WEB SITE NEWS »

Ingeborg Bachmann

Ingeborg Bachmann rođena je 1926. u Celovcu (Klagenfurtu), studirala je ponajprije pravo i filozofiju, zatim filozofiju i germanistiku. 1953. dobila je godišnju nagradu Grupe 47. Javila se pjesmama – zbirke Oročeno vrijeme (Die gestundete Zeit) i Zazivanje Velikog Medvjeda (Anrufung des Großen Bären) – pisala radio-igre – Cvrčci (Die Zikaden), Dobri Bog Manhattana; pripovijetke – Trideseta godina, Simultano. Objavila je roman Malina zamišljen kao prvi roman u ciklusu romana Načini umiranja. Pisala je eseje i libreta. Osim početnog zaposlenja kao dramaturg na radio-televiziji u Beču i Münchenu, živjela je kao profesionalna književnica u Beču, Rimu, Zürichu, Münchenu i Berlinu. Preminula je u Rimu 1973. nesretnim slučajem.

 

«Pisac je – to je u njegovoj prirodi – cijelim svojim bićem upućen jednom ti, nekome kome bi rado priopćio svoje iskustvo o čovjeku (ili svoje iskustvo o stvarima svijeta i vremena, da, i o tome, ali osobito o čovjeku), koji bi mogao biti on sam ili drugi i gdje je on sam i drugi najviše čovjek. Ispruživši sva ticala, opipava oblik svijeta, crte čovjeka u tom vremenu. Kako se osjeća, što se misli i kako djeluje? Koje su strasti, koje brige, nade,…?»
Ti, dakle, može biti on, ona, ono i mi i vi. Preostaje pitati o ja, tko je onaj tko govori.   Ingeborg Bachmann

 

Izgnanstvo
Iskazati tamu
Jednom vojskovođi
Maglena zemlja
O, riječi
Odgođeno vrijeme
Poslije ovog potopa
Reklama
Udina odlazi

_______________________________ 

Izgnanstvo

Ja sam mrtvac što putuje
sa svih mjesta već odjavljen
nepoznat u carstvu načelnika
suvišan u zlatnim gradovima
i u zemlji sve zelenijoj.
Odavno već otpisan
bez pseta i mačeta.
Jedino sa vjetrom i vremenom i zvukom
Ja koji među Ijudima ne mogu da živim
Ja s njemačkim jezikom
tim oblakom što me okružuje
koga kao dom svoj čuvam
nošena kroz jezike svijeta
O, kako se on sad mrači
ti mračni ti kišni zvuci
poneki tek kapne
U svjetlije će oblasti tad uzinjeti mrtvaca

_______________________________ 

Iskazati tamu

Koa Orfej sviram
Smrt na strunama života
i o ljepoti zemlje
i tvojih očiju, koje nebom upravljaju,
umijem samo iskazati tamu.

Ne zaboravi da si ti, iznenada,
onog jutra, kada je tvoje prenoćište
bilo još vlažno od rose i karanfil
počivao na tvom srcu
video tamnu rijeku,
koja je pored tebe proticala.

Struna šutnje
Nategnuta na vretenu od krvi,
dodirnuh tvoje zvečeće srce.
Preobrazi se uvojak
U kosu noćne sjene,
crni ti pramenovi pomrčine
zavejaše lice.

I ne pripadam tebi.
Ipak oboje jadikujemo.

Ali kao Orfej poznajem
Život na onoj strani smrti
i plavi mi se
Tvoje zauvijek zatvoreno oko.

_______________________________ 

Jednom vojskovođi

Kad se onaj posao u ime časti
osjedjelih i osljepljelih naroda,
opet obavi, ti ćeš biti nadničar
I poslužićeš našim granicama,
jer znaš kako da ih krvlju ogradiš.

Tvoje ime baca sjenku na knjige
i njegov uzlet
navodi lovorov list da raste.

Evo kako mi to razumijemo: nikome ne prinosi žrtve
do sebi i Boga ne prizivaj. (Zar je on ikada
htio dio tvog plijena? Zar je ikada
bio pristalica tvojih nadanja?)

