Hermann Hesse

Herman Hese (nem. Herman Hesse; 2. jul 1877. – 9. avgust 1962.), nemački pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1946. godine. Pisao je lirske pesme, novele i romane. U početku svog stvaranja bio je romantičar, u proznim delima pod uticajem psihoanalize i orijentalne mudrosti. U Heseovim delima jasno je uočljivo njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i mistične teme i veliki uticaj budističke i hindu filozofije. Njegova najpoznatija dela su Stepski vuk (Der Steppenwolf), Sidarta (Siddhartha), Igra staklenih perli (Das Glassperlenspiel). Rođen je u gradu Kalvu, Virtemberg, 1877. godine. 1922. godine emigrirao je u Švajcarsku, 1923. je postao švajcarski državljanin. Kao antimilitarista i pacifista, jako se usprotivio Prvom svetskom ratu. Njegova osećanja koja se tiču rata izražavao je u mnogim svojim knjigama. Za vreme Drugog svetskog rata, našao se se u čudnim okolnostima. Nemački propagandista Jozef Gebels (Joseph Goebbels) u početku je štitio njegove knjige, i kao rezultat Hese je mogao da objavljuje svoja dela. Međutim, kada je zahtevao da određeni delovi njegovog romana Narcis i Zlatousti (Narziss und Goldmund) koji se tiču pogroma ostanu nedirnuti, našao se na nacističkoj crnoj listi. Ipak, uspeo je da izbegne Drugi svetski rat i skrasio se u Švajcarskoj. Kao i mnogi njegovi likovi, Hese je u toku svog života imao mnogo problema sa ženama. Njegov prvi brak sa Marijom Bernouli (Maria Bernoulli), sa kojom je imao troje dece, završio se tragično, tako što je njegova žena mentalno obolela. Njegov drugi brak sa pevačicom Rut Venger (Ruth Wenger), trajao je veoma kratko, a najveći deo vremena proveli su odvojeni jedno od drugog. To je dovelo do duboke emotivne krize, Hese se povukao u sebe i izbegavao socijalne kontakte, što je opisao u svom čuvenom romanu Stepski vuk (Der Steppenwolf). Ipak, njegov treći brak sa Ninon Dolbin Auslender (Ninon Dolbin Ausländer, 1895. – 1966.), trajao je do kraja njegovog života. Svoju treću ženu spomenuo je u knjizi Putovanje na istok (Die Morgenlandfahrt). Hese je u svom kasnijem životu razvio određenu dozu konzervativizma. U Igri staklenim perlama (Das Glasperlenspiel), jedan od likova proglašava svu muziku posle Johana Sebastijana Baha (Johann Sebastian Bach) veštačkom i lošom, proglašavajući Ludviga van Betovena (Ludwig van Beethoven) za ekstremni primer lošeg ukusa u muzici. Inače, Igra staklenih perli, sa sa svojim idealizovanim srednjevekovnim stilom bila je izuzetno popularna knjiga u ratom razrušenoj Nemačkoj 1945. godine. Hese je umro u snu u Montanjoli 9.avgusta 1962. godine u svojoj 85. godini.

 

Aprilsko veče
Besmrtnici
Biti sretan
Bez tebe
Da li si mogla da zaboraviš
Elizabet
Igra staklenih perli
Jednoj ženi
Karanfil
Kako su teški…
Ljubavna pesma
Ljubav
Munja
Mehuri od sapunice
Na planinskoj stazi
Ponovni susret
Planine po noći
Pisano na pijesku
Plamen
Povezanost
Pesma ljubljenoj u proleće
Ravena
Suviše kasno
Stepski vuk
Šala
Tako tuguje vetar
Tako putuje zvezde
Tajanstvene
U zanosu
Usamljenje
Volim žene
Zavodnik
Zaljubljeni

 

____________________________________

Aprilsko veče

Boja plava i breskvinog cveta,
ljubičica i crveno vino.
Tako je cvetala,
tako je plamtela
vaša vatra u meni!

