Ivo Andrić

Ivo Andrić je rođen 9.oktobra 1892. u Travniku.Majka ga je još u povoju odnela u Sarajevo,gdje joj je muž službovao.Godine 1894.otac mu umire od tuberkoloze.Majka ga je odnela sestri svoga muža u Višegrad,udatoj za austrijskog žandarmerijskog narednjka sa kojim nije imala dece.Njih dvoje su prihvatili mališana i brinuli se o njemu,u svojoj kući na samoj obali Drine,koja se nalazila u neposrednoj blizini ćuprije Mehmedpaše Sokolovića. U Višegradu Ivo Andrić pohađa osnovnu školu. U jesen 1903. godine upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Stanuje s majkom koja radi kao tkalja u obližnjoj fabrici ćilima. Među gimnazijalcima zapažen je kao pripadnik nacionalističke omladine. 24. juna u Velikoj gimnaziji u Sarajevu položio je veliku maturu. Iste godine, 14. oktobra upisuje se na Mudroslovni fakultet Kraljevskog sveučilišta Franje Josipa I u Zagrebu. Dobio je stipendiju Napretka, hrvatskog kulturno-prosvetnog društva iz Sarajeva. Sarađuje u Hrvatskoj riječi, Hrvatskom pokretu, Savremeniku – objavljuje recenzije o knjigama, zatim pesme i beleške o likovnim izložbama. U Hrvatskom pokretu objavljuje četiri Pisma iz Krakova. 28. juna 1914. saznaje od svog prijatelja Durbešića da je u Sarajevu ubijen Franc Ferdinand, prestolonaslednik a potom napušta Krakov. Vozom stiže u Zagreb, a potom na Rijeku i onda brodom dolazi u Split. 29. jula policija ga hapsi kao pripadnika nacionalno-revolucionarne omladine. 2. jula 1917. pomilovan je i odlazi u Višegrad. Početkom jeseni mobilisan je u vojsku. Godine 1918. iz štampe izlazi Andrićeva prva knjiga Ex Ponto, pesme u prozi. Ivo Andrić je 12. januara 1923.postavljen za vicekonzula u Gracu. Zatim se seli u Grac i upisuje na Filozofski fakultet. Godine 1928. premešten je za vicekonzula u Poslanstvo u Madridu. Iz Madrida održava veze sa svojim beogradskim, zagrebačkim i sarajevskim prijateljima. Predsednik Republike Poljske 1937. godine odlikuje ga Ordenom Velikog komandira obnovljene Poljske. Godine 1953. prvi put posle II svetkog rata dolazi u Višegrad. 19. Oktobra 1961. list Borba objavljuje da je Ivo Andrić najozbiljnijij kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Sedam dana kasnije Ivi Andriću je dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Skupština Kulturno-prosvetne zajednice Srbije odlučuje da se Andriću dodeli Specijalna Vukova nagrada. Nakon što je oboleo od teškog poremećaja moždanog krvotoka, Ivo Andrić umire 13. Marta 1975. 24. Aprila u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu položena je urna Ive Andrića.

 

Blaga i dobra mesečina
Bežanje
Burna noć
Ex ponto
Gornji grad
I mislim…
Jakob i Rakela
Jutro
Jedan novembar
Jesenji predjeli
Jadni nemir
Kraj
Koračam još kao da idem…
Kad se meni plakalo
Kraj reke
Lanjska pesma
Lepa mlada žena govori
M.C
Misao
Marta mjeseca
Ni bogova ni molitava
Ne ruši sve mostove
Na moru
Njegova pesma
Otkrivanje
Potonulo
Pred portretom prekorna pogleda
Svu noć je kiša padala
San o Mariji
Skerco u crnini
Sabitova pesma strofa
Sve više, sve bliže
Spas
Sinoć
Svitanje
Šetnja
Šta sanjam šta mi se događa
Tama
Tragedija
Uteha snova
Veo
Vera salutrix
Visina
Žeđ
Žeđ savršenstva

______________________________

1914

U polutami i tišini
Bez snova noći, bez mira danâ.
Lagano je zaboravljala
Moja duša u vjencu rana.
Al’ jutros, s prvim zrakom sunca
Zacvilje spomen strašnim glasom
I krv zapišta iz svih rana:
Unijeli su mi krčag vode
I prvi put sam, sa užasom,
Na mračnoj vodi ugledao
Svoj lik, ispijen, blijed, i zao.