Jedno bi trebalo znati:
tek kada više ne budeš pokusavao da,
kao i mnogi prij tebe, bodežom
dijeliš nejdeljivo nebo,
lovor će olistati.
Tek kada strašnom sumnjom
izbaciš iz sedla svoju sreću i sam
na njega sjedneš, obećaću ti pobjedu!
Jer nisi je zadobio onda
kada te tvoja sreća pobjedila;
iako su se zastave neprijatelja spustile
iako ti je pripalo oružje
i plodovi vrtova
koje je neko drugi obrađivao.
 
_______________________________ 

Maglena zemlja

Zimi je moja draga
sa šumskim životinjama.
Prije zore se moram vratiti,
to lisica zna i smije se.
Kako oblak podrhtava! A na moj
Posuvraćeni okovratnik pada
gomila krhkog leda.

Zimi je moja draga
stablo međ stablima i doziva
zlosretne vrane
u svoju lijepu krošnju. Ona zna
da će vjetar, kada padne sumrak,
podići njenu ukočenu, injem optočenu
večernju haljinu i poslati me kući.

Zimi je moja draga
sa ribama i nijema.
Podatan sam vodi, što je potezom
peraja iznutra blago kreće,
stojim na obali i gledam
sve dok me sante ne otjeraju
kako roni i kako se okreće .

I opet pogođen lovačkim krikom
ptice koja svoja krila nadamnom
svija padam na otvoreno
polje: ona čerupa
kokoške i dobacuje mi jednu bijelu
ključnu kost. Stavljam je oko vrata
i odlazim kroz gorko paperje.

Nevjerna je moja draga,
znam to, ponekad krišom
svrati, na visokim štiklama, u grad,
u barovima Ijubi čaše
slamčicom u duboka usta,
i nalazi za svakog pravu riječ.
Ali ja taj jezik ne razumijem.

Maglenu sam zemlju vidio.
Magleno sam srce jeo.

_______________________________ 

O, riječi

O, riječi, ustajte, za mnom!,
i koliko god da smo odmakli,
daleko i predaleko, idemo
još dalje, ka kraju koga nema.
Neće svanuti.
Jedino će za sobom
povući druge riječi,
rečenicu po rečenicu.
Tako bi svijet,
konačno,
želio da se nametne,
da bude već izrečen.
Ne izgovaraj ga.
Riječi, za mnom,
da ne bude to, konačno,
- da ne bude ova požuda za riječima
i govor na pogovor!
Pustite neka sada
ne govore nikakva osjećanja
neka mišić srca
nešto drugo uvježbava.
Pustite, velim, pustite,
samo ne u ono najviše uho,
ništa, velim, ni šapat,
neka ti za smrt ništa ne padne na pamet,
ne puštaj, ni poslje mene, ni blago
ni gorko,
ni utješno,
bez utjehe
da opiše
i bez ikakvog znaka -
Samo ovo ne: sliku
u prašnjavoj paučini, prazno kotrljanje
slogova, riječi na samrti.
I ni riječi na samrti, o, riječi!

_______________________________ 

Odgođeno vrijeme

Okrutniji stižu dani.
Vrijeme do opoziva odgođeno
na obzorju se ukazuje.
Uskoro ćeš vezati vezice
i otjerati pse u njihova dvorišta.
Jer utroba riba
se ohladila na vjetru.
Jadno sada gori svjetlost obrnika.
Tvoj pogled u magli osjeća:
Vrijeme do opoziva odgođeno
na obzorju se ukazuje.

Tamo preko Ijubljena tone u pijesak,
on raste ka njenoj raspletenoj kosi,

prekida joj govor,
naređuje joj da šuti,
nalazi je smrtnu,
spremnu za oproštaj
poslije svakog zagrljaja.

Ne osvrći se.
Zaveži vezice.
Otjeraj pse.
U more baci ribe.
I pogasi obrnika sjaj!
Okrutniji stižu dani.

_______________________________ 

Poslije ovog potopa

Poslije ovog potopa
voljela bih da se još jedanput
spasi golubica
i niko osim golubice

Bila bih se utopila u tom moru!
da ona poletjela nije,
da nije u posljednjem trenutku
donijela list.

