li neću dovika da je se sloboju.
Otkada tvoj pozor svitlji od sunašca
Proleti kroz prozor od moga sardašca,
Premda britku ranu u sarcu ja ćutim,
Ljubenim trovanu čemerom priljutim;
Nut čuda velika, gdi me jad rastiče,
Li neću dovika ranu da mi liče.
Otkad se uniti ljuben plam u meni
Kî konca imiti, mnju, neće po sve dni
I vrilo otkada mojih suz poča vrit,
Kô ne znam ja kada hoće li izavrit,
Plamen taj goreći vrućinom zalihom
Suze moje teći ne pušća pospihom,
Ter, da me utope sasvima, ne mogu,
Da svak čas li krope lica mi nebogu.
Iste tej suzice jer tako padaju
Na parsi niz lice, oganj mi smanjkaju,
Neka me uharli, vilo, ne ižeže,
I tako umarli dan mi se proteže.
Jedna bo nesrića brani me od druge
I tuga zašćića, gospoje, od tuge.
Nut čuda velika, meni se ne grusti,
Makar me dovika plač i plam ne pusti,
Slaje ja proliju suzice za žalost
Neg druzi smih smiju grohotom za radost,
I od moje oganj ljubavi draži je
Kada se gori na nj neg drugi kad grije.
I tarpit nî muka strilu dani ranu,
Gospoje, iz luka tvojega poslanu.
I ovu niku ćud uza tvoja ima:
Manji mi daje trud što veće zažima.
Nu ako u uzi izranjen sluga sad,
I gori i suzi veselo tebe rad,
Nije li dostojno u kril ga prijati
Da mu se povoljno tarpin’je toj plati,
Za neka, u skutu tvojemu kad bude,
Plač, plam, ranu ljutu i uzu zabude?

________________________________ 

Otkad on izbrani

Otkad on izbrani zadi se u meni,
Ki mi sarce rani, zlatan stril ljubeni,
Otada u sebi život moj i duša
Sve ke su na nebi slatkosti okuša.
Samo ova nika stvar je kâ me muči,
Jezik moj tolika vesel’ja što muči.
I što se po svitu nje slavom ne dičim
Za ne hteć skrovitu da ljubav obličim.
Jer budi da vidim da prave jest vire
Taj vila ku slidim veselo brez mire,
Pamet se li boji da toj izuvidiv
Dobro mi posvoji kîgodir zavidljiv.
Nu zasve toj želju ne mogoh utažit,
I čim se veselju, očitit ne smažit.
Ter ime dovika kim ću se gizdati
Evo će ovdika me pisni izdati.
Koje se ne boje neg samo Edipa
Kî, tanko štono je, na tanje još cipa.
Nu jošće na pisni da dojdeš ove kad,
Edipe, ni u sni što ne bih vidit rad
Ter budeš truditi tvu pamet i misal,
Hteć skrovna suditi kâ sam tuj ispisal,
Misli, ne ostani misleći dovika,
Ni ć’ znat tko me rani ni tko mi dâ lika.

________________________________ 

Tko čista izmota

Tko čista izmota iz zlata preden zlat
Ter ovoj omota gospoji bili vrat
I glavu pokrili? Tko li joj da čelo
Već nego dan bili vedro i veselo?
I čarne obarvi uzvite načinom
Miseca u parvi dan ki je za minom?
I čarno iz bila oka meda slaje
Kim dušu iz tila vadi poziraje?
Nje kosa nathita vridnostju i cinom
Sva blaga od svita i sunce svitlinom,
Nje čela za diku i za dragost mnogu
Oči se človiku nasitit ne mogu,
Obarvmi očića razum i dobru ćud
Kako svitlost svića kroz bistar caklen sud;
Pozorom u lugu zvir bi pitomila,
Zlu volju i tugu svaku prilomila.
Da tko li ružicu sabra i žilj bili
Ter prosu po lišcu gizdavoj toj vili?
Tko perle od valje upored izniza
I zgor od kuralje usta joj proriza?
Tko garlo iz bila mramora i ruke
I parsi izdila s dvi drage jabuke?
Tko li joj u smihu, tko li u hojenju,
Tko milost u tihu poda govorenju?
Ričju bi onada majku utolila
Kad ju glas zapada smarti sinka mila,
Lišcem veselila tamni bi pakal taj,
Smihom otvorila nebo i svitli raj.
Od bisera venčac na garlo da stavi,
Aliti parstenčac na ruku gizdavi,
Ne bi joj pridali urehe ni gizde,
Da od nje prijali jak od sunca zvizde.
Čudna je stvar nika viditi kad hodi,
Kolik dvor od dika za sobom uzvodi,
Čudo je još veće gledati gdi Ljubav
Krili ustrepeće na njeje parsi stav,
Koliko da išće da svitu pokaže
Dad joj je ložišće ondeka najdraže.
Onde luk proteže, onde oganj niti
Kojimno svit žeže i nebu još priti.
Za moći tvojih ruk, za lipost tvojih kril,
Ljubavi, i za luk i za tvoj zlatan stril,
Dopusti da samo nje dik se nagledam,
Moj želji, inamo da pojde, ja ne dam.
Jer lipost toliku da ljubi, da garli
Ni dano človiku koji je umarli.
Da’vo se ne svida neg me li zanosi
Taj želja naprida i veći dar prosi.