______________________________ 

Blaga i dobra mesečina

Blaga i dobra mesečina,
što pada, kô molitve matera naših
po grobovima zaboravljenih
milostiva je uteha onih,
koji nerado pod suncem hode.
Mesečina.
Kad prožme sivi i snuždeni oblak
i on bude beo i lep,
ko latice divnoga cveta.
I sivi, snuždeni oblak!
I licima usedelih devojaka
daje lepotu zaboravljenih noći,
mladosti snova i cveća
i očima tužnim sjaj strasnih
davnih ašikovanja.
Mesečina. Majka nevoljnih,
sestrica onih koji se vole,
ulazi u srca paćenika
i diže stare, suzne spomene,
kô svele ruže iz prašnih knjiga.
Svi koji mnogo stradaju
ne vole obesno sunce.
Mesečina. Njina je molitva srebrena
nad grobovima onih
koji su žalosno umrli.
Ko miris neznana cveća
ona je bolesnim,
ko bledi prsti devojke
miluje obraze samotnim,
ko ritam starih, starih pesama
zvoni u srcu nesrećnih.
Blaga mesečina, sestrica ljubavi,
milosno zove sebi turobne.

______________________________ 

Bežanje

Kad jesen pogasi šumove,
i boje u predsmrtnom sjaju
stanu polako da mru,
kad se suncu otme vlast,
ja ću se dati na put.

Znam da se neće vratiti
leto sagorelo,
i da je mrtva radost i pogašena žedj,
i da tudjina nikom
još sreće nije dala,
ali znam: da su za nesrećne oči
novi krajevi lek,
i da se svaki bol jedino novim i većim
sažiže i leči

______________________________ 

Burna noć

Noć ide.
Biju mračna krila lednim valom
Tamno nebo i bila planina.
Noć ide. I s njom divska djeca vjetri.
Daljina huči.
Huk daljina nalazi ove noći
Čudan odjek u duši.

Huk daljina to je šapat mrtvih,
Glas ljubavi koje se nisu javile,
Glas sreća koje su uvele u pupoljku.
Huk daljina je istorija velikih misli
(O jadni ljudi) koje su nicale o osvitima
Šetale nebom ne poznav zenita
I zalazile naglo u ruju rodjene krvi
Ko tužna sunca.
Huk daljina je pozdrav daleki
Dragih lica, s kojim nas uvijek želje vežu
A sudbina dijeli.
Huk daljina je glasan odjek
Najtiših dušinih razgovora,
Buran izraz carskih snova,
Koji su nicali, plamtili, gasli,
Ko stepni ognji,
A ljudsko oko ih vidjelo nije.
Huk daljina je glas harmonije.
Koju na zemlji zalud tražimo,
Koja se samo olujne noći
Duši javlja u liku slutnje.
Huk daljina je čudna nagovijest
I plamen dašak božijeg daha,
Šum nevidljivog svijeta, govor
Nejasnih noćnih obećanja.
Huk daljina je skrovit poljubac
Tvrde zemlje i visokog neba,
Glas izmirenja kosmičkih sila.
Huk daljina je crno pletivo,
Mrak zagonetke dušinih dubina:
Života i smrti.
Huk daljina je (duboko u noć)
Pitanje koje se gubi i zamire
U dnu dušinih svodova,
Bolno, bolno pitanje.

______________________________ 

Ex ponto

Koga li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi – Bog znao zašto – jutros mojim sjećanjem.
Koga ljubi sada ona mlada žena?
Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova sočna čaška, kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama, svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima.
Koga ljubi sada ona mlada žena?
Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumijevao njen jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s glavom u njenom krilu.
To je bila žena stvorena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suzni
h očiju, šapćući isprekidane riječi o vjernosti.
Koga li sada ljubi ona mlada žena?

______________________________ 

Gornji grad

Kao sat koji iskucava neko crno vrijeme
Bije moj štap o pločnik.

Nečija mlada žena, što prekida
Pjesmu i pomalja glavu kroz prozor,
Glavu sa licem mladih, rano
Ostarelih majki;
Ta nečija žena me boli kao
Živa rana.
Kako sporo idem. Kako teško mislim
Na stvari koje ispuniše moj život!
Kako vjetar navaljuje iza ugla!
Šta li ću tu? Sve mi se čini:
Još ću te sresti negdje!

O ponose! O snago!
O slomljeno krilo i pokislo perje!
Šta li ću tu? I kad bih te sreo
Šta bih ti mogao reći?
Ja sada mogu samo ćutati
Minutima poslednjeg ćutanja.

______________________________ 

I mislim…

I mislim: kako je dobro sto smo stvoreni ovakvi,
Što smo sirmasi, sami, tankog zdravlja, i neugledni,
Bez ičeg privlačnog za ostale ljude;
I što možemo (besprimerna, dragocena milosti!) tako često
Da zamislimo i oživimo duhom svaku lepotu
I svako dobro ove zemlje i neslućenih drugih svetova.
A za jad, muku i bol ne prestajemo da tražimo smisao
I razlog. Pa i kad ne uspemo u tom mi nalazimo uvek
Pokornost i sažaljenje.