_______________________________ 

Reklama

Ali kuda ćemo poći mi
bez brige budi bez, brige
kad se spuste na nas hladnoća i noć
budi bez brige
ali
s muzikom
što da radimo
veselo i s muzikom
da mislimo
veselo
suočeni s krajem
s muzikom
i kuda da nosimo
najbolje
naša pitanja i jezu svih godina
u perionicu snova bez brige budi bez brige
ali što će se dogoditi
najbolje
muk mrtvih
kad nastupi

_______________________________ 

Udina odlazi

Muškarci, čudovišta vi jedna!
Čudovišta sa imenom Hans, sa tim imenom, koje nikad neću moći da zaboravim.
Kad god sam prolazila preko čistine i granje se preda mnom otvaralo, kad bi mi pruće skidalo vodu sa ruku, lišće lizalo kapljice sa kose, – sretala bih jednog koji se zvao Hans. Da, tu logiku sam naučila: da se jedan mora zvati Hans, da se svi tako zovete, jedan kao i drugi, ali da ste ipak samo jedan. Uvek je samo jedan koji nosi to ime što ga ne mogu zaboraviti i kad bih vas sve zaboravila, potpuno zaboravila ko što sam vas potpuno volela. A kad velike vode – kiše, reke, mora – budu već odavno sprale i odnele vaše poljupce i vaše seme, ostaće ipak tu još ime koje se prenosi pod vodom, jer ne mogu prestati da ga dozivam: Hans, Hans!…

Vi, čudovišta čvrstih i nemirnih ruku, kratkih bledih crno oivičenih noktiju, sa belim zaponcima oko ručnih zglavaka, u osutim puloverima, u istim sivim odelima, grubim kožnim jaknama i opuštenim letnjim košuljama! Ali dozvolite da budem jasna, čudovišta vi jedna!, i da vas najpre pomalo prezrem, jer ja se više neću vratiti, neću se više odazivati vašem moljakanju, ni pozivu na čašu vina, na putovanje, na posetu pozorištu. Neću se više nikad vratiti, nikad više neću reći ni Da ni Ti ni Da. Svih tih reči neće više biti a reći ću vam, možda, i zašto. Ta vi znate ta pitanja i da ona sva počinju sa “Zašto”! U mom životu nema pitanja. Ja volim vodu, njenu gustu prozirnost, zelenilo u vodi i nema stvorenja ( a tako ću nema biti uskoro i sama!), volim svoju kosu među njima, u njoj, pravičnoj vodi, tom ravnodušnom ogledalu, što mi zabranjuje da vas drugačije vidim. Ta mokra granica između mene i mene…

Nemam dece od vas, jer nisam znala pitanje, niti kakav zahtev, ni opreznosti, ni namere, ni budućnosti, jer nisam znala kako se zauzima mesto u jednom drugom životu. Nije mi bilo potrebno izdržavanje, ni potvrda, ni uverenje, samo vazduh, noćni vazduh, priobalski vazduh, vazduh granice, da bih stalno mogla da udahnem za nove reči, nove poljupce, za stalno priznanje: Da. Da. Kad god bih priznala, bila sam osuđena da volim, kad god bih se najzad oslobodila ljubavi, morala sam da se vraćam u vodu, u elemenat gde niko ne savija sebi gnezdo, ne diže krov na gredama, ne pokriva se pokrivačem.

Ne biti nigde, ne ostati nigde. Roniti, mirovati, kretati se ne trošeći snagu – i jednog dana opet se prisetiti, opet izroniti, preći preko čistine, videti njega i reći mu “Hans”. Početi otpočetka.
“Dobro veče.”
“Dobro veče.”
“Da li je li daleko do tebe?”
“Daleko je, daleko.”
“A i do mene je daleko.”

Ponavljati uvek istu grešku, praviti jednu te istu, onu kojom se odlikuješ. I šta ti vredi što si prana svim vodama, vodama Dunava i Rajne, vodama Tibra i Nila, svetlim vodama ledenih mora, mastiljavim vodama dubokih okeana i čarobnih jezeraca? Ljute ženke ljudskog roda oštre jezike i sevaju očima, blage ženke ljudskog roda proliju tiho koju suzu, i one čine svoje.

Ali muškarci na to ćute. Poglade prisno kosu svojim ženama i svojoj deci, otvore novine, pregledaju račune, puste glasno radio, ali i pored toga čuju šum školjke i fanfare vetra, i onda još jednom kasnije, kad se u kućama smrkne, kad ustanu potajno, otvore vrata, oslušnu niz hodnik, u bašti, niz aleje, i čuju sasvim razgovetno: zvuk bola, zov iz daljine, avetinjsku muziku. Dođi! Dođi! Dođi samo jedanput!