________________________________ 

Tolika obide

Tolika obide radost mi sardašce
Za čas kî te vide me oči, sunašce,
Da svake žalosti u kih godir bude,
Radi te radosti me sarčce zabude.
Nu da bi kim rokom bilo da dostojim
Gledati te okom na volju ja mojim,
Rekal bih: gospoje, ništore ne scinju
Vesel’je da moje na raju prominju.
Danu gnjiv, i još mal, na lišcu tvojemu
Toli je, vilo, zal sardašcu mojemu
Da – da bi čas malo tarpio već dug -
Ne bi me ostalo razmi prah tere lug.
Niti bi, da sam živ, činiti tko mogal,
Toli bi sve taj gnjiv pomoći primogal.
Ti dakle, vilo, si moj čemer i moj med
Kî mi dobro nosi i kî mi nosi zled.
Taj mi med ne čini čemerom gorčati,
Moj zlati jedini parstenče novcati,
Ali tuj gorčinu miri da podnosim,
Kako prem ne zginu, ter ino ne prosim,
Paka neka pridu od svita mladosti
I stave na sridu sve njiju radosti;
Pri toj radosti njih moj će plač dreseli
Ostati kako smih kim se raj veseli.

________________________________ 

Tko bude štil

Tko bude štil moje bludne ove pisni,
Ljuben vrid ako je tarpio kad bisni,
Znam da će mojemu po sebi on umit
Vesel’ju tašćemu i tuzi razumit.
Ako l’ u ljuben dvor još nogu nî stavil,
Zato sam prem nadvor tej pisni otpravil
Neka bludna dila tašćinu prî vidi
Nego mu pak sila bude da se stidi,
Kako se ja stidim evo sad i kajem
Jur kasno kad vidim i dobro poznajem
Svitovna da je slas kako san kî laže
I biga oni čas u kî se prikaže.

________________________________ 

U vrime ko čisto

U vrime ko čisto poznati nije moć
Je li dnevu misto još dala markla noć,
Nego što svitliti bude jur Danica
I rosom cakliti zelena travica,
Budući trudne san oči mi zatvoril,
Jere plač i nesan biše jih izmoril,
Ja mi se činiti u sni jak u javi,
U neznanoj biti nikojzi daržavi,
I stat na poljani široka prostora
Koju svu opstrani okoliš od gora.
Tuj meju razlike mnoge stvari ine
Ke bihu velike vridnosti i cine,
Ugledah na gori nesmirni višinom
Od zlata gdi gori jabuka svitlinom.
Svitlija biše ner sunce kad ističe,
Visoka, mnijah, der do neba da tiče.
Nju tako zdaleče gledaje gdi sviti,
Sarce mi uteče da bi m’ju imiti.
Jer mnijah izbavit tuge se i muke,
Mogući dobavit take se jabuke.
Još veće sarce pak ja mi se razgarat,
Jer oni svital zrak poča mi otvarat,
Koliko da pravi: želja si ti moja,
Vazmi me i stavi za nidra za svoja.
Zato ja bjah teći najbarže što mogah,
Toj gori hiteći najti se pri nogah
Da na nju pak gori ukredom uzajdu,
Kad se dan obori, a zvizde izajdu.
Nu kad me nje blizu srite noć i tmina,
Uza nju da lizu ne bi mi načina,
Osičena bo jer sva biše uokol
I ja ne imah per da letim jak sokol.
Nego se varteći dugo tuj zamani,
Goro, le htih reći, zbogome ostani.
Paka rih: ali oć ovuj ću ja sriću
Ku veće neću moć nigdar da susriću?
Manje zlo da svaku pogibil i škodu
Primen neg ovaku ostavim prigodu,
S ke meni i mojim blago si bit hoće,
Ako kad posvojim privridno toj voće;
Bude li ka ina ruka ga utargat,
Smartna će gorčina život moj istargat,
Jer ću sebe sama znobiti po sve dni
I želit od srama na svitu da me ni.
Smislivši toj, radi takova ja stida
Pun straha i nadi tiskah se naprida
Da bolje obajdu kamenu onu ljut,
Jeda si iznajdu ki klanac ali put.
I eto, varh stine gole prez prodola
Žila se masline prostarla nizdola,
A po njoj kitica svudi tud pronikla,
Ino sve litica stina se opsikla.
Učini mi se tad sve toj ravno veće
Negoli more kad vitar ga ne kreće.
I k žili toj tako prionuh ondazi
Jak medvid kada tko medom ga omazi.
I snagu tuj stekoh u ruke i u kip
Da bi reć ustekoh gorika jedan hip.
I na sva jur jidra spravil se bih nato
Da varžem za nidra toj voće bogato,
Kada glas iz gore čuh da mi navisti:
“Kamo se, govore, tučeš brez koristi?
Oni dar čestiti druzim je odsujen,
A listo jesi ti, nebore, zatrujen.”
I eto vidih, vaj, gdi jedan priljuti
I jidoviti zmaj krili ga kreljuti,
I valja po tlehu i ustami obziva
Tuj zlatu urehu ka suncu odsiva.
Tuj počah hlepiti smart po me da pride,
Ne moguć tarpiti bol ka me razide.
I da bi mejutoj san me ne ostavil,
Bio bi život moj s dušom se rastavil.
Evo još i sada cić gorkih uzdaha
Sarce se raspada moje i od straha
I Boga sve moli pri da ga umori
Nego se iskoli što mu san govori.