Kasno se vraćam u svoj dom
i dugo kraj prozora bludim,
osećam da san mi dolazi
a moje srce strepi.

Strepi od obilja i života.
Treperi duša u meni.
Kome da je poklonim?
Tebi, najdraža moja.

 ____________________________________ 

Besmrtnici

Propinje se ka nama i kljuca
huk života iz zemaljskih dolja,
divlji urlik hiljadu nevolja,
pijan zanos što svijest zaobruča,
krvav dim sa pirova dželata,
grč naslade, srca koja tuku
neutolnom požudom, splet ruku
zelenaša, prosjaka, pirata, -
oh, taj uskomešani ljudski roj,
šiban strašću i bičevan strahom,
zaudara na trulež i znoj,
blijed i grubost spleću mu se s dahom
koji blažen i ostrvljen diše,
proždire se, pa se ispljuvava
smišlja novi rat dok pjesme piše,
rasplamsali bordel ukrašava,
mota, ždere, kurva se dok šeta
sred drečavog vašarskog veselja,
sred obmana svog dječjeg svijeta
što se svakom sa pučine želja
nov ukaže kao zlatan val,
i svakom se raspadne u kal.
Naš je stan pak usred obasjane
beskrajnosti eterske ledene,
ne znamo za sate niti dane,
za razlike čovjeka i žene.
Vaše grijehe, pohote, ubojstva,
vaše strepnje i nade u spas,
ravnodušni i puni spokojstva,
gledamo, kô sunca oko nas.
Zmaj nebeski sa nama se druži,
prozima nas vasionski led,
a oko nas sve u nedogled
kolo zvijezda bez prestanka kruži.
Dok gledamo mirno na vaš grijeh,
koprcanje i jad neizrečni,
nepomičan naš je život vječni,
hladan, zvjezdan naš je vječni smijeh.

____________________________________

Biti sretan

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

 ____________________________________ 

Bez tebe

Moj jastuk me gleda svako veče
Prazan kao nadgrobni kamen znadoh da ce toliko da peče
Kada ostanem sam
Kada nema tvoje kose da poljubac joj dam!
Sam ležim, potpuno tih je dom
I kandilo ugasilo
Ispružam ruke ka telu tvom
Da zagrlim te strasno
Pa naginjem ka tebi vrela usta,
Al ljubim samog sebe i soba je pusta
Kada se naglo prenem –
Svud samo muk je noći ledene,
Zbezda na nebu podrhtava –
O gde je tvoja kosa crvena
Gde su ti slatka usta?

U svakom veselju sad bol znam,
U svakom vinu jad moram piti;
Ne slutih koliko će gorko biti
Kada ostanem sam,
Sam i bez tebe kad moram biti!

____________________________________ 

Da li si mogla da zaboraviš

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
sa mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava,
čitavo jedno kratko proleće
ogrtač sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekad mirisan i raspevan,
sad siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?
Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov sjaj je u nama.

____________________________________ 

Elizabet

Na tvoje ruke, usta i čelo
pada belo prolećno svetlo.
Poznajem tu nežnu čaroliju-
sa starih toskanskih slika.

Majska lepotice, dražesna i vitka,
u nekom drugom životu
za Boticelija si boginja bila
u cveće odevena.

Ti beše ona od čijeg pogleda
uzdrhta mladi Dante
i nesvesno, tvoje belo stopalo
našlo je put u raj.

Kao neki oblak beli,
na nebu visoko,
lepu, nežnu i daleku,
osećam te, Elizabet.

Oblak ide svojim putem
jedva da za tebe zna,
ali u snovima tvojim
odlazi u tamnu noć.

On plovi i srebrom svetluca…
i od tog časa,
za tim nežnim oblakom
uvek će u tebi ostati slatki žal.