Čudovišta vi sa svojim ženama!
Zar nisi rekao: To je pakao, i niko neće razumeti zašto ostajem sa njom. Zar nisi rekao: Moja žena, da ona je divan čovek, da, potreban sam joj, ne znam kako bi živela bez mene – ? Zar nisi to rekao? I zar se nisi smejao i u obesti rekao: Nemoj da ti to ikada padne teško, nikada takve stvari nemoj uzimati ozbiljno. Zar nisi rekao: Tako neka ostane zauvek, a drugo da nije, da ne važi! Čudovišta vi sa vašim frazama, vi, koji tražite fraze kod žena, da vam ništa ne bi nedostajalo, da bi svet bio okrugao. Vi, koji od žena pravite svoje ljubavnice i žene, žene za jedan dan, žene za kraj nedelje, žene za ceo život, vi, od kojih one prave svoje muževe. (Zbog toga bi vredelo doći sebi!) Vi, sa vašom ljubomorom na svoje žene, sa vašom oholom popustljivošću i vašom tiranijom, vašom potrebom da se zaštitite kod svojih žena, vi, sa vašim novcem za domaćinstvo i zajedničkim razgovorima pred spavanje, tim vašim ohrabrenjima da zadržite pravo pred spoljašnjim svetom, vi, sa vašim bespomoćno veštim, bespomoćno rasejanim zagrljajima! To me je čudilo: da vi dajete novac svojim ženama radi kupovine i za haljine i za godišnji odmor, tamo ih izvodite (izvodite ih, znači: plaćate, razume se). Vi kupujete i vas kupuju. Hans, Hans, moram vam se i smejati i čuditi, vama, malim studentima i valjanim radnicima, koji vodite svoje žene sa sobom na posao, pa radite zajedno, oboje postajete pametniji na raznim fakultetima, oboje napredujete u raznim fabrikama, zapinjete, sastavljate svoje novce i uprežete se u kola budućnosti. Da, radi toga se i ženite, kako biste osigurali budućnost, da bi one rodile decu, pa ste blaži kad počnu da se kreću bojažljivo i srećno sa decom u utrobi. Ili zabranite ženama da rađaju decu, nećete da vam smetaju i hitate u starost sa svojom ušteđenom mladošću. O, zbog toga bi vredelo da najzad dođete sebi! Vi prevarene varalice! Ne pokušavajte to sa mnom! Sa mnom ne!

Vi sa vašim muzama i tovarnim životinjama, i vašim učenim i razumnim saputnicama, kojima vi dozvoljavate da govore… Moj smeh je dugo talasao vode, moj grgoljav smeh, koji ste ponekad sa stravom podražavali u noći. Jer uvek ste znali da je i on i smešan i zastrašujući, i da ste vi sami sebi dovoljni, i da nikad ni sa čim niste bili saglasni. Zato je bolje da ne ustajete u noći, da ne silazite niz stazu, ne osluškujte u dvorištu, ni u bašti, jer to nije ništa drugo do priznanje da vas više od svega može zavesti bolni ton, zvuk, omama, i da čeznete za njom, za tom velikom izdajom. Nikad niste bili sami sa sobom saglasni. Nikada sa svojim kućama, sa svim što je učvršćeno. Radovali ste se potajno svakom crepu koji bi odleteo, svakoj nagoveštenoj krhotini. Rado ste se igrali mišlju na propast, na bekstvo, na sramotu, na samoću koja bi vas oslobodila od svega što postoji. Suviše rado ste se poigravali time u mislima.

Kad bih ja došla, kad bi me nagovestio dašak vetra, skočili biste znajući da se približio trenutak, sramota, izopštenje, propast, ono neshvatljivo. Zov za kraj. Za kraj. Čudovišta vi jedna, zato sam vas volela, jer ste znali šta znači taj zov, jer ste se dali dozvati, jer nikada niste bili saglasni sami sa sobom. A ja? Jesam li ja uopšte ikada bila saglasna? Kad biste ostali sami, sasvim sami, i kad ne biste mislili ni na šta korisno, ni na šta upotrebljivo, kad bi lampa osvetlila sobu, kad bi se rasvetlilo i prostor ispunili vlaga i dim, kad biste u njemu stajali izgubljeni, zauvek izgubljeni, zbog saznanja izgubljeni, tada je dolazilo moje vreme. Mogla sam da pristupim sa pogledom koji zahteva: Razmisli! Budi! Izgovori! – Nikad vas nisam razumela, dok ste vi znali da vas svako treći razume. Govorila sam: Ne razumem te, ne razumem, ne mogu da razumem! To bi potrajalo izvesno divno dugo vreme, u kome niste bili shvaćeni, niti ste pak sami shvatali, ne čemu ovo ili ono, čemu granice, i politika, i novine, i banke, i berza, i trgovina i neprestano samo to.