________________________________ 

Vilo ka imaš moć

Vilo, ka imaš moć u pozoru tvomu
Prominit meni noć na danku bilomu
I opet činiti danak mi taj bili,
Vilo, potamniti da mi smart omili,
Nu mi rec’ otkuda tvoj pogled medeni
Ima toj da čuda taj tvori u meni?
Jer kada, gospoje, pogledaš na mene,
Nasmijav tej tvoje jagode rumene:
Zimna me ogriješ, znojna me ohladiš,
Naga me odiješ, gorka me osladiš,
I nasitiš lačna, i žadna napojiš,
I utišiš plačna, i trudna pokojiš.
Kada li sinj oblak saržbe tvoga lipi
Vazme mi lišca zrak neka me ne kripi,
Onada sve slane biju me i krupe
I tuge opstrane i jadi opstupe;
Onada u ruci pravdi se ja vidim
Ka hoće na muci da grihe povidim;
Onada svi mači siku me i kose
I vojska pak tlači i zviri raznose.
Otpusti oblak taj, otmi me tužici,
Pokaži svitli raj virnomu služici.
Jedan samo pogled moći će naknadit
Vas moj trud i svu zled i jade osladit.

________________________________ 

Zasve jer od vele

Zasve jer od vele vridnosti se broje
Mnozi koji žele sarce mi dat svoje,
Sarce se li moje prignuti ne rači,
neg njih i tokoje prošen’ja njih tlači.
Da jere od svita sve dike, sva blaga,
Vridnostju nathita tva lipost pridraga,
Evo me primaga ljubav kâ pod sobom
vas ov svit podlaga, da venu za tobom.
K tomu je velik broj izvarsnih kriposti
Pridružil se k tvojoj anjelskoj liposti,
Toga mi cić prosti kraljem tko se zove,
Tvoje dar milosti volim neg njegove.
Pače volim tvoja raba kupovita2
Biti neg gospoja svim kraljem od svita.
Onda mi dan svita, po raju onda grem,
Kad tebe, od mita sokole3, gdi nazrem.
Kadli te s prozora ne viju dan koji,
Sarce do umora bolno mi ustoji,
Pamet se jer boji, sunce ali zora
Da mi te posvoji spustiv se odzgora,
Ali koja druga rumena i bila,
izašad iz luga zelenoga, vila.
Ako je kâ bila, ali će biti ta,
Da bi ju raznila po gori zvir ljuta
Tako da nje tuga sve druge načine
Nadajde od tuga i svake gorčine,
Neka bi sve ine daj tada pozabil,
Sokole, lovine, ter mi se dovabil.
Sve ine ostavi, moj cvite izbrani,
A polag ljubavi moje se nastani,
Kâ ti se ne brani, pače ću reć veće:
kâ se tebi hrani, kâ ti se nameće.
Budi lipa veće od sunca koje sja,
Li te ljubit neće nijedna kako ja,
Kâ neću pokoja nigdare doteći,
Dokle da sam tvoja ne budeš mi reći.

„ Neznanje je bliže istini nego predrasuda. “ Denis Diderot