 ____________________________________ 

Igra staklenih perli

Muziku svemira i muziku majstora
U strahopoštovanju spremni smo slušati
Na čistu svetkovinu poštovane duhove
Obdarenih vremena prizivati.

Puštamo da nas uzdigne tajna
Magične formule,na čijem su se području
Ono bezgranično,besno,život,
U jasne slike zgrušali.

Poput sazvežđa odjekuju kristalno,
U službi njima bio je našeg života smisao,
Iz krugova njihovih pasti ne može niko,
Do prema središtu svetom.

 ____________________________________ 

Jednoj ženi

Nedostojan ja sam,nedostojan svake ljubavi,
Od nje izgaram ali za nju ne znam.
Ja sam blesak,munja,vatra iz oblika,
Ja sam vetar,oluja,ja sam melodija..

Ja samo uzimam ljubav
I upijam njenu slast,
Suze me večno prate,
Jer veran nisam nikom niti ikom pripadam.

Odan sam samo svojoj zvezdi
Koja me na uništenje priziva,
Koja moj užitak u mučenje pretvara
A koju moje srce ipak voli i slavi.

Čarobnjak i zavodnik,to je moja sudbina.
Sejem gorka zadovoljstva što traju tek tren,
Gospod moj i moj vodja je smrt.

 ____________________________________ 

Karanfil

U vrtu crveni karanfil cveta,
ne može da usni, ne može da čeka,
samo jednu želju ima:
da što brze, u trenu procveta!

Vidim jedan živi plamen,
njegovo rumenilo miluje vetar,
i on samo jednu želju ima:
da što pre, što brže izgori!

A ti, u mojim venama, u mom srcu,
šta je tvoj san, šta želis ti, ljubavi?
Ne želiš da istekneš u sitnim kapima,
u bujici, u zapenušalim talasima ti bi
da se uludo raspeš i sebe unistiš.

 ____________________________________ 

Kako su teški..

Kako su teški ovi dani
Ni vatre da me zagreje
Ni sunca da mi se nasmeši,
Samo pustoš
Samo hladnoća bez milosti.
Neutešne gledaju me
Čak i jasne zvezde
Od kada spoznah
Da i ljubav umire.

____________________________________ 

Ljubavna pesma

Nemam reči da ti kažem
šta učinila si sa mnom.
Tražim noć da se sklonim,
od sunca da pobegnem.

Noć je za mene sjajnija
od svakog sunčanog dana
jer samo u njoj sanjam
o ženi plave kose.

Sanjam ona slatka blaženstva
koja si mi pogledom obećala
i čujem nežnu pesmu
iz nekog dalekog raja.

Vidim oblake kako se sustižu
i dok gledam u noć
nemam reči da ti kažem
šta si učinila sa mnom.

 ____________________________________ 

Ljubav

Moje žedne usne opet traže
Da ih blagosloviš tvojim poljupcem,
Moji prsti tvoje traže.
Hoću pogled da tvojim napojim,
Da u tvojoj kosi skrijem lice,
Da uvek budnim i poslušnim rukama
U zanosu prihvatim tvoje,
Da uvek novim plamenom oživim
Tvoju lepotu,hiljade i hiljade puta,
Dok dan i noć,sadašnjost i prošlost
Za nas jedno ne postaju.
Dok se blaženi i sudbini zahvalni
Ne vinemo izvan svakog bola,
Dok izvan domašaja
Ovog sveta mir ne nadjemo.
 

____________________________________ 

Munja 

Negde u daljini blesnu munja,
jasmin čudnim sjajem
kao oblesak plašljive zvezde,
gori u tvojoj kosi.

Tvojoj čudesnoj moći,
olovnom nebu bez zvezda,
prinosimo poljupce i ruže,
o, umorna, sparna noći.

Poljupci bez sreće i sjaja
zbog kojih se odmah pokajasmo,
ruže su što u tužnom plesu
uvele latice rasipaju.