______________________________ 

Jakob i Rakela

Sedam je godina Jakob pastir bio
Labanu, ocu brđanke divne Rakele;
ne ocu, već njoj je služio dane cijele
i samo nju je kao nagradu htio.
S nadom u dan jedini tekli su dani i sati,
čim pogleda je, sretniji je od sviju:
ali se otac njezin lukavstva lati,
mjesto Rakele dao mu je Liju.
Vidjevši tužan pastir kako je varkom
obmanut tako pastiricu svoju izgubio,
kao da je nije zaslužio dvorbom žarkom
sedam godinanovih produžio je zadatak,
rekavši:”Služit ću i dalje, ako ne bude bio
za tako dugu ljubav život kratak.”

______________________________ 

Jutro

(Dan jedan praznih očiju i zamagljena čela.)

Toga je jutra crna ptica pjevala u srcu mom:
bila je-bila!-tvoja mladost
i sve je prošlo s njom;
ne pohodi nas dvaput radost:
Crvljivo voće brzo zre;
a sužanj ne zna ni sunca ni neba
već brzo stari i brzo mre.-
Toga je jutra zlatna žica prepukla u srcu mom.

______________________________ 

Jedan novembar

Studen.Duboka noć.
Zdaleka prozori kuća svetle.
Svetlost se stazama toči
Ko mnogo tihih sreća
Vezenih na platnu noći.
Vidim kako je dobro
Imati noćas svoj kut,
Sporo i bez svrhe idem,
Gola mi stabla beleže put.
O dobri ljudi, gorko je meni
Kad bljeste oči vaših sreća
Na moje mrtvo polje,
Pa ipak sumnjam i ne znam ni noćas
Ni šta je dobro, ni šta je bolje.
Sam svojim dahom grejem smrzle ruke
I slušam kako vreme neumorno
Okreće točak, večno i sumorno,
Svetlost i tamu hiteć da sjedini,
I pređe pokrov, velik i jedini,
Za moju sumnju i za vašu veru,
Za vašu sreću, kao i za moj bol.

______________________________ 

Jesenji predjeli

Lagana magla i blijedo nebo
I puno želja
A poljem, kud je polegla trava,
Ko dašak nečijeg sna da leži,
Tanana rosa.
Noćas je tu prenoćila jesen.

Lagana magla i blijedo nebo
I malo dima
Vrh starih kuća. Izgleda kao
Da im to posljedni dah života
Lebdi nad njima,
I stare kuće umiru tiho.

Lagana magla i blijedo nebo
I malo nada.

______________________________ 

Jadni nemir

Cijelo popodne sjenka na mom licu,
cijelo popodne izludjela zvona.

Ispod mog prozora su prošla
mrtvačka kola;
vidio sam desnu stranu lijesa
i na njoj je pisalo slovima od zlata:
“75 godina stara”.
Poslije sam dugo mislio.
Ipak ima izvjesni red, neki:
jest bijedno živjeti i trudno
čovjeku na ovom zemlji,
al’ konačno dodje svakom njegovo
dobro popodne,
kad vrijedni rodjaci il’ gradska općina
isplate histeričnim zvonima za plač
i sahrane naših stotinu laži:
onda nam dušu – valjda – smiri Bog,
a za tijelo se pobrine crv.
Olovno popodne:
i crv pod zemljom radi
i Bog na nebu, on gradi,
al’ čovjek na zemlji strada;
mi zalud zidamo toranj do neba,
mi zalud skidamo Boga sa neba,
mi zalud slazimo u srce zemlji,
mi zalud gazimo crva pod zemljom,
nas čeka stalno naše popodne
i jauk zvona i Bog i crv.
Cijelo popodne sjenka na mom licu,
cijelo popodne zvone neka zvona.

______________________________

Kraj

Septembar,
Skupocena nagnuta čaša
Kojoj ivicu vino kvasi.
Srce bije sve jače, sve dublje,
Krv je nemirna, jer predoseća
Ono što donosi plodna jesen:
Odlazak, nestanak, kraj.
Koračam još kao da idem…
Koračam još kao da idem
nečem u susret, gledam i mislim,
a preda mnom su sve same neminovnosti,
bez izlaza, bez odlaganja.
Kamen koji može samo
Da tone.
Zavesa koja se svega jednom spušta,
a nikad ne diže.
Priča o ptici za koju se zna jedino
Da je odletela.
Života nema, smrt ne dolazi.
Neshvatljiva, duga, nepodnošljivo duga,
Ljudska sudbina.

______________________________ 

Koračam još kao da idem…

Koračam još kao da idem
nečem u susret, gledam i mislim,
a preda mnom su sve same neminovnosti,
bez izlaza, bez odlaganja.
Kamen koji može samo
Da tone.
Zavesa koja se svega jednom spušta,
a nikad ne diže.
Priča o ptici za koju se zna jedino
Da je odletela.
Života nema, smrt ne dolazi.
Neshvatljiva, duga, nepodnošljivo duga,
Ljudska sudbina.