Jer ja sam razumela vašu finu politiku, vaše ideje, vaša ubeđenja, mišljenja, vrlo dobro sam ih shvatila, i još nešto više. Baš zato nisam ni razumela. Vaše konferencije, dokazivanja, skrivanja, pretnje sam shvatala tako savršeno da se više nisu mogle razumeti. A baš to je i bilo ono što vas je pokretalo, nerazumljivost svega toga. Jer to je bila vaša prava velika skrivena ideja o svetu, i ja sam čarolijom izvlačila iz vas vašu veliku ideju, vašu nepraktičnu ideju, u kojoj bi se vreme i smrt pojavili i usplamtali, sve sažegli: red prikriven zločinom, noć zloupotrebljenu za san. Ni vaše žene, bolesne od vašeg prisustva, ni vaša deca, od vas prokleta da imaju budućnost, nisu vas poučavala o smrti, već su vas samo malo pomalo priučavala. a ja sam vas učila jednim pogledom, kad bi sve bilo savršeno, svetlo, ludo, – govorila sam vam: “U tome je smrt!” I: “U tome je vreme.” I u isti mah: “Odlazi, smrti!” I još: “Zaustavi se, vreme!” To sam vam govorila.

A ti bi govorio spuštenim glasom, voljeni moj, savršeno istinit i spašen, u međuvremenu od svega oslobođen, ispoljio bi svoj tužni duh, tužni, veliki duh, koji kao duh svih muškaraca nije određen ni u kakve svrhe. Pošto ni ja nisam određena u neku svrhu, a vi ne biste znali da ste određeni u neku svrhu, sve je bilo dobro među nama. Voleli smo se. Bili smo istoga duha.

Poznavala sam jednog čoveka, zvao se Hans i bio je drugačiji od svih ostalih. Poznavala sam još jednoga, taj je bio drugačiji od svih ostalih. Onda još jednoga, taj je bio drugačiji od svih ostalih i on se zvao Hans, njega sam volela. Na proplanku sam ga srela i krenuli smo dalje bez cilja, bilo je to u zemlji na Dunavu, vozio se sa mnom na Velikom točku, u Švarcvaldu je to bilo, ispod platana na velikim bulevarima, pili smo pernod. Volela sam ga. Stajali smo na nekoj Severnoj stanici i voz je krenuo pre ponoći. Nisam mahala; napravila sam rukom znak za kraj. Za kraj koji nema kraja. Nikad nije bilo kraja. Taj znak treba napraviti mirne duše. Nije to tužan znak, ne zamagljuje stanice i puteve, ili bar manje od varljivog mahanja, kojim se mnoge stvari završavaju. Odlazi, smrti, zaustavi se, vreme. Ne koristiti čarolije, ne prolivati suze, ne kršiti ruke, ne zaklinjati se, ni moliti. Ništa od svega toga. Zahtev je: Pouzdati se da su oči očima dovoljne, da je jedan zeleni znak dovoljan, da je dovoljno ono što je najlakše. Ostati tako pokorna zakonu, ne osećanju. Tako pokorna samoći. Samoći u koju me niko ne prati.

Razumeš li ti to uopšte? Tvoju samoću nikad neću deliti, jer imam svoju, ona je već odavno tu i još dugo će je biti. Ja nisam stvorena da delim vaše brige Ne te brige! Kako bih ikada mogla da ih priznam ne izdajući svoj zakon? Kako bih uopšte ikada mogla da poverujem u važnost vaših međusobnih zamki? Kako da vam verujem, dok zaista verujem, u potpunosti verujem da ste više od svojih slabih, sujetnih izjava, svojih otrcanih aktivnosti, svojih luckastih sumnjičenja. Oduvek sam verovala da ste nešto više, da ste vitezi, idoli, da niste daleko od duše, da ste dostojni najuzvišenijih imena. Kad ti više ništa ne bi palo na pamet o sopstvenom životu, govorio si sasvim verodostojno, ali to samo tada. Tada bi se sve vode razlile van korita, reke bi nadošle, lotosi bi odmah stostruko procvetali i potonuli, a more bi silno uzdahnulo i propelo se, propinjalo bi se i nadolazilo i valjalo se prema zemlji da bi mu se sa čeljusti cedila bela pena.