Noć prolazi bez zore!
Ljubav bez radosti i suza,
u nemirnom iščekivanju
novog uragana!

____________________________________ 

Mehuri od sapunice

Iz studija i misli destiliše
Star čovek mnogo godina kasnije
Svoje starosno delo,u čije je kovrdžave vreže
Igrajući se ispreo naku slatku mudrost.
Revnostan student pun žara dojuri,
U knjižicama i arhivama
Mnogo je istraživao i peče ga ambicija,
Mladosno delo genijalnih dubina.

Dečko sedi i duva u slamku,
Dahom puni obojene klobuke,
Svaki sjaji sjajem i uznosi se kao psalm,
Svu svoju dušu predaje u duvanju.

I sva trojica,starac,dečko i student,
Iz Majine’ pene stvaraju svetova
Čarobne snove,koji po sebi ništa ne vrede,
Ali u kojima smešeći razaznaju se
I razbukti radosnije večita svetlost.
Na jednu Bahovu tokatu
Iskonsko ćutanje zuri..Tama je..
U to kroz reckanu pukotinu oblaka probija zrak
Dodiruje dubine svetova iz prividnog nepostojanja,
Gradi prostore,svetlošću preriva noći,
Ocrtava bilo i vrh,obranak i ždrelo a vazduh čini rastresito plavim,
Zemlju čvrstom.

Stvaralački cepa na delo i rat
Zrak razdvaja klicom bremeno:
Sjajem obasja,zapali uplašen svet.
Menja se gde setva svetlošću padne
Sredjuje se i ori sjajna
Hvala životu,tvorcu svetlosti pobede.
I vine se dalje,natrag bogu,
I pokretačem svih stvorenja goni
Ka ocu duhu,veliki nagon.
Postaje želja i nužda,jezik,slika,pesma.
Svet za svetom se zasvodjuje u pobedni luk hrama
Nagon je duh ,borba je i sveža,ljubav je.

____________________________________ 

Na planinskoj stazi

I dok sam iznad oblaka visoko
kroz redak gorski vazduh koračao,
preda mnom carstvo mrtvačko se raskri:
u obliku sam hiljade dalekih
predaka ugledao, bezbrojni
duhovi kao munje treptali su.
I čudesno me obujmi saznanje
da nisam pojedinac, nisam tuđin,
da moja duša, pogled oka mog,
kao ni moja usta, moje uho,
koraci moji – nisu ništa novo,
svojstvenost moja nisu, a to nije
ni moja volja, koju sve do sad
za gospodara svoga smatrao.

Svetlosni zrak sam, list na drvetu
bezbrojnih pokolenja, čija rana
plemena življahu po šumama
i seleći se, zatim drugih, što su
mahnito ratovali, ili drugih,
čije su kuće, sazdane od svetlog
i plemenitog drveta, sve zlatne
i nakićene divno blistale
u gradoovima lepim.

Počev od njih
pa sve do onog tihog pogleda
pokojne majke moje, sve je bilo
pouzdan samo neumitan put
ka meni, a taj isti vodi put
od mene u vremena bezobalna
k ljudima čiji dalek predak ja sam
i čiji život moj uključuje.
I dok sam iznad oblaka visoko
kroz redak gorski vazduh koračao,
postadoh svestan da su život moj,
mog oka vid i mog srca bat,
predivno dobro pozajmljeno, kojim
zahvalno sam se služio, al’ čije
vrednosti i lepote nisam vlasnik,
ne pripadaju meni, pa zbog toga
nestati neće.

Strujao je tiho
svež gorski vazduh oko čela mog.

____________________________________ 

Ponovni susret

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
čitavo jedno kratko proleće
ogrtač sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme brise i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov je sjaj u nama.

____________________________________ 

Planine po noći 

Jezero je utrnulo,
crna je zaspala trska
šapućući u snu.
Ogromno rasprostrte krajinom
prete opružene planine.
Ne počivaju.
Dišu duboko i jedna drugu
pritiskaju uza se.
Duboko dišući,
obremenjene muklim silama,
bez izbavljenja od strasti što ih satire.