______________________________

Kad se meni plakalo

Kad se meni plakalo,
Vas nije nigde bilo,
ni glasa vašeg ni pisane reči
koja za nuždu teši.

Danas, kad vi plačete,
Meni se bolno smeje,
Ukoliko mi nije otužno i dosadno,
Kao pred glupom scenom.

Eto, to vam je sve
Što ljudi jedno drugom
Mogu u ovom kratkom životu da daju:
Potpuno nerazumevanje.

______________________________ 

Kraj reke

Prikrajčismo.
Splavari stadoše vezivati splav. Iskočih.
Sjedoh na obalu. Kameno grotlo,
oškropljeno po vrhovima crnom omorikom
i u njemu ukliještena zelena rijeka.

Sunce je bilo na po neba.
Pomislih da sad u gradovima zvona zvone
i svijet ide u rijekama –
Ali me moja rodjena misao izdade
i u naviklom krugu se vrati:
Ko sam? Kuda putujem? Zašto ?
Tražeć` odgovor, bacih pogled niz obalu,
i tada ugledah: lagan vjetar
skide s omorika, s krša i s vode
tanku sjenu, kao prašinu,
zgusnu je u lik i snese pored mene.

Iako uporno obaram oči,
dok dva splavara s povicima vezuju dalje,
znam: neko četvrti stoji pored mene,
i tako je blizu uza me
da, i ne dižući pogled, nazirem
kraj od sivog mu rukava.

______________________________ 

Lanjska pesma

Mirišu silno bijeli cv’jetovi
i pada sitna kiša proljetna,
ja kisnem sam.
O niko ne zna kako je
teško hoditi sam i bolestan,
bez igdje ikog svoga,
u zlatno proljeće.
U srcu mome nema ljubavi,
u srcu mom su tavni spomeni,
davni i mučni.
Silno mirišu bijeli cv’jetovi.
Kisnem. Bez mira, bez ljubavi.
Sam i žalostan.

______________________________

Lepa mlada žena govori

Da sam voda tekućica
U kojoj mnogi žeđu gase,
I svaki odlazi zadovoljan, čist i umiven,
Sa svojom srećom jedinstvenom
Kojoj na svetu nema ravne.
Da sam piće, silovito i radosno,
Koje piju drugari po krčmama,
Tražeći sreću u osmejku i zaborav u pevanju.
Da im ja želje ostvarujem, i najluđe i najsmelije,
Pomamnim šumom noćnih sati, gustim dimom terevenke.
Da sam otrov, munjevit i nepoznat,
Piće za one koji ne mogu
Da sačekaju zalazak sunca,
Da sečem život u korenu, brže od munje,
Da misli, bića i svetove
Brišem netragom zaborava.

______________________________

M.C.

Ostarićemo, što od burna života,
I smirićemo se i proti volje;
To ne znači da ćemo biti „razočarani“
-Bože, sačuvaj! – i nositi
demonstrativno „časne sedine“.
Ne, tek, tako, biće nam draže mesto kraj prozora
i stišan razgovor;
doživljaj će zameniti sećanja,
i volićemo malo odviše knjige i slike
na kojima drugi neće moći bogzna šta da vide.
Ostarićemo, dabome, al to je daleko.
Sada i još za dugo, volja da se
srdimo, volimo, grdimo, burno lomimo,
svuda kod ljudi otpor i raspre izazivamo,
tugu kod svojih.
I u svemu tome često pomislim,
ne bez neke nežnosti sa samim sobom:
ostarićemo.
T.J. ako nas opet neka ognjena šimera
pre vremena ne odnese do đavola.

______________________________ 

Misao

Tama je nastala i strepnja
i sva su sunca zašla
kad je Bog, ko blagu munju, poslao
utjehu koja dolazi od misli.

Utjeha koja dolazi od misli
najviše je od svih darova
nebeskih krajeva koje ne poznajemo,
a ni sjenka joj nije
najveća zemaljska sreća.

Gle, siromašak,
oličenje svake zemaljske patnje:
nepravdi, stradanja, bola,
putuje, sjajan, na oblacima,
caruje nad svim harmonijama,
nošen utjehom koja dolazi od misli.

______________________________ 

Marta meseca

Stara i znana ljepota zemnih stvari
I bjedni sjaj prolaznog
Nisu više za moje oči. Ovo
Dobro poslanstvo ne nosi ni traga
Jadnih i praznih dana koje prodjoh.

Meni se sanja oproštajni san
Kratkog vidjenja.
Marija gleda: oborene glave
Kako odlazim dugim putima,
Kuda je pala magla;
Moj ogrtač je pokiso i težak;
Moj put bez povratka. Marija plače.