Izdajice! Kad vam ništa više ne bi pomoglo, pomagalo je ruganje. Tada biste odjednom znali šta vam je na meni bilo sumnjivo: voda i velovi i ono što se ne može učvrstiti. Tada sam odjednom postajala opasnost koju ste na vreme otkrivali, pa biste me proklinjali i za tren se zbog svega kajali. Kajali ste se na klupama u crkvi, pred svojim ženama, svojom decom, svojom javnošću. Pred svojim velikim, velikim ustanovama bili ste tako hrabri da se kajete zbog mene i da učvršćujete sve ono što je u vama izgubilo sigurnost. Bili ste sad na sigurnom. Brzo biste podizali oltare i žrtvovali me na njima. Kako vam je prijala moja krv? Da li je bila pomalo ukusa krvi košute i belog kita? Ukusa njihove zanemelosti?
Blago vama! Mnogo ste voljeni i mnogo vam se oprašta. Ali ne zaboravite da ste vi mene zvali u svoj svet, da ste vi mene sanjali, mene drugu, ono drugo, što je vašeg duha, a ne vašeg obličja, mene nepoznatu, koja na vašim svadbama zakuka tužbalicu, dođe mokrih nogu i od čijeg se poljupca plašite da umrete onako kako i želite da umrete, a nikada ne umirete: bez reda, u zanosu, i pri najvišem razumu.
Zašto da ja to ne izgovorim, da vas ne prezrem pre nego što odem?
Ta odlazim ja već!

Jer još jedanput sam vas videla, čula da govorite jezikom koji sa mnom ne treba da govorite. Moje pamćenje je neljudsko. Na sve sam morala da mislim, na svaku izdaju i svaku niskost. Na istim mestima sam vas videla; činilo mi se da su ta, nekad svetla mesta – sad mesta sramote. Šta učiniste! Ćutala sam, ni reči rekla nisam. Sami sebi treba to da kažete. Šakom vode poprskala sam ta mesta, da ozelene kao grobovi. Da konačno ostanu svetla.
Ali ipak ne mogu da odem tako. Dajte mi zato da još jednom progovorim dobro o vama, da rastanak ne bude takav. Da se ništa ne razdvaja.
Ipak je bilo dobro što ste govorili, što ste lutali, što ste bili revnosni i što ste se odricali cele istine, da bi se rekla polovina nje, da bi svetlo palo na onu polovinu sveta koju još možete da opazite u svojoj revnosti. Tako odvažni ste bili, protiv drugih odvažni – i malodušni, naravno, i često odvažni da ne biste izgledali malodušni. Iako biste videli da od svađe dolazi nesreća, i dalje ste se ipak svađali i ostajali pri svojoj reči, iako vam od nje nije bilo nikakve dobiti. Svađali ste se oko nekog poseda i za neki posed, za nenasilje i za oružje, za novo i staro, za reke i za njihovo kroćenje, za zakletve i protiv zaklinjanja. A ipak znate da se žestite samo protiv svog ćutanja i da će te se i dalje tako žestiti. To možda treba pohvaliti.
Treba pohvaliti i nežnost vaših nezgrapnih tela. Tako nešto naročito nežno pokaže se kad učinite neku uslugu, kad uradite nešto blago. Mnogo nežnija od sve nežnosti vaših žena je vaša nežnost kad date reč ili kad nekoga saslušate i razumete. Sede tu vaša teška tela, a vi ste ipak sasvim bez težine. A vaša tuga i vaš osmeh mogu biti takvi da čak i neizmerna sumnja vaših prijatelja nema za trenutak čime da se hrani.
Pohvaliti treba vaše ruke kad u njih uzmete krhke stvari, pa ih čuvate i održavate, i kad nosite teret i otklanjate teškoće na putu. A dobro je i kad se starate o telima ljudi i životinja i sasvim oprezno otklanjate neki bol. Iako je ograničeno ono što dolazi od vaših ruku, u njemu je i pokoje dobro što će jamčiti za vas.
Za divljenje je i kad se nagnete nad motore i mašine, kad ih pravite i razumete i objašnjavate ih, dok od silnih objašnjenja ne postanu opet tajna.