____________________________________

Pisano na pijesku 

Da su ljepota i zavodljivost
Samo dašak i treptaj,
Da zanosima, nježnosti,
Ljupkosti brzo dođe kraj:
Oblak, cvijeće procvalo,
Mjehuri od sapunice,
Pogled žene u zrcalo,
Dječji osmijeh, krijesnice,
I još mnogo stvari tamo,
Da tek otkrivene nestaju,
Ćuh mirisa da su samo,
Dašak vjetra tek da traju,
To, nažalost, dobro znamo.
Al’ trajnost i krutost nama
Vrijednosti nisu znatne:
Kao dragulj hladnog plama
Il’ blistave poluge zlatne;
I zvijezde, što ih ima,
Daleke i tuđe, ne sliče
Više nama prolaznima,
Niti nam svjetlo dušu tiče.
Ne, već se čini, sve istinsko, -
K’o ljepota neke skladbe, -
Propasti i smrti blisko,
A najljepše: zvuci glazbe,
U nastanku već prestaju,
I gube se, i prolaze,
Lahore, struje, nestaju
I s dahom tuge odlaze,
Jer za srce udar jedan
Ne daju se zadržati;
Ton za tonom tek odsviran,
U hipu će već nestati.
I srce je naše prolaznom,
Onom što teče, životu,
Odavno kao brat bratu,
A ne onom čvrstom, trajnom.
Brzo nas umara trajnost;
Zvijezda, dragulj, litice,
Nas, koji smo prolaznost,
K’o mjehur od sapunice,
S dušom vjetra, s vremenom vjenčani,
Sa rosom na listu ruže,
Ili zov ptice na grani,
Krâj igre oblaka što kruže,
Duga, il’ je snijeg sjao,
Cvijet kad ga leptir trzne,
Il’ zvonak smijeh nas okrzne, -
To za nas može biti smisao,
Radost il’ bol. Mi volimo
Što je nama slično, štoviše:
Mi razumijemo
Što vjetar na pijesku piše.

____________________________________ 

Plamen

Bilo da te ples zanese
Ili da u srcu patnju nosiš,
Ti svakog dana novo čudo stvaraš,
U tebi gori plamen života.

Neko žeđi da u trenu sreće
Usplamti kratko, opijen sagori,
Drugi, dalekovidi i mudri,
Svoj nauk potomstvu prenose.

Al’ samo su onom izgubljeni dani
Čiji put kroz mračnu tminu vidi,
Ko, zasićen jadom, taj plamen života
Nikada ne spozna.

____________________________________ 

Povezanost

Iz napeva već iščezlih plemena
često u srce srodni zvuci kanu,
pa slušamo da l’ to nas lako ganu
zavičaj naš iz pređašnjih vremena.

Tako i srca kucanje nam veže
nit neraskidiva za srce sveta,
što s tokom Sunca, zvezda i planeta
skladno naš san i naše bdenje spreže.

I naših divljih želja plima luda
i naši drski grozničavi snovi
duh iskonskog su duha, vazda budni.

Drevni žar sveta rađa nas i hrani,
idemo, buktinjama obasjani,
k suncima okrenutim večno novim.

____________________________________ 

Pesma ljubljenoj u proleće

Osam,devet,deset
Otkucava u hladnom predvorju
Ne brojim,slušam kako prolaze sati.

Proleću kao sneg kroz vetar,
Kao ptice od snega bele.
Oni me ne raduju,
Oni me ne bole,
Ali tada nisi pored mene.

____________________________________

Ravena 

Sve gospe u Raveni kriju,
uz dobok pogled, ljupke kretnje,
u sebi sećanja na prošlost
tog grada, praznike i šetnje.