Mala i znana mjera zemnih stvari
I bjedni sjaj prolaznog
Ne dira više moje misli.

______________________________ 

Ni bogova ni molitava

Ni bogova ni molitava!
Pa ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitven šapat u sebi.
To se moja stara i večno živa želja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom traži malo mesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gde bih najposle našao ono
Što sam oduvek uzalud tražio ovde:
Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna daha.

______________________________ 

Ne ruši sve mostove

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Nisi ptica ni leptir obalom što leti,
Kad nema mostova uzalud je čeznuti,
Uzalud je shvatiti, uzalud je hteti.

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene.
U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti,
Mogle bi te nazad nagnati uspomene…

______________________________ 

Na moru

1

Galeb i oblak,
Ponad jugova mora mutna sjaja;
Zelena im je voda krila orosila.

Dodjoše dani s vlažnim snom u skutu.
Nabreko lišaj na stijeni koju bije
Val bez prestanka; u njemu gasnu
Glasovi vrelih dalekih cesta
Koje me zovu.

Sjećanja, žene, vesele vatre!
Oktobar zatvara pute, prosipa jezu po kosi.

Na sivom nebu vrh beznadne vode brode
Galeb i oblak.

2

I rumen je oblak zgasno.
Večeras niko nije sa mnom pošo
na taman i dalek put.
Tek, u dnu neba putuje rub mora,
oštar i hladan
ko mač, i miso na kaznu.

______________________________ 

Njegova pesma

Ni ja nisam živeo bez ljubavi.
Imao sam mnoge dragane,
tek ja ih nisam birao,
nego kako je koju slučaj doneo.
Kad ih se sada, jedne po jedne, redom sećam,
i sam se čudim kakvih sve ima.
Mnoge su mi dugo pisale i nadale se,
ali su se konačno sve poudale,
videći bezizglednost moga života.
Samo jedna me je odmah ostavila,
jer je uvidela
da u ljubavi sve uzimam,
a što manje dajem.

______________________________ 

Otkrivanje

Znajte da nisam onaj
što se u samrtnom liku
pred vašim očima krio.

Pod tim varljivim vidom
uvek sam samo bio
pesma velike sreće
koja huji i plavi, kao poplava zračna,
mora i kontinente.

Pod tim varljivim vidom
uvek sam, uvek bio
pesma velikog sna,
sna što kao sneg veje i zasipa i gasi
mora i kontinente.

Znajte da sam ja pesma
izvora nepresušnog.
Pesma velike bede,
gladi, bezrazložnog jada, koja oduvek puni
mora i kontinente.

______________________________ 

Potonulo

Neki glas, miris neki i jedna lepa zvezda ne
mogu, noćas, da dignu iz moje dubine sve što je
bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lepi
konci, tanani, što vezahu mene za moje Juče.
Ne drže konci. U dubini svojoj osećam tegobu
mrtvog Lane i žalost zaborava.
Od svih ružnih noći, ovo mi dođe noć, kad
zaboravih značenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tužne
veze sa onim, što je potonulo.

______________________________ 

Pred portretom prekorna pogleda

Da,stara sliko,
Da,trebalo je to; ostati pri prvoj reči,
Ne odlaziti nikud,i sve što srce žudi
Tražiti u dubini svojoj i svoje zemlje,
Umesto u daljini nedokučivih,zlih priviđanja.
Trebalo je trpeti,čekati,bdeti nad usevom,
Čuvati narod,sirotinju,Bosnu.
I danas ne bi bilo ovako kako jeste:
Ruke prazne,savest nemirna,pogled izgubljen,duša žedna.
Jedno je sunce svuda,i voda i kamen i trava.
Jedno i nedostižno.
U jednom zrnu žita hleb je vaskolike zemlje,
U jednom zagrljaju sve žene celog sveta,
Divne ,i nedostižne.
Sve ostalo je varka prebujale svesti
O sopstvenom biću i lazna perspektiva.
Pustinje koju smo sažegli u duši.

______________________________ 

Pismo nikome

Na visinama, gde je sveže
I svetlo i čisto i široko,
Borave moje misli, a ovde
Dole, gde ove reči pišem,
Okužen vazduh grudi steže,
Odmora nema budno oko.
Sputan živim i teško dišem,
Sve me je manje, sve sam niže,
Sve je mračnije i sve teže.
A u meni ko ranjen soko,
Melodija se jedna diže
O visinama, gde je sveže
I svetlo i čisto i široko.

To vam pišem da se zna, evo,
Da sam bedno umiruć pevo.