Zar nisi rekao: to je taj princip i ona snaga? Zar to nije bilo dovoljno i lepo rečeno? Nikad niko neće više moći tako da govori o strujama i snagama, magnetima i mehanikama, i o jezgrima svih stvari.
Nikad više niko neće tako govoriti o elementima, o svemiru i o svim sazvežđima.
Nikad niko nije govorio tako o zemlji, o njenom obliku, o razdobljima njene starosti. U tvojim govorima je sve bilo tako jasno: kristali, vuklani i pepeo, led i unutrašnja užarenost.
Tako niko nije govorio o ljudima, o uslovima u kojima žive, o njihovoj zavisnosti, dobrima, idejama, ljudima na ovoj zemlji, na zemlji od ranije i na zemlji u budućnosti. Bilo je ispravno da govoriš tako i da o tolikim stvarima razmišljaš. Nikada nije lebdelo toliko čari nad predmetima kao kad bi ti govorio i nikada reči nisu bile tako moćne. Kroz tebe je jezik mogao i da se pobuni, da poludi ili da se osili. Sve si ti činio rečima i rečenicama, sporazumevao si se njima ili si ih menjao, ponečemu si davao novo ime; a predmeti koji ne razumeju ni prave ni neprave reči skoro su se pokretali zbog toga.

Ah, čudovišta vi jedna, tako lepo niko nije umeo da se igra. Sve igre ste vi izumeli, igre brojevima i igre rečima, igre u snovima i ljubavne igre.

Nikad niko nije tako govorio o sebi. Skoro istinito! Skoro ubilački istinito, nagnuti nad vodom, skoro sami od sebe napušteni.

Svet je već mračan i ne mogu da vežem lanac od školjki. Neće biti proplanka.

Ti, drugačiji od ostalih! Pod vodom sam! Pod vodom!

A sad jedan opet prolazi gore i mrzi vodu, i mrzi zelenilo, i ne razume, neće nikad razumeti. Kao što ni ja nisam nikad razumela.
Skoro zanemela, kao da još čujem zov.

Dođi. Samo jedanput.
Dođi.

_______________________________

Liebe

Der schwarze König zeigt die Raubtiernägel,

zehn blasse Monde jagt er in die Bahn,

und er befiehlt den großen Tropenregen.

Die Welt sieht dich vom andren Ende an!

Es zieht dich übers Meer an jene Küsten

aus Gold und Elfenbein, an seinen Mund.

Dort aber liegst du immer auf den Knien,

und er verwirft und wählt dich ohne Grund.
Und er befiehlt die große Mittagswende.

Die Luft zerbricht, das grün und blaue Glas,

die Sonne kocht den Fisch im seichten Wasser,

und um die Büffelherde brennt das Gras.
Ins Jenseits ziehn geblendet Karawanen,

und er peitscht Dünen durch das Wüstenland,

er will dich sehn mit Feuer an den Füßen.

Aus deinen Striemen fließt der rote Sand.

Er, fellig, farbig, ist an deiner Seite

er greift dich auf, wirft über dich sein Garn.

Um deine Hüften knüpfen sich Lianen,

um deinen Hals kraust sich der fette Farn,

Aus allen Dschungelnischen: Seufzer, Schreie.

Er hebt den Fetisch. Dir entfällt das Wort.

Die süßen Hölzer rühren dunkle Trommeln.

Du blickst gebannt auf deinen Todesort.
Sieh, die Gazellen schweben in den Lüften,

auf halbem Wege hält der Dattelschwarm!

Tabu ist alles: Erden, Früchte, Ströme…

Die Schlange hängt verchromt an deinem Arm.
Er gibt Insignien aus seinen Händen.

Trag die Korallen, geh im hellen Wahn!

Du kannst das Reich um seinen König bringen,

du, selbst geheim, blick sein Geheimnis an.

Um den Äquator sinken alle Schranken.

Der Panther steht allein im Liebesraum.

Er setzt herüber aus dem Tal des Todes,

und seine Pranke schleift den Himmelssaum.
 

Ljubav, Ingeborg Bachmann

Ničeg ljepšeg pod suncem nego biti pod suncem.(Ingeborg Bachmann)

 

AUDIO

Nach grauen Tagen

Entfremdung