A plaču tiho, poput dece,
ko iz dubina bol da klija,
i kad se smeju, to izgleda
uz tužni tekst svetla melodija.

I molitve će, poput dece,
nežno, s uživanjem da kažu,
i ljubavnu reč kazivati,
ne znajući da samo lažu.

I poljupce će hteti da daju
i neobično i predano,
o tom životu znajući samo
da svima nam je umreti.

____________________________________

Suviše kasno

S čežnjom ti priđoh
da ponizan te molim,
al` zanosu mom smejala si se
i moja ljubav za tebe
samo igra beše.

Sad umorna i zasićena,
dok tužne gledaju me
tvoje oči pune strepnje,
onu ljubav kojom davno
goreo sam, ti bi htela.

Avaj, od nje davno pepeo
posta, zaiskriti neće,
ona jednom tvoja beše,
sad je pusti da počiva sama.

____________________________________ 

Stepski vuk

Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom surim,
sa breze gavran tu i tamo prhne
al’ nigde zeca nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim
i pokazem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nežan but,
svetlu joj krv bih pio,pio,
pa zavijajući produzio put.
Bar da je negde kakav mali
zec,da me slatkim mesom zgreje!-
Ah, zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam,poluslep,
kako srne i žeceve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim dušu da je đavolu dam.

____________________________________ 

Šala

Moje pesme
stidljivo kucaju na tvoja vrata
da se pred tobom poklone:
hoćeš li mi otvoriti?
Moje pesme imaju
zvuk svile poput šuštanja
tvoje haljine u predvorju
Moje pesme mirišu
kao ljupki zumbul
u tvom vrtu.
Moje su pesme u boju
krvi odevene, u boju
haljine tvoje
šuštave i sjajne.
Moje najlepše pesme
blistaju, one su kao ti!
Pred vratima stoje da ti se poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

____________________________________ 

Tako tuguje vetar

Kao što jecavi vetar kroz noć žuri,
tako moja želja tebi hrli,
tako se moja čežnja za tobom budi.

O, ti zbog koja bolujem,
šta znaš ti o meni!

Polako gasnu ova krasna svetla,
dolaze dugi i besani sati.

Noć ima tvoje lice,
i vetar koji o ljubavi priča
osmehuje se kao ti!

____________________________________ 

Tako putuju zvezde

Tako putuju zvezde
Neshvaćene i uvek iste!
I dok se mi batrgamo u lancima svojim,
Ti sve udaljenija blistaš.

Tvoj život je samo svetlost!
Ako iz mojih tmina
Pružim prema tebi čežnjive ruke,
Ti se smešiš al` ti me ne razumeš.

____________________________________ 

Tajanstvene

U zanosu,
zaljubljene žene otkrivaju
svoju tajnu i ona je naša
za ceo zivot.
Jer, ako Ljubav obmanuti ume,
ako i Žudnja poznaje prevaru,
kada se sjedine lagati ne mogu.

Ti i ja smo se zakleli,
i Žudnja se s Ljubavlju stopila,
a ipak, nikad mi nisi otkrila,
tu nemirnu zagonetku ko si.
Za mene si večno ostala tajna!

Onda si iznenada otišla,
umorna od mene,
i tako mi nanela poslednju bol;
ali deo mene ostao je u tebi zarobljen.
Kad ugledam te izdaleka kako ideš vitka,
ja poželim tu nepoznatu lepu ženu
kao da jednom nismo bili par.

____________________________________ 

U zanosu

U zanosu,
zaljubljene žene otkrivaju
svoju tajnu i ona je nasha
za ceo zivot.
Jer,ako Ljubav obmanuti ume,
ako i Zudnja poznaje prevaru,
kada se sjedine lagati ne mogu.

Ti i ja smo se zakleli,
i Zudnja se s Ljubavlju stopila,
a ipak, nikad mi nisi otkrila,
tu nemirnu zagonetku ko si.
Za mene si vecno ostala tajna!