______________________________ 

Psalam sumnje

Toga je jutra pjevala zlatna ptica u srcu mom:
Koje su tvoje molitve dječače?
A ja sam lezao nijem, bez pokreta, ko’ oni koji
Očekuju posljednji udarac.
I nijema bijehu moja usta, s pečatom zaboravljenih molitava;
Gdje je ruka koja me slama i drži krte konce moga života?
Ne,
Nema ruke koja me bije! Nema grijeha ni oproštenja!
Svjetlost kosmosa ja sam pio,
Tama kosmosa sad me slama.
Kosmos! – To je vreli glas tijela moga,
To krv moja šiba i šumi i struji.
Da, to su molitve. To je polumračni smisao:
Krv moja moli
Molitvama, koje su kao jutarnje magle
Kad se dižu bijele i nijeme put bezimenog velikog neba.
Neznani!
Tvoja je ruka na meni i tebe moli krv moja, koja kruži;
U polutami ćelije moje,
Ali kruži!
U beznadnosti života ovog,
Ali kruži!

______________________________

San o Mariji

Ja nisam nikada video tvoga lica
A pregršt sunca
Jedino što je palo na moj put
Bješe iz tvoje ruke
Sudbina.Snijeg i vetar i strah.
Jedna jedina radosna
Vijest,što je pala u moj kut
Biješe iz tvojih usta
Praštaju se putevi tamom i zaboravom
Jedan čas je stala uboga duša
neznajući kuda s očima
i drhtala
Tako je prošao život
I nikad nisam video tvoga lica

______________________________ 

Svu noć je kiša padala

Da li znate ako je
svu noć slušati romon o prozore
i ne moći usniti?
Kiša, ko mati, tiho pjeva
a sna nema tek misli kišne noći.
Zašto na svaki dodir života
ostaje dušom kao jeka – bol?

______________________________ 

Skerco u crnini

Ja mislim: kako to biva
Nama smrtnim ljudima na zemlji.
Nakon mnogo smiješnih i mučnih stvari
Pobusaju nam grob i zabilježe ga
Parčetom kamena.
Da pomognu tako kratkom i slabom pamćenju svome.

Gorke večernje misli.

Slušam nadamnom muklu notu:
Grude zemlje biju o drveni pokrov,
Grobar pjevucka i pljucka.
(Sad mu se lopata smače i nešto kucka
i psuje.)
Ta to on mene sahranjuje !
A kad bi gotov, odahnu otravši
Ruke o skute;
Sjede na humku
(Ko da nije dosta moga tereta)
Izvadi duhan iza pojasa,
I zapali.

______________________________ 

Sabitova pesma

Kad bi žensko srce bilo milostivo,
Kao što kažu da je,
I kao što izgleda ponekad,
Ponekad,
Ne bi Sabit bio
Izgubljena suza, ludo bačen kamen,
Jadnik i siroče,
Kao što izgleda ponekad,
Ponekad.

______________________________ 

Strofa

Ponavljam svoju staru jutarnju tvrdnju:
izraza nema -
Ovo su čulne linije duševnih puteva,
Tepanje kazuje bludnje (ah neravni redci!).
Za mene i za moje doba izraza nema:
Koraci uskom ćelijom, bez broja,
Dani u nizu, uplašenih očiju,
Razbješnjeli pak’o moga vremena, lom i
smak svega.
Pjesnici budućih vremena, mladići i djevojke
Idila koja dolazi, vaše će pjesme biti od
sjenki i zlata,
Rasuta i neznana – pjevana i zaboravljena
Istoga jutra – biće moja
Marburska strofa.

______________________________ 

Sve više, sve bliže

Vidik se tanji, biva svetliji
I, od svetlosti, sve više – neproziran.
Sve brže i bliže dolazi trenutak
Kad neće više ni biti vidika,
Jer neće biti ni očiju
Koje ga gledaju.

______________________________ 

Spas

Devet je stotina sutona želelo jednu radost,
Dok sam živeo
Zaboravljen, napušten, prezren,
Gažen ko most nad vodom.

Tek jednog večera
Kroz blesak poslednjeg zraka
Mlada meseca, sokova i voda,
Ugleda duh zanesen
Kako večernji oblak dobiva oblik i svest,
Kako se ogromno nebo otvara i sjajem
Neslućenim
Oduzima jednom zauvek nesrećan dah.
A Spas, kome se gonjena zver kao i čovek nada,
Govori svetlošću, neprolaznom harmonijom:
Da niko nije zaboravljen i sam.

______________________________ 

Sinoć

Svu noć je kiša padala

Da li znate kako je:
svu noć slušati romon o prozore,
i ne moći usniti?

Kiša, ko mati, tiho pjeva,
a sna nema,
tek misli kišne noći.

Zašto na svaki dodir života
ostaje dušom kao jeka -
BOL ??

______________________________ 

Svitanje

Ma, ova zora nikako ne liči
Zori mojih dana nekih sanjanih i dragih
Zlo zvona para tamu hodnika;
neki potajni vjetar;
Budne zlikovčeve oči:
čelik ćutanja i samoće
Na dnu zelenih voda.
Šušti slama loga;
Snilo mi se more
I suze gorke slane;
Šušti slama loga. Negdje je zora
Vani, Bog se kupa u bijelom valu;
Bude se golubovi i djevojčice
I mnogo lijepih stvari obećava jugovo jutro.

I svoje plavo bijelo platno,
Zahuknuto slutnjom sunca
Razapelo je i na moje rešetke,
Pa sav personal,
od vrhovnog sunca pa do krvnika,
Ne može da mi ga otme,
Jer ono je za sve žive
Od istog tkiva su bile i sve moje
Blage uspomene-radosti
Posve od istog tkiva: ćutanje.
Blijedo čekanje. Slutnja sunca.
Iza planina
Šušti slama loga.
Moja je ćelija duga šest koraka,
A jedan sam u meni govori:
Imam ja za tebe djerdan zora.

Sinoć dva stražara govorahu šapatom
Pred mojom ćelijom.
Jedna misao, udovica,
zaplaka teško i jedva čujno.
Sanjam. Hladno mi je.
Taj dan je bio svečan,
od svitanja do sutona,
Okrunjen je bio čudesni toranj iz kog je
nevidljiv trubač trubio:
Srećno umiranje! Jugovi oblaci!
Teška zemljo! Pregor i ljepota dobrih!
Ja sam gledao s prozora
na kom je zvala pelagonija;
Neko je za mnom disao.
Zvono zvoni da probudi tamničko svitanje.
Ćelije primaju propisani dio svjetla,
Radost sužnjima.
Šušti slama loga:
Dva stražara nešto tiho govore.

Stražari gase svjetiljke
(božji andjeli zvijezde!)
Sanjam. Hladno mi je.
Grane su bile teško od rose
i ptica i nisam bio sam.
Kad sam pošao ali putem,
putem sam nešto izgubio.
Konačno: ja sam tu!
Pokrili su me -
da li od stida ili samilosti,
Sa dva teška pokrovca.
Kao krupna dobra svjetiljka
Njiše se jedna misao u meni.
Trešti zvono. Zvone ključevi.
Bijela pruga sa istoka.
Ali ta zora ni malo ne liči
Nekoj Zori.

______________________________ 

Šetnja

A jutros su me izveli na sunce.
Jarboli nekog broda iza zida,
puni i dobri sunčani minuti,
i ništa više ne vidješe oči.
Al’ samo misô da tim istim suncem
blješte i tvoji obasjani puti -
i ko topljeno zlato očnjeg vida.
suza za suzom stade da se toči.
Zaklopih oči.
Mračna i vlažna, kad se vratih, bješe
ćelija moja, a stražar sa mačem
i licem onih koji nekog tješe -
mišljaše, jadan, da od sunca plačem.

______________________________ 

Šta sanjam šta mi se događa

Ko će znati vremenu kraj,
vetru put, tišini ime,
i što je to
što meni podgriza misli i razara san?
Svake noći podmukli gosti dođu
nevidljivi, nečujni,
i ognjenim peskom mi zaspu usta i oči.
I dok se uporno hvatam za sjećanja
svetla neba, muškoga hoda,
plodne samoće, i dela, -
oni stoje više moje glave, nevidljivi, nečujni;
čekaju da bude
mrtvo telo u mrtvom mraku.
Al’ mene jutro izbavlja i diže
nebeskim suncem, vodom, mladim lišćem;
muzika me vida;
i pramen nestalna dima u daljini;
krepi nadu;
seća na dane kad sam znao za radost
II
Još kasno u noći
neće da s smiri grad.
Iz prvog sna ne trza divlji krik,
u noć se rasipa. Jauk ili smeh?
Da l’ ljubav kriju pusti parkovi
il’ vino piju dvojca, -
gorko vino u zdravlje iste žene?
O, znam ja zemlju i njene darove.
Ja tražim san,
svet dubok i nepoznat.
III
Na tuđem moru. Ne prate mene
senke dobrog voćnjaka
ni Višegradska staza, uvek tužna
Blede blagoslavi.
Tonu darovi u danima i moru;
Ginu ožillci rana i milovanja
za uvek!
A iznad mene i neba i mora
jedino ime, cilj i znak i snaga:
žeđ moja beskrajna i sveta.
IV
Zaboravljene radosti meseca Jula!
Sad tamo u toploj tišini šljivik zašumi.
Veče se sluti.
Stazama koje kući vode poneku hiti.
Zelen val, riba il’ tica
prelomi tišina.
Daljina, majko svih želja!
Zaspo je vozar
na skeli koju ljulja
val rodne reke.

______________________________ 

Tama

Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.
Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?