Onda si iznenada otishla,
umorna od mene,
i tako mi nanela poslednju bol;
ali deo mene ostao je u tebi zarobljen.
Kad ugledam te izdaleka kako idesh vitka,
ja poželim tu nepoznatu lepu ženu
kao da jednom nismo bili par.

____________________________________ 

Usamljenje

Volim da slušam vetar i kšu i da sam
Lutam unaokolo kroz šumske tople tmine.
Kad oblaci nebom nalete, ja sve njine
Nade bih hteo i sve ciljeve da znam.

Tešim se kad kao putnik u neki tuđi stan
Kroz prozor gledam: tiho sav svet taj nepoznati
Posmatram kako živi i srećan je i pati,
Pa, negledavši se, sve to odnosim u svoj dan.

Al`noću, kada zvezde gledaju u moj log
I kad nemilosrdno sude nad mojom glavom,
Zebem u dnu svog bića i posmatram sa stravom
Tuđinu silnu i pustoš sred samog srca mog

____________________________________ 

Volim žene

Volim žene koje su pre hiljadu godina
voleli pesnici i pevali o njima.

Volim gradove čije prazne zidine
oplakuju kraljeve iz davnih vremena.

Volim gradove koji će tek nići
kad nikoga od nas više ne bude.

Volim žene – zavodljive i vitke
koje budućnost u svom krilu čuva.

Njihova lepota, astralna i bleda,
nalik je onoj koju večno sanjam.

____________________________________ 

Zavodnik

Pred mnogim vratima sam čekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žeđ bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeć’ od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me nikad mi ne reci DA.
 

Nedostojan ja sam, nedostojan svake ljubavi,
Od nje izgaram, ali za nju ne znam.
Ja sam bljesak, munja, vatra iz oblaka,
Ja sam vetar, oluja, ja sam melodija…

Ja samo uzimam ljubav
I upijam njenu slast,
Suze me vječno prate,
Jer vjeran nisam nikom, nit ikom pripadam.

Odan sam samo svojoj zvijezdi
Koja me na uništenje priziva,
Koja moj užitak u mučenje pretvara
A koju moje srce ipak voli i slavi.

Čarobnjak i zavodnik, to je moja sudbina!
Sijem gorka zadovoljstva što traju tek tren,
Gospod moj i vođa je smrt.

____________________________________ 

Zaljubljeni

U blaženoj noći tvoj prijatelj bdi
još od tebe topao, još mirisom tvojim,
pogledom, kosom, poljupcima tvojim opijen.
O, ponoći,
o, meseče, zvezde i plava izmaglice!
U tebe, voljena moja, moj san uranja,
kao u duboko more ili planinski bezdan,
razbija se o hrid i nestaje u peni,
postaje sunce, koren, životinja, samo
da bi s tobom,
samo da bi pored tebe bio.
Daleki Saturn kruži, a mesec ne vidim,
vidim samo tvoj lik bled kao cvet,
i smejem se muklo i opijen plačem,
nema više radosti, ni bola nema više,
samo ti, samo ja i ti, tonemo
u svemirski bezdan, u to duboko more,
gubimo se u njemu,
umiremo i ponovo se vraćamo da svet.

____________________________________ 

Im Nebel

Seltsam, im Nebel zu wandern!
Einsam ist jeder Busch und Stein,
Kein Baum sieht den anderen,
Jeder ist allein.

Voll von Freunden war mir die Welt,
Als noch mein Leben licht war;
Nun, da der Nebel fällt,
Ist keiner mehr sichtbar.

Wahrlich, keiner ist weise,
Der nicht das Dunkel kennt,
Das unentrinnbar und leise
Von allem ihn trennt.

Seltsam, im Nebel zu wandern!
Leben ist Einsamsein.
Kein Mensch kennt den andern,
Jeder ist allein.

U magli, Hermann Hesse
 

Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje. (Hermann Hesse)

 

AUDIO

Stufen

Im Nebel