______________________________ 

Tragedija

U noći je gradu s bedema
žalobna truba zatrubila,
u noći su grijesi pjevali,
noć je svoje grijehe ljubila;

dušecima krv je planula,
noć je svoje grijehe ljubila
tad sve su zvijezde potamnjele:
junaka je žena ubila.

______________________________ 

Uteha snova

Oni što robuju danju
Ni noću ne nalaze sna.

Ne seća se čovek
Onoga što bi hteo,
Nego kroz jezu ćelija
I noć,
Tamne makaze škripe
I sablasna odela kroje.

Od mog života ništa nije moje.
Nemir u kome drhtim
Jedino je što osta – neki sati tuku! –
A sve ostalo posta
Tek mala, stara priča
O jagnjetu i vuku.

Samo kad zora sviće
- ko zna procese tela ! –
Ko neko vrelo piće
Što zanosi i krepi,
Kratak san poteče, i zanos nerazumljiv:
Da su sva čuda i tajne bez imena i znaka,
Istine bez svedoka,
U meni sačuvane.

I još pokatkad, dok spavam,
Dodje dah dalekih mora,
Topla ćilima, voća,
I raskoši nepoznate.

______________________________ 

Veo

Hladno zvezdano nebo,
zapenjeno more i severni vetar.

Sam ne znam pravo gde sam,
kuda bih, ni koga čekam
u ovoj noći.

Okrenut ledjima pučini, sporo odmičem
sve dalje u kopno.

Ali kad god se okrenem, vidim:
tamo, ivicom mora,
vitka i bela žena ide.
I stanem i gledam kako
njen veo vetar nosi.
Ne brzo, ne visoko,
ali sve dalje od mene.

______________________________

Vera salutrix

Ni spasa ni sna, više, o spasenju !

Otkako se duboko, i tajno,
Rastah sa svim na svetu
Obožavam još samo brzinu i kretnju,
Jer tole želje i skraćuju daljinu,
I vode život svaki i stvar svaku
Kraju i ispunjenju.

Ne ostavlja me jeza od onog dana
Kada prvi put ugledah sebe,
Kako po tvrdim cestama zemlje,
Kao pobožan putnik Boga,
Tražim i jedino slavim
Smrt
Koja je
Mir, Vjera, Nevjesta, i uvir
Svakog sna o spasenju.

______________________________ 

Visina

Rasplamsala zvezda daleko.
Dobra tišina. Sanjam
Hod plodnih snaga, čuvanih mudro,
Koje lete ko strele sa zlatnim, beskrajnim tragom,
I ne zna im se meta
I ne vidi početak.

Duboko ispod mene leži,
Ko smrskano, slepo u tami ogledalo,
Gorka taština kojom se hrani
Jad svagdašnjeg života.

Ja sam pošao beskrajnim, svetlim tragom.
Ja sam sam. I ja umirem.
Bez oproštaja se sa sveta odlazi.

______________________________ 

Žeđ

Ostadoh te željan, jednog letnjeg dana,
O srebrna vodo, iz tuđega vrela.
To je bilo davno -
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i ljepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije,
Al` mira ne nađoh nigde, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije.

______________________________ 

Žeđ savršenstva

Što često žudimo s ovog sveta
hod i misli dići,
deleći tako ludim srcem
veliku božiju vasionu
na bolje i gore, -
to je s časovita nesavršenstva
i strašne žedji, duboke i svete.
Po toj žedji svi smo sveti, jednom zauvek,
čovek u svojim lutanjima
i stablo u želji za pravim rastom.
Jer, istina nas ko oganj ispunja,
ko oganj optače sve i svakog,
ko pravo ide i ko posrne.
A to nas varaju oko i duh naš
kad visoko dižemo ruke
u želji da budemo stegonoše,
u misli da smo svetlonosci.
Jer, ognjen okean kojim sve brodi,
koji sve prožima, ne vidi, na zna
sujetnu šumu naših ruku,
nit ko beleži, nit ima traga
nemiru naših dana kada
bolno žudimo s ovog sveta
hod i misli dići.

______________________________ 

1914

In Halbdunkel und Stille,
ohne Traum in der Nacht, ohne Frieden am Tag,
Hat langsam, im Kranze der Wunden,
Meine Seele Vergessen gefunden.

Aber heut morgen, beim ersten Strahl der Sonne
Heulte das Erinnern mit schrecklicher Stimme
Und Blut spritzte aus allen Wunden:
Sie brachten mir einen Krug mit Wasser,
Und zum ersten Male, mit Grausen,
Sah ich im dunklen Wasser
Mein Gesicht, hager, bleich, und böse.
 

1914. Ivo Andrić

Nije najgore što sve prolazi, nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom. (Ivo Andrić)

 

AUDIO

Ex